"Vilenjaci su besmrtni, dok im ne
razbijete glavu buzdovanom ili ne prospete drob mačem."
- Vojvoda Kraljevske Vojske Kra'acije A. D. Iljič
razbijete glavu buzdovanom ili ne prospete drob mačem."
- Vojvoda Kraljevske Vojske Kra'acije A. D. Iljič
Esteri
"Ne, ne , ne!", vikao je lekar.
Tapi je posmatrao rođenje svog prvog deteta. Što je bio vilenjački običaj od davnina.
***A, što to? Pitali su se mnogi misaoni muškarci. Etički kodeksi su im nalagali da budu uz svoje žene, ali su pretpostavljali da bi broj malih, novorođenih vilenjaka bio znatno veći kada muškarci ne bi bili primorani da gledaju to - svoje drage znojave, izmučene, savršeno ružne i sopstveno dete koje se pomalja iz polnog organa u koji bi trebali ponovo da zarone.***
"Brzo, nož!", urlao je lekar, ni ne pogledavši Tapija, ni ne pitavši ga za stav. Uvek spašavati decu, bio je to etički imperativ svakog lekara i svakog vilenjaka u bilo kojoj situaciji.
"Gospdoine, možda bi sada trebali da izađete...", babica ga je nežno uhvatila za ruku. "Neće biti..."
"Ne!"
Dali su joj par kapi nekakvog opijata. Gotovo istog časa je usnula. Oh, makar se više nisu čuli njeni urlici.
Nož.
Rez.
Duž najlepšeg stomaka na svetu.
Krv.
Koja se izliva iz stomaka. Babice krpama pokušavaju da je upijaju, da se ne izliva na pod.
Rupa.
Ruke lekara u njoj.
Kroz suze i nevericu.
Mutno je sve.
Dete.
Krvavo.
Ogavno.
Rez.
Duž najlepšeg stomaka na svetu.
Krv.
Koja se izliva iz stomaka. Babice krpama pokušavaju da je upijaju, da se ne izliva na pod.
Rupa.
Ruke lekara u njoj.
Kroz suze i nevericu.
Mutno je sve.
Dete.
Krvavo.
Ogavno.
Sklanjaju ga. Peru. Umotavaju u pelene.
Ona je sada pitanje. Ali, Tapi ne može gledati više. Izlazi napolje. U hodnik. Na sunčani dan. Ispod stabla sekvoje što je rasla u centralnom parku letećeg grada. ***Pošto je tajna letećih gradova bila jedina cenzurisana u širokoj i dubokoj istoriji znanja vilenjačkog naroda, mnogi su verovali da gradovi lete upravo zahvaljujući sekvojama koje su rasle u središtu svakog od tih magičnih gradova.*** Nije Tapi bio posebno religiozan. Nije se posvetio niti jednoj od (polu)organizovanih religija ili kosmoloških/metafizičkih škola. Nije da nije imao prilike. Preko petnaestak religija, još toliko škola, stotine bogova... ***Svaki vilenjak je savšreno znao šta se događalo od prvog svoje vrste pa sve do danas, ali ono pre je ostala misterija i za njih i izjedala ih jače no bilo koju drugu rasu. Šta je bilo pre vilenjačkog pamćenja?*** Kleknuo je i tiho počeo da se moli Majci Zemlji. ***U bogatom i haotičnom vilenjačkom panteonu Majka Zemlja - Anahita, Asherah, Ashtart, Anu, Magna Dea, raznih je imena... - dobijala bi posebno važno mesto tokom ratova sa patuljcima. Njena blažena, prirodnjačka, ekološka priroda bila je savršeni kontrapunkt agresivnom patuljačkom progresu, nauci, dimu, pari i vatri. Vilenjaci su radije ginuli u tim ratovima, ako bi ginuli za Majku Zemlju.*** Tapi nije znao molitve niti jednom drugom božanstvu. Njegova majka je bila ekološki aktivista i od nje je naučio.
"Anahita elpor datsik, Anahita elpor notsah. Meh, mam, aaron. Natrus."
Anahita pomozi danas. Anahita pomozi noćas. Meni, majci, detetu. Prirodi. ***"Jezik jednog drevnog naroda poput našeg, mora biti jednostavan, brz, praktičan. Bez akcenata, bez nepotrebnog ludila. Brz i jasan izgovor. Praktičan. Koncizne rečenice. Pravo u centar. Bez nazovi lepote izražavanja. Govor nije tu zbog sopstvene lepote." - Aijan, davno pokojni književnik koji nikada nije bio posebno popularan među vilenjačkim življem. "Stil je siromašan, ravan i početnički!", pisala je kritika o njemu.***
"Anahita elpor datsik, Anahita elpor notsah. Meh, mam, aaron. Natrus."
Anahita pomozi danas. Anahita pomozi noćas. Meni, majci, detetu. Prirodi. ***"Jezik jednog drevnog naroda poput našeg, mora biti jednostavan, brz, praktičan. Bez akcenata, bez nepotrebnog ludila. Brz i jasan izgovor. Praktičan. Koncizne rečenice. Pravo u centar. Bez nazovi lepote izražavanja. Govor nije tu zbog sopstvene lepote." - Aijan, davno pokojni književnik koji nikada nije bio posebno popularan među vilenjačkim življem. "Stil je siromašan, ravan i početnički!", pisala je kritika o njemu.***
Vratio se u porodilište. Babica ga je tužno pogledala, a onda ubrzano oborila glavu. "Sada ću naći lekara."
Isti pogled u lekarevim očima. Prokleti bili! "Nismo ništa mogli... Nije se vratila."
Bol u grudima. Očaj. Stomak koji se plete u vrhunski mornarski čvor. Kolena koja klecaju. Bes. Bes. Bes. Ponajviše besa. Udario bi, ubio bi lekara.
"Dete... je... dobro. Možete ga videti ako želite."
Bes. Udavio bi to dete sopstvenim rukama. Olupao malenu lobanju o pod bolnice. Cipelama je ugazio. Ubica. "Nikada!"
*****
Perspektiva se krivi. Sada vidi svog oca očima lekara. Vidi ga kako odlazi. Vidi i čuje svaki korak. Udarac potpetice o mermerni pod. Vidi kako odlazi iz njenog života, pre nego što je njen život zaista počeo. Odlazi Zauvek.
*****
Sasvim naga, ćelava vilenjakinja izranja iz plavo-srebrne vode. Guši se. Pruža ruke ispred sebe. Dva učitelja joj pomažu da izađe. Pada na kolena, grca. Plače. Njen otac. Nikada ga nije videla. Valjda je crkao negde daleko! Pridiže se lagano.
Sada meditacija.
Aadolf
Sasvim nag, dugokosi vilenjak izranja iz plavo-srebrne vode. Kako mu glava remeti savršeni mir površine vode, tako mu iz usta kulja povraćka. "Vadi budalu napolje!", galami jedan od učitelja. Izvlače ga kukama napolje. Šamaraju ga. Prinose mu esenciju muhare - biljke koja se hrani mesom insekata i koja ogavno smrdi na trulo meso i govna. Mladi vilenjak nekako dolazi sebi.
Sada droge.
*****
Vilenjaci su bili posvećeni. Većina umetnika među njima pisala je ceo život jednu-jedinu knjigu ili radilo na jednoj slici sve do smrti, noseći platno, kičicu i štafelaj svuda sa sobom. Lažemo. Vilenjaci su bili i iskidane, rastrzane duše sa milion planova i ideja i nedovoljno vremena da ih ostvare. Ali, ponekad zaista jesu bili posvećeni jednoj ideji koju bi iznosili do kraja, sa kretenskom upornošću i tvrdoglavošću. Arhitektura i urbanizam su bili plodno tle za njihovu doslednost i kolektivnu koncentraciju.
Svaki vilenjački leteći grad vrteo se oko određene teme, materijala, ideje.
Aadolf je živeo u gradu stakla. Sve ovde, osim drveća, bilo je od stakla spravljeno. Mrzeo ga je. Mrzeo je što je mogao videti unutrašnjost svake kuće, što je njegovu sobu mogao videti svaki kreten. Tako prostački, tako primitivno. Kao životinje. Gadio se svog grada!
Sada je bio u sobi svog najboljeg prijatelja, godinu dana mlađeg, Jarkka. Ali ga sada nije bilo briga da li će ga iko videti.
"Ti ne shvataš kako je to!", tresao se i dalje, "ti znaš da si ti - ti. Da si stvaran, da si postojan, osetiš svoje telo. Apsolutno si ubeđen u istinitost sebe, ali... Pred očima ti je svet u kome ti još uvek ne postojiš, pred tvojim očima je momenat tvog začeća."
"Jebote..."
"Ne samo oči, o ne. Svaki dodir, svaki zvuk, svaki miris je stvaran koliko i ti sada. Rođena majka je naga ispod tebe... Ah! Muka mi je. I osećaj je... bolji nego onomad kad sam jebao Ajiinu. Ogavno je, mučno, ali ni približno zastrašujuće, sveprožimajuće kao ta ideja, spoznaja postojanja-nepostojanja. Učitelji su mi govorili da je to konstantno, neizbežno. Da posmatramo prizore iz istorije ćitavog vilenjačkog naroda iz perspektive sebe, koji nije postojao u konkretnim istorijskim momentima. Da je to najteže. Znaš, totalna imerzija u lika kroz čije telo doživljavaš određenu scenu bila bi blaženo laka, ali smrtonosna - nikada se ne bi vratio. Ostao bi zarobljen tamo. I tako, moraš se mučiti, moraš se držati sebe, ako želiš preživeti, iako ti ta borba presuje dušu, kida telo. I tek sam na jebenom početku..."
Jarkko je iz džepa izvadio malenu, staklenu ampulu. "Imam nešto posebno za tebe. Prijaće ti. Trebaš se opustiti. Uzmi samo nekoliko kapi, na jezik."
Aadolf učini tako. Možda stavi par kapi previše. Nije pitao kakva je to droga - nije ga zanimalo, a i imao je puno poverenje u svog druga.
*****
Uvijao se na podu baš kako je to činila Ajiina pod njim - dok je doživljavala orgazam. Vrhovima prstiju je dodirivao lice koje ga je peckalo. Čitavo telo ga je peckalo, kao morska so, kao sunce. Da, kao sunce. Kao svrab koji bi krenuo tokom meditacije, samo ovog puta ugodan, potreban, sladak.
Legao je, ispružio ruke i smejao se. Ništa do njegovog tela nije postojalo. Centar univerzuma. Sažetak. Najbitnija stvar. Najsavršenija. Sasvim probuđeno, do najsitnijeg dela, do najudaljenije mrtve ćelije nokta na nožnom prstu. Svaka vlas njegove duge kose kao da je vibrirala, podrhtavala, živela po prvi put. Sve ih je osećao.
Bio je sam sebi - lep.
*****
"Au! Imaš li još ovoga? Šta je to uopšte?"
"Ljudska krv."
Springvod
"Aelph est non-konsiant."
"Vilenjak je besmrtan".
U određenom smislu je istinita tvrdnja.
No, ljudi su je pogrešno shvatili. Dok žive u strahu od sopstvene smrti i smrti ljudi za koje se glupavo vežu, ideja o besmrtnim stvorenjima koja hodaju istom zemljom kao i oni, koja su od krvi i mesa - nisu neki bogovi nedodirni - bila je previše za njih. Izazivala je spektakularni spoj straha, prezira i kompleksa niže vrednosti. Počeli su loviti i ubijati vilenjake sa neviđenom posvećenošću u, do tada, viđenoj istoriji mržnje i progona ovog sveta - istoriji koja nikada nije oskudevala tim pojmovima.
Zarobljene vilenjake nisu imali prilike posmatrati - jer su sa sobom svi nosili ampule sa otrovom i čim bi dospeli u ruke krvnika, sami bi sebi presuđivali. U godinama što su usledile, pojavile su se određene sumnje u istinitost njihove besmrtnosti, ali većina se i dalje slaže da su čistokrvni vilenjaci besmrtni i da je moguće otkriti njihovu tajnu i primeniti je na ljudski rod.
Tajna postoji, ali nije primenjiva na ljude - u procesu bi svaki ljudski um bio spaljen sasvim.
Istina je da je metabolizam vilenjaka neverovatno brz. Visoki preko dva metra i dvadeset, velikog srca i velike potrebe za kalorijama. Oni ne požive duže od pedesetak godina, ako i toliko. Imunitet im je takođe slab, posebno se teško bori sa bolestima ljudi - boginje, šuga i polne bolesti su mahom smrtonosni za vilenjake i mešance. Iskreno, prosek vilenjačkog veka je jedva nešto oko četrdeset ili trideset i pet godina.
Starost donosi mudrost. Neko ko živi tako kratko nema vremena za mudrost.
Negde daleko, daleko u prošlosti, verovatno od samog nastanka vilenjačkog naroda, postojalo je rešenje za taj problem. Iako su uporedo pokušavali da produže sopstveni životni vek - napredna medicina jeste uspela to da učini, makar za nekoliko godina u proseku - makar nisu imali problem sa mudrošću. Iako najmlađi, vilenjaci su bili najmudriji narod na svetu.
U svakom gradu, svakom selu, svakoj vilenjačkoj vukojebini, postojao je bazen, fontana - springvod. Vilenjaci adolescenti, devojčice sa dvanaest i dečaci sa četrnaest godina, ulazili bi u nju svaki dan po osam sati tokom dva meseca. Upijali bi svo moguće, sabrano saznanje vaskolikog vilenjačkog roda. sve što su njihovi preci doživeli - doživljavali bi oni. Sve što je neki od njih maksimalno udaljen - prostorno, vremenski i krvno - pripadnik rase video, videli su i oni sami.
Svu istoriju sabranu. Sve greške svog naroda. Sva dostignuća. Sva divna, altruistička dela. Sve zločine. Sve istine. Sve laži.
Svu mudrost.
*****
Haarpi je radio na održavanju i obogaćivanju springvoda Staklenog Grada. ***Povremeno bi se uzimali uzorci vode iz ovog bazena i nosili bi se svim drugim, kao što bi voda iz ostalih springvoda donošena i puštana u ovaj*** Lagano je velikim, teškim, srebrnim makazama sekao lobanju mrtve vilenjakinje. Plavičasti mozak je tupo ispao iz lobanje u sterilnu posudu.
Pažljivo je spustio mozak u springvod. Organ bi potonuo, posle nekoliko trenutaka isplivao na površinu, zapenio i lagano nestao - voda bi ga izgrizla i apsorbovala.
Svi vilenjaci su tako završavali.
Besmrtni.
Uslovno rečeno.
Esteri
Vilenjak je nag sedeo na pesku, prekrštenih nogu. Naspram njega, takođe naga, bila je njegova devojka. Gledali su jedno drugo u oči. Takmičili su se. Ko može duže? Nije baš smatrao da su pravila igre pravedna - njene pune dojke plavih bradavica su bile prokleto izazovne - ali je istrajavao. Već sigurno četiri sata.
Vrhunska meditaciona vežba koju su zajedno otkrili, koja im je mnogo značila na duhovnom nivou. A i seks posle nje je bio divan, iako malo pokočen i škriputav.
Polako se smrkavalo. Bilo je pozno proleće i dani su bili predugi, ali konačno se smrkavalo. Sedeli su na pesku, na obali Lahja mora. I dalje se gledali u oči. Njene su bile ljubičaste, krupne.
Grmelo je oko njih. Ma, da je bura ne mrda! Ovog puta neće izgubiti!
Blješti. Puca. Vetar. Vrelina. Piskutav zvuk.
Ali oni se gledaju. Ne mrdaju.
U vidno polje, iza njegove dragane, ulazi nekakva čudna pojava, za dve glave niži od vilenjaka, sav ogavno dlakav po licu u šljaštećem odelu boje srebra i sa nekakvim staklenim šlemom na glavi.
Posle nekog vremena skida kacigu. "Ovde se može disati! I prijatno je jako". Vilenjaku je čudno što ga sasvim razume. "Šta su ovi?", upitao je majmunoliki, policu dlakavi stvor, nekog koga vilenjak nije video.
"Ne znamo tačno.", odgovarao je drugi, nevidljivi. Hrapav, za vilenjakove uši bolno dubok glas dopirao je sleva. "Dobili smo informacije od ostalih timova, sretali su ih i oni. Visoki, plavičasti, bez dlaka. Sporadično su agresivni."
"Tako?" Prilika je podigla i uperila nekakakav čudan predmet tačno u vilenjačku glavu. Tupo klik. "Pa, jebem ti! Još od pobune na New USA-01 brodu me jebe!" Isukao je mačetu. "Poslužiće i ovo. Prvo ću ovog ćelavog. sisata može biti zabavna, zar ne?"
Nije mrdnuo. Nije trepnuo. Mačeta je letela ka njemu. Imala je tako divne oči.
*****
Izronila je iz vode bez daha. Stotine vizija danas. Prizori iz čitave istorije. Ratovi, ubistva, bolesti, glad, silovanja, laži... Sve živo. Ali ova poslednja ju je najviše uznemirila. Ne prizorom. Smislom. Porukom. Bila je zbunjena.
"Plaža i zaljubljeni par?", upitao ju je učitelj mirnim glasom.
"Da."
"To je bio prvi u springvodu zabeleženi susret sa ljudima. Roditelj devojke je pokupio leševe i doneo ih do mrtvačnice."
"Oni, oni su došli..."
"Da. Zvezdani narod. Videćeš u dnaima što slede još dosta o njima.
Reci mi da li je vilenjak pravilno postupio? Da li je trebao da ustane, da se brani? Ili jednako, do sopstvene smrti da uživa u očima svoje ljubavi?"
Esteri je ćutala.
"Razmisli o tome. Sutra ćemo pričati."
Sada meditacija, pomislila je.
*****
Ogrnula se samo tankim, svilenim ogrtačem. Bradavice su se ocrtavale. Bila je bosa. Preko ćelave lobanje je navukla kapuljaču.
Došetala je do same ivice lebdećeg grada. Nije bilo ograda, svako je u bilo kom trenutku mogao da skoči ili slučajno padne, ako je to želeo ili bio dovoljno glup. Uz njenu nogu išla je mačka plavog krzna koja je mrzovoljno mrmljala na nekom nerazgovetnom jeziku.
Sela je tako da joj je peta leve noge pritiskala anus, desnu je savila u kolenu, prstima je dodirivala tlo, a peta je bila oslonjena na vaginu.
Nekada davno nije mogla ni petnaest sekundi provesti u tom položaju. Prsti su je boleli, a čitavo telo bi se, u nedostatku ravnoteže, treslo. Sada je satima mogla tako ostati. Postojana poput stene.
Isprva je posmatrala zlatopira. Malenu pticu koja je predivno pevala, koju su majke koristile, ako bi uspeli da je ulove, umesto uspavanki za svoju decu. Ah, nije zlatopira bilo preteško uloviti, najviše vremena je provodio u lenjom čučanju i lickanju svog zlaćanog perja. Posmatrala ga je. Bez emocija isprva. Bez divljenja. bez ljubavi. posmatrala ga je kao da je kamen. Onda je uhvatila sebe da se pita "zašto ih ima sve manje?", shvatajući da ih viđa sve ređe. "Šta se događa sa njima? Sa svetom? Da, sa svetom? Mora nešto biti pogrešno sa svetom u kome takva stvorenjca ne mogu živeti više." Shvatila je da je misli odvlače od puta. Podigla je kamenčić i lagano gađala zlatopira. Nastavila je da gleda u mačku koja je hrkala, ispružena i obasjana suncem.
Telo je utrnulo sasvim.
Telo više nije osećala.
Duši telo više nije bilo neophodno.
Isplivala je iz njega.
Rodila se.
Poletela je.
Visoko, visoko.
Stakleni Grad ostao je daleko ispod nje.
Mala i Hold.
Dva divna meseca. Dva nesuđena ljubavnika.
Zvezde.
Crne rupe.
Opustošeni svetovi.
Nekakve metalne olupine.
Mrtvo lebdenje kroz ništavilo.
Primordijalna smesa.
Projektor Simulakruma.
Bog.
Singularitet.
Bog?
Ništa.
Jedan.
Beskonačno.
Bog?
Istina.
Aadolf
"Je ne mogu više!"
"Smiri se."
"Ne. Ne. Umri! Ne pričaj mi da se smirim, kada nemaš pojma. Ti ne znaš. Ti ne shvataš. Osam sati. Hiljade vizija. Stotine hiljada informacija - reči, zvukova, dodira, ideja. Samo te šibaju, bičuju, bombraduju, nose, razbijaju. Zamisli da čitav okean treba da iscuri kroz malenu reku. Zakrčenje. Poplava. Potop.
Svaki vilenjačko-patuljački rat. Ne, svako ubistvo u svakom vilenjačko-patuljačkom ratu. Svaka smrt. Svaki koitus ikada. Svako svršavanje. Svaka tuča. Svaki mamurluk. Svaka bolest. Sve. Sve. Sve. Samo kulja. Osećaš se nesposobno, glupo, ograničeno. Kao nekakav mešanac rođen iz veze patuljka i goblina. Retardiran. Ceo život smatraš sebe jebeno pametnim, sposobnim i onda... ovo. Nekontrolisana količina saznanja. Potrebnog, nepotrebnog, svega i svačega. Sulude metafizičke teorije. BAM! Šta je Adriana koja je živela pre hiljadu i po godina kuvala za ručak svom mužu Beeranu. BAM! Filozofske rasprave o moralu i državi. BAM! Pijana prepirka o tome da li su bolje plave ili ljubičaste bradavice. BAM! I tako osam sati i suludo brže nego što ja mogu pričati. Samo lete. Jure. U dve dimenzije. U tri. U osam. Jedna preko druge. Jedna u drugoj. Pet u isto vreme.
A ti se gušiš i grcaš. Ti si ti i sve te hiljade mrtvih ljudi takođe. Istovremeno. Rađaš se i umireš non-stop. Jebeš i jeban si. Umireš i ubijaš. Ubijaš i umireš."
Jarkoo je spustio ampulu na stočić. "Uzmi celu ako ti treba."
"Ne, nešto jače! Imaš li?"
Njegov najbolji prijatelj je klimnuo glavom i iskezio se. "Najjaču stvar ikad!"
*****
Bili su u podzemlju Staklenog Grada.
"Nisam znao da ovo i postoji, otkud tebi...", čudio se Aadolf.
"Dođi!"
Kroz uzani hodnik ga je vodio. Ušli su u malenu sobu niske tavanice. Dva kreveta su bila postavljena na sredini i uz maleni kristal solardiuma koji je bacao svoje svetlo, bio je to sav nameštaj. Jedan krevet je bio slobodan, na drugom je ležala prilika. Usnula ili onesvešćena. Creva su virila iz njenih ruku.
"Čovek?", zaprepašćeno je upitao Aadolf. Čovek u srcu Staklenog Grada? Tako blizu korenja sekvoje.
Prijatelj je samo klimnuo glavom. "Lezi", pokazao je na slobodni krevet.
"Šta ćemo..."
"Jesi li čuo za transfuziju krvi?"
Epilog
Esteri je gola stajala ispred svojih učitelja. Od onog dana. Od one meditacije. Stalno je bila gola.
Jedan od učitelja joj je prišao, poljubio je u čelo i oko vrata joj okačio tanki lančić sa priveskom. Srebrno stablo sekvoje. Savršeno je leglo između njenih malih grudi.
"Sada si Vilenjakinja. Odrasla. Punopravna. Apsolutno svesna i mudra. Zrelog tela i probuđenog uma. Slobodna. Čemu ćeš svoj život posvetiti?"
Bez trunke premišljanja. "Uništenju springvoda i vas! Mudrost i istina su negde drugde."
*****
Haarpi je makazama sekao lobanju koju je prethodno morao obrijati. Mozak je tupo udario o posudu.
Koleginica mu je prišla. "Treba li ti pomoć?"
"Ne. Gotovo je skoro. Samo da spustim. Mogli bi posle na čaj?"
"Mhm", promrmljala je slatko, "Neki mladić?"
"Da. Student. Još dva dana mu je falilo do dobijanja priveska."
Spustio je aadolfov mozak u vodu. "Kamilica, može?"
Isti pogled u lekarevim očima. Prokleti bili! "Nismo ništa mogli... Nije se vratila."
Bol u grudima. Očaj. Stomak koji se plete u vrhunski mornarski čvor. Kolena koja klecaju. Bes. Bes. Bes. Ponajviše besa. Udario bi, ubio bi lekara.
"Dete... je... dobro. Možete ga videti ako želite."
Bes. Udavio bi to dete sopstvenim rukama. Olupao malenu lobanju o pod bolnice. Cipelama je ugazio. Ubica. "Nikada!"
*****
Perspektiva se krivi. Sada vidi svog oca očima lekara. Vidi ga kako odlazi. Vidi i čuje svaki korak. Udarac potpetice o mermerni pod. Vidi kako odlazi iz njenog života, pre nego što je njen život zaista počeo. Odlazi Zauvek.
*****
Sasvim naga, ćelava vilenjakinja izranja iz plavo-srebrne vode. Guši se. Pruža ruke ispred sebe. Dva učitelja joj pomažu da izađe. Pada na kolena, grca. Plače. Njen otac. Nikada ga nije videla. Valjda je crkao negde daleko! Pridiže se lagano.
Sada meditacija.
Aadolf
Sasvim nag, dugokosi vilenjak izranja iz plavo-srebrne vode. Kako mu glava remeti savršeni mir površine vode, tako mu iz usta kulja povraćka. "Vadi budalu napolje!", galami jedan od učitelja. Izvlače ga kukama napolje. Šamaraju ga. Prinose mu esenciju muhare - biljke koja se hrani mesom insekata i koja ogavno smrdi na trulo meso i govna. Mladi vilenjak nekako dolazi sebi.
Sada droge.
*****
Vilenjaci su bili posvećeni. Većina umetnika među njima pisala je ceo život jednu-jedinu knjigu ili radilo na jednoj slici sve do smrti, noseći platno, kičicu i štafelaj svuda sa sobom. Lažemo. Vilenjaci su bili i iskidane, rastrzane duše sa milion planova i ideja i nedovoljno vremena da ih ostvare. Ali, ponekad zaista jesu bili posvećeni jednoj ideji koju bi iznosili do kraja, sa kretenskom upornošću i tvrdoglavošću. Arhitektura i urbanizam su bili plodno tle za njihovu doslednost i kolektivnu koncentraciju.
Svaki vilenjački leteći grad vrteo se oko određene teme, materijala, ideje.
Aadolf je živeo u gradu stakla. Sve ovde, osim drveća, bilo je od stakla spravljeno. Mrzeo ga je. Mrzeo je što je mogao videti unutrašnjost svake kuće, što je njegovu sobu mogao videti svaki kreten. Tako prostački, tako primitivno. Kao životinje. Gadio se svog grada!
Sada je bio u sobi svog najboljeg prijatelja, godinu dana mlađeg, Jarkka. Ali ga sada nije bilo briga da li će ga iko videti.
"Ti ne shvataš kako je to!", tresao se i dalje, "ti znaš da si ti - ti. Da si stvaran, da si postojan, osetiš svoje telo. Apsolutno si ubeđen u istinitost sebe, ali... Pred očima ti je svet u kome ti još uvek ne postojiš, pred tvojim očima je momenat tvog začeća."
"Jebote..."
"Ne samo oči, o ne. Svaki dodir, svaki zvuk, svaki miris je stvaran koliko i ti sada. Rođena majka je naga ispod tebe... Ah! Muka mi je. I osećaj je... bolji nego onomad kad sam jebao Ajiinu. Ogavno je, mučno, ali ni približno zastrašujuće, sveprožimajuće kao ta ideja, spoznaja postojanja-nepostojanja. Učitelji su mi govorili da je to konstantno, neizbežno. Da posmatramo prizore iz istorije ćitavog vilenjačkog naroda iz perspektive sebe, koji nije postojao u konkretnim istorijskim momentima. Da je to najteže. Znaš, totalna imerzija u lika kroz čije telo doživljavaš određenu scenu bila bi blaženo laka, ali smrtonosna - nikada se ne bi vratio. Ostao bi zarobljen tamo. I tako, moraš se mučiti, moraš se držati sebe, ako želiš preživeti, iako ti ta borba presuje dušu, kida telo. I tek sam na jebenom početku..."
Jarkko je iz džepa izvadio malenu, staklenu ampulu. "Imam nešto posebno za tebe. Prijaće ti. Trebaš se opustiti. Uzmi samo nekoliko kapi, na jezik."
Aadolf učini tako. Možda stavi par kapi previše. Nije pitao kakva je to droga - nije ga zanimalo, a i imao je puno poverenje u svog druga.
*****
Uvijao se na podu baš kako je to činila Ajiina pod njim - dok je doživljavala orgazam. Vrhovima prstiju je dodirivao lice koje ga je peckalo. Čitavo telo ga je peckalo, kao morska so, kao sunce. Da, kao sunce. Kao svrab koji bi krenuo tokom meditacije, samo ovog puta ugodan, potreban, sladak.
Legao je, ispružio ruke i smejao se. Ništa do njegovog tela nije postojalo. Centar univerzuma. Sažetak. Najbitnija stvar. Najsavršenija. Sasvim probuđeno, do najsitnijeg dela, do najudaljenije mrtve ćelije nokta na nožnom prstu. Svaka vlas njegove duge kose kao da je vibrirala, podrhtavala, živela po prvi put. Sve ih je osećao.
Bio je sam sebi - lep.
*****
"Au! Imaš li još ovoga? Šta je to uopšte?"
"Ljudska krv."
Springvod
"Aelph est non-konsiant."
"Vilenjak je besmrtan".
U određenom smislu je istinita tvrdnja.
No, ljudi su je pogrešno shvatili. Dok žive u strahu od sopstvene smrti i smrti ljudi za koje se glupavo vežu, ideja o besmrtnim stvorenjima koja hodaju istom zemljom kao i oni, koja su od krvi i mesa - nisu neki bogovi nedodirni - bila je previše za njih. Izazivala je spektakularni spoj straha, prezira i kompleksa niže vrednosti. Počeli su loviti i ubijati vilenjake sa neviđenom posvećenošću u, do tada, viđenoj istoriji mržnje i progona ovog sveta - istoriji koja nikada nije oskudevala tim pojmovima.
Zarobljene vilenjake nisu imali prilike posmatrati - jer su sa sobom svi nosili ampule sa otrovom i čim bi dospeli u ruke krvnika, sami bi sebi presuđivali. U godinama što su usledile, pojavile su se određene sumnje u istinitost njihove besmrtnosti, ali većina se i dalje slaže da su čistokrvni vilenjaci besmrtni i da je moguće otkriti njihovu tajnu i primeniti je na ljudski rod.
Tajna postoji, ali nije primenjiva na ljude - u procesu bi svaki ljudski um bio spaljen sasvim.
Istina je da je metabolizam vilenjaka neverovatno brz. Visoki preko dva metra i dvadeset, velikog srca i velike potrebe za kalorijama. Oni ne požive duže od pedesetak godina, ako i toliko. Imunitet im je takođe slab, posebno se teško bori sa bolestima ljudi - boginje, šuga i polne bolesti su mahom smrtonosni za vilenjake i mešance. Iskreno, prosek vilenjačkog veka je jedva nešto oko četrdeset ili trideset i pet godina.
Starost donosi mudrost. Neko ko živi tako kratko nema vremena za mudrost.
Negde daleko, daleko u prošlosti, verovatno od samog nastanka vilenjačkog naroda, postojalo je rešenje za taj problem. Iako su uporedo pokušavali da produže sopstveni životni vek - napredna medicina jeste uspela to da učini, makar za nekoliko godina u proseku - makar nisu imali problem sa mudrošću. Iako najmlađi, vilenjaci su bili najmudriji narod na svetu.
U svakom gradu, svakom selu, svakoj vilenjačkoj vukojebini, postojao je bazen, fontana - springvod. Vilenjaci adolescenti, devojčice sa dvanaest i dečaci sa četrnaest godina, ulazili bi u nju svaki dan po osam sati tokom dva meseca. Upijali bi svo moguće, sabrano saznanje vaskolikog vilenjačkog roda. sve što su njihovi preci doživeli - doživljavali bi oni. Sve što je neki od njih maksimalno udaljen - prostorno, vremenski i krvno - pripadnik rase video, videli su i oni sami.
Svu istoriju sabranu. Sve greške svog naroda. Sva dostignuća. Sva divna, altruistička dela. Sve zločine. Sve istine. Sve laži.
Svu mudrost.
*****
Haarpi je radio na održavanju i obogaćivanju springvoda Staklenog Grada. ***Povremeno bi se uzimali uzorci vode iz ovog bazena i nosili bi se svim drugim, kao što bi voda iz ostalih springvoda donošena i puštana u ovaj*** Lagano je velikim, teškim, srebrnim makazama sekao lobanju mrtve vilenjakinje. Plavičasti mozak je tupo ispao iz lobanje u sterilnu posudu.
Pažljivo je spustio mozak u springvod. Organ bi potonuo, posle nekoliko trenutaka isplivao na površinu, zapenio i lagano nestao - voda bi ga izgrizla i apsorbovala.
Svi vilenjaci su tako završavali.
Besmrtni.
Uslovno rečeno.
Esteri
Vilenjak je nag sedeo na pesku, prekrštenih nogu. Naspram njega, takođe naga, bila je njegova devojka. Gledali su jedno drugo u oči. Takmičili su se. Ko može duže? Nije baš smatrao da su pravila igre pravedna - njene pune dojke plavih bradavica su bile prokleto izazovne - ali je istrajavao. Već sigurno četiri sata.
Vrhunska meditaciona vežba koju su zajedno otkrili, koja im je mnogo značila na duhovnom nivou. A i seks posle nje je bio divan, iako malo pokočen i škriputav.
Polako se smrkavalo. Bilo je pozno proleće i dani su bili predugi, ali konačno se smrkavalo. Sedeli su na pesku, na obali Lahja mora. I dalje se gledali u oči. Njene su bile ljubičaste, krupne.
Grmelo je oko njih. Ma, da je bura ne mrda! Ovog puta neće izgubiti!
Blješti. Puca. Vetar. Vrelina. Piskutav zvuk.
Ali oni se gledaju. Ne mrdaju.
U vidno polje, iza njegove dragane, ulazi nekakva čudna pojava, za dve glave niži od vilenjaka, sav ogavno dlakav po licu u šljaštećem odelu boje srebra i sa nekakvim staklenim šlemom na glavi.
Posle nekog vremena skida kacigu. "Ovde se može disati! I prijatno je jako". Vilenjaku je čudno što ga sasvim razume. "Šta su ovi?", upitao je majmunoliki, policu dlakavi stvor, nekog koga vilenjak nije video.
"Ne znamo tačno.", odgovarao je drugi, nevidljivi. Hrapav, za vilenjakove uši bolno dubok glas dopirao je sleva. "Dobili smo informacije od ostalih timova, sretali su ih i oni. Visoki, plavičasti, bez dlaka. Sporadično su agresivni."
"Tako?" Prilika je podigla i uperila nekakakav čudan predmet tačno u vilenjačku glavu. Tupo klik. "Pa, jebem ti! Još od pobune na New USA-01 brodu me jebe!" Isukao je mačetu. "Poslužiće i ovo. Prvo ću ovog ćelavog. sisata može biti zabavna, zar ne?"
Nije mrdnuo. Nije trepnuo. Mačeta je letela ka njemu. Imala je tako divne oči.
*****
Izronila je iz vode bez daha. Stotine vizija danas. Prizori iz čitave istorije. Ratovi, ubistva, bolesti, glad, silovanja, laži... Sve živo. Ali ova poslednja ju je najviše uznemirila. Ne prizorom. Smislom. Porukom. Bila je zbunjena.
"Plaža i zaljubljeni par?", upitao ju je učitelj mirnim glasom.
"Da."
"To je bio prvi u springvodu zabeleženi susret sa ljudima. Roditelj devojke je pokupio leševe i doneo ih do mrtvačnice."
"Oni, oni su došli..."
"Da. Zvezdani narod. Videćeš u dnaima što slede još dosta o njima.
Reci mi da li je vilenjak pravilno postupio? Da li je trebao da ustane, da se brani? Ili jednako, do sopstvene smrti da uživa u očima svoje ljubavi?"
Esteri je ćutala.
"Razmisli o tome. Sutra ćemo pričati."
Sada meditacija, pomislila je.
*****
Ogrnula se samo tankim, svilenim ogrtačem. Bradavice su se ocrtavale. Bila je bosa. Preko ćelave lobanje je navukla kapuljaču.
Došetala je do same ivice lebdećeg grada. Nije bilo ograda, svako je u bilo kom trenutku mogao da skoči ili slučajno padne, ako je to želeo ili bio dovoljno glup. Uz njenu nogu išla je mačka plavog krzna koja je mrzovoljno mrmljala na nekom nerazgovetnom jeziku.
Sela je tako da joj je peta leve noge pritiskala anus, desnu je savila u kolenu, prstima je dodirivala tlo, a peta je bila oslonjena na vaginu.
Nekada davno nije mogla ni petnaest sekundi provesti u tom položaju. Prsti su je boleli, a čitavo telo bi se, u nedostatku ravnoteže, treslo. Sada je satima mogla tako ostati. Postojana poput stene.
Isprva je posmatrala zlatopira. Malenu pticu koja je predivno pevala, koju su majke koristile, ako bi uspeli da je ulove, umesto uspavanki za svoju decu. Ah, nije zlatopira bilo preteško uloviti, najviše vremena je provodio u lenjom čučanju i lickanju svog zlaćanog perja. Posmatrala ga je. Bez emocija isprva. Bez divljenja. bez ljubavi. posmatrala ga je kao da je kamen. Onda je uhvatila sebe da se pita "zašto ih ima sve manje?", shvatajući da ih viđa sve ređe. "Šta se događa sa njima? Sa svetom? Da, sa svetom? Mora nešto biti pogrešno sa svetom u kome takva stvorenjca ne mogu živeti više." Shvatila je da je misli odvlače od puta. Podigla je kamenčić i lagano gađala zlatopira. Nastavila je da gleda u mačku koja je hrkala, ispružena i obasjana suncem.
Telo je utrnulo sasvim.
Telo više nije osećala.
Duši telo više nije bilo neophodno.
Isplivala je iz njega.
Rodila se.
Poletela je.
Visoko, visoko.
Stakleni Grad ostao je daleko ispod nje.
Mala i Hold.
Dva divna meseca. Dva nesuđena ljubavnika.
Zvezde.
Crne rupe.
Opustošeni svetovi.
Nekakve metalne olupine.
Mrtvo lebdenje kroz ništavilo.
Primordijalna smesa.
Projektor Simulakruma.
Bog.
Singularitet.
Bog?
Ništa.
Jedan.
Beskonačno.
Bog?
Istina.
Aadolf
"Je ne mogu više!"
"Smiri se."
"Ne. Ne. Umri! Ne pričaj mi da se smirim, kada nemaš pojma. Ti ne znaš. Ti ne shvataš. Osam sati. Hiljade vizija. Stotine hiljada informacija - reči, zvukova, dodira, ideja. Samo te šibaju, bičuju, bombraduju, nose, razbijaju. Zamisli da čitav okean treba da iscuri kroz malenu reku. Zakrčenje. Poplava. Potop.
Svaki vilenjačko-patuljački rat. Ne, svako ubistvo u svakom vilenjačko-patuljačkom ratu. Svaka smrt. Svaki koitus ikada. Svako svršavanje. Svaka tuča. Svaki mamurluk. Svaka bolest. Sve. Sve. Sve. Samo kulja. Osećaš se nesposobno, glupo, ograničeno. Kao nekakav mešanac rođen iz veze patuljka i goblina. Retardiran. Ceo život smatraš sebe jebeno pametnim, sposobnim i onda... ovo. Nekontrolisana količina saznanja. Potrebnog, nepotrebnog, svega i svačega. Sulude metafizičke teorije. BAM! Šta je Adriana koja je živela pre hiljadu i po godina kuvala za ručak svom mužu Beeranu. BAM! Filozofske rasprave o moralu i državi. BAM! Pijana prepirka o tome da li su bolje plave ili ljubičaste bradavice. BAM! I tako osam sati i suludo brže nego što ja mogu pričati. Samo lete. Jure. U dve dimenzije. U tri. U osam. Jedna preko druge. Jedna u drugoj. Pet u isto vreme.
A ti se gušiš i grcaš. Ti si ti i sve te hiljade mrtvih ljudi takođe. Istovremeno. Rađaš se i umireš non-stop. Jebeš i jeban si. Umireš i ubijaš. Ubijaš i umireš."
Jarkoo je spustio ampulu na stočić. "Uzmi celu ako ti treba."
"Ne, nešto jače! Imaš li?"
Njegov najbolji prijatelj je klimnuo glavom i iskezio se. "Najjaču stvar ikad!"
*****
Bili su u podzemlju Staklenog Grada.
"Nisam znao da ovo i postoji, otkud tebi...", čudio se Aadolf.
"Dođi!"
Kroz uzani hodnik ga je vodio. Ušli su u malenu sobu niske tavanice. Dva kreveta su bila postavljena na sredini i uz maleni kristal solardiuma koji je bacao svoje svetlo, bio je to sav nameštaj. Jedan krevet je bio slobodan, na drugom je ležala prilika. Usnula ili onesvešćena. Creva su virila iz njenih ruku.
"Čovek?", zaprepašćeno je upitao Aadolf. Čovek u srcu Staklenog Grada? Tako blizu korenja sekvoje.
Prijatelj je samo klimnuo glavom. "Lezi", pokazao je na slobodni krevet.
"Šta ćemo..."
"Jesi li čuo za transfuziju krvi?"
Epilog
Esteri je gola stajala ispred svojih učitelja. Od onog dana. Od one meditacije. Stalno je bila gola.
Jedan od učitelja joj je prišao, poljubio je u čelo i oko vrata joj okačio tanki lančić sa priveskom. Srebrno stablo sekvoje. Savršeno je leglo između njenih malih grudi.
"Sada si Vilenjakinja. Odrasla. Punopravna. Apsolutno svesna i mudra. Zrelog tela i probuđenog uma. Slobodna. Čemu ćeš svoj život posvetiti?"
Bez trunke premišljanja. "Uništenju springvoda i vas! Mudrost i istina su negde drugde."
*****
Haarpi je makazama sekao lobanju koju je prethodno morao obrijati. Mozak je tupo udario o posudu.
Koleginica mu je prišla. "Treba li ti pomoć?"
"Ne. Gotovo je skoro. Samo da spustim. Mogli bi posle na čaj?"
"Mhm", promrmljala je slatko, "Neki mladić?"
"Da. Student. Još dva dana mu je falilo do dobijanja priveska."
Spustio je aadolfov mozak u vodu. "Kamilica, može?"
No comments:
Post a Comment