Pripovedač (Iz "Ciklusa Mržnje")

Prve reči u pravilniku njegovog esnafa bile su: "Mi u krčamama zarađujemo". On je u krčmi ostavljao svoje poslednje bakrenjake. Ispijao je, sasvim sporo, razblaženu medovinu i brisao prljavom krpom ostatke čorbe sa lica, drhtavim prstima vadio je komadiće krompira i šargarepe iz duge smeđe kose, a u bradi je našao čak i parče mesa, koje je strpao u usta. 

Iz svoje torbe od crvenog krzna kvadroroga izvadio je hrpu papira, pogužvanu i neurednu, nedostojnu čak i najgorih polaznika prve godine Slavijske Akademije. I još jedanput je čitao.   

"...I gledao je zmaja pravo u oči, hrabro i postojano. Stajaše na vrhu brdu i bejaše jednak sa zmajem kojem debele zadnje noge bejahu podno tog brda. On plav i snažan, go do pasa i sa dvoručnim mačem u rukama, a zmaj sav ogroman, zadrigao i zlatan. Na suncu letnjeg meseca pržnika oboje bi takvi zaslepeli bilo kog posmatrača. "I ti ne želiš zlato moje?" upitao ga je zmaj po treći put. 

"Ne!", odgovorio je on jednako glasno i samouvereno kao i prethodna dva puta.

"Ni dijamanta, ni safire? Samo ona da ljubi te? Samo nju? Princezicu slinavu?"

"Da!"

"Da li si se ikada zapitao zašto mi zmajevi uvek, nekako, volimo da otimamo slinave princeze?"

"Ne!"

"Ali ovo ti je jedinstvena šansa da saznaš, da odgonetneš jednu od najvećih misterija, da smisao podariš jednom od najvećih besmisla svih drevnih priča. Šta će meni ovakvom, velikom, drevnom, mudrom i neosporno ružnom, princeza ili bilo koja ženka ljudi? Da li ti delujem kao ludak neki?"

"Ne zanima me! Samo je pusti."

"Dobro, dobro... preterano si mi dosadan i naporan. Ne znam kom se bogu klanjaš, kome kralju, caru, ne pratim svet ljudi odavno, mislim... ozbiljnije vas ne posmatram od onda kada ste počeli da se oblačite. Od početka sam znao da ste zlo, ali od tada sam sasvim siguran. Čak ne znam ni kojeg je suverena kći ova balavica u mojoj jazbini. Želiš li da znaš zašto? Baš je zanimljivo, baš golica um! Zašto zmajevi zarobljavaju princeze?"

Jače je stegao mač i ispružio ga ispred sebe. "Rekao sam ti već..."

Zmaj se nasmejao. Smeh zmaja nije grmljavina, nije zvuk odrona, lavine, zemljotresa... Ne, zamislite zvuk gašenja vatre kofom vode i taj zvuk ponovljen deset puta uzastopce. "Kakve li si ti pačurke žvakao... Kao što počeh, ne znam u šta veruješ, kome se klanjaš. Ali u mome svetu, kod mog Boga, a i mi zmajevi imamo Boga, ništa nije džabe. Sve ima cenu. Šta ti možeš da mi ponudiš za malene sise i dlakavo međunožje tvoje princeze?"

Junak se zamislio. Kleknuo je, okrenuo mač, pružajući dršku optočenu zlatom i dijamantima ka čudovištu. 

Ponovo šišteći, piskutavi smeh. Iskezio je svoje moćne čeljusti koje su se pružale duž isturenih, dugih i širokih vilica. Zubi bejahu raspoređeni u tri gusta reda. "Čačkalice mi nisu potrebne, kao što vidiš."

"To je najdragocenija stvar koju imam, ostala mi je od oca. Nudim ti... Nudim ti i sebe. Svoj život. Za njen."

"Da li si je ti video uopšte? Te sise su baš male, a zubi su joj krivi. Ne vredi ona tebe. Vidi ovako. Uzmem ti noge i ruke i taj mač tvoj. I dam ti nju? Može? Može. Ćuti. Odavno si mi dosadio takav... već viđen, kao da si ispao iz hiljadu puta ispričane priče." Zmaj se okrenuo, zario glavu u šumu obližnju, prednjim kandžama čačkao nešto... "Na!", bacio je na plavokosog Junaka nekakve trave.

"Šta je ovo?"

"Žvaći! To će te držati svesnog."

"A?", blentavo je upitao Junak i počeo da žvaće.

Zmaj ga je podigao i držao baš onako kako domaćica drži so ili biber. Uneo ga u usta i pažljivo, trećim, unutrašnjim zubima odgrizao mu ruke i noge u kolenima i laktovima. Prineo ga je nozdrvama i sasvim laganim mlazom vatre oprljio rane.  Junak je vrištao, plakao, uneredio se, ali ni u jednom trenutku nije mogao izgubiti svest. Trava mučilica (u drugim krajevima poznata i kao nesana trava) ga je držala budnog i držaće ga sledećih desetak dana, u mukama i bolovima i na granici ludila.

Zmaj je par trenutaka muljao ekstremitete nesretnog i nesretno zaljubljenog Heroja, pa ih je naposletku ispljunuo. "Zašto? Zašto vi ljudi mislite da ste toliko ukusni? U svim vašim pričama mi zmajevi - ili neka druga drevna bića što vladaše svetom dok ste se vi još srećnim mutacijama preobličavali iz ljigave ribe u nešto što može da hoda -  proždiremo vas, male, masne i smrdljive? Kakav bolesni primer mazohističko-kanibalističke egomanije!"

Približio je papire sveći koja je več dogorevala lagano. Pripovedač  je gledao kako nedelje njegovog rada nestaju u plamenu. Ispio je medovinu do kraja. 

Zmaj koji priča i priča mudro? Zar je ikada mislio da će to ovi seljani progutati?

 "Mala, još jednu turu ovde!", rekao je naočit starac, lepo obučen i čist, pre nego što je seo za pripovedačev sto. Spustio je zlatnik na izgrebano drvo i lagano ga gurnuo ka mladiću. Ovaj je lagano podigao pogled.

"Šta je to?"

"Plata. Ti si ispričao priču i ja sam je platio.", rekao je starac neobično mirnim, dubokim glasom. Bio je proćelav, ali je oko ušiju i iznad vrta rasla nakostrešena, retka, kovrdžava kosa. Puštao je rbadu koja je rasla u dva kraka, a brkovi su mu bili žuti od duvana.

Mladi pripovedač je stavio zlatnik u džep, odlučujući da se ne raspituje previše. Dok se ludi starac nije predomislio.

"Jako mi se dopala. Nisam je čuo ranije, a veruj mi mladiću, naslušao sam se priča sa ovog i mnogih drugih svetova". 

Starac ga je sada gledao direktno u oči. Pod njegovim pogledom pripovedač je mogao samo da se znoji i meškolji. Košulja ga je stezala. Stolica žuljala. "Izmislio sam je. Ja sam je... napisao. To sam i rekao na početku, možda niste pratili."

"Tako... Hm... Pripovedači i zabavljači širom sveta izmišljaju, ali nikada ne priznaju to, već se silno trude da dokažu da je priča istinita, u iste ubacuju stvarne i opšte poznate likove. U publici imaju svoje ljude koji potvrđuju verodostojnost... zašto se ti ponosiš svojim izmišljotinama?"

Mladić nije u pitanju osetio osudu, što ga je začudilo, samo radoznalost prostu. Zamislio se nekoliko trenutaka. Govorništvo je njegov dar, jedini. Pa ipak se plašio da progovori pred ovim čovekom. Osećao je da nikako ne sme dozvoliti sebi da ispadne glup pred njim. "Istina je, pripovedač, odnosno zabavljač sam postao zato što ništa drugo na svetu nisam znao da radim. Čak nisam znao naučiti da sviram bilo kakav instrument ili da žongliram, samo i isključivo pripovedanje mi ide. A i to moram vežbati stalno, znati unapred šta pričam, inače bih se znojio pred ljudima, mucao i redovno dobijao porcije kiselih čorbi u glavu, kao što dobih večeras. Kako sam učio zanat, kako sam sa svojim Majstorom išao svetom i pripovedao... Shvatio sam da su sve priče ispričane. Sve. Baš, baš sve. Bolno je dosadno, bolno je sramno posvetiti život prepričavanju već odavno ispričanih storija. Znate, čuo sam da daleko na jugu, na ostrvima na kojim žive visoki i tamnoputi ljudi postoje ptice koje pričaju, zapravo samo ponavljaju reči gospodara. E pa, nisam ja ta bezumna ptica, a ovi prosti pijanci nisu moji gospodar! Odlučio sam izmisliti svoje priče."

Starac je izvadio duvankesu i polako počeo da puni lulu: dugu, lepo izrebarenu, okićenu silnim ornamentima. "Slušam te. Kako je to izmišljanje tebi išlo?"

"Ne baš sjajno, jer vidite, kao što rekoh, sve su priče ispričane.  Onda sam rešio da pričam već ispričane priče na svoj način."

"Aha. To vidim kako ti ide", reče starac smejući se, "Imaš još malo krompira u kosi."

"Da... Znate, prvo sam pričao divne priče o dobrim ljudima, hrabrim, valjanim, neustrašivim. Časnim. Ljudima koji gledaju zvezde i povinuju i dive se moralnim kodeksima u sebi."

Starac se ukočio i uzdahnuo.

"Šta je bilo? Šta sam rekao?"

"Ništa dragi moj, ništa. Imao li si nekad osećaj već viđenog?", odmahnuo je glavom, "nebitno. I kako su išle te časne priče?"

"Jednako loše. Ljudi ne žele takve priče, kažu da su im dosadne. Ne žele moral i  pravdu. Ne, oni žele slušati o drevnim vladarima sa one strane okeana, što su došli na morskim nemanima i što su jebali svoje sestre, oni žele priče o prostacima, o divljacima, o prokletom Gornanu Varvarinu i sličnim. O lopovima, kurvarima, zlim čarobnjacima. Oni žele priče u kojima nepopustivo dorbi i časni ginu, a najgori među najgorima profitiraju, vladaju i pobeđuju. Kažu to je realnost."

"Mali moj, lakše im je tako. Lakše im je slušati o gorim od sebe ili makar jednakim sebi. Oni ne veruju u junake bezgrešne i časne. Oni znaju da bi trebalo da veruju, oni znaju da bi trebalo takvi da budu, oni makar žele da ceo svet - njihove žene, kurve, deca, prijatelji i neprijatelji - veruju kako su časni i hrabri i bezgrešni. Ali oni to nisu. 

 U nekom prošlom životu, na nekom drugom životu sam i ja pisao. Nađi sredinu između rigidne moralnosti i divljaštva ovog sveta. Tako sam ja. Sruši u svojim delima svu moralnost, priznaj da je čovek roba sa greškom, podmukao, drčan i željan moći. Ali ne budi glup! To nije mirenje sa sudbinom. Ja sam moralista baš kao i ti, možda i veći. Ideja nije da se mirimo sa divljaštvom, već samo da ga priznamo, da porušimo lažne sisteme morala. Jer, nisi slep, nisi ni glup, vidiš da nam oni ne odgovaraju. Ti vidiš da ljudi iz ove krčme nikada neće biti iz iste izmešteni, oprani i unutar tih tvojih kodeksa smešteni, zar ne?  Ako se usudiš udari i na propovedače Jedinoga Boga koji se šire ovim svetom. Oni su zlo! U starim bogovima traži spas, a ako imaš hrabrosti - odbaci sve bogove, prigrli širinu zvezdanih polja i dubinu najmračnijih pećina i bezdana. moć ljudskog uma! Odbaci moral, ali odbaci i strasti ljudske, niske i pohlepne. I jedno i drugo su okovi. I jedno i drugo su zidine oko svesti čoveka. Razmišljaj o čoveku kao o svemiru, jer to on i jeste. Oh, mali, pratiš li me?"

Pripovedač je klimnuo glavom.

"I baci tu stvar!", pokazao je starac kvrgavim prstom na značku okačenu o prsluk mladog pripovedača. Na značci je bila tambura i iznad nje kapa dvorske lude. Bio je to simbol esnafa zabavljača. "To je uvreda za tebe! Stavi novu! Stavi pero i hartiju! Ti si pisac, ne zaboravi to nikad!"

"Ne znam... Sada pišem šta hoću. Dva dana pričam šta masa hoće, treći pripovedam svoje stvari i... dobijam tanjire i krčage u glavu." 

"Mali, pomiri se - nikada te neće shvatiti. Na tom drugom svetu, gde sam mislio i pisao i mene nisu razumeli. Razni umni ljudi su me čitali, ponavljali moje misli... to su školovani ljudi, vaša Slavijska Akademija je ništa, nula u poređenju sa školama koje su oni završavali, tačka razvoja tog sveta bila je daleko ispred ovog tvog. Vi ste u poređenju sa tim ljudima deca debili nastali baš u rodoskrnjavljenju iz tih tvojih priča... I misliš li  da su čak i ti školovani ljudi shvatili? Ne. Pričao sam im naširoko ovo što tebi pričam. Možda precenjujući njihov intelekt, ali opet, jasno sam im govorio  da treba da postanu nešto više od čoveka. I nisu razumeli. Samo su se uhvatili za rušenje morala i slobodu. Cenili su me jer su mislili da im govorim kako mogu raditi šta god požele, kako, eto, konačno se neko takav pojavio. Postajali su nešto manje, umesto više. Postati nešto više od čoveka, znači prevazići moral, ali i nemoral. Postati savršenim bićem. Uzvišenim. Zvezdanim."

"Kako to da uspemo?"

"E...", starac se nasmejao. "Verovatno nikako. Nikada čovek, zaista, neće postati nešto više od sebe, od bednika rastrzanog između potrebe da se dopadne, da se prikaže kao bezgrešno, pravedno biće i da samo trči golo livadama i radi šta hoće, bude zver bezumna i slobodna. Ali, to nije razlog da ne pokušavamo? Iznova i iznova. Ja to činim već u nekoliko života, na nekoliko svetova. Jedino tako i možemo. Nema drugog spasenja.

Kako? Ne znam. Ali budi jasan, crtaj im, uzmi ideju i znanje i direktno u mozak im nabijaj, kao što oni nabijaju vrhove mačeva jedno drugome. Neka znanje bude tvoj kurac, a njihove glave pičke nezasite. Jako i direktno. Hodaćeš ovim svetom, putovati, skitati, piti i jebati, skupiti brdo učenika, sledbenika. Nikada nemoj se predati samodovoljnom stilu. Ah, možda sada i ne znaš o čemu pričam. Znaćeš onog trena kada napišeš rečenicu, zastaneš nad njom i uzmeš da joj se diviš. To je jalovo, lepo, ali jalovo, ovaj svet nema vremena za samodovoljnu lepotu!"

"Pričaš da čovek mora postati više od sebe, šta ako on to ne može? Ako je ovo", pokazao je sa određenim gađenjem na sebe, "vrhunac?"

Starac je odmahnuo glavom. "Ne slušaš, ne pratiš. Rekoh ti da je čovek svemir ceo. Ali je ozidan bedemima sa svih strana. On je gradove svoje podizao da liče na njega. Kako se zove ovaj? Bigord. Prestonica Erba. Kakav je to grad? Prljav, pokvaren, opasan zidinama, ali ni to nije dovoljno, zidine su umočene u tri metra širok šanac. Dovoljno? Ne. Šanac su napunili tiran ribama. Nekad sam se brijao zubima tih poganih stvorenja. Podignimo se. Visoko, visoko. Znaš, toliko dovoljno da vidiš zakrivljenje horizonta. Zakrivljenje? Da. Svet je okrugao. Nije ploča kao što te lažu sveštenici. Nema granicu posle koje ćeš pasti u bezdanj. No, ostavimo vasceli svet. Malo na jug i... granica. Barkan. Malo na zapad i? Kra'acija. Na istoku Stara Slavija, iza nje Roos. Na severu Krajine i Čekija. Dalje na sever i? Barutne planine. A iza njih? Pa, Barutne planine su krajnja granica sveta ljudi. Koliko smo granica pobrojali? 

A... čovek nije granica, nije ograničen. Ova krigla je ograničena i u nju stane medovine koliko stane, često malo manje, jer gazda zakida, majku mu jebem, ali to ti je to, manje-više.  Čovek nije krigla, krčag ili valov, iako se često kao valov ponaša i smrdi kao on."

"Možda si samo lud. Možda sam ja lud. Uzmimo drugo kao istinu, pa ću te pitati, kako se zvao prvi svet na kome si pisao i ovo pripovedao?"

"Nebitno je. Odavno ne postoji. Ljudi na njemu nikada nisu postali nešto više od sebe.

Uništili su sebe

Ko ih jebe!

No, znaj, svet na kojem sam rođen i koji je hiljadama godina avetinjski pust bio je pitom u poređenju sa ovim tvojim. Nikada ne videh više mržnje, više zle krvi, više predrasuda... Malo, jako malo vremena vi imate."

  Ponovo se nasmešio. Lula mu je bila spremna, pa je iz džepa svog sakoa - a pripovedač nije znao da je to zaista sako, već nešto čudnovato, lepo i čisto -  izvadio je mali metalni predmet zlatne boje, pokretom ruke iz zgloba, podigao je poklopac i iz predmeta zasijao je plamen. Upalio je lulu. "Jako je nekulturno hodati i pušiti, nemoj nikada to činiti! No, ja moram, žurim. Lažem te, nije baš da žurim. Kada znaš ono što ja znam - nikada ne žuriš, jer znaš da ćeš, na posletku, imati drugu šansu. Da ćeš sledeći put stići na sve ono na šta  si isprva zakasnio, što si propustio. No, svakako, moram ići. Pamti šta sam ti rekao. Piši. Piši. Piši. Trudi se da probudiš, da razigraš, da zagolicaš makar jedan um na dan, makar jedan um u toku jedne nedelje. Eto, neka to bude tvoj cilj, a ne da prosto ne dobiješ tanjir loše čorbe u glavu. Toga će uvek biti i treba da bude!"

Starac je ustao.

"Kako se zoveš?", upitao ga je pisac brzo, uplašen da će svakog trena ispariti.

"Ha! Ne znam... ne znam kako me zovu na ovom svetu. Ničifor? Valjda tako. Užasno je ime, zar ne? Za tebe bih mogao biti Vilhelm, da Vilhelm. Ti si? Ne, čekaj, nemoj mi reći. Imanuel?"

Pripovedač je razgoračio oči, sasvim prebledeo. "Aman, ko si ti?"

Starac se nasmejao. "Mogao bih reći stari prijatelj". Zavukao je ruku u džep i izvadio malenu, zlatnu čigru. Zavrteo ju je na kafanskom stolu. "Kada ćeš prestati prokleto da se obrćeš?". Ali nije pitao čigru, nije nju ni gledao. Gledao je tavanicu, gledao je kroz tavanicu, negde daleko, daleko... "Otišao sam, prijatelju. I samo još jedno - od tih tvojih zvezda, zvezdanog svoda lepše i divljenja vrednije je lice žene koja je tebi suđena. Nemoj protraćiti još jedan život!"