Aurora (Dijalozi i Radost)

                                                                                              "I like wearing a blindfold while                                                                                          watching movies, so that I can focus on the
                                                                         dialogue. My favorite flicks are the silent movies."


Prva Zima

Došla mu je iznenada, baš kada mu je trebala.
Bio je slomljen, isečen, za krevet prikucan. "I do mesec dana dug oporavak", govorili su mu lekari. A, zima luda. Snega do muda, makar onih nižih ljudi. Introvertan. Ceo život. Sebi okrenut više nego svetu. Sam sebi dovoljan češće nego usamljen. pa, opet... dve nedelje. Već je ludeo. Duboko u trećoj... nije mogao sebe da zamisli. Čak je i sopstvenim mačkama pomalo dosadio. Kao da su počele da ga izbegavaju. Od slova koje su u reči i rečenice pretočili umovi Dostojevskog, Kiša i Andrića su mu se zgadila i mutila pred očima. Postao je svestan da je Kjubrik hladan i misaono potpuno prazan. A, finih pesama Lane Del Rej mu je takođe bilo dosta. 
I onda je ona zasijala.
Soba mu je imala baš veliki prozor. Privilegija života na selu i u kući. Leti sav pogled skrivala je široka krošnja moćnog oraha u punoj snazi, starog taman koliko i on sam. Samo moćnog, iako korenima zakucanog za zemlju, slobodnijeg od njega. U krevetu. 
Da li korenje porobljava samo drveće? porobljava i hrani istovremeno. Samo drveće?
No, bila je zima. lišće je odavno opalo... Ma! Ona bi zasijala i kroz neprobojne slojeve širokog lišća, tamo gde ni Sunce nije moglo!
 Sijala mu je. Sijala je i svoje svetlo bacala na njega kroz prozor njegove sobe. Visoko s neba. Severnog neba. Iznad Severnjače. Tamo gde obitavaju sve zvedzde, sve boginje, sve nedodirljivo ovog svemira. 
Tamo gde sijaju Aldebaran, Antares, Betelgezija, Media, Vega, Alrakis... bila je i Ona.
Tamo gde obitavaju, postoje i postojanje krase Kali, Hekata, Freja, Fortuna, Diana, Brigida, Bast, Epona, Ninkasi... tamo bila je i Ona.
No, nije mu te prve zime predugo ostala. Taman kada su rane zacelile, taman kada je mogao izaći iz postelje, iz svoje sobe...  Taman kada su snegovi počeli da se tope. Napustila ga je. Prosto ju je netsalo sa njegovog malog neba.
Mrak je ostao.


Proleće



















Leto



















Jesen


















Druga Zima 

Vratila mu se iznenada, baš kada mu je bila sasvim neophodna.
Loša, klišeizirana rečenica. Zima, zapravo, još nije sasvim počela, samo je poput nezvanog, ali očekivanog, izvesnog gosta kucala na vrata. Možda malo bolja rečenica. Zima je ponajviše nalik onom smutljivcu što meri koliko ste struje potrošili - neželjen, ali neizbežan.
"A, daj! Kako baza od granja?", upitala ga je.
"Ne, ne! Najbolja je. Dve velike trešnje su mi se bile osušile baš posle bombardovanja. Otac ih je isekao. zamisli čitavo dvorište je bilo baza. Pola ulice u njoj!"
"Ja pravim najbolje baze po stanovima."
"Njah... dobro je to. Ali, od dasaka, cigala, snega... I onda na sveže okrečenu komšijsku kuću baciš između sto i sto pedeset kilograma blata. I ubiju te od batina. Ko vola. I onda ti uradiš to isto, samo sa više blata."
Sedeo je uz prozor, leđima okrenut njoj. Nije mogao da je gleda. Mogao je zapravo. Uživao je u pogledu na nju svakom. Ali bi lagano gubio dah. Srce bi kucalo sve brže. Gušio bi se. Samo bi povremeno bacio pogled. "Idem po vutru!"
"Jesi li žvakao gljive?"
"Nisam. Ti jesi?"
Ona je sve.
*"Mhm. Jako je lep tripić.. U glavi si skroz čist, nema ono kao alkohol i trava da popizdiš, da ti se menja svest. Ne, skroz si iste svesti, samo tipa, sroz ti je normalno da se moja kosa pretvori u plašt koji miluje Sunce ili da je nebo sastavljeno od pokretnih kocki, a da je osoba sa kojom pričaš anđeo
koliko je lepa i da te zemlja grli... Uopšte ne dovodiš u pitanje tu stvarnost, to naprosto bude tako.
Ja sam se umotala bila u neko ćebe i gledala u nebo. Prvo sto me je ćebe grlilo, kao da sam bila u oblaku,
drugo sto je sve mirisalo prelepo, treće što je nebo zaista bilo sastavljeno od plavih kocki koje su se pomerale. Ja sam bila u fazonu: "Kako brate ovo nisam primetila ranije?""
Smejao se.
"Vid ti je savršen i onda sam uzela i podigla ruku ka nebu i vidiš svaku, najmanju poru na koži, vidiš kako ti se koža pomera, zaista, jer to se dešava..."
Stresao se na pomisao da je pod dejstvom droge vidi detaljnije, dublje, življe no što je sada vidi. Neizdrživ prizor, verovatno. Previše za njegove nekada davno razroke, sada samo na lepotu preosetljive oči.
"... i onako, kako se sitne bore savijaju i uzela sam kremu i namazala ruku i gledala kako koža upija, zaista, sve se vidi, kako se porice šire i otvaraju i krema ulazi u kožu i ona postaje gladja, ali sve je to tvom mozgu sasvim normalno - kao sada ove reči, ništa nije trip, nije ti muka, nisi lud, samo ti se percepcija kompletno promeni. Tipa, osoba s kojom to radis ti postane neverovatno lepa. Vidis svaku boricu oko ociju, svaku dlačicu, svaku i najmanju mimiku, svaki odsjaj u oku, bukvalno. Svaku promenu misli možeš da pročitas sa lica I toliko dobro je vidiš da ne može da ti ne bude prelepa. Nekako je zavoliš kao ljudsko bice, vidiš je u celoj njenoj nesavršenosti. A opet nemaš nikakav.. emotivni izliv, trip takve vrste, samo ti se izoštre sva čula do maksimuma. A zvukove koje čuješ... čuješ kako počinje da diše, iz dubine pluća onako,
možeš i puls da čujes ako se naslonis na njeno/njegovo telo. Dodir je nesto najlepše, pogotovo ako je i ta osoba na pečurkam, jer osećaš svakom porom, svakim milimetrićem kože, svaki je budam. Kad uhvatiš nekog za ruku, bude kao da si svršio trideset puta. Kad te neko pomazi po glavi
- naježi ti se mozak... U, al sam se raspričala. Oprosti."
"Ne, ne... divno je. Ćomanko."
"Ćomanko?"
"Ćomanko, komanko, narkomanko, klasična devolucija jezika."
"A, ma, ne! To sam sad krenula da ti kažem. Kad te prestane trip, kad ti se vrati normalna percepcija, nije kao na travi ili na alkoholu, da hoćeš još, da ti je do jaja, jer ti se u glavi zaista ništa nije izmenlio. Nisi i nećeš osetiti nikakvu novu emociju. Nema euforije. Nema nekog preispitivanja, samootkrivanja, neke dubine. Samo je užasno čulno, predivno.  Nisam imala seksualni odnos na pečurkama, a jako bih volela da imam,
jer je sigurno nezanimlivo lepo. Ne mogu da pojmim koliko lepo moze biti. doduse, kapiram da bi se te dve osobe toliko jebeno zbližile tokom toga. Verujem da moras biti siguran da želiš baš s tom osobom to da radiš, jer ćeš pored toga što ćeš svaki zvuk koji osoba napravi pamtiti bukvalno zauvek. Takvu vrstu nežnosti teško ikada ostvariti bez pečuraka. Meni je samo to pipkanje i mazenje sa drugom, bilo jedno od najlepših telesnih komunikacija u životu, a ja sam inace pipač i gledač u oči. "
"Razmisli o karijeri dilera droge."
Smejala se. "Zgadila sam ti se?"
"Ne lupaj. sada samo želim probati... s tobom."
"Jao! Učiniću ti prvi put najlepšim u životu! Bukvalno! Samo, da te upozorim... mnogo ćemo se voleti posle toga."
"Pa, dobro, šta sada, iz cuga mogu zamisliti deset gorih sudbina."*  *urkadeno sa nekog drugog mesta*
                                                                                       
"Pusti mi neku muziku", umiljata je bila.
Na svaki predlog, molbu ili zahtev skočio bi kao bičem opaljen. Kao da gori negde. "Može! Koju pesmu?"
"Zeppeline. You Shook Me."

"Večno ću biti zahvalna Triru što je snimio "Antihrista"."
"Zaista? Meni je taj film smeće neopevano."
"Molim?"
"Ne, što se tiče tehnikalij, sve je tu super. Jebiga, Trir se kao i svaki bogalj baš trudi da dokaže kako je majstor. I iz truda svkako ispliva kvalitet. Ono, svaka jebena scena je malo remek-delo. Film bi možda čak i bolje funkcionisao kao trideset kraktometražnih, nego ovako. Vizuelno jedan od najboljih filmova ikad, izgledaće sveže i za četrdeset godina, kao što danas sveže izgledaju filmovi Tarkovskog, Paradžanova ili Kjubrika. ali, baš kao film potonjeg - plitak je. Nije čak ni plitak. Postavio ga je naspram Tarkovskog, koji je Bog Otac, najveći filmski autor svih vremena! Pazi ti, bogalj uzeo njemu da kontrira i to na misaonom  nivou. Tamo gde je kod Tarkovskog priproda ultimativna sila - ne nužno dobra ili zla - kod Trira je nekakava katolička predstava satane. Tamo gde je kod Tarkovskog žena spas i hristolika žrtva, kod Trira je psihotična veštica na lomači. Slepca.
"E, nemoj tu da mi se razmećeš mišljenjima!"
"Jebi se!"
"Jedi govna!"
"Ar."

"San mi je da imam osam haskija i sanke."
"Prelepi su. Možda i najlepši."
"Šta možda?", zagrmeo je. "Najlepši! Ja sam haski!"
"Nisi.", otegla je drugo "i". "Ti si ridžbek!"
"Duvaj ga! Nisu ništa posebno!"
"Meni su, uz haskije, najlepši!"
"Dobro, onda može..."

"Hoćeš kafu?"
"Obožavam kafu. Može. Jaku. Bez šećera."
Šoljica bi samo stajala na otvorenom prozoru. On bi klečao ispod njega u jakni, lica promrzlog pod naletima januraskog minusa, a ona bi sijala sa nebesa. Mogao ju je sada gledati duže od dva minuta, a da pritom ne bude na ivici gubljenja svesti. na psoletku bi kafa bila ledene i on bi je takvu popio.
Često su zaboravljali...
"Kako si ti postala Aurora?"
"Am... voliš li bajke?"
"Da. Što me pitaš to. Imam poster učitelja Jode u sobi i imam dvadeset i pet. A, "Zvezdani Ratovi" su na dva koraka od klasičnih bajki."
"Pa, eto, ja i zla veštica i kletva. ne bih o tome..."
"Kako se skida ta kletva?"
"A... pereviše je cheesy, čak i po standardima bajki. I ne smeš znati kako. Ali, znaćeš jednog dana."

"Pisao sam danas ceo dan."
"Šta si pisao?"
"Razne stvari... samo je kuljalo iz mene. Znaš, ne mogu se odlučiti, da li si moja inspiracija ili moj guru? Da li si moja muza, moja Euterpa ili moj učitelj, moj Joda."
"A, što ne bih mogla oba? I što Euterpa?"
"Zato što me raduješ. I da! Zašto ne oba! I onako si moje sunce, luna, hobit, patuljak, kurva, lepota... Znaš to vodi ka jednom, logičnom zaključku."
"Kojem?"
"Da si moje... sve."

I onda ju je nestalo.
Zima je taman prošla, a bila je to najtoplija i najkraća zima ikad. Akcenat na najkraća. Proletela je. Što nije bila makar malo duža?
I nje je nestalo.


Proleće

Proleće je došlo. Moćna krošnja oraha je ozelenila. Ptice su se sa juga vratile i baš kao i svake godine gnezdile u toj krošnji. Stazica što je bila izbetonirana ispod drveta bila je sva usrana njihovim govancima, šarenim i retkim. Polivao je vodom, prao, ali one su vazda ponoso zaseravale.









                                                                         Vežbao bi ponekad, tako što bi gledao u Sunce. Ali je shvatio da mu je lakše da gleda u zvezdu što mu spaljuje oči, nego li u Nju.


















Leto






Jebeni komarci!                                      







                                                                                                                                          Pekao je roštilj za društvo i pio hladni, pšenični Paulaner. Kako bi bilo kada bi mogao da dodirne njegovu Auroru? Gurnu je ruku u usijani ćumur.







Jesen

Lišće je otpadalo i svaki dan bi ga čistio po tri puta.














        Na televiziji je gledao vremensku prognozu. "Nakon izrazito vrelog leta i duge, suve i tople jeseni, stručnjaci tvrde, a sve povezano sa globalnim zagrevanjem, da nas očekuje iznenađujuće blaga zima. Neki idu toliko daleko da tvrde da zime ove godine i neće biti. " Daljinskim upravljačem gađao je televizor.


Treća Zima 

Nje nije bilo.
Decembar.
Januar.
Nje nije bilo.
"Jednu kartu za Finsku, molim!"

***

Plava devojka sedele je ispod onog oraha. Naga sasvim, na tankom snežnom pokrovu. Sneg je ipak pao. Zima je ipak stigla. Ona se ipak pojavila na nebu iznad snažnog drveta i... onda je sišla sa njega.
Kletva je bila pokidana.

***

"You know you shook me, baby. You shook me all night long", pevao je.

***

"You shook me so hard, baby. Baby, baby, please come home", pevala je