Lovac (Iz "Ciklusa Mržnje")

Prolog

(sa nekog drugog mesta, iz nekog drugog vremena)

Kontrolne table su otkazale. Svetla su se pogasila. Mlatio je divljački po njima. Ali ništa nije vredelo. Krohganski ometači su savršeno odradili posao... Za razliku od čitave Flote. Čitave Flote preostalog čovečanstva.

Tok cele bitke - koja bi nekom sa strane bila uzbudljiva koliko postavka nepokretnih, plastičnih modela svemriskih letelica razbacanih na par kilometara kvadratnih - je išao po zlu. Jedan po jedan brod je nestajao sa radara.

Došao je red i na njega.

Pokušao je ući u FreeFlow, umreti u tom virtuelnom svetu, spasiti makar dušu svoju. Ništa. Blokada i tu.

Nije bio u jednom od onih besmislenih svemirskih brodova iz 2D filmova koje je gledao kao mali - sa ogromnim prozorima kao na... automobilima ili kako su se zvala ta čudna, anahrona zemaljska vozila. Nije bilo stakla, niti bezrboj letelica koje zuje okolo, ispaljuju brdo raketa, laserskih zraka i koje-čega. Čak i da je bilo famoznog prozora... verovatno bi bilo jednako mračno.

Mala, klaustrofoična komandna soba.

To je sve. Njegova grobnica. Svakako ne najgore mesto da se umre... Niti najbolje, takođe. Ako takvo mesto uopšte postoji.

Shvatio je da je sve izgubljeno. Ne njegov pišljivi život, već sve. Njegova država, sve države, cela planeta, cela civilizacija.

Krohgani su pobedili.

Pobedili su još onog dana kada su sreli prve isturene kolonije ljudi. Ljudi... oni su izgubili onog dana kada su poleteli, a da pre toga nisu naučili da puze. Derok je to čuo još davno, od nekog filozofa sa kojim je pio neku jeftinu marsovaču... hah, uvek je mislio da će ga ta crvena, fluoroscentna otrovčina ubiti.

Konačni poraz.

Otkačio je sa svoje tamno plave uniforme pločicu na kojoj su bila ugravirana tri "kolovrata" - za čin kapetana Serbijanskog svemiro-vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane -  i ispod napisano "Derok". Izvadio njenu sliku. I njegovu. Samo ga je valjda tvrdoglavost naterala da vuče sa sobom te, na preskupom organskom papiru štampane, relikvije prošlih vremena - dvodimenzionalne mirne slike. Poljubio je i nju i njega.

Zatvorio je oči i čekao da ga raznesu u komade.

Lovac

I

Ova priča je o lovcu. 

 U selo na severu Čekije stigao je oko podneva. Uterao je svoju, poprilično olupanu kočiju u zadnje dvorište krčme "Na kraj sveta". Dva konja su bila vraški umorna i gladna, dok je teret na kočiji bio miran kao zaklan, nadrogiran i teškim platnom pokriven. Lovac je nekoliko trenutaka razmišljao da li da se razoruža? Svako jebeno selo na ovom svetu je imalo svoje pravilo lepog i poželjnog ponašanja. Ovde nikada nije bio, ali je verovao da su žitelji najisturenijih položaja ljudi neosporno ili prokleto hrabri ili očajni i da svakako poštuju dobro naoružanog čoveka. A, on to jeste bio. Na stranu šest bodeža koji su bili vešto skriveni. Dva luka, samostrel, desetak vrsta strela, dva mača, sekira, topuz, patuljačka barutnica... Silina naoružanja za čoveka kojem je, u principu, bilo zabranjeno da ubija. Akcenat je na "u principu", naravno, a i bila su to smutna vremena. 

Da li su ikada u istoriji ljudi postojala vremena koja nisu nazivana i smatrana smutnim, teškim i čudnim?

Mahnuo je dečaku koji je radio u štali gostionice. Mali, prljav i smrdljiv dotrča do njega, brišući ruke o svoje pantalonice koje su se završale frtalj iznad zglobova. "Odvedi konje u štalu, istimari, napoji, nahrani. Pozadi je sedlo, izvadi ga, obriši, namaži mašću", brzo je lovac naređivao ravnim, tihim tonom. Dečak ga je gledao i klimao glavom, bez trunke sjaja u očima, bez trunke strahopoštovanja. Lovac to primeti i dozvoli sopstvenoj taštini da se nađe uvređena. Značka njegovog esnafa bi trebala da bude dovoljna da zapanji seosko derle, ali sama njegova pojava, kao i njegov prtljag. Uzdahnuo je. Ko zna čega se sve smrdljivi slinavko nagledao poslednjih godina? Mada, bacio je pogleda na svoju ofucanu i prljavu kočiju - nije predstavljala bog zna kakav prizor. Nije mu išlo baš najbolje i to se jasno videlo, pa se derle verovatno pre pitalo da li će "ovaj ofucanko" imati para da plati račune. 

Ni lovčeva garderoba nije bila nešto upečatljivija - prljava toliko da se stvrdla od mešavine masnoće, prašine, krvi i verovatno tek za nijansu-dve manje smrdljiva od tih dečakovih rita koje je prerastao još lane. Ni on sam, verovatno, nije bio u boljem stanju. Život na putu, kiše, vetrovi, snegovi, mrazevi, alkohol, opijati i jednolična ishrana učinili su svoje, a čak nije bio lep ni na samom početku. "Prvo, reci gazdarici da me za sat vremena čeka krčag najboljeg piva u selu i nešto za jelo."

"Hoću, gospodaru", reče dečak.

"Šta imate za ručak danas?"

"Paprikaš, gospodaru"

Lovac ga pogleda, skupivši oči i lagano iskrivivši usne u osmeh.

"Č-čorbu, gospodaru"

Tako je i mislio, paprikaš - uzvišeno ime za čorbu po svim ovakvim pripizdinama. "Kako se zoveš?", upitao je slinavca.

"Nemanja", zaboravio je obligatorno "gospodaru" čim su prestala naređenja i priče o "ozbiljnom poslu".

"Lepo ime...", dečak se nasmeši, "i nesrećno", dodao je čovek u zelenom i prljavom, već odlazeći iz zadnjeg dvorišta seoske gostionice "Na kraj sveta".

U selo na kraju Ujedinjenih Kraljevstava ljudi (pod moćnom pesnicom Cara Jedinoga, Bog neka ga čuva!) može dovesti ili velika hrabrost, silni oportunizam ili težak očaj. Potonje je dovelo većinu žitelja ovamo, pa tako i samog lovca. Još približavajući se selu bilo mu je jasno da stvari nisu uopšte onako bajkovite kao što se priča na jugu. Priče o pobedonosnom utvrđivanju ljudi na desnoj obali reke Morave i potiskivanju divljana, cigana, mešanaca,  isturenih patuljačkih klanova, goblina i svih ostalih neprijatelja ljudi su, blago rečeno, preterivanje. Jakih straža ima duž druma, selo je opasano visokim i moćnim palisadom, koji se dodatno ojačava kopanjem rovova i postavljanjem kočeva. Naoružanog ljudstva na zidinama je zaista mnogo, a jedina kapija sela je teška i debela kao da je skinuta sa nekog višestruko većeg, utvrđenog grada. Čak su mu i vojnici sami rekli da je ovo poslednje sigurno mesto, da je posle njega divljina i bezvlašće.

"Jutros smo možda na dve hiljade koraka odavde primetili cigansku bandu", govorio je jedna od vojnika na kapiji. "Čudnovato dobro naoružani i organizovani! I, vala, bilo ih je preko pedeset."

Lovca je ovo zanimalo. "Tukli ste se?"

"Ne. Hvala Bogu Jedinome! Zaklao sam na desetine cigana do sada, ali ovi... ovi su drugačiji. Kažem ti, svi su nosili istovetne, velike mačeve, neki od njih su čak i oklope stavili na sebe. Pravi, pravcati, viteški oklopi! Možeš li to da zamisliš? Na ciganima! Većina je, doduše, uobičajno bila gola do pasa. Kretali su u stroju i čak pevali koračnice nekakve. Zamisli! 

Išli su na zapad... u pravcu Novaja."

"Novaj?"

"Naselje, prošle godine podignuto, uprkos opomenama vojske i ovdašnje vlasti. Znaš kakvi su naseljenici..."

Da, znao je. Najveći bednici, neuspešni kriminalci i zanesenjaci su sada već decenijama dolazie na sever, prelazeći Južnu Moravu, ničiju zemlju proglašavaju svojom i potom se za istu tukli sa divljanima ili međusobno. Termin "divlji sever" je promenio značenje i više se nije odnosio na patuljkei ostale horde, već baš na te doseljenike i njihovo divljačko ponašanje. Većina nije uspevala da dočeka niti prvu žetvu na toj svojoj novo osvojenoj zemlji - poginuli bi ili umrli od neke zaraze.

Očaj kao glavni motivator.

Očaj je i njega doveo ovde. Nakon drugog pogleda na selo bilo mu je jasno da se ovde neće posebno ovajditi. I sama lovina mu je poprilično bedna, pa neke veće pare ne bi uzeo ni u prestonici. Svejedno. U prestonicu nije smeo da uđe, ma nije smeo ni da joj priđe. 

Šetao je glavnom ulicom. Značka esnafa - kavez i napet luk sa strelom iznad njega - ponosno je sijala na prljavom prsluku. Dok je lagano šetao, neka žena mu se trčećim korakom prikrala sa leđa i uhvatila ga pod ruku i tako nastavila da hoda sa njim niz ulicu. Čuo ju je na vreme. Da su to bili muški, teži koraci, neoprezna budala koja prilazi lovcu sa leđa bi već bila na podu slomljenog nosa. Lovac se držao jednog pravila - prvo glava bezbedna na ramenima i leđa bez noža zabodenog u ista, pa tek onda postavljanje pitanja. I to ga je sačuvalo više od jedanput. Drugo rpavilo bilo je - nikada ne udariti ženu. A, to će ga jednom, izvesno je, koštati glave.

"Jaku ruku imaš lovče", promuklim glasom prošaputala je žena na lovčevo uvo. Bila je negde na ulazu u petu deceniju života, a možda je već i prevalila četrdesetu... nije imao dovoljno iskustva sa ženama. Ili sa ljudima generalno. Mogao je odrediti starost gmaza ili gorske vrtirepke, težinu i zdravstveno stanje samo na osnovu jednog pogleda, ali sa ljudima je to teže išlo. 

Bila je u širokoj, svilenoj haljini koja je otkrivala ramena i većinu velikih grudi. Toliko je makar lovac mogao videti. Dugo je prošlo od kada je samo dodirnuo ženske grudi. "Ja sam madam Romana", prestavila se.

Nastavljajući laganim korakom, lovac joj je odgovorio: "Drago mi je, Derok."

"Lepo ime. Znaš li čime se ja bavim?", upitala je, pritom jače stežući lovčevu ruku.

Derok se iskezi. "Prepostavljam"

Klimnula je glavom, bez trunke uvrede. Nisu još imale svoj esnaf, svoju značku - iako nisu daleko od toga bile - ali ih je uvek bilo lako prepoznati. "Pa, imaš li nešto za mene i moj bordel?"

Stao je. Istrgao je ruku. "Šta? Tačno? Madam?"

"Neko devojče? Ciganče, divljakušu bilo kakvu, vilenjakinju mešanku ili... ne, ne deluješ kao neko ko bi vodio punokrvnu. Bez uvrede."

Došlo mu je da je ošamari. Nije, naravno. Ipak je žena... makar donekle. Trgovina inteligentnim rasama je bila strogo zabranjena po pravilniku njegovog esnafa... do pre možda godinu dana.  Sada su lovci koji su trgovali takvom... robom, samo plaćali dodatni porez. Derok se time nije bavio, nikada. Em mu se gadilo, em su sada jako pale cene. O rizicima lova na inteligentne rase da ne pričamo. "Ne bavim se time!"

"Dušo... a, možda ipak imaš nešto za mene?"

"Imam jednu Barsku Vriskavicu. Može baš dosta da otvori usta... ako ti to radi posao", Derok iskezi zube blago požutele od duvana, ali savršeno jednake i čitave.

Romana se nasmeja, iskreno, ne smehom plaćene kurve. "Kome je to jadno stvorenje ikada uradilo posao?"

"A, šta znam... pokušavao sam da je uvaljam seljacima za par bakrenjaka, da rasteruje vrane i ostalu gamad iz kukuruza. Ni oni je neće, shvatam, plaše da od njene vriske kukuruz ne padne u depresiju i ne svene"

"Padne u šta?", upita penzionisana kurva. 

Derok shvati da i previše vremena provodi u finijim kafana po većim gradovima, gde se okupljaju razni učenjaci, naučnici... il' kako već sebe nazivaju ovog meseca. Nešto na psi... "Depresija... nisam ni ja shvatio, bolest duše, kada ti se ne živi. Kao tuga, samo jače. Valjda. Bio sam pijan" Shvati on da je i prečesto pijan po tim "finim" kafanama.

"Kada ti se ne živi? Koliko je to glupavo!"

Nije mogao baš sasvim da se složi sa njom, ali nije bio raspoložen za egzistencijalističke rasprave sa kurvom i to s nogu i to na gladan stomak. Sa kurvama je raspravljao samo o tome da li za drugi, dodatni sat može dobiti popust, a i to je bilo nekad davno, dok je još obilazio svaki prokleti bordel  na svetu.

"A, možda neka devojka? A? Imam ih koliko voliš! Za tebe bih se možda čak i ja vratila iz penzije na sat vremena? Hm?"

"Ni to me ne zanima", rekao je. Krenuo je dalje sam.
 Pokušao je da se seti poslednjih grudi, poslednjih nežnih bradavica koje je dodirivao vrhovima prstiju. 

Naišao je na pekaru. Zvuk srebrnjaka koji veselo zveckaju prođe mu kroz um, pa sve dalje, niz telo, do srca i duše, grejući bolje od najboljeg kra'acijskog brendija. 

Ušao je mračnu prostorijicu. Drvene tezge sa pecivom i police sa hlebom. Dočeka ga osmeh debeljuškaste, ali simpatične i simpatično obdarene mlade devojke. "Izvolite, dobri gospodaru?"

 "Ko je vlasnik ovoga? Razgovarao bih poslom"

Devojčurak bi se možda i pobunio, ali pogled nepoznatog čoveka nije ostavljao mesta tome, pa je otišla u prostoriju iza i počela da dovikuje oca.

U prodavnicu prvo se vratila devojka i tek tada su se videle sve čari njenih oblina - ispod lagane lanene bluzice njihale su se velike grudi, a bradavice sasvim jasno nazirale. Zauzevši stav iza svoje tezge, nagla se preko nje da namesti kiflu koja, iako to Derok nije primetio, nije stajala baš kako treba. Grudi su gotovo cele sevnule. Jedan trgovac u gradu daleko, daleko odavde, kupujući dve crnkinje za svoju prodavnicu, uz namigivanje, mu je rekao nešto kao "seks prodaje", tada to nije baš najbolje razumeo... sada jeste. "Uzeću kiflu jednu", reče i sačeka da se cura ponovo nagne...

Ubrzo se pojavio i njen otac, vlasnik. Nizak, proređene crne kose, krupan - na pola puta između debelog i mišićavog, u beloj kecelji i sa nešto brašna na licu i brkovima, kao i testom na noktima, što lovac primeti kada mu pekar pruži ruku u srdačan pozdrav propraćen osmehom. "Dobro jutro dobri gospodaru...", ugleda značku i zbuni se na tren, "...ovaj, Gospodaru Lovče. Ja sam Mihalj, gazda ove skromne pekare" 

Lovac se osmehnu. "Derok, punopravni član i majstor Rujenskog Lovačkog Esnafa. Nek je sreće tvom poslu, krovu i... porodici", dodade značajno pogledavši ćerku.

"Daće Jedini, dobri gospodaru! Kojim dobrom? Jola mi reče..."

"Da, poslom, Mihalje. Imam nešto na svojoj kočiji što bi taman bilo za tvoju pekaru, tvoju peć."

Laganim korakom se vratio do kočije. Podigao tešku prekrivku koja je krila dvadesetak kaveza različitih veličina. Većina je bila prazna. U zauzetim su, sasvim nakljukani opijatima, spavali raznoliki stvorovi. Uzeo je jedan kavez srednje veličine, pogledao usnulo stvorenje u njemu, pa ga prekri crnom tkaninom.

"Poslužićeš, maleni", pomisli Derok.

Zmaj!" viknu preplašeni gazda Mihalj, dok ćerka samo ciknu i rukom prekri usta.

Ponovo derokov osmeh. "Ne, nikako pošteni gazda. Plameni gmaz. Peć vam je iza?"

Mihalj beše bled ko krpa, ni trunku utešen rečju "gmaz" i još plameni! "Da, da, ali..."

Derok podiže kavez i krene u stražnju sobu. Sto, korita za zames hleba i velika ozidana peć. I dečak go do pasa koji je loži. "Idi po vedro vode i ugasi vatru, zatim isprazni ognjište", naredi mu lovac. Dečak zbunjeno pogleda Deroka, pa zatim svog gazdu koji samo brzo klimnu glavom. 

Derok se okrete ka Mihalju i veselo reče: "Gazda, kakvu rakiju imate?"

Uz sladunjavo pecivo, narezanu pršutu i ne tako lošu rakiju Derok i Mihalj su vodili... razgovor? Sudarali svetove, zapravo. Mihalj je pričao o burnim promenama, zloslutnim predskazanjima, pravednom kralju (faljen nek je) i još pravednijem Bogu Jedinom (nek nas čuva hiljadu godina), zatim o suši, pravednom i neophodnom ratu na severu (dok i sav ljudski rod ne bude slobodan!), preko reke Morave, ljudima koji prolaze kroz selo, još o sušama i tome kako je brašno ove godine lošije no ikada, ali i o tome kako posao ide sve bolje i bolje (opet hvala kralju i Jedinome). Sve po redu, prostodušno i bogobojažljivo. Deroka su, zapravo, sve te stvari jednako, ako ne i više mučile... sa možda izuzetkom kvaliteta brašna. Samo... znao je o svetu i previše da bi sa ovim čovekom mogao povesti ozbiljan razgovor. Srećom, rakija je posle treće-četvrte čašice postala sasvim dobra. A i prijala mu je prostodušnost dobrog Mihalja. I činjenica da iz ovog razgovora baš ništa novo neće naučiti. Mogao je isključiti mozak i samo uživati u ljudskom glasu. Glas je magija i najnežnije milovanje za dušu čoveka. 

Vratili su se u pekaricu. Derok je iz futrole na opasaču izvadio staklenu bočicu do pola ispunjenu nekakvom plavom tečnošću. Pomerio je reze na kavezu i podigao jake rešetke. Gazda  ciknu i ne izdrža: "Gospodaru, gospodaru... taki isti je spalio dete pijanog Nerdana. nemojte, dobri..."

Derok iskreno požele da otera ovog seljaka u tri lepe, ali profesionalnost (koliko i rakija) ga spreči. "Nemaš zašto brinuti. Najiskrenije sumnjam da je dete tog Nerdana ubio jedan ovakav slatkiš, a čak i da jeste, ovaj ovde ne bi ni mrava povredio bez da mu ti to narediš, a čoveka ni tada. Vidiš, posao lovca nije samo da ulovi, već i da... pripitomi". Pa, zapravo, to nije bilo pripitomljavanje u klasičnom smislu, ali je dovoljno blizu. "A, ovako je uspavan prosto zbog lakšeg prevoza i uštede." 

Derok usnulog stvora lagano podiže iz kaveza, spusti na brašnom prekriveni pod pekare. Bio je težak oko osam kilograma i veličine osrednjeg psa, samo bez i jedne dlake. Telo mu je bilo šarenih, jarkih nijanse zelene boje i sa žutim i narandžastim šarama po licu, kratkih debelih nogu koje su se završavale belim noktima, gotovo komično kratkog trupa, oklembešenog stomaka i velike guzice. Lovac mu grubo podiže od opijata teške kapke i sunu po nekoliko kapi plave tečnosti u oči. Ošamari i udari ga par puta po glavi, sve dok se stvorenje nije osvestilo. Glava mu se kratko mantala, oči kolutale, iz nozdrva je (na užasavanje gazde Mihalja) izlazio dim. To potraja par trenutak, nakon kojih se gmaz podiže na svoje zakržljale noge, čak blago poskoči par puta, i zatim krupnim, crnim očima ufiksira Deroka, ne mrdajući, ne trepćući. Da sve sada počne da se ruši, da horde patuljaka, buljuk "Ubica Nakota Bezbožnog" i sva čudesa ovog sveta nagrnu, gmaz bi ostao u tom položaju, čekajući naredbu. Ako je ikada i bilo nečega u toj glavi - a, nije, znao je Derok - sada ga više sigurno nema. Obična alatka koja jede i sere i to minimalno - tek da ne crkne i ne pukne. "Ognjišta", reče lovac, istim onim zapovedničkim, ravnim glasom.

Gmaz se trže, kao da se probudio. Zatvori svoje oči. Podiže oblu njušku širokih nozdrva i ne otvrajući oči okrenu se ka onjištu, koje je, avaj, bilo previsoko da se u njega samo popenje, iako je očajnički pokušavalo - uspinjalo se stvorenje na zadnje noge, skakutalo i očajnički lizalo zid svojim širokim, placavim jezikom. "Tako bi se mučilo dok ne bi palo mrtvo od gladi", hvalio je Derok robu. Podigao je debelu guzicu i ugurao je u još toplo ognjište. "Vatra", naredi derok i istog trena gmaz ispusti krik i vatra suknu. Sa svih strana. Brzo je velika, debela, zelena guzica savim nestala u ognju koji je počeo da kulja i napolje. "Smanji, malo, jebem ti sve!", viknu Lovac.

Gazda je samo gledao, sada mu se več vratila krv u obraze, a ruke se razmrsiše iz nervoznog čvora.

"I to ti je to. Jednom nedeljno ga izvadiš, dobro nahraniš mesom, ponudiš vodom i mlekom - nekada će piti, nekada ne. Drva ti ne trebaju, mali na peći ti ne treba.", lovac zavuče ruku ispod prsluka i izvadi svitak. "Kada u ruke uzmeš ovaj papir, samo će tebe slušati. Šta kažeš?"

"Nije loše, gospodaru, nije loše... samo, ja sam prost seljak, skoro otvorih ovo i nije posao baš velik, malo je mesto..."

"Jeste, ali je put sve prometniji, zar ne? Sam reče to. I biće sve prometniji. Svi putevi vode na sever, a ovaj je jeftiniji od glavna dva druma, iako malo zabačen. Svi putevi vode na sever, gazda."

Pekar klimnu. "Koliko novaca?"

Derok je znao da bi za ovog gmaza u nekom većem mestu dobio i čitavih pet zlatnika, u gradu negde na jugu i do dvadeset čak. Ali, on je izbegavao gradove. A novac mu je hitno trebao... baš da ne bi morao izbegavati gradove. Drveta ovde ima na pretek, šuma se krči nemilice... "Tri zlatnika, novih. Ne mogu ispod toga, nikako", reče on sa licem skršenim od tuge, kao.

Gazda pekar klimnu. Ipak... "Dva zlatnika, tri srebrnjaka, novih, jedinog Kralja i Jedinog Boga?"

"Ne. Tri zlatna."

Mihalj klimnu glavom, pljunu u dlan i pruži ga Deroku. 

"Seljaci", pomisli on zgroženo i rukova se.

Obrisavši ruku o pantalone, prišao je, kao, nemarno buretu u kom je stajalo brašno. Zahvatio je rukom. "Istinu zboriš gazda, ovo brašno zaista nije valjano", kao da je veze sa brašnom imao. "Čak sumnjam da je ikada i bilo dobro... Ko ti melje ovo?"

"Dobri starac Jovdan, ima vodenicu dole na potoku. Bolje nemamo, gospodaru..."

Osmeh. "Na kočiji imam kamenog gargojla koji bi ti mleo brašno sitnije od ovoga, a za dodatni zlatnik bih mogao na usta da mu postavim najfinije sito. Imao bi brašno belo poput devojačkih nedara." 

Oprostili su se ispred pekare, predao mu je vlasničke dokaze za oba stvora, kao i treći papir. Seljak, naravno, nije znao čitati, ali debela hartija, ispisana krupnim, lepim slovima i okićena još krupnijim esnafskim pečatom, ostavljala je jak utisak - to je i bila osnovna svrha. "Sa svim ovim se, u slučaju bilo kakvog prigovora, uputi u najbliže predstavništvo. To bi u tvom slučaju bio... Bijelovac. Mada, možda te u slučaju ozbiljnijih problema pošalju čak u Novgorad. Garancija na gmaza je tri, a gargojla pet godina. Čak i u slučaju smrti - ako se dokaže da si ih održavao prema uputstvima - dobićeš zamenu. Da li ti je sve jasno? Još neka pitanja?"

"Ne, ovaj, da jasno mi je i ne.. nemam pitanja"


Lovci (na vilenjačko blago)

Stepanek i Jaz su ležali na krovu novigordskog hrama posvećenom Jedinom Bogu. Sunce je na zapadu lagano tonulo. Ptice su lenjo cvrkutalo označavajući smiraj dana. I ostala opšta mesta. A, Stepanek i jaz su bili mrtvi naduvani. Nabavili su neku posebno dobru travu smejalicu i sada nisu znali gde se nalaze.
"Znaš šta bi trebalo da radimo?", sporo, otegnuto je pitao Jaz.
"Šta, brate?"
"Da opljačkamo neki lebdeći vilenjački grad!", mrtav oziljan, kao da izgovara najvećumudrost na svetu, na nekom drugom svetu, u nekom drugom vremenu možda bi viknuo i "eureka!". 
"Da-a-a brate-e-e!", oduševljen je bio drugi. "Ali, kurac! Kako ćemo? Oni lebde, ka-ako?"
"Pa, opušteno, samo i mi treba da letimo."
"Ala si se ti razvalio jebote!"
*****
"Jebala te mapa baš, u dupe nezasito!"
"Ćuti. Tu je negde, sigurno.
"A i ja sam budala. "Ajdemo u lov na blago, imam mapu, pali vilenjački grad". Budaletina. Od kada pa to vilenjački gradoiv padaju sa neba?"
"Sto puta sam ti rekao, nije grad, ispostava, ali sigurno i tu ima blaga. Padaju, engo šta nego padaju, tek će da padaju!"
Bio je to samozvani gradonačelnik Novaja, najmlađeg grada na severu Čekije, na krajnjoj granici kraljevstva ljudi i divljine. Doseljenik u rgad mu je dao mapu, sa pričom kako ju je osvojio na kartama, ali nema ljude sa kojima bi išao, a ni hrabrosti da se uputi sam. Gradonačelniku to nije bilo problem. Ni hrabrost - pa ko je do on podigao selo tamo gde mu je i vojska rekla da ne diže? - a ni ljudstvo, sa sobom je poveo dvadeset najjačih momaka iz svoje garde. 
"Tu je. Eno! Tamo! Ona ruševina!", ushićen je bio zadrigli gradonačelnik.
"Argh!", bilo je sve što je ispustio jedan od gardista pre nego što se, sa dve strele u grudima stropoštao. Nakon tog magičnog trena u kojem je vreme bilo zaustavljeno, ono kao da je ubrzano krenulo da teče. Strela za strelom. Gardista za gardistom. Padali su ko pokošeni. Smrt je letela sa svih strana, ostavljajući ih sasvim nesposobne da se sakriju. Svi do ejdnog su bili mrtvi i msrtnor anjeni u roku od minut.
Iz okolnog grmlja izašlo je prvo nekoliko, a zatim sve više iviše cigana naoružanih lukovima i strelama. Jedini plavokosi među njima došao je do gradonačelnikovog leša i pljunuo ga. Iz grmlja se konačno pojavio i sveže obrijani patuljak, a sa jednog drveta je skočio vilenjak. "Je l' sma vam rekao da će doći?", obodenosno ih je upitao plavokosi cigan. "Znam njihovu pohlepu, nije jednak čak ni tvojoj, patuljče!"
"Mamicu ti cig..."
"Mir!", viknuo je vilenjak. "Novaj je sada naš. Idemo!"
*****
"Ma, kad ti kažem, upaliće!"
"Jaze, brate, nemoj..."
"Ćuti! Daj mi dim!"
Jaz je danima skupljao perje po kokošinjcima, uz pomoć voska ga lepio za grane koje je povezivao kanapima. Celokupnu konstrukciju je konačno kaiševima vezao za sebe i sada je imao velika i lepa krila. Ponovo su bili na krovu hrama Jedinoga Boga. "Kako je jebeno dobra trava!"
"Nemoj..."
"Ćuti! Polećem!"
I zaista. Kao da je na tren leteo. Onda se stropoštao dole i polomio kao pička.
*****



II

Vratio se u gostionicu, na onu čorbu i pivo. 

Čorba je bila sasvim odvratna. Retka, hladna, bljutava, bez mesa, a određeni kiselkasti vonj i primesa ukusa odavala je istinu - nije od danas. Suštinski, svaki putnik je srećan kada obrok u nepoznatim i sumnjvim krčamam i gostionicama plati samo bakrenjacima, a ne i satim provedenim iznad čučavca. Tako je bilo i sa Derokom. Gazda "Na kraju sveta" bio je svestan da je podigao gostionicu na pola puta između ništa i ničega, pa i to u najboljem slučaju i da nema konkurenciju i da mu se jednostavno može ovako. Derok požele da je i u njegovom poslu tako, ali ne, svaki bezumnik odlazi u lovce ovih dana. Nema veze što je lovine sve manje, a bandita sve više, svi jure u lovce. 

Mahnuo je malom od kuhinje. Trebalo mu je još jedno pivo, koje je inače po kvalitetu spadalo u istu kategoriju sa čorbom - samo da se ne proserem kategoriju. Mali je bio pričljiv. Već je Derok saznao o žabi koju je krišom ubacio u čorbu - da mu je makar ona zapala - da je mali mlađi brat Nemanje iz štale, da zajedno rade za gazdu krčme, jer su im roditelje ubili patuljci u jednom napadu pre dve godine, kada su se još usuđivali da prelaze Moravu. I zvao se Nikola. Oh, čemu originalnost roditelji? Nemanja i Nikola. Niko i Ništa.

Lovac izvadi lulu i duvankesu.Poče lagano puniti olupanu drvenu stvarčiu duvaniom boje bakra. 

"Ti si... lovac?" Dečak je konačno smogao hrabrosti i pitao ono što ga je zaista zanimalo.

"Mhm", promumla Derok spuštajući lulu. Odgurnuo je od sebe praznu zdelu i otpio gutljaj piva. Voleo je ovo, inače. Znao je sve unapred. I sada prosto nije imao volje. Niti mu se dečak posebno dopao.

"I... video si sveta i bio u avanturama?" 

Dečaku su oči sijale. "Jesam"

"I? I? Kako je?"

"Voliš li ti ovu čorbu?", upita ga lovac nakon par trenutaka tišine.

Dečak osta zbunjen. "Ne!"

"E, mali, avantura ti je baš takva da ti se posle nje čak i ova odvratna čorba dopadne."

Dečak je posle par trenutaka razmišljanja shvatio šta je lovac hteo da kaže ili makar približno shvatio... "Svejedno, ja nikada neću videti avanture..."

Derok se zapita zašto bi iko želeo "avanture", pored krova nad glavom, posla, šanse za nekom finom, sisatom seljančicom? "Da, mali seljaci iz kuhinja zaista retko dožive avanture. Takav ti je život, ajd' mi sad donesi još jedno pivo." reče ravno, "I nemoj da pljuješ u njega!"

Zasmejao se na pomisao - mali seljak iz kuhinje svetski avanturista. Pa, to ni najluđi um ne bi smislio.

Posle nekog vremena za derokov sto je seo trgovac, koji je do tada jeo za susednim. Čuo je da je Derok lovac, pa se ponadao smislenom razgovoru. Poneo je dve krigle piva i zamolio... Derok to, u principu, nikada ne odbija

Zvao se Janik i njegova priča, makar onaj deo što je podelio sa lovcem, zapravo i nije bila čudna ili retka. Otvoreno je priznao da je upao u ozbiljne dugove sa Esnafom. Pobegao iz Novograda u ovu zabit u nadi da će se koliko-toliko oporaviti. Otvoriće radnju ovde. 

"U sličnom si sranju kao i ja, druže", reče Derok.

"Zaista, kako? Šta si ti... zasrao?"

"Pa... znaš li šta je Erbijska Ovcosvinja?"

"Ne, ali svakako je glupavog imena"

"Ne sporim. Ima još imena, senkovita mangulica, pacovka... Čudna sorta. Divlja svinja. Tek, jedva na granici "magijskog ili stvorenja od posebnog značaja" po posleednjoj ediciji Lovačkg pravilnika. Čak me ne bi čudilo da u nekom idućem izdanju bude isključena, retka je, čudnog izgleda i jako ukusna. Pa, to je zapravo sve sa njom... osim jedne sitnice - sjajno prenosi zarazne boleštije. Otud ime pacovka."

"Dobro... Mali, još dva piva!"

 "I tako ti se ja nađem u Erbu, kao što znaš, sama Esnafska značka privlači razne likove. Zahvaljujući njoj posao nas nađe, ne mi njega. I jedan suvonjavi mi ponudi nešto što, u suštini, nisam mogao odbiti, iako mi je trgovanje tim stvorovima blago ispod časti - stado od trista pacovki za svega trideset i pet zlatnika. Da li trebam reći da ubogi lovac poput mene nije imao tolki novac u svojoj kesi? Otrčah kao opijen do esnafske kancelarije i podigoh zajam. Odmah su mi dali, važio jesam za ovakvog i onakvog, ali nikada nisam dugovao esnafu. kao ni kršio pravila... makar ona krupnija. Otkupih svinje, platih još dva svinjara sa psima da mi pomognu oko teranja tih neviđeno glupih stvorenja i uputih se tamo gde mi je suvonjavi i rekao da idem - Kra'aciju"

Trgovac odmahnu glavom. "Već vidim gde ovo ide"

"Jebiga, ja nisam na vreme. Jeste, vlada nama sada Istinski Kralj, ali stare loze i stare zavade i dalje postoje. Prešavši granicu, lutao sam malo na sever, govoreći usput da sam iz Barkana, mislim ne mirišu kra'ati ni njih, ali opet... Uglavnom, prodah usput svih trista svinja, podelih garancije Lovačkog Esnafa, nakupih preko sedamdeset zlatnika čiste zarade... Vrlo brzo iza mene pacovke su počele da krepavaju, pritom šireći zarazu na obične, domaće svinje, zatim i na krave, koze, na kraju i ljude... Ukupan dug za koji me esnaf tereti i progni prelazi pet stotina zlatnika."

Janik zazvižda. 

Ipak, posle još nekoliko tura muke su se zaboravile i krenuli su pretresati radosnije teme - represiju nove vlasti i crkve, ratove, poreze...

Deroku je to prijalo i bilo potrebno - i predugo se vukao po raznim zabitima, izbegavao civilizaciju.

"Poslednje što sam čuo da će Ujedinitelj krenuti na Krajinu. Pokušati i nju staviti pod zaštitu Krune Jedine. zamisli to!"

Derok oseti komešanje u stomaku. Da li je čorba ili ova vest? Nije sebe smatrao posebnim patriotom ili pripadnikom i jednog od ovih šest-sedam naroda Ujedinjenih kraljevstava. Rastao je na jugu, preko mora, u Ardetu i Konskim ostrvima, rastao pored oca trgovca robljem. Jedino što je od ovih zemalja video bile su Kra'atske i Slavijske luke. Pa, ipak, Krajišnici. Legende su o njima ispredane. Vekovima su odolevali Patuljcima i Vilenjacima. Dok je Erb bila daleko na jugu, Čekija nije ni postojala, Kra'acija bila gotovo cela okupirana... Krajina je stajala. Bastion ljudske bele rase. Stalno se smanjivao, venuo, ali ipak stajao. I sada treba pasti od ljudske ruke?

"Biće kako Bog i Kralj odluče", prodavac frknu, pa pljunu na pod. "Bolji si ti, Lovče od toga! Znaš da to ne valja, to se ne radi! Rujen i Krajina su jedino što je istinski sveto! Koliko god oni naruživali idole, palili ih i zatrpavali! Ili zaboravljali da nas je neko i pre Kralja branio od poganštine patuljaka i vilenjaka!" 

"Previše si popio", reče mu Derok. Teško je verovati da se išta u ovoj selendri može dogoditi, kao i da Jedini Kralj ovde ima posebno vatrenih pristalica, ali dovoljno je jedna ulizivačka budala i jedna vojna patrola da sada dođe tim prokletim putem. 

"Ono što je dobro... jebena Barutna Planina je pala! To je poslednje što pokupih u Novigardu. Potiremo proklete bradate štrokavce, kažu da su oslobodili hiljade robova! Hiljade!"

Derok u to već nije mogao poverovati. Ne u vezi robova - to je sasvim moguće, patuljci su ljude pretvarali u robovsku radnu snagu sa istom, ako ne i većom, radošću s kojom su ljudi krali patuljačko zlato. nego, pad Planine?! 

"A zlata je toliko pronađeno da će, kažu na godinu dana ukinuti sve poreze! Ne verujem u to, naravno, ali možda nam i skinu sa grbače nešto." 

To je jednostavno nemoguće. Da svi bogovi siđu sa nebesa i dignu planinu u vazduh, jedino tako. A ni tada, pre nego što bi se to dogodilo, patuljci bi sami sebe digli u vazduh. Bio je jednom u glavnoj utvrdi-gradu. I to bi, iako nije vojni stručnjak, dvadeset patuljaka moglo da drži mesecima protiv hiljadu puta nadmoćnije neprijatelja. I, nije želeo da je pala... Patuljci jesu bili najpošteniji narod među koji je ikada kročio.

"Daleko je Planina, druže Trgovče, daleko."

"Ništa više ljudima... belim ljudima nije daleko!"

"Kako je u Slaviji?" upita Derok. I sama pomisao naterala je prokletu čorbu za par centimetra bliže vraćanju na svetlost dana.

"Gorod?"

"Ne, Horodok."

"Proteruju i linčuju kosooke", gotovo veselo je rekao Janik.

Bogovi...

Istina je da se sa sa dobrim i lošim vestima, zapravo, postupa isto - zalivaju se alkoholom. Ne tako loše pivo, zamenili su odličnom kajsijevačom, gazdarica ih je uveravala da je preko deset godina stara. "Nema više ni takvog voća, ni takvih majstora, ni takvih pecara, pa samim tim ni takve rakije!". Tekla je kao lek niz grlo, toliko glatko da je Deroku gotovo falio vatreni ugriz alkohola u grlu.

Rakija je dodatno razvezala jezike...

"Kažem ti Kralj, hvala Bogu na njemu, jeste dobar, mnogo dobrog je učinio, konačno ujedinio sve narode, povratio jedinstvenu Slaviju...", tu je stao. Novljani su, baš kao i slavejci Ujedinjeno Kraljevstvo zvali Velikom Slavijom, Pravom Slavijom ili prosto i najčešće - Slavijom, ali bi u društvu erbijaca, a posebno moravljana to bilo dovoljno za kafansku tuču. Lovac mu i nije delovao kao pripadnik i jednog od ta dva naroda, a opet, ko će ga znati? Svi su oni prljavi i izmešani!

Derok je, pak, sa očima na pola koplja, samo gledao svoju čašicu. Drugi su mnogo davali na te podele. Derok ne. Derok je voleo čekiju, novljane, doseljenike, obe obale Morave jer su sve te pripizdine prepune "magičnih i/ili stvorenja od posebnog značaja", a Slaviju nije posebno mirisao pre svega zato što je tamo njegova lovina bila skoro pa sasvim istrebljena. Same slavejce je posebno prezirao zbog izreke: "Nema stvari koje dva jeftina crna roba ne rade bolje od jednog skupog magijskog skota", koju bi čuo skoro uvek kada bi im ponudio nešto za prodaju. Moglo se reći da je Derok progresivan, da ga uopšte ne zanimaju narodi, rase i države, već samo i isključivo novac koji može zaraditi među njima.

"I... i...", zbunjeno nastavi Janik, "prešao reku i napao patuljke, oslobodio hiljade robova i silne zemlje osvojio... ipak, ostavio je kraljevstva u haosu, ovde sada vlada ko hoće, ubira zlata kolko hoće. Čujem, dole u Slaviji porezi su spušteni, negde se ni ne ubiraju, kažu toliko zlata dolazi iz patuljačkih zemalja da im seljačka sića nije ni na kraj pameti. Ovde? Ovde nam deru kožu s leđa silnim nametima, iako kasu pune od same carine i drumarine!"

Derok jeste bio pijan, ali ne i slep. Lovac uvek posmatra. Dve pijandure jesu znatiželjno nagnule glave ka njihovom stolu. Nikakva pažnja mu nije potrebna. Dva stranca kritikuju Kralja Spasitelja. Do sutra mogu biti najveći neprijatelji krune, a prekosutra preklani na spavanju. Ili vrbovani od strane nekog od pokreta otpora, vernih pokojnom kralju takozvanog Novizema, hajduka, drvoljubaca... što je, po Deroku, još i gore.

"Dobro je Janik... dobro je."

"Imam nešto za tebe!"

"A?"

"Deluješ kao dobar čovek, kao neko ko bi možda mogao da mi postane prijatelj. A, ja dobre ljude volim darivati. Sačekaj samo... da odem do svoje sobe!"

Janik je teturavo otišao i teturavo se rvatio sa kavezom u rukama. Spustio ga je na sto i podigao krpu sa njega. "Ptica pesmarica!", gotovo bez daha ostao je Derok. Istu takvu je imao kao dete. "Peva li? Priča?", bio je prokleto uzbuđen. "Ženka! Ana će se zvati!"

Janik se smejao. "Tako je brate! Ne peva, ne priča... jebiga, zato je i nisam prodao toliko dugo. Ali, avaj, kad god je vidiš setićeš se mene i ove pijane noći što nam predstoji."

Derok je zamalo zaplakao. 

"Znaš li kolega lovče, darivanje je nešto najlepše na svetu. Vidiš i sam, golja sam, u dugovima, kako mi ide najverovatnije ću završiti u zatvoru ili će me neko sasvim jednostavno ubiti i eto nemam ništa drugo do mutave pesmarice da ti dam, ali sam srećan zbog toga. Nije to, oh nikako, neki vajni altruizam što ga propagiraju drvoljupci, razni filozofi, oni što sebe zovu komuncima, da li si uopšte čuo za njih? Kažu odlaze u zabiti najveće, organizuju sela tamo u kojim je sve zajedničko, u kome niko ništa nema i svi sve imaju. Sela u kome nema trgovaca! Pa kako to može? 

Znaš li... voleo sam samo jednom. Samo jednu. I nije išlo. Valjda sam glup za te stvari, valjda je to. Jer, nju ne krivim ni najmanje. Sada je srećna sa nekim slepcem i neka je..."

Alkohol. Uvek se ovako završava. Određena količina alkohola vodi ka ovakvim razgovorima. Onda dolazi još alkohola. Noć pijančenja nikada se ne završava na ovoj tačci, može se reći da tek počinje, ali baš negde u ovom trenutku prestaju sva sećanja na tu noć. Sutra ujutru znaće Derok da je trgovac pomenuo svoju jedinu ljubav, znaće i da se i sam setio svoje jedine ljubavi. Znaće da je tada i konačno pustio suzu, ali ništa posle toga. Prekid. Košmarno ništavilo. Alkohol.

"Neka je! Šteta samo što nije našla i boljeg od njega! Najboljeg! Ali, znaš li da i dalje ima kovčeg prepun stvari koje sam joj ja poklonio? Neki papirusi ponajviše, jer voli da čita. Parfemi, nakit, garderoba i bezbroj sasvim bezvrednih gluposti i tričarija. Živim s njom dok su sve te stvari s njom. To mi je danas jedina uteha. I alkohol. I kurve! Ajmo do kurva!"

Derok se borio sa svojim žalom drugačije. Ekstremno. "Ne, Janik, bez kurvi".

U to se čula buka spolja. Glama. Sve jača i jača. Neko je ubrzo uleteo u kafanu. "Uhvatili su je! Uhvatili su je! Dolazi vojska! Čarobnjaci!"

Ako se već i čitavo selo nije skupilo, onda je velika većina bila na glavnoj ulici i svi su gledali niz put kojim je i sam Derok stigao. Imali su šta videti. Na čelu kolone na čisto belim konjima jahala su u čisto belim odorama, tri čarobnjaka. Jedan od njih je u rukama nosio barjak Jedinoga - crne boje sa nepravilnim belim krugom, izduženim i oblikovanim tako da podseća na ljudsko lice, odnosno lice Boga. Njihove uljima namazane ćelave glave su se presijavale na podnevnom suncu. Iza čarobnjaka se vijorio i barjak Kralja Jedinoga, koji je bio identičan, jedino sa dodatkom bele krune iznad belog lica.

Odmah iznad barjaka jasno se video kavez. I nekakav stvor u njemu. Zeleni stvor. A iza kaveza duga, duga kolona...

Deca koja su bila istrčala pred kolonu, da je dočekaju, da vide šta je to u kavezu, sada su se zadihana vraćala i vikala: "Vila, vila, to je vila." Neki stariji koji su stajali pored Deroka su mrmljali kako to nije nikakva vila, već sigurno rusalka ili možda čak... njihova kraljica. Da, sigurno kraljica rusalki. Otuda dobri čarobnjaci, Bog da ih sačuva!

Derok je video bolje i razumeo se više od svih njih.
Čoveku porobljavanje, potiranje i ubijanje patuljaka i vilenjaka nije bilo dovoljno. 

Osetio je jaku potrebu da povrati.

U kavezu je bio Bog.

(nastaviće se...)