Barutne Planine (Iz "Ciklusa Mržnje")

"Urg adila,

Urg atarn,

Urg konsiant!" 

- Vilenjački pozdrav ljudima. Prevod: "Iz krvi si došao, u krvi vladaš, u krvi ćeš nestati". 

Severna Čekija, godina 1193. Novog Početka

Pripovedač je sedeo na nekakvoj cepanici u štali gostionice "Kod dobre gazdarice Milice". Gazdarica ga je jutros metlom izbacila iz same gostionice jer "tim svojim baljezgarijama rasteruje i to malo pijanaca od kojih živi". Pripovedao je za decu koja su se sjatila oko njega. Neće mu ti slinavci doneti ni prebijenog bakrenjaka, ali radosti je još uvek bilo u samom pripovedanju. A, i to su deca.

"...I da li verujete, devojci zarobljenoj, baš činima te zle maćehe ukletom, u visokom tornju kosa je rasla sve do zemlje, koja je bila daleko ispod nje. Veverice su se penjale uz kosurdaču, donosile su joj bademe, orahe i lešnike. Sprijateljila se i sa jednim moćnim dvoglavim orlom. On joj je donosio zadavljene miševe, to je baš i nije oduševljavalo, ali orao joj je značio u noćima punih meseca kada bi na ukleta vrata tornja udarali psoglavi, vukodlaci, varge i šta sve ne..."

Radost baš i nije velika. A, nije nešto ni voleo decu. Sasvim je moguće da, čak, i ima jednog slinavka daleko na jugu. Ne svraća više u to selo - otac oplođene seljanke ga čeka vilama. 

"Uglavnom, tu se pojavljuje princ, visok, guste kose, lep ko slika, ma krasota jedna, na konju belom", devojčice u publici su uzdahnule, "i sva ta sranja. Oni su se tako dovikivali jedno vreme, pa joj je on preko veverica slao pisma, ona mu je sa prozora bacala gaćice od svile uvežene iz dalekih zemalja. Posle se čak pojavio još jedan princ, ali ružniji i njih dvoje su se nadmetali u govorništvu, pisanju, na rkaju su se potukli zbog Zlatokose... Ne, čekajte, to vam nisam rekao, a to jeste bitno. Svi tu devojku zovu Zlatokosom. Njena kosa je zapravo bila divno srebrna, najlepša kosa na svetu, ne zaista - srebro i mesečina. 

Ispostavilo se da je taj drugi, novi princ samo prolazan. Onaj prvi je ostao uporniji, iskreniji, njoj suđen bljablja. Jedno veče se konačno naša divna princeza setila da odseče svoju krasnu kiku, veže je za stub i kaže svome princu da se uspenje na vrh... Ukratko, princ se popeo na vrh ukletog tornja, princeza je zadigla suknju, pokazala mu kako joj stoje divne svilene gaće, uzela težak svećnjak i nekoliko puta ga mlatnula u glavu, dok se valjano nije onesvestio. Veliki dvoglavi orao ju je spustio na zemlju, jer kletva je zahtevala ljudsku dušu zarobljenu u tornju, ne nužno njenu dušu zarobljenu u tornju. Kasnije se jebala sa trgovcem za začarani bodež, našla je maćehu i zaklala je. Aj bežite kući sada!"

Jedna devojčica je plakala...

  Pripovedač je izašao iz štale. Svestan da smrdi na krave i da njegov gradski šarm nije baš idealan za sam kraj sveta na kom se nalazio, uputio se ka bordelu. Možda je "bordel" bio kompliment za kuću sa tri kurve, ali ajde. Kurvarluk je najstariji zanat. U to nije bilo sumnje. Svi narodi i rase na sve četri strane kontinenta su se u tome slagale. Valjda su žene istog trena kada su muškarci izmislili novac, uspele da izmisle kurvanje. Pripovedač je čak čuo o nekom istraživanju naučnika iz Novigorda u kojem su gomilu goblina naučili konceptu novca i, da zaista, goblin ženke su veoma brzo počele da prodaju svoje, istina je, monstruozne i smrdljive vagine. Mladi pripovedač se uverio, takođe, da je i najrasprostranjeniji. Zađite u apsolutnu vukojebinu, mesto zavučeno bogu iza dupeta (i to ne ovom Jedinom, već jednom od onih što ih sada smatraju mrtvim ili makar pobeđenim), sa svega deset kućica i naćićete makar jednu kurvu. U selima do dvadeset kuća možete birati između nekoliko, a u većim bordel je obavezan... makar jedan, makar rupa štrokava u kojoj samo picajzle možete dobiti.

Debela, iskusna, domaćinske dojke. Sitna devojčica čije godine najverovatnije do krajnjih granica natežu čak i pripovedačeve moralne svetonazore, koji su inače jako široki. I jedna, možda, kvadrovilenjakinja. Broji poslednje novce baš za nju. Brojanje poslednjih novaca je njegova najčešća, a lizanje vilenjačke pičke jedna od omiljenih radnji. Kažu da čistokrvna vilenjačka pička svojim mirisom i ukusom diže bolje od bilo kog opijuma. Nije znao, nikada nije jebao čistokrvnu.   

U Gorodu upoznao je samozvanog "stručnjaka za tipove vilenjačke vagine", naime, taj čovek je razlikovao osam osnovnih tipova, koji su poticali od osam prvobitnih grana vilenjačkog naroda. Detaljno mu je pričao i objašnjavao, pa mu je na posletku čak i prodao, po sasvim povoljnoj ceni naravno, priručnik ne posebno originalno, ali sjajno deskriptivno nazvanom: "O vilenjačkim vaginama". Pripovedač je sve to detaljno izučio. Dlačice bakarne boje, u ovom slučaju krajnje blagi mirisi višanja, ljiljana i trave smejalice i ukusi na istom tragu sa dodatkom standardnim primesa neopranosti i divljaštva. Naravno, nije pripovedač, glave zaronjene međ' jakim butinama kvadrovilenjakinje previše mislio o svemu tome, da jeste, setio bi se i skale od jedan do dvanaest za ocenjivanje pički, pa bi ovu podario jedva nekom šesticom.

Kao i previše puta u životu, prekinut je baš kada je trebao nabiti svoj veliki... Muževi, očevi, braća, lezbejske ljubavnice, zaštitne čini devičanstva... samo recite, ali nikada do sada to nije bio Vojvoda Carske Vojske lično! Nogom je srušio slabašna i natrula vrata sobice, toliko širok u ramenima da je kroz ista morao ući gotovo pa na kant, samo je tren neuglednog prizora pripovedačeve malene, mršave i dlakave guzice bio dovoljan. "Ti si pripovedač? Punopravni član esnafa?"

Kada mu srce nije prepuklo. Okrenuo se tako da je nabrekli kurac - svakako prizor vredan više poštovanja od guzice -  streljao generala pravo među oči. "Molim?"

"Pripovedač? Da li si završio i patriotsku obuku?"

"Da, da... bože!"

"Vojvoda Stefanus I. Jakovič,  vlašću podarenom od jedinoga Boga na Nebu i Jedinoga Cara na Zemlji, mobilizujem Vas", izdeklamovao je. "Udružena Druga i Treća Carska Armija ulaze u selo, na putu smo ka barutnim Planinama. Bićete zaduženi za moral, pevanje i pripovedanje patriotske pesme i  priče. Diž' se vojniče i upristoji se, mater ti jebem!"

Navlačeći pantalone nespretno, pripovedač je mucao: "Ali, ali... ja sam... umetnik... ne bavim se patriot...".

General mu je prišao i moćnom pesnicom razbio nos.

Barutne planine, godina 1192. Novog Početka 

                                                                             "Bez gospodara, bez robova!" - prva rečenica patuljačkog ustava iz 7114. godine (po njihovom kalendaru).

Am je bio zadužen za spisak, kao i uvek. U malenim, dlakavim rukama, bez dva prsta na levoj šaci, držao je dug svitak. Ispred njega su išli Bor i Cet (koji je nosio debelu knjigu kožnih korica), a iza Erb (po kojem je jedno od kraljevstava ljudi dobilo ime), Dard i Gord. Oduvek je takav raspored. Svaki patuljak imao je najmanje tri imena: ime za vasceli patuljački rod, tajno ime unutar svoje kaste i generičko, službeno. Potonja su bila ili brojevi ili slova njihovog drevnog pisma. Goniči robova su imali tu čast da budu nazvani po početnim slovima tog pisma.

Njihovi su bili blokovi Četiri i Pet, oni sa najvećom populacijom. Danas su obilazili četvorku. "Redovna šestomesečna kontrola populacije". Dekretom iz 9991. godine (po patuljačkom kalendaru) je broj poželjne dece-robova na nivou čitavog grada, pojedinačnih blokova, kao i samih porodica robovskih. Pol, težina, uzrast...  I toga se danas drže u slovo tačno.

Blok pet bio je sagrađen duž istočnog unutrašnjeg zida Grada, iznad sirotinjskih četvrti. Blok se gotovo nadvijao nad podzemnom prestonicom južnih patuljaka. Nesretni stanovnici su zaista imali spektakularan pogled na nepregledni grad ispod njih - Tehnokrat.

Nekada davno patuljcima vladao je Tehnokrat, vrhovni vladar-bog. bio je džin. I ne samo džin po merilima patuljačkim, već odistinski džin, džin čak i po vilenjačkim merilima. Nekada davno on je sedeo na vrhu Barutne planine i odatle bacao prek, ali ponosit pogled na kraljevstva patuljaka koja su se prostirala daleko na jug i još dalje na sever.
I onda su došli ljudi.
Patljuci su izgubili južne zemlje, malo, pomalo su se sklanjali od ljudskih hordi. Ali, koliko god da su bežali, ovi bi stizali, uvek brojniji no prošli put. Nigde više nije bilo bezbedno. Nigde osim pod zemljom.

Novoizgrađeni grad u njedrima planine dobio je ime po njemu. A, onda su patuljci uzeli konopce, klinove i napakovali rančeve pivom i hlebom i - ubili svog boga. "Bez gospodara, bez robova".
Neki tvrde da su sve to gluposti, da bog nikada nije postojao, drugi su srećni što je mrtav, treći se pitaju da li je to bilo pametno i da li su ljudi kazna, a četvrte i najmalobrojnije zanima kako se ljudski robovi uklapaju u prvu rečenicu ustava.

Kako bilo, Tehnokrat nije imao ništa od lepote drevnih patuljačkih gradova, ali je ipak bio lep. Kuće, palate, vile, užurbana zanatska četvrt, pijaca, zgrada Akademije, poligoni za obuku i treniranje vojske, silne fabrike, livnice i... piramida u samom centru. Sa tavanica visili su veliki kristali solardiuma - sunčevog kamena - koji su i osvetljavali svet patuljaka. Ipak, nisu robovi mogli mnogo da se zanose pogledom - smešteni u rupama dubokim metar i po, sa dodatnih tridesetak centimetara staze koja je bila ili jednako izdubljena u steni ili sklepana od tankih, klimavih dasaka. Malo previše divljenja i zanosa i... pali bi.
Umesto divljenja, sve što su osećali jeste strah. Bez obzira na činjenicu da su na tom mestu provodili godine, mnogi su čak tu i rođeni i tu će umreti, strah od visine bio je sveprožimajući. Među večno praktičnim i metodičnim patuljcima već kruže glasine kako će se graditi još blokova po ugledu na "peticu", jer upravo robovi stacionirani u njoj pokazuju najbolje rezultate, kako produktivnost, tako i opštu poslušnost.  Protivnici takvih rešenja brinu za vizuelni identitet grada, činjenicu da ti drtavi robovi ruže obode grada i da im je, naposletku, mesto dublje pod zemljom, ne na "nebu" iznad patuljačkog naroda. Ozbiljniji stručnjaci takođe tvrde da je "spektakularnom" porastu produktivnosti u odnosu na ostale blokove, zaslužan pre svega prosti fakat - svi umorni, bolesni, na bilo koji način zanemoćali padaju sa tih litica, stazica i rupa, pa na posao dolaze samo oni zdravi. Zaključci su dotične stručnjake naveli na propagiranje ideje strožijih zdravstvenih kriterijuma i možda spuštanja radnog veka roba sa četrdeset i pet na četrdeset godina... posle čega bi, jelte, bivali ubijani.

Blok Četiri je bio ispod "Petice", a ostali su se nalazili na zapadnoj strani, u napuštenim oknima rudnika. 

Psiholozi su isprva govorili da volja ljudi nikada neće biti slomljena. Da nikada neće konstantne pobune robova prestati. "Muku ćemo mi sa njima mučiti dok ne dignemo ruke!". Inženjeri i pronalazači su zahtevali više novca za razvoj automatona. "Mi radne snage više nemamo! Sve sposobno odlazi u ratove iz kojih se ne vraća. A, samo na prevoz ruda i ostale robe alternativnim putevima nam otpadaju silni patuljci... Artificijalna radna snaga je jedina budućnost i spas!" 

Ipak, ispostavilo se da su sasvim u krivu. Precenili su oni ljude. Oh, naravno, tu i tamo se nađe neka usijana glava koja pomisli da išta može promeniti, ali je sa svakom propalom bunom i sve žešćim odmazdama nakon istih, broj budala koje će poći za glavnokomandujućom budalom progresivno manji. Dekret iz 9991. godine je išao toliko duboko i široko u detalje, prava, obaveze i ovlašćenja vlasti u slušaju robovske, čak i najmanje, neposlušnosti, ostavljajući im na raspolaganju širok dijapazon mehanizama za kažnjavanje. Raniji zakoni to nisu činili, pa su ruke i bičevi goniča robova često ostajali svezani. Danas? Danas su mogli gotovo nenaoružani da ušetaju među robove, njih svega šest, i da neometanu obavljaju svoj posao.

Am se zaustavio ispred rupe broj 338. U njoj su stanovala dva muža sa jednom ženom, što je bio uobičajan oblik ljudskih porodica po robovskim blokovima, mada je često porodica podrazumevala i veći broj muškaraca, čak znatno veći - "ogavno, zaista ogavno", "skandalozno", "skaredno!", "protivzakonito!", osuđivali bi patuljasti stanovnici Barutnih planina. Stariji muž je imao četrdeset i dve. Kritično doba. Obavezan detaljni pregled. Za to su bili zaduženi Bor i Cet. Prišli su muškarcu, svukli ga do kože - on je mirno stajao raširenih nogu u kukovima i podignutim rukama - bez vidljivih tumora, gangrena, proširenih vena, otoka, samo niz očekivanih ožiljaka, nijedan svežiji. dakle, uzoran. Bor je pregledao i diktirao, dok je Cet zapisivao i štiklirao po onoj debbeloj knjizi - svaki rob je imaos voj zdravstveni list. Zubi su mu bili solidni, dosta ih je falilo, par je bilo kvrano, jedan sasvim truo. Am je lagano klimnuo glavom gledajući u Erba, koji je odmah - pošto se rob poslušnio i ćutke bacio na kolena - velika radnička klješta nabio u usta nesretnog čoveka i jednostavno isčupao zub. Vrištao je rob, vrištao i plakao. 

Porodicu je činilo i jedno dete, dečak od sedam godina. Njega su jednako detaljno pregledali. Bio je snažan za svoj uzrast, visok i sasvim spreman za lakše fizička zaduženja. Takođe, vladao je savšreno patuljačkim jezikom. rlo korisno. Možda čak završi na nekom lakšem mestu, možda kao kućna ispomoć ili pomoćnik u nekoj zanatskoj radnji ili prodavnici. 

Am je prošpartao po rupi. Smrdela je. Svaka rupa je smrdela na ljude, ogavno. Samo zbog tog smrada su dobili beneficiranir adni staž. I taman kada se činilo da će krenuti dalje, kada je već bio bliže sledećoj rupi, nego onoj sa brojem 338, zastao je i bez okretanja, gledajući grad pod sobom ili negde dublje, dalje, naredio "Dvanaest bičeva za muškarce. Ubijte majku bacanjem sa litice. U podu je sakriveno dete. Njega zadavite i okačite na ulaz u rupu."

Niko se nije pobunio. 

Majka je već sama došla do ivice. 

Spremna da skoči.

*****

Robovi iz bloka Tri su bili postrojeni. Sve što su iskopali danas - ispred njih. Patuljak službenog imena Dvanaest čitao je šta je sve nađeno... Na posletku, iznervirano, je bacio papir.

"Ništa. Nespososobni. Srebra gotovo ništa."

Okna su bila ispražnjena, samo se patuljci nisu mogli pomiriti sa time.

"Kazna! Žive zakopajte petoro... ne, desetoro!"

Divljina, godina 1193. Novog Početka

Mladi vilenjak se histerično smejao. Bacao je bombe na ljude ispod njega i histerično se smejao. Za oca. Za majku. Urg da urg! Urg konsiant! 

Samo jedan od nepoznatih i ultimativno nebitnih vojnika, sa gaćama oko članaka, stigao je taman toliko da proviri iz šatre da vidi veliku stenu iznad sebe i onda je eksplodirao. I on i kurva iza njega. Sise i muda na sve strane.

Treća baterija Prve Artiljerijske Divizije je bila prizor za gledanje. Pedesetak ljudi su kao jedan prinosili đulad, nabijali barut, palili i ponavljali. Ali nikakvog rezultata nije bilo. Najmoderniji, ogomni topovi, ali nikakvih rezultata. 

Topovi su u vojsci ljudi bili novost i retkost. Blago. Vrhunac inženjeringa i vojne nauke. Maksimalno dostignuće na polju mimikrije patuljačke genijalnosti.

Divljina je prostor sa one strane reke Morave, pa miljama na sever, nedefinisane granice, ali "tamo gde je rizik od patuljačkog taneta ili sekira prevelik - tu prestaje divljina." Njome su se smucale razne bande. Cigani. Mešanci (kao posebna vrsta ogavnog). Naseljenici. Razne pobunjeničke i remetilačke formacije prebegle iz Ujedinjenih Kraljevstava Ljudi pod kruno Jedinoga Cara. 

Bilo je nešto ispred pola noći i zaista mnogi su išli na kraj velikog vojnog karavana. Daleko iza komandnih štabova, pokretnih čarobnjačkih meditacionih odaja, ratne mašinerije, luksuznih šatora po kojima je bila smeštena razna vlastela, lordovi i vojvode i župani i kneževi, smrdljivih šatri za obične prašinare i seljane... svi putevi su vodili preko velikih vatri iznad kojih su visili kotlići sa hranom, iza štala i pratećih zanatlija, sve do - šatora sa kurvama. I dok je ranije pomenuti vojnik završio u komadima, pripovedač Imanuel je uspeo da iskoristi naplaćeno, pre nego što je utekao u šumu, u neki žbun. Na miru je gledao pokolj svojih ljudi. Svojih ljudi? Boleo ga je kurac za sve njih. Počele su bubuljice da mu iskaču od patriotskog šunda koje je mora da im pripoveda. 

Sve te divljanske bande su samo čekale priliku da udare na ljude. Bilo je praktično nemoguće da ova bitka prođe bez neke od njih. Ogromna, leteća vilenjačka utvrda sejala je smrt sa nebesa. Ko će im se pridružiti i udariti dole, u blatu, govnima, prosutim crveima, pokidanim kurčevima i krvi?

Mešanci.

Oni najgori. Gori od cigana. Odbačeni od svih. Raznoliki. Nakazni. Među njima bili su česti oni sa krvi sva tri naroda, jedva sposobni za život i kretanje samostalno. Bilo je onih rođenih iz incesta. Bilo ih je svakakvih. Preko trista njih se sjurilo iz pravca istoka na kamp u rasulu. 

Mladi vilenjak je u ekstazi gledao pakao dole. Plamen. Paniku. Urlike. 

I počeo da se dodiruje. 

Mešanci su poput stisnute pesnice udarili među razbijene ljude. Sekli su levo i desno. Levo i desno.

"Zbijte redove!", "Čuvajte čarobnjake!", "Jebo mater svoju!", bile su komande koje su se čule. 

"Om adne aut"
"Argan"

"Om adne aut!"
"Argan"

"Om adne aut"
"Argan"

"Om adne aut!"
"Argan"

Mantrali su čarobnjaci.

A, Egregor između njih je rastao.

Pripovedač se sakrivao preplašen.

Kurve su se razbežale.

Mešanci su potučeni. 

Vilenjak se dodirivao dok je bacao bombe.

Kidajući zamađijani šator, uz silnu buku, velika plavičasta lopta pojurila je ka nebu. Kidajući se na četiri dela, od kojih se svaki delio na još četiri... Plavičasti komadi čiste energije stvorene samo pomoću snage volje udruženih čarobnjaka, leteli su, kružili su oko vilenjačke nebeske tvrđave. Ušli su u nju, probijajući njene kamene zidine. 

Eksplozija.

Čula se ona daleko, daleko.

Komadi kamena padali su i ubijali ljude ispod.

Ali.

Pobeda.

Još jedna.

Ljudi su nadvladali!

Barutne Planine, godina 1193. Novog Početka.

Opsada je trajala već četiri dana. 

"Ljudi su nam razvučeni duž ovog poteza", pokazivao je prstom po mapi Vojvoda Prustan. "Vilenjački napad nas je osakatio žestoko i  ovako razuđeni smo laka meta."

Knez Višeslav je klimnuo. "To je neophodnost. Vrhonvi Poglavar tvrdi da je potreban još jedan dan. Moramo im ga pružiti. Izvidnice?" 

 "Vratile su se. Sve duž granice sa teritorija vilenjačkih patrola je mirno i prazno. Mada, znate i sami - vazdušni napad uvek možemo očekivati. Mater im jebem!", izlaganje je završio Obor-Knez Jogran.

"Svakako. Dušmani ako se danas ne udruže protiv nas, nikada neće."

"Ne bih savetovao još jedan juriš na kapiju..."

"Ne. To je neizbežnost."

"Ali..."

"Bez obzira na gubitke. Patuljci moraju da vide da ih konstantno napadamo. Jasno je da je prosta opsada jalova protiv njih, planina je sigurno prepuna hrane i bušna na milion mesta, možda su već i evkuisali žene i decu. neka veruju da smo idioti i da jurcamo bez glave."

Opsada je trajala već pet dana.

Mahom golobradi, redom neiskusni, izrazito slabo naoružani mladići su bili postrojeni na milju od zidina Tehnokrata. Isklesan kamen se dizao visoko, visoko u nebo. Na pola milje od redova vojnika nalazili se su preostale arteljirske baterije. One nisu bile tu raspoređene zbog napada. Okolo vojnika, na najbržim konjima u slavijskim kraljevstvima, nalazili su se strelci i kopljanici. Oni nisu tu bili raspoređeni zbog napada.

Dugokosi pripovedač je stajao na nekom kamenu i najglasnije što je mogao pripovedao o Gornanu Varvarinu, koji je jednom prilikom, u Krajini, sam ubio preko sto patuljaka. 

Rogovi su označili početak napada.

Janošu je srce lupalo svom snagom. Sa obe ruke je, čvsrto, stiskao držalje zarđalog koplja. Da je kući, na svojoj farmi, tim kopljem verovatno ne bi mogao da se odbrani ni od pobesnelog vunenog bika dvogodca. Šta je trebao da radi sa utvrđenom planinom. Trčao je.

Patuljak gotovo da je osetio tugu. Bio je mator, preko sto godina star. Nosio je naočare i već drhtavim rukama stiskao barutnicu. Bio je na gornjim nivoima, pa je kroz svoju rupicu sasvim lepo video bednu vojsku ljudi koja će biti uništen aza svega nekoliko trenutaka. Nije razumeo ovaj rat. Patuljci oko njega su pljuvali i psovali, radovali se svakom nesretniku koga bi ustrelili... On do sada nije nikoga ni ubio, pucao je sasvim bezveze. Proživeti vek bez krvi na rukama i sada se okaljati?  

Barutne planine su bile najjače utvrđenje na svetu. To su svi znali. Na stranu fantastična činjenica da je to grad skriven u planini, već je i jedina, opšte poznata, gradska kapija bila je čuvana bolje nego bilo koja na svetu. Prvo, to nije bila jedna, već pet kapija duž dugačkog tunela koji je vodio u unutrašnjost planine. Ceo tunel bio je okićen rupama kroz koje su mogle da se proture barutnice i dugačke helebarde koje su mogle načiniti pravi pokolj. Niz ploča na tlu su zapravo bile zamke i, kada bi bile aktivne, težina na njima odgovarajuća trojici prosečnih ljudi bi se otvarale, otkrivajući oštre metalne kočeve ispod sebe. Tavanicom tunela sproveden je sistem cevi i prskalica kojima je teklo zapaljivo ulje - nekoliko baklji ubačenih u tunel i nastao bi pakao. 

I sve to pod uslovom da neka vojska, nekakvim nepojmljivim čudom, stigne do tunela, probije prvu kapiju debelu pola metra i izlivenu od najtvrđi legura ruda kopanih u Tehnokratu. Stotinu metara u visinu i milju u pširinu - sa kapijom u sredini - postavljene su rupe za barutnice i samostrele, kao i veći otvori za topove. Naravno, u Tehnokratu nije više biilo patuljaka za sve položaje i odbranu duž čitavog perimetra, ali za tim nije ni bilo potrebe.

Janoš je trčao. Brisan prostor sve do zidina, sve do kapije. Za patuljačke strelce kao na dlanu. Musketa ispaljena iz barutnice je pogodila prvog do Janoša, u glavu. Koristili su i nekakvu topovsku đulad koja bi eksplodiralakada bu dotakla dno i iz kojih bi izleteo bezbroj eksera - kidali su i po dvadeset ljudi odjedanput.

Pred slabim očima starog patuljka ljudi su ginuli. Nije imao dece.Ona koju je voleo davno je umrla, prirodnom smrću. Za rodbinu i klan i kastu ga je generalno boleo kurac ceo život. Tako da - ljudi mu generalno nikada nisu naneli niti jednu štetu ili bol. Oh, naravno, da je bio indokriniran, zadojen mržnjom i rasizmom, sada bi pucao i punio i pucao i punio, nabijao musketu i barut energijom kojom omladinac masturbira... i radovao se svakom pogotku.
"Obustavi paljbu!"
Sitgla je naredba. Starac se okrenuo u čudu.
"Ostavite ih, pustite ih ovaj put da se približe na trista koraka."
Starcu je malo laknulo. A, onda je shvatio... Kada su bili na tih prokletih trista koraka počele su eksplozije. Nagazne mine. Bez obzira na slabiji oči, jasno je video ne samo otkinute noge kako lete, već i prste i polne organe. Ljudsko meso i krv letelo je i prštalo nebom baš kao vatrometi za patuljačku novu godinu!

Janoš se stao. Znojav, zadihan i preplašen. Oni brži od njega, oni hrabriji, oni luđu... leteli su u komadima na sve strane. Tlo ispod njih je eksplodiralo i cepalo ih na komadiće.Isprva je lagano krenuo unazad, onda se, kada je nečija ruka pala na pola metra od njega, okrenuo i izbezumljen počeo da trči natrag.
Bacio je i koplje. Mahao je rukama i vrištao. Nije znao za sebe. I onda je... Video je kopljanika kako mu jaše u susrte. Obradovao se. Spas. Bio je previše sluđen da bi mogao da se seti, da bi mogao da razmišlja. On je video svog saborca, znaop je da iza njega dolaze prijateljske linije, kamp, vojskovođe, čarobnjaci, sigurnost, a da su patuljačke muskete, topovi i sama zemlja koja eksplodira ostale iza. On je poželeo da zagrli prliku na konju.
Kopljanik je bio sve bliži. Bio je tu. Ispružio je koplje i proburazio Janoša.
Izdaja se plaćala životom.

Starcu je srce lupalo prejako. Starac je znao, bio je sa one strane Barutnih planina, video je sveta, znao je da je on prevelik, dovoljan za sve. Ovo nije imalo smisla. Kao i većina patuljaka, nije verovao u postojanje boga ili bogova, ali nije se mogao oteti mislima o kazni...

Izleteo je iz šume. Visoko i brzo. Ka nebu. Ka Suncu. Ostavljao je za sobom širok i dug crveni trag. Visoko na nebu s epar puta okrenuo i počeo da ponire. Egregor. Stvoren duhovnom i umnom moći udruženih čarobnjaka. Najveća ljudska sila ikada stvorena. Pedeset čarobnjaka - koji se u poslednje vreme nazivaju poglavarima crkve Jedinoga Boga i u službi su Jedinoga Cara - je dalo svoje živote za njega. Poslednje trunčice snage pretočile su u kontrolisani tok i skup čiste kosmičke energije. Istrgnut iz primordijalne smeše iz koje su nastali svi svetovi i zvezde, dozvan iz središta univerzuma što nekada beše, kidao je nekoliko zakona postojanja, ali on nije mario. On  je istinski postojao. Tu i tada. Na pragu najutvđenijeg grada na svetu. Potpuno podređen ideji o istrebljenju patuljačke rase. Samo zahvaljujući limitiranoj mašti pokojnih čarobnjaka njegov oblik bio je odgovarajući obliku zmaja iz drevnih, nejverovatnije izmišljenih priča - pojedini naučnici su kopali duboko u potrazi za kostima davno izumrlih životinja i nikada nisu naišli na nešto što bi zaličilo na opise zmajeva. Sav crven i sjajan.
Ponirao je.
Jurio je ka planini.

Starac je ispustio barutnicu iz ruku. Krenuo je lagano unazad. Patuljci oko njega su bili ili u neverici, pokušavajući da ubede sebe kako je u pitanju trik ljudi ili sasvim u panici i strahu. Bio je bliži ovoj drugoj grupi.
Jurio je ka njima.
I onda je sve počelo da se trese.

Knez Višeslav je zadovoljno posmatrao spektakl. Zmaj je udarao, prolazzio kroz zidine, iz njih izlazio. Rušio ih. Kamenje je padalo na sve strane. Za samo nekoliko trenutaka pojavila s erupa širine pola milje, najmanje. Sada su mogli ušetati u planinu. "mali, označi početak napada.", naredio je.
"Ne. Sačekajte još malo!", odečan je bio Vrhonvni Poglavar.
"Molim?"
"Gledajte!"
Zmaj je još jednom ušao unutar planine. Ali nije izlazio. Nije ga Bilo.
Zemlja se zatresla. Uši su zabolele. Kao da je i sama planina postala niža. Kao da su oblaci prašine zamračili nebo. "Sada!", viknuo je poglavar pokušavajući da nadjača opštu buku, "Zmaj je mrtav!"

*****

Starog patuljka probudio je jak udarac u stomak. Otvorio je oči. Naočare je negde izgubio. Ali je jasno video. Ogroman komad solardiuma je pao sa tavanice nedaleko do nejga i sjajno osvetljavao kršnog muškarca što je stajao iznad ošamućenog patuljka. Usne su mu se pomerala, ali ga starac nije čuo. Prstima je prešao preko ušiju. Pogledao je. Pristu si bili krvavi. Iz ušiju je kuljala... Grmalj ga je još jednom munuo tupim krajem koplja. zatim ga je okrenuo i oštricu nabio u levo oko.

*****

Većina robova je poginulo. Kada je zmaj ekplodirao, kada je Tehnokrat porušen, oni su ponajviše stradali. Naročito nesretnici iz "petice", koji su kao otrešene jabuke padali. Ostali, su uglavnom živi zakopani po napuštenim oknima rudnika.
No, ono malo što je preteklo, se brzo latilo nekog oružja i preuzelo klanje patuljaka.

*****

Tehnokrat nije bio predivan grad. Mnogo, mnogo lepših patuljačkih naseobina je već bilo porušeno ili naruženo do tačke neprepoznatljivosti, čak i zaboravljeno sasvim, no, ipak, bilo je divnih zgrada tu i tamo. Većina nije izdržala silinu potresa, ali je Ona stajala ponosno u samom centru grada. Piramida. isprva psovećena Bogu, kasnije ostala kao prevelika muka da se makne, ostala kao simbol snage i veličanstvenosti patuljačkog naroda.
Kolone patuljaka su terane na vrh.
Tamo su ih čekali bivši robovi sa noževima, sekirama i mačevima. Sekli su im grkljane i puštali krv da teče niz piramidu. Sve do dna. Uskoro je čitava bila crvena.

*****

Pripovedač je sedeo na travi nedaleko od razvaljenog ulaza u ono što nekada beše Tehnokrat. Pušio je poslednje mrvice trave smejalice i posmatrao dva meseca visoko na nebu. Igrali su svoju večnu igru. Mala je izlazila na istoku. Sitna, blago crvene boje, žastitnica devojaka i žena, ljubavi, ali i donosilac patnje muškom rodu. Hold se pojavljivao na zapadnom nebu. Veći od Male, svetliji, plavičast, izboran, izbušen i ružan. Zaštitnik ratnika i lovaca. Donosilac seksualne moći. I večne tuge ženskom rodu.
Mnoge priče su ispričane o ta dva meseca, a  pripovedaču je najdraža bila ona njegova, koju niko nije hteo da čuje. Priča o velikoj ljubavi čoveka i vilenjakinje. prvoj i jedinoj te vrste. O kletvi oba njihova naroda. O večnoj robiji nebu, mržnji i ljubavi koje se uvek pletu u jedno. Razdvojeni zauvek... Ali bi svake noći, baš na pola puta između sumraka i svitanja sasvim prišli jendo drugom, tu, na sredini neba. Samo prišli, ne bi se dodirivali. Dodir ne samo da bi uništi njih dvoje, već i čitav svet pod njima. Samo bi prošli jedno pored drugog. I to im je bilo dovoljno. Bili su srećni. Toliko da su svojom srećom obasjavali noći zemaljske.

Dok su vojnici iz nekadašnjeg Tehnokrata izvodili kolonu patuljačkih zarobljenika, koji će biti odvučeni u Slaviju na robovski rad, pripovedač je prošaputao: "Dva meseca... da Vas i nema, trebalo bi Vas izmisliti!"