Mali iz Kuhinje, Mali iz Štale, Masakr Klišea (Iz "Ciklusa Mržnje")

U kavezu je bio bog!

Prizor je bio previše za derokov želudac. Ili je ona čorba zaista bila bajata. Ili je popio previše.

Bljuvao je. Smrdelo je na alkohol. Bljuvao je još više.

Sedeo je na svojoj kočiji, pognute glave, gledao nekadašanji sadržaj svog stomaka među čizmama. 

Boginja

Kada je kolona - koju su sačijavala čak dvanaestorica čarobnjaka i, po gruboj derokovoj proceni, oko tri stotine vojnika i još ko zna koliko kuvara, lekara, štitonoša i ostalog niza pomoćnog ljudstva jedne male armije - bila je sva zelena. Baš nalik rusalki. Sa jedinom razlikom potpunog, kako je to Deroku izgledalo, zdravog, jedrog izgleda - punih obraza, čistog pogleda, izraženih oblina, zelene boje kože i kose... dok su rusalke mahom izgledale bolešljivo, često više modre nego zelene, upalih obraza, kože koju su mestimično pokrivali lišajevi i mahovina i neretko kose toliko retke da im je tek poneki pramen visio, tu i tamo.

Sada je bila drugačija. Sada je bila devojka. najlepša koju je Derok ikada video, a video ih je lepih onoliko!

zelena kosa je porasla, postala svetlo plava, gusta i talasasta prekrivala je svu njenu "sramotu". Ako, naravno, možete reći da Boginja ima "sramotu". Svetao ten i plave oči. Slika i prilika najlepše slavijke.

Bila je u kavezu, bila je u lancima, šest čarobnjaka je u svakom trenu bilo u neposrednoj blizini kaveza, koncentrisano je fiksirajući očima, sa dugim belim štapovima uperenim u nju, ali ona nije izgledala poraženo. Tužno možda, ali ne poraženo.

 A, čarobnjak je pričao. Pričao je kako je sada Red odgovaran za "Kraljev Mir" i "Božiju Crkvu", kako su dvanaest čarobnjaka - a on je jedan od njih - zamenli iskvarenog crkvenog poglavara Pormenijusa Prvog. Kako oni govore glasom Boga Jedinoga i miluju rukom Cara Jedinoga, kako niko nema razloga da se plaši i da će svaka pomoć u hrani i ležajevima biti nagrađena u ovom, kao i u onom životu. Pričao je o junačkom podvigu njegovom, njegove braće, kao i hrabrih junaka pod kraljevim barjakom i sa mačevima u rukama. Kako su pronašlil, porazili i okovali jednu od bogova uzurpatora. kako je sada vode u Gorod, da ovladaju njenom moći i pogube je pred Božijom Pravdom i Carevim Očima. I pričao je...

Povraćao je i komade usoljenog mesa koje je jeo još na putu.

Zar to do sada nije trebalo biti svareno?

Možda da ode do lekara nekog?

Izvadio je lulu i duvankesu. Ništa bolje od duvanskog dima za mučninu. Tačno počnete grcati i gušiti se. Kada ste već sav preskupo plaćeni alkohl izbljuvali, možete i dušu. Nju ste i onako džabe i za džabe dobili.

Iz džepa izvadio je malu metalnu stvarčicu boje zlata. Derok prstom podiže poklopac te stvari i istog trena se stvori plamen. Magična stvar. Kupio ju je u Gorodu, plativši čitavo bogatsvo za nju. "Upalajč" rekao je prodavac i bio sasvim u pravu - najprikladnije moguće ime za čudnovatu spravu.
"Zanimljiva stvarčica", začu se miran, gotovo prijatan glas.
Derok podiže pogled. Ćosavi, ćelavi čarobnjak. Poglavar. Nije čuo ni šum, a ovaj mu se prikrao na svega dva koraka. "Lovac mora biti oprezniji od lovine", priseti se prve lekcije njegovog učitelja.
Čarobnjak je stajao mirno, naslonjen na svoj beli štap koji je bio u stanju da priziva gromove i vatrene lopte i ko zna šta sve ne.
"Dozvolićete?", upitao je čarobnjak, pružajući rašireni, na gore okrenuti dlan. Derok mu dobaci spravicu. Ćelava prilikaje, tek sa zrnom stvarne pažnje okrenu par puta, "Jako zanimljivo. Odakle Vam?"
Derok ga pogleda. Nije znao dovoljno o čarobnjacima. Da se ovaj susret odigrao pre godinu-dve sada bi se bojao za sopstveni život. Uvek ih je izbegavao koliko god može, jer previše je bilo frakcija, previše različitih ideologija, i previše različitih pogleda na svet. pre dve godine jedan čarobnjak je mogao da ga zagrli kao najrođenijeg, da ga nazove pravednim borcem za progres ljudskog roda. Drugi bi mogao da ga ignoriše ili gleda kao crva bezvrednog, a treći da ga na mestu spali jer ruži prirodu svojim zanatom, a i zato što, eto, baš i nije bio raspoložan tog dana. Danas, nakon onog što pevači po kafaama nazivaju "Pročišćenje", a što je verovatno bio običan pokolj neistomišljenika, svi su bili isti - svi su se kleli u Jedinoga, nikoga više nisu grlili, ali nisu više ni spaljivali lovce i njima slične, jer, svi su oni tukli istu bitku sada - bitku za Čovečanstvo. Derok je vodio bitku za zlato, ali kao da je to sada zaista važno? Važno je bilo to da nije znao koliko je zaista ovaj čarobnjak moćan i koliko jedan čarobnjak zaista može biti moćan. Da li može osetiti laž? Pa, kada može da zarobi Boga... Na kraju krajeva i nije bilo posebno bitno.
"U Gorodu."
"Tako sam i mislio. Jako zanimljiva je ta radnja. I njen vlasnik. Jako zanimljivi", vratio mu je upaljač, "...što se izgleda ne može reći za moj govor?"
Deroku je ponovo bilo muka.
Čarobnjak nije morao ni da pogleda... "Previše alkohola, dobri lovče. Verovatno se pitate zašto sam ovde? Sa Vama? Možda se i plašite? Pitate se da li sam video poternice sa Vašim likom?"
Derok je pokušao da ostane miran. "Miran kao mačak pred mišijom rupom", druga lekcija njegovog učitelja. Što je suštinska pogreška, jer on je sada bio lovina. Miš. A ovaj čovek u belom nije bio seljački, ofucani mačak, već lav. Ne. Zmaj. Ćutao je, jer nije znao šta da kaže.
"Ne brinite se, niti me posebno zanimaju poslovi Vašeg esnafa, niti me je posebno briga za otrovane kra'aćane. Znate, ja jesam iz Erba, na kraju krajeva."
Derok se blago nasmeši, gotovo stidljivo.
"Naravno, služim svom narodu Ujedinjenog Kraljevstva, ali... oni i nisu baš narod, zar ne?"
"Meni su svi ljudi isti", Derok se nadao da se neće čarobnjak uhvatiti na dvosmislenost tih reči.
"Ah... lepog li stava. I crni? I žuti? Ti mali, ljigavi, kosooki? Čak i oni?"
Posebno oni. Došlo mu je da se baci na čarobnjaka. Posebno, jebeno oni!
Čarobnjak se nasmeja, kao da je znao, kao da je sve to bila jedna opaka šala. "Nije bitno, lovče. Pričam sa Vama, zato što ste jedini prosvećeni čovek, čovek od civilizacij u ovom bezmalo od Boga zaboravljenom mestu."
"Lovci su više ljudi od šume, zar ne?"
"Niste. Ne više od mene. Tamo idemo smao onoliko koliko moramo da bi pomogli ljudima.", zaćutao je kao d ačeka nešto. Ćutao je. Ćutao. "Pa, pitajte me, zaboga!"
"Šta?"
"Zar Vas ne mori profesionalna znatiželja? Kako je to bilo uloviti... boga?", tu poslednju reč izgovorio je posle stanke i sa jasnim gađenjem.
"Ona nije bog", reče Derok, zato što je to trebao da kaže.
Čarobnjak klimnu. "Prosvećen čovek, kažem ja. Prepoznali ste je sigurno i pre nego što smo bili na petsto koraka, zar ne?"
Derok shvati da ga je zaista, proklet bio, zanimalo. "Kako ste je... pronašli?"
"To je božije proviđenje, ništa manje. Jednom Bratu se Bog pojavio u snu i tačno opisao mesto gde ćemo je naći i način kako da do tog mesta... stignemo. Više Vam, nažalost, ne mogu reći. Ali, hvatanje... kolega. Ha! Pa, da! sada Vas mogu zvati i kolegom! Možda zatražiti jednu od tih vaših lepih znački! Znate, mnogo lepše od znački zaštitnika,  a i korsniji ste ljudskom rodu nemerljivo."
Tu se Derok svakako slagao sa ovim čovekom.
"Hvatanje, kolega, bilo je spektakularno. Četrdeset sam magijskih zamki postavio, svaki čarobnjak je upravljao sa tri, po još dve pomoćne i jednom napadačkom čini, čak pet mojih braća je izgubilo svest. Jedan... jedan se nikada nije probudio. Neka ga Jedini čuva i vodi u onom životu. Dve grupe od po dvesta vojnika sam u smrt poslao. Samo kao mamac. ali... znali su šta čine.Znali su da ginu za čovečanstvo, Cara i Boga Istinskog. Prokleta veštica na kraju nije imala gde", zastao je na kratko, "Znate, uvek sam zamišlja - pošto sam uvek znao da će uzurpatori i lažni bogovi pasti jedan po jedan - da će to biti bitka jedan na jedan, da ću - pošto sam znao da ću makar jednog od njih pobediti ja - biti vođen božijim proviđenjem, nekom lukavošću nadjačati prokletinju. Ah... možda i nije tako ispalo, možda i nije savršeni materijal za legendu, ali bio je to dokaz božije snage!"
Derok nije bio zadivljen, čak je i sumnjao da je to bilo sve.
Boginjo, Vesno, Boginjo Proleća i Prirode, mladosti i života, grešan sam, žrtvu ti prineo nikada nisam, ubijao sam, duše slao sestri tvojoj..,. ali do danas. Molitva je sama od sebe proletela kroz nejgov um. Naježio se i odmahnuo glavom. Zajebi ta sranja.
Ipak, imao je dva pitanja za čarobnjaka. "Da li je istina da je Barutna Plaina pala?", manje bitno od dva pitanja.
"Lovče, bio sam na mestu na koje... vesti baš i nisu mogle da stižu. Bio sam tamo jako dugo. Pre odlaska ujedinjene vojske ljudi su marširale ka Planini. U poslednjih par dana dobio sam nekoliko kontradiktorinih", Derok nije baš bio siguran ša znači ta reč, "vesti. No, Car je pred kapijom Planine to je sigurno".
Neka tamo i istruli!
"Prečasni, Možete li Vi tačno reći ko su moji roditelji ili roditelji bilo kog čoveka ili deteta na ovom svetu? Posebno deteta?"
Čarobnjakovo lice osta nepromenjeno, ali glas... glas je postao gotovo kao nalik onog koji se širio sa improvizovane scene, samo tiši. "Opasna pitanja, opasna znanja, dečače. Umrla su sa vešticama prokletim, neznabožačkim. Ženski deo magije, zanavek proklet. Mani se toga!"
"Ali...", pokuša Derok. morao je znati više. Morao.
"Ćuti! Čekaj!", čarobnjak naglo pogleda u pravcu štale. "Ti tamo! Izađi!", glas mu je sada bio sav od gromova satkan.
Dečak, onaj smrdljivac, mali iz štale, izašao je, pognute glave. Tresao se.
"Priđi dečače! Tako. Pogledja me u oči. Dobro. Ime?"
"Ne... n... Nemanja, gospodaru"
Samo još jedan trenutak čarobnjak ga je gledao. Onda je zatvorio oči i krenuo da izlazi iz dvorišta. Dečak je pao na kolena, zatim je počeo da se grči u travi i prašini, da se prevrće, stenje, hvata za grlo... za manje od dvadesetak otkucaja derokovog ubrzanog, uznemirenog srca, dečak je bio mrtav.

"Pođi!", naredi čarobnjak deroku, kada je bio na vratima zadnjeg dvorišta gostionice "Na kraju sveta". Ovaj je bio zbunjen, sluđen, besan. Preplašen. krenuo je bez i jedne reči. Krenuo je gutajući bolne knedle.
"Imao je brata", sada ponovo mirno reče čarobnjak. "Mlađeg. Osećam ga. Kuhinja."
Proklet da sam, u sebi urliknu Derok. Onaj mali! Proklet da sam... proklet da si! Požele da izvadi nož, da jurne na skota.Čak je i krenuo, ali je brzo shvatio da hrabrosti nema. On, na kraju krajeva, nije bio ubica. Niti je sa noževima bio toliko dobar. verovatno ga ne bi ni ogrebo, pre nego što bi ga ovaj spalio ili udavio kao onog malog nesretnika. Osetio je srce koje mu ludački bije u grudima, čuje otkucaje u ušima. Osetio je creva kako se petljaju, stomak kao da su mu kidali izgladneli vuci, želudac se skupio, muda kao da su otpadala. Krenuo je ka nožu, neka sve ide! Ne lovina, ne lovac - zver! Makar na kratko, makar na kraju! Krenuo je i... grč. Šaka ga je zabolela. Noge su same krenule za čarobnjakom. A usta i jezik kao svezani.

*****

Zavšretak jedne nebitne priče. Usputne. Ne posebno zanimljive. Neverovatne.
Novaj je goreo.
Cigani su se umorno i zadovoljno kretali po uličicama malog mesta. Nosili su koliko su mogli i mahom za kosu vukli po jednu ženu.
Vilenjak i patuljak i čovek su posmatrali sa blagog uzvišenja nedaleko od sela.
"Je l' to sve?", upitao je patuljak.
"A, šta bi ti?", vilenjak.
"Mogli bi mnogo zajedno! A i zamisli! zamisli smao prič o nama. zamisli priču, dugu, epsku, značajnu, popularnu o nama. Prijateljstvo vilenjaka i patuljka. Ceo svet obiđemo, borimo se zajedno, čuvamo leđa jedno drugom. Zamisli samo!"
"Ko bi u to poverovao?", čovek, uz podsmeh.
Vilenjak se nasmejao. "Upravo! Ako ikako, ova priča bi trebala da se završi klasičnom izdajom. Moji ljudi da vas sada iz žbunja iznabadaju strelama i pobiju one, vama odane, seljane dole, pijane vinom i pobedom opijene."
Patuljak je jako stegao svoju sekiru.
"Opusti se. To bi bilo previše očekivano, pak. Krajnja suprotnost od našeg čarobnog prijateljstva što pobeđuje rasne razlike i sve nedaće. Ti se meni gadiš, istina je, na organskom nivou. Ja tebi jednako, verujem. Mene to ne vređa, niti imam potrebu da to menjam. To je priroda. Čovek nas ujedinio. Kao što je čovek genralno pomirio naša dva naroda, čak nas naterao u nekakav savez, tako je nas ovaj poslovično lukavi čovek udružio u ovom poduhvatu. Ljude ćemo podeliti, zlato takođe, a plus smo im naneli udarac, korak nazad za njih. I to je to. Kraj."
Strela je proburazila lobanju vilenjaka.
Patuljak je tromo pao i pre nego što je stigao da zucne.
Čovek se nasmešio.
Pravila divljeg severa.
Kraj jedne nebitne priče.

*****

Bili su u kuhinji.
Gazdarica je sekla praziluk kada su ušli, a dečak je trebio krompir. U selu je bila armija , trebalo je spremiti što više hrane, što brže. Kada je čula korake - čarobnjak se ovaj put nije potrudio da bude tih - prvo je zakreštala kako je "ulaz gostima u kuhinju strogo zabranjen, jer neće da joj se tu unose govna i štroka", zatim je, kada je videla ko je ušao, počela da muca, da bi ubrzo potpuno umukla. iako je i dalje otvarala usta, na sopstveno zaprepaštenje, glas joj je nestao.
Čarobnjak pogleda nož kojim je sekla praziluk na kolutiće. Pogledom ga podigao, ustremio ga ka gazdarici koja je počela nemo da preklinje, da plače i podiže ruke ka nebesima. Nož joj se polako približavao.
"Nemojte!" viknuo je dečak. Mali iz kuhinje. Mali tako željan avanture.
Nož naglo ubrza, skrenu i završi zaboden u dečakovo srce.

"Skini ga!", naredi mu čarobnjak.
Derok je osetio da mu je vraćena kontrola nad telom. Ponovo pomisli o napadu, ali, trenutak hrabrosti je prošao, a i, shvatao je to sada sasvim sigurno, nije imao ni najmanju šansu.
Obišao je punačku ženu koja se onesvestila Već se silna baruljaga krvi stvorila oko dečaka, Derok je bez mnogo gađenja zašljapkao u nju. Izvadio je jedan od skrivenih noževa - kako je sada to bilo prokleto lako - i počeo da raseca dečakovu bluzu. Kada je završio sa njom, rasekao je učkur njegovih pantalona lagano ih svukao, zatim i bele gaće. Dečaku su tek počele da rastu dlake po intimnim delovima.
"Donesi ga ovamo, podigni ga na sto."
Učinio je tako. Dečak nije bio težak, ali Derok nije bio jak i krv je sve prokleto otežavalo. Umalo se nije okliznuo.
Nož je još bio zariven u dečakove grudi.
Čarobnjak je prišao lešu. Rukom prešao iznad dečakovog levog guza, krvi je nestalo. "Pogledaj, lovče"
Derok je nevoljno, ali ipak svojevoljno prišao. I video. Drevni simbol osam bogova. Drevni simbol sunca. Kolovrat. Sasvim beo na dečakovoj nešto tamnijoj koži. Pomislio je da je možda čarobnjak to napravio, dok je brisao krv. No, zašto bi se na taj način zamajavao sa prostim lovcem?
"Dete odarbano od strane Uzurpatora, svih ili jednog. Možda je demon, možda posednut od strane nekog uzurpatora, možda bi postao vukodlak ili vampir... Najverovatnije je ono što bi neznabošci nazvali "polu-bog". Verovatno je jedan od tih skotova sišao sa njihovih nazovi nebesa i opštio sa nekom seljankom, pošto mu je i brat jednako iskvaren bio. Ko zna za šta su bili namenjeni? Pobuna, ustanak čitav, pokušaj svrgavanja Cara načeg Jedinog? morali su umreti", mirno je završio Poglavar Augustus.
U selu na kraju sveta, mali iz najmanje kuhinje u najbednijoj gostionici na svetu i njegov brat smrdljivac iz štale izbarani od bogova?
Sada konačno mogu da poludim, pomisli Derok.

*****

Anora je pala na kolena.
Vrištala je.
Dve vilenjakinje, patuljak, kurva i ork, koji su bili njeni nerazdvojni saputnici i prijatelji, su joj pritrčali.
Starija Vilenjakinja - Esteri - kleknu pokrja nje i nežno je zagrli. I ona je osetila.
"Ubili su ih. Ubili!"
Jedini živi ork na kontinentu je lagano prišao ostatku grupe - uvek se vukao daleko na začelju - i opsovao kratko.
"Kurac!"

Rites of Passage (Iz "Ciklusa Mržnje")

                                                                                   "Vilenjaci su besmrtni, dok im ne  
                                               razbijete  glavu buzdovanom ili ne prospete drob mačem."
                                                                           - Vojvoda Kraljevske Vojske Kra'acije A. D. Iljič

Esteri

"Ne, ne , ne!", vikao je lekar.
Tapi je posmatrao rođenje svog prvog deteta. Što je bio vilenjački običaj od davnina.
***A, što to? Pitali su se mnogi misaoni muškarci. Etički kodeksi su im nalagali da budu uz svoje žene, ali su pretpostavljali da bi broj malih, novorođenih vilenjaka bio znatno veći kada muškarci ne bi bili primorani da gledaju to - svoje drage znojave, izmučene, savršeno ružne i sopstveno dete koje se pomalja iz polnog organa u koji bi trebali ponovo da zarone.***
"Brzo, nož!", urlao je lekar, ni ne pogledavši Tapija, ni ne pitavši ga za stav. Uvek spašavati decu, bio je to etički imperativ svakog lekara i svakog vilenjaka u bilo kojoj situaciji.
"Gospdoine, možda bi sada trebali da izađete...", babica ga je nežno uhvatila za ruku. "Neće biti..."
"Ne!"
Dali su joj par kapi nekakvog opijata. Gotovo istog časa je usnula. Oh, makar se više nisu čuli njeni urlici. 

Nož.
Rez.
Duž najlepšeg stomaka na svetu.
Krv.
Koja se izliva iz stomaka. Babice krpama pokušavaju da je upijaju, da se ne izliva na pod.
Rupa.
Ruke lekara u njoj.
Kroz suze i nevericu.
Mutno je sve.
Dete.
Krvavo.
Ogavno.

Sklanjaju ga. Peru. Umotavaju u pelene.

Ona je sada pitanje. Ali, Tapi ne može gledati više. Izlazi napolje. U hodnik. Na sunčani dan. Ispod stabla sekvoje što je rasla u centralnom parku letećeg grada. ***Pošto je tajna letećih gradova bila jedina cenzurisana u širokoj i dubokoj istoriji znanja vilenjačkog naroda, mnogi su verovali da gradovi lete upravo zahvaljujući sekvojama koje su rasle u središtu svakog od tih magičnih gradova.*** Nije Tapi bio posebno religiozan. Nije se posvetio niti jednoj od (polu)organizovanih religija ili kosmoloških/metafizičkih škola. Nije da nije imao prilike. Preko petnaestak religija, još toliko škola, stotine bogova... ***Svaki vilenjak je savšreno znao šta se događalo od prvog svoje vrste pa sve do danas, ali ono pre je ostala misterija i za njih i izjedala ih jače no bilo koju drugu rasu. Šta je bilo pre vilenjačkog pamćenja?*** Kleknuo je i tiho počeo da se moli Majci Zemlji. ***U bogatom i haotičnom vilenjačkom panteonu Majka Zemlja - Anahita, Asherah, Ashtart, Anu, Magna Dea, raznih je imena... - dobijala bi posebno važno mesto tokom ratova sa patuljcima. Njena blažena, prirodnjačka, ekološka priroda bila je savršeni kontrapunkt agresivnom patuljačkom progresu, nauci, dimu, pari i vatri. Vilenjaci su radije ginuli u tim ratovima, ako bi ginuli za Majku Zemlju.*** Tapi nije znao molitve niti jednom drugom božanstvu. Njegova majka je bila ekološki aktivista i od nje je naučio.
"Anahita elpor datsik, Anahita elpor notsah. Meh, mam, aaron. Natrus."
Anahita pomozi danas. Anahita pomozi noćas. Meni, majci, detetu. Prirodi. ***"Jezik jednog drevnog naroda poput našeg, mora biti jednostavan, brz, praktičan. Bez akcenata, bez nepotrebnog ludila. Brz i jasan izgovor. Praktičan. Koncizne rečenice. Pravo u centar. Bez nazovi lepote izražavanja. Govor nije tu zbog sopstvene lepote." - Aijan, davno pokojni književnik koji nikada nije bio posebno popularan među vilenjačkim življem. "Stil je siromašan, ravan i početnički!", pisala je kritika o njemu.***

Vratio se u porodilište. Babica ga je tužno pogledala, a onda ubrzano oborila glavu. "Sada ću naći lekara."
Isti pogled u lekarevim očima. Prokleti bili! "Nismo ništa mogli... Nije se vratila."
Bol u grudima. Očaj. Stomak koji se plete u vrhunski mornarski čvor. Kolena koja klecaju. Bes. Bes. Bes. Ponajviše besa. Udario bi, ubio bi lekara.
"Dete... je... dobro. Možete ga videti ako želite."
Bes. Udavio bi to dete sopstvenim rukama. Olupao malenu lobanju o pod bolnice. Cipelama je ugazio. Ubica. "Nikada!"

*****

Perspektiva se krivi. Sada vidi svog oca očima lekara. Vidi ga kako odlazi. Vidi i čuje svaki korak. Udarac potpetice o mermerni pod. Vidi kako odlazi iz njenog života, pre nego što je njen život zaista počeo. Odlazi Zauvek.

*****

Sasvim naga, ćelava vilenjakinja izranja iz plavo-srebrne vode. Guši se. Pruža ruke ispred sebe. Dva učitelja joj pomažu da izađe. Pada na kolena, grca. Plače. Njen otac. Nikada ga nije videla. Valjda je crkao negde daleko! Pridiže se lagano.
Sada meditacija.



Aadolf


Sasvim nag, dugokosi vilenjak izranja iz plavo-srebrne vode. Kako mu glava remeti savršeni mir površine vode, tako mu iz usta kulja povraćka. "Vadi budalu napolje!", galami jedan od učitelja. Izvlače ga kukama napolje. Šamaraju ga. Prinose mu esenciju muhare - biljke koja se hrani mesom insekata i koja ogavno smrdi na trulo meso i govna. Mladi vilenjak nekako dolazi sebi.
Sada droge.

*****

Vilenjaci su bili posvećeni. Većina umetnika među njima pisala je ceo život jednu-jedinu knjigu ili radilo na jednoj slici sve do smrti, noseći platno, kičicu i štafelaj svuda sa sobom. Lažemo. Vilenjaci su bili i iskidane, rastrzane duše sa milion planova i ideja i nedovoljno vremena da ih ostvare. Ali, ponekad zaista jesu bili posvećeni jednoj ideji koju bi iznosili do kraja, sa kretenskom upornošću i tvrdoglavošću. Arhitektura i urbanizam su bili plodno tle za njihovu doslednost i kolektivnu koncentraciju.
Svaki vilenjački leteći grad vrteo se oko određene teme, materijala, ideje.
Aadolf je živeo u gradu stakla. Sve ovde, osim drveća, bilo je od stakla spravljeno. Mrzeo ga je. Mrzeo je što je mogao videti unutrašnjost svake kuće, što je njegovu sobu mogao videti svaki kreten. Tako prostački, tako primitivno. Kao životinje. Gadio se svog grada!
Sada je bio u sobi svog najboljeg prijatelja, godinu dana mlađeg, Jarkka. Ali ga sada nije bilo briga da li će ga iko videti.
"Ti ne shvataš kako je to!", tresao se i dalje, "ti znaš da si ti - ti. Da si stvaran, da si postojan, osetiš svoje telo. Apsolutno si ubeđen u istinitost sebe, ali... Pred očima ti je svet u kome ti još uvek ne postojiš, pred tvojim očima je momenat tvog začeća."
"Jebote..."
"Ne samo oči, o ne. Svaki dodir, svaki zvuk, svaki miris je stvaran koliko i ti sada. Rođena majka je naga ispod tebe... Ah! Muka mi je. I osećaj je... bolji nego onomad kad sam jebao Ajiinu. Ogavno je, mučno, ali ni približno zastrašujuće, sveprožimajuće kao ta ideja, spoznaja postojanja-nepostojanja. Učitelji su mi govorili da je to konstantno, neizbežno. Da posmatramo prizore iz  istorije ćitavog vilenjačkog naroda iz perspektive sebe, koji nije postojao u konkretnim istorijskim momentima. Da je to najteže. Znaš, totalna imerzija u lika kroz čije telo doživljavaš određenu scenu bila bi blaženo laka, ali smrtonosna - nikada se ne bi vratio. Ostao bi zarobljen tamo. I tako, moraš se mučiti, moraš se držati sebe, ako želiš preživeti, iako ti ta borba presuje dušu, kida telo. I tek sam na jebenom početku..."
Jarkko je iz džepa izvadio malenu, staklenu ampulu. "Imam nešto posebno za tebe. Prijaće ti. Trebaš se opustiti. Uzmi samo nekoliko kapi, na jezik."
Aadolf učini tako. Možda stavi par kapi previše. Nije pitao kakva je to droga - nije ga zanimalo, a i imao je puno poverenje u svog druga.

*****

Uvijao se na podu baš kako je to činila Ajiina pod njim - dok je doživljavala orgazam. Vrhovima prstiju je dodirivao lice koje ga je peckalo. Čitavo telo ga je peckalo, kao morska so, kao sunce. Da, kao sunce. Kao svrab koji bi krenuo tokom meditacije, samo ovog puta ugodan, potreban, sladak.
Legao je, ispružio ruke i smejao se. Ništa do njegovog tela nije postojalo. Centar univerzuma. Sažetak. Najbitnija stvar. Najsavršenija. Sasvim probuđeno, do najsitnijeg dela, do najudaljenije mrtve ćelije nokta na nožnom prstu. Svaka vlas njegove duge kose kao da je vibrirala, podrhtavala, živela po prvi put. Sve ih je osećao.
Bio je sam sebi - lep.

*****

"Au! Imaš li još ovoga? Šta je to uopšte?"
"Ljudska krv."



Springvod


"Aelph est non-konsiant."
"Vilenjak je besmrtan".
U određenom smislu je istinita tvrdnja.
No, ljudi su je pogrešno shvatili. Dok žive u strahu od sopstvene smrti i smrti ljudi za koje se glupavo vežu, ideja o besmrtnim stvorenjima koja hodaju istom zemljom kao i oni, koja su od krvi i mesa - nisu neki bogovi nedodirni - bila je previše za njih. Izazivala je spektakularni spoj straha, prezira i kompleksa niže vrednosti. Počeli su loviti i ubijati vilenjake sa neviđenom posvećenošću u, do tada, viđenoj istoriji mržnje i progona ovog sveta - istoriji koja nikada nije oskudevala tim pojmovima.
Zarobljene vilenjake nisu imali prilike posmatrati - jer su sa sobom svi nosili ampule sa otrovom i čim bi dospeli u ruke krvnika, sami bi sebi presuđivali. U godinama što su usledile, pojavile su se određene sumnje u istinitost njihove besmrtnosti, ali većina se i dalje slaže da su čistokrvni vilenjaci besmrtni i da je moguće otkriti njihovu tajnu i primeniti je na ljudski rod.
Tajna postoji, ali nije primenjiva na ljude - u procesu bi svaki ljudski um bio spaljen sasvim.

Istina je da je metabolizam vilenjaka neverovatno brz. Visoki preko dva metra i dvadeset, velikog srca i velike potrebe za kalorijama. Oni ne požive duže od pedesetak godina, ako i toliko. Imunitet im je takođe slab, posebno se teško bori sa bolestima ljudi - boginje, šuga i polne bolesti su mahom smrtonosni za vilenjake i mešance. Iskreno, prosek vilenjačkog veka je jedva nešto oko četrdeset ili trideset i pet godina.

Starost donosi mudrost. Neko ko živi tako kratko nema vremena za mudrost.
Negde daleko, daleko u prošlosti, verovatno od samog nastanka vilenjačkog naroda, postojalo je rešenje za taj problem. Iako su uporedo pokušavali da produže sopstveni životni vek - napredna medicina jeste uspela to da učini, makar za nekoliko godina u proseku - makar nisu imali problem sa mudrošću. Iako najmlađi, vilenjaci su bili najmudriji narod na svetu.

U svakom gradu, svakom selu, svakoj vilenjačkoj vukojebini, postojao je bazen, fontana - springvod. Vilenjaci adolescenti, devojčice sa dvanaest i dečaci sa četrnaest godina, ulazili bi u nju svaki dan po osam sati tokom dva meseca. Upijali bi svo moguće, sabrano saznanje vaskolikog vilenjačkog roda. sve što su njihovi preci doživeli - doživljavali bi oni. Sve što je neki od njih maksimalno udaljen - prostorno, vremenski i krvno - pripadnik rase video, videli su i oni sami.
Svu istoriju sabranu. Sve greške svog naroda. Sva dostignuća. Sva divna, altruistička dela. Sve zločine. Sve istine. Sve laži.
Svu mudrost.

*****

Haarpi je radio na održavanju i obogaćivanju springvoda Staklenog Grada. ***Povremeno bi se uzimali uzorci vode iz ovog bazena i nosili bi se svim drugim, kao što bi voda iz ostalih springvoda donošena i puštana u ovaj*** Lagano je velikim, teškim, srebrnim makazama sekao lobanju mrtve vilenjakinje. Plavičasti mozak je tupo ispao iz lobanje u sterilnu posudu.
Pažljivo je spustio mozak u springvod. Organ bi potonuo, posle nekoliko trenutaka isplivao na površinu, zapenio i lagano nestao - voda bi ga izgrizla i apsorbovala.
Svi vilenjaci su tako završavali.
Besmrtni.
Uslovno rečeno.



Esteri


Vilenjak je nag sedeo na pesku, prekrštenih nogu. Naspram njega, takođe naga, bila je njegova devojka. Gledali su jedno drugo u oči. Takmičili su se. Ko može duže? Nije baš smatrao da su pravila igre pravedna - njene pune dojke plavih bradavica su bile prokleto izazovne - ali je istrajavao. Već sigurno četiri sata.
Vrhunska meditaciona vežba koju su zajedno otkrili, koja im je mnogo značila na duhovnom nivou. A i seks posle nje je bio divan, iako malo pokočen i škriputav.

Polako se smrkavalo. Bilo je pozno proleće i dani su bili predugi, ali konačno se smrkavalo. Sedeli su na pesku, na obali Lahja mora. I dalje se gledali u oči. Njene su bile ljubičaste, krupne.
Grmelo je oko njih. Ma, da je bura ne mrda! Ovog puta neće izgubiti!
Blješti. Puca. Vetar. Vrelina. Piskutav zvuk.
Ali oni se gledaju. Ne mrdaju.
U vidno polje, iza njegove dragane, ulazi nekakva čudna pojava, za dve glave niži od vilenjaka, sav ogavno dlakav po licu u šljaštećem odelu boje srebra i sa nekakvim staklenim šlemom na glavi.
Posle nekog vremena skida kacigu. "Ovde se može disati! I prijatno je jako". Vilenjaku je čudno što ga sasvim razume. "Šta su ovi?", upitao je majmunoliki, policu dlakavi stvor, nekog koga vilenjak nije video.
"Ne znamo tačno.", odgovarao je drugi, nevidljivi. Hrapav, za vilenjakove uši bolno dubok glas dopirao je sleva. "Dobili smo informacije od ostalih timova, sretali su ih i oni. Visoki, plavičasti, bez dlaka. Sporadično su agresivni."
"Tako?" Prilika je podigla i uperila nekakakav čudan predmet tačno u vilenjačku glavu. Tupo klik. "Pa, jebem ti! Još od pobune na New USA-01 brodu me jebe!" Isukao je mačetu. "Poslužiće i ovo. Prvo ću ovog ćelavog. sisata može biti zabavna, zar ne?"
Nije mrdnuo. Nije trepnuo. Mačeta je letela ka njemu. Imala je tako divne oči.

*****

Izronila je iz vode bez daha. Stotine vizija danas. Prizori iz čitave istorije. Ratovi, ubistva, bolesti, glad, silovanja, laži... Sve živo. Ali ova poslednja ju je najviše uznemirila. Ne prizorom. Smislom. Porukom. Bila je zbunjena.
"Plaža i zaljubljeni par?", upitao ju je učitelj mirnim glasom.
"Da."
"To je bio prvi u springvodu zabeleženi susret sa ljudima. Roditelj devojke je pokupio leševe i doneo ih do mrtvačnice."
"Oni, oni su došli..."
"Da. Zvezdani narod. Videćeš u dnaima što slede još dosta o njima.
Reci mi da li je vilenjak pravilno postupio? Da li je trebao da ustane, da se brani? Ili jednako, do sopstvene smrti da uživa u očima svoje ljubavi?"
Esteri je ćutala.
"Razmisli o tome. Sutra ćemo pričati."
Sada meditacija, pomislila je.

*****

Ogrnula se samo tankim, svilenim ogrtačem. Bradavice su se ocrtavale.  Bila je bosa. Preko ćelave lobanje je navukla kapuljaču.
Došetala je do same ivice lebdećeg grada. Nije bilo ograda, svako je u bilo kom trenutku mogao da skoči ili slučajno padne, ako je to želeo ili bio dovoljno glup. Uz njenu nogu išla je mačka plavog krzna koja je mrzovoljno mrmljala na nekom nerazgovetnom jeziku.
Sela je tako da joj je peta leve noge pritiskala anus, desnu je savila u kolenu, prstima je dodirivala tlo, a peta je bila oslonjena na vaginu.
Nekada davno nije mogla ni petnaest sekundi provesti u tom položaju. Prsti su je boleli, a čitavo telo bi se, u nedostatku ravnoteže, treslo. Sada je satima mogla tako ostati. Postojana poput stene.
Isprva je posmatrala zlatopira. Malenu pticu koja je predivno pevala, koju su majke koristile, ako bi uspeli da je ulove, umesto uspavanki za svoju decu. Ah, nije zlatopira bilo preteško uloviti, najviše vremena je provodio u lenjom čučanju i lickanju svog zlaćanog perja. Posmatrala ga je. Bez emocija isprva. Bez divljenja. bez ljubavi. posmatrala ga je kao da je kamen. Onda je uhvatila sebe da se pita "zašto ih ima sve manje?", shvatajući da ih viđa sve ređe. "Šta se događa sa njima? Sa svetom? Da, sa svetom? Mora nešto biti pogrešno sa svetom u kome takva stvorenjca ne mogu živeti više." Shvatila je da je misli odvlače od puta. Podigla je kamenčić i lagano gađala zlatopira. Nastavila je da gleda u mačku koja je hrkala, ispružena i obasjana suncem.

Telo je utrnulo sasvim.
Telo više nije osećala.
Duši telo više nije bilo neophodno.
Isplivala je iz njega.
Rodila se.
Poletela je.
Visoko, visoko.
Stakleni Grad ostao je daleko ispod nje.
Mala i Hold.
Dva divna meseca. Dva nesuđena ljubavnika.
Zvezde.
Crne rupe.
Opustošeni svetovi.
Nekakve metalne olupine.
Mrtvo lebdenje kroz ništavilo.
Primordijalna smesa.
Projektor Simulakruma.
Bog.
Singularitet.
Bog?
Ništa.
Jedan.
Beskonačno.
Bog?
Istina.



Aadolf


"Je ne mogu više!"
"Smiri se."
"Ne. Ne. Umri! Ne pričaj mi da se smirim, kada nemaš pojma. Ti ne znaš. Ti ne shvataš. Osam sati. Hiljade vizija. Stotine hiljada informacija - reči, zvukova, dodira, ideja. Samo te šibaju, bičuju, bombraduju, nose, razbijaju. Zamisli da čitav okean treba da iscuri kroz malenu reku. Zakrčenje. Poplava. Potop.
Svaki vilenjačko-patuljački rat. Ne, svako ubistvo u svakom vilenjačko-patuljačkom ratu. Svaka smrt. Svaki koitus ikada. Svako svršavanje. Svaka tuča. Svaki mamurluk. Svaka bolest. Sve. Sve. Sve. Samo kulja. Osećaš se nesposobno, glupo, ograničeno. Kao nekakav mešanac rođen iz veze patuljka i goblina. Retardiran. Ceo život smatraš sebe jebeno pametnim, sposobnim i onda... ovo. Nekontrolisana količina saznanja. Potrebnog, nepotrebnog, svega i svačega. Sulude metafizičke teorije. BAM! Šta je Adriana koja je živela pre hiljadu i po godina kuvala za ručak svom mužu Beeranu. BAM! Filozofske rasprave o moralu i državi. BAM! Pijana prepirka o tome da li su bolje plave ili ljubičaste bradavice. BAM! I tako osam sati i suludo brže nego što ja mogu pričati. Samo lete. Jure. U dve dimenzije. U tri. U osam. Jedna preko druge. Jedna u drugoj. Pet u isto vreme.
A ti se gušiš i grcaš. Ti si ti i sve te hiljade mrtvih ljudi takođe. Istovremeno. Rađaš se i umireš non-stop. Jebeš i jeban si. Umireš i ubijaš. Ubijaš i umireš."
Jarkoo je spustio ampulu na stočić. "Uzmi celu ako ti treba."
"Ne, nešto jače! Imaš li?"
Njegov najbolji prijatelj je klimnuo glavom i iskezio se. "Najjaču stvar ikad!"

*****

Bili su u podzemlju Staklenog Grada.
"Nisam znao da ovo i postoji, otkud tebi...", čudio se Aadolf.
"Dođi!"
Kroz uzani hodnik ga je vodio. Ušli su u malenu sobu niske tavanice. Dva kreveta su bila postavljena na sredini i uz maleni kristal solardiuma koji je bacao svoje svetlo, bio je to sav nameštaj. Jedan krevet je bio slobodan, na drugom je ležala prilika. Usnula ili onesvešćena. Creva su virila iz njenih ruku.
"Čovek?", zaprepašćeno je upitao Aadolf. Čovek u srcu Staklenog Grada? Tako blizu korenja sekvoje.
Prijatelj je samo klimnuo glavom. "Lezi", pokazao je na slobodni krevet.
"Šta ćemo..."
"Jesi li čuo za transfuziju krvi?"



Epilog


Esteri je gola stajala ispred svojih učitelja. Od onog dana. Od one meditacije. Stalno je bila gola.
Jedan od učitelja joj je prišao, poljubio je u čelo i oko vrata joj okačio tanki lančić sa priveskom. Srebrno stablo sekvoje. Savršeno je leglo između njenih malih grudi.
"Sada si Vilenjakinja. Odrasla. Punopravna. Apsolutno svesna i mudra. Zrelog tela i probuđenog uma. Slobodna. Čemu ćeš svoj život posvetiti?"
Bez trunke premišljanja. "Uništenju springvoda i vas! Mudrost i istina su negde drugde."

*****

Haarpi je makazama sekao lobanju koju je prethodno morao obrijati. Mozak je tupo udario o posudu.
Koleginica mu je prišla. "Treba li ti pomoć?"
"Ne. Gotovo je skoro. Samo da spustim. Mogli bi posle na čaj?"
"Mhm", promrmljala je slatko, "Neki mladić?"
"Da. Student. Još dva dana mu je falilo do dobijanja priveska."
Spustio je aadolfov mozak u vodu. "Kamilica, može?"

Barutne Planine (Iz "Ciklusa Mržnje")

"Urg adila,

Urg atarn,

Urg konsiant!" 

- Vilenjački pozdrav ljudima. Prevod: "Iz krvi si došao, u krvi vladaš, u krvi ćeš nestati". 

Severna Čekija, godina 1193. Novog Početka

Pripovedač je sedeo na nekakvoj cepanici u štali gostionice "Kod dobre gazdarice Milice". Gazdarica ga je jutros metlom izbacila iz same gostionice jer "tim svojim baljezgarijama rasteruje i to malo pijanaca od kojih živi". Pripovedao je za decu koja su se sjatila oko njega. Neće mu ti slinavci doneti ni prebijenog bakrenjaka, ali radosti je još uvek bilo u samom pripovedanju. A, i to su deca.

"...I da li verujete, devojci zarobljenoj, baš činima te zle maćehe ukletom, u visokom tornju kosa je rasla sve do zemlje, koja je bila daleko ispod nje. Veverice su se penjale uz kosurdaču, donosile su joj bademe, orahe i lešnike. Sprijateljila se i sa jednim moćnim dvoglavim orlom. On joj je donosio zadavljene miševe, to je baš i nije oduševljavalo, ali orao joj je značio u noćima punih meseca kada bi na ukleta vrata tornja udarali psoglavi, vukodlaci, varge i šta sve ne..."

Radost baš i nije velika. A, nije nešto ni voleo decu. Sasvim je moguće da, čak, i ima jednog slinavka daleko na jugu. Ne svraća više u to selo - otac oplođene seljanke ga čeka vilama. 

"Uglavnom, tu se pojavljuje princ, visok, guste kose, lep ko slika, ma krasota jedna, na konju belom", devojčice u publici su uzdahnule, "i sva ta sranja. Oni su se tako dovikivali jedno vreme, pa joj je on preko veverica slao pisma, ona mu je sa prozora bacala gaćice od svile uvežene iz dalekih zemalja. Posle se čak pojavio još jedan princ, ali ružniji i njih dvoje su se nadmetali u govorništvu, pisanju, na rkaju su se potukli zbog Zlatokose... Ne, čekajte, to vam nisam rekao, a to jeste bitno. Svi tu devojku zovu Zlatokosom. Njena kosa je zapravo bila divno srebrna, najlepša kosa na svetu, ne zaista - srebro i mesečina. 

Ispostavilo se da je taj drugi, novi princ samo prolazan. Onaj prvi je ostao uporniji, iskreniji, njoj suđen bljablja. Jedno veče se konačno naša divna princeza setila da odseče svoju krasnu kiku, veže je za stub i kaže svome princu da se uspenje na vrh... Ukratko, princ se popeo na vrh ukletog tornja, princeza je zadigla suknju, pokazala mu kako joj stoje divne svilene gaće, uzela težak svećnjak i nekoliko puta ga mlatnula u glavu, dok se valjano nije onesvestio. Veliki dvoglavi orao ju je spustio na zemlju, jer kletva je zahtevala ljudsku dušu zarobljenu u tornju, ne nužno njenu dušu zarobljenu u tornju. Kasnije se jebala sa trgovcem za začarani bodež, našla je maćehu i zaklala je. Aj bežite kući sada!"

Jedna devojčica je plakala...

  Pripovedač je izašao iz štale. Svestan da smrdi na krave i da njegov gradski šarm nije baš idealan za sam kraj sveta na kom se nalazio, uputio se ka bordelu. Možda je "bordel" bio kompliment za kuću sa tri kurve, ali ajde. Kurvarluk je najstariji zanat. U to nije bilo sumnje. Svi narodi i rase na sve četri strane kontinenta su se u tome slagale. Valjda su žene istog trena kada su muškarci izmislili novac, uspele da izmisle kurvanje. Pripovedač je čak čuo o nekom istraživanju naučnika iz Novigorda u kojem su gomilu goblina naučili konceptu novca i, da zaista, goblin ženke su veoma brzo počele da prodaju svoje, istina je, monstruozne i smrdljive vagine. Mladi pripovedač se uverio, takođe, da je i najrasprostranjeniji. Zađite u apsolutnu vukojebinu, mesto zavučeno bogu iza dupeta (i to ne ovom Jedinom, već jednom od onih što ih sada smatraju mrtvim ili makar pobeđenim), sa svega deset kućica i naćićete makar jednu kurvu. U selima do dvadeset kuća možete birati između nekoliko, a u većim bordel je obavezan... makar jedan, makar rupa štrokava u kojoj samo picajzle možete dobiti.

Debela, iskusna, domaćinske dojke. Sitna devojčica čije godine najverovatnije do krajnjih granica natežu čak i pripovedačeve moralne svetonazore, koji su inače jako široki. I jedna, možda, kvadrovilenjakinja. Broji poslednje novce baš za nju. Brojanje poslednjih novaca je njegova najčešća, a lizanje vilenjačke pičke jedna od omiljenih radnji. Kažu da čistokrvna vilenjačka pička svojim mirisom i ukusom diže bolje od bilo kog opijuma. Nije znao, nikada nije jebao čistokrvnu.   

U Gorodu upoznao je samozvanog "stručnjaka za tipove vilenjačke vagine", naime, taj čovek je razlikovao osam osnovnih tipova, koji su poticali od osam prvobitnih grana vilenjačkog naroda. Detaljno mu je pričao i objašnjavao, pa mu je na posletku čak i prodao, po sasvim povoljnoj ceni naravno, priručnik ne posebno originalno, ali sjajno deskriptivno nazvanom: "O vilenjačkim vaginama". Pripovedač je sve to detaljno izučio. Dlačice bakarne boje, u ovom slučaju krajnje blagi mirisi višanja, ljiljana i trave smejalice i ukusi na istom tragu sa dodatkom standardnim primesa neopranosti i divljaštva. Naravno, nije pripovedač, glave zaronjene međ' jakim butinama kvadrovilenjakinje previše mislio o svemu tome, da jeste, setio bi se i skale od jedan do dvanaest za ocenjivanje pički, pa bi ovu podario jedva nekom šesticom.

Kao i previše puta u životu, prekinut je baš kada je trebao nabiti svoj veliki... Muževi, očevi, braća, lezbejske ljubavnice, zaštitne čini devičanstva... samo recite, ali nikada do sada to nije bio Vojvoda Carske Vojske lično! Nogom je srušio slabašna i natrula vrata sobice, toliko širok u ramenima da je kroz ista morao ući gotovo pa na kant, samo je tren neuglednog prizora pripovedačeve malene, mršave i dlakave guzice bio dovoljan. "Ti si pripovedač? Punopravni član esnafa?"

Kada mu srce nije prepuklo. Okrenuo se tako da je nabrekli kurac - svakako prizor vredan više poštovanja od guzice -  streljao generala pravo među oči. "Molim?"

"Pripovedač? Da li si završio i patriotsku obuku?"

"Da, da... bože!"

"Vojvoda Stefanus I. Jakovič,  vlašću podarenom od jedinoga Boga na Nebu i Jedinoga Cara na Zemlji, mobilizujem Vas", izdeklamovao je. "Udružena Druga i Treća Carska Armija ulaze u selo, na putu smo ka barutnim Planinama. Bićete zaduženi za moral, pevanje i pripovedanje patriotske pesme i  priče. Diž' se vojniče i upristoji se, mater ti jebem!"

Navlačeći pantalone nespretno, pripovedač je mucao: "Ali, ali... ja sam... umetnik... ne bavim se patriot...".

General mu je prišao i moćnom pesnicom razbio nos.

Barutne planine, godina 1192. Novog Početka 

                                                                             "Bez gospodara, bez robova!" - prva rečenica patuljačkog ustava iz 7114. godine (po njihovom kalendaru).

Am je bio zadužen za spisak, kao i uvek. U malenim, dlakavim rukama, bez dva prsta na levoj šaci, držao je dug svitak. Ispred njega su išli Bor i Cet (koji je nosio debelu knjigu kožnih korica), a iza Erb (po kojem je jedno od kraljevstava ljudi dobilo ime), Dard i Gord. Oduvek je takav raspored. Svaki patuljak imao je najmanje tri imena: ime za vasceli patuljački rod, tajno ime unutar svoje kaste i generičko, službeno. Potonja su bila ili brojevi ili slova njihovog drevnog pisma. Goniči robova su imali tu čast da budu nazvani po početnim slovima tog pisma.

Njihovi su bili blokovi Četiri i Pet, oni sa najvećom populacijom. Danas su obilazili četvorku. "Redovna šestomesečna kontrola populacije". Dekretom iz 9991. godine (po patuljačkom kalendaru) je broj poželjne dece-robova na nivou čitavog grada, pojedinačnih blokova, kao i samih porodica robovskih. Pol, težina, uzrast...  I toga se danas drže u slovo tačno.

Blok pet bio je sagrađen duž istočnog unutrašnjeg zida Grada, iznad sirotinjskih četvrti. Blok se gotovo nadvijao nad podzemnom prestonicom južnih patuljaka. Nesretni stanovnici su zaista imali spektakularan pogled na nepregledni grad ispod njih - Tehnokrat.

Nekada davno patuljcima vladao je Tehnokrat, vrhovni vladar-bog. bio je džin. I ne samo džin po merilima patuljačkim, već odistinski džin, džin čak i po vilenjačkim merilima. Nekada davno on je sedeo na vrhu Barutne planine i odatle bacao prek, ali ponosit pogled na kraljevstva patuljaka koja su se prostirala daleko na jug i još dalje na sever.
I onda su došli ljudi.
Patljuci su izgubili južne zemlje, malo, pomalo su se sklanjali od ljudskih hordi. Ali, koliko god da su bežali, ovi bi stizali, uvek brojniji no prošli put. Nigde više nije bilo bezbedno. Nigde osim pod zemljom.

Novoizgrađeni grad u njedrima planine dobio je ime po njemu. A, onda su patuljci uzeli konopce, klinove i napakovali rančeve pivom i hlebom i - ubili svog boga. "Bez gospodara, bez robova".
Neki tvrde da su sve to gluposti, da bog nikada nije postojao, drugi su srećni što je mrtav, treći se pitaju da li je to bilo pametno i da li su ljudi kazna, a četvrte i najmalobrojnije zanima kako se ljudski robovi uklapaju u prvu rečenicu ustava.

Kako bilo, Tehnokrat nije imao ništa od lepote drevnih patuljačkih gradova, ali je ipak bio lep. Kuće, palate, vile, užurbana zanatska četvrt, pijaca, zgrada Akademije, poligoni za obuku i treniranje vojske, silne fabrike, livnice i... piramida u samom centru. Sa tavanica visili su veliki kristali solardiuma - sunčevog kamena - koji su i osvetljavali svet patuljaka. Ipak, nisu robovi mogli mnogo da se zanose pogledom - smešteni u rupama dubokim metar i po, sa dodatnih tridesetak centimetara staze koja je bila ili jednako izdubljena u steni ili sklepana od tankih, klimavih dasaka. Malo previše divljenja i zanosa i... pali bi.
Umesto divljenja, sve što su osećali jeste strah. Bez obzira na činjenicu da su na tom mestu provodili godine, mnogi su čak tu i rođeni i tu će umreti, strah od visine bio je sveprožimajući. Među večno praktičnim i metodičnim patuljcima već kruže glasine kako će se graditi još blokova po ugledu na "peticu", jer upravo robovi stacionirani u njoj pokazuju najbolje rezultate, kako produktivnost, tako i opštu poslušnost.  Protivnici takvih rešenja brinu za vizuelni identitet grada, činjenicu da ti drtavi robovi ruže obode grada i da im je, naposletku, mesto dublje pod zemljom, ne na "nebu" iznad patuljačkog naroda. Ozbiljniji stručnjaci takođe tvrde da je "spektakularnom" porastu produktivnosti u odnosu na ostale blokove, zaslužan pre svega prosti fakat - svi umorni, bolesni, na bilo koji način zanemoćali padaju sa tih litica, stazica i rupa, pa na posao dolaze samo oni zdravi. Zaključci su dotične stručnjake naveli na propagiranje ideje strožijih zdravstvenih kriterijuma i možda spuštanja radnog veka roba sa četrdeset i pet na četrdeset godina... posle čega bi, jelte, bivali ubijani.

Blok Četiri je bio ispod "Petice", a ostali su se nalazili na zapadnoj strani, u napuštenim oknima rudnika. 

Psiholozi su isprva govorili da volja ljudi nikada neće biti slomljena. Da nikada neće konstantne pobune robova prestati. "Muku ćemo mi sa njima mučiti dok ne dignemo ruke!". Inženjeri i pronalazači su zahtevali više novca za razvoj automatona. "Mi radne snage više nemamo! Sve sposobno odlazi u ratove iz kojih se ne vraća. A, samo na prevoz ruda i ostale robe alternativnim putevima nam otpadaju silni patuljci... Artificijalna radna snaga je jedina budućnost i spas!" 

Ipak, ispostavilo se da su sasvim u krivu. Precenili su oni ljude. Oh, naravno, tu i tamo se nađe neka usijana glava koja pomisli da išta može promeniti, ali je sa svakom propalom bunom i sve žešćim odmazdama nakon istih, broj budala koje će poći za glavnokomandujućom budalom progresivno manji. Dekret iz 9991. godine je išao toliko duboko i široko u detalje, prava, obaveze i ovlašćenja vlasti u slušaju robovske, čak i najmanje, neposlušnosti, ostavljajući im na raspolaganju širok dijapazon mehanizama za kažnjavanje. Raniji zakoni to nisu činili, pa su ruke i bičevi goniča robova često ostajali svezani. Danas? Danas su mogli gotovo nenaoružani da ušetaju među robove, njih svega šest, i da neometanu obavljaju svoj posao.

Am se zaustavio ispred rupe broj 338. U njoj su stanovala dva muža sa jednom ženom, što je bio uobičajan oblik ljudskih porodica po robovskim blokovima, mada je često porodica podrazumevala i veći broj muškaraca, čak znatno veći - "ogavno, zaista ogavno", "skandalozno", "skaredno!", "protivzakonito!", osuđivali bi patuljasti stanovnici Barutnih planina. Stariji muž je imao četrdeset i dve. Kritično doba. Obavezan detaljni pregled. Za to su bili zaduženi Bor i Cet. Prišli su muškarcu, svukli ga do kože - on je mirno stajao raširenih nogu u kukovima i podignutim rukama - bez vidljivih tumora, gangrena, proširenih vena, otoka, samo niz očekivanih ožiljaka, nijedan svežiji. dakle, uzoran. Bor je pregledao i diktirao, dok je Cet zapisivao i štiklirao po onoj debbeloj knjizi - svaki rob je imaos voj zdravstveni list. Zubi su mu bili solidni, dosta ih je falilo, par je bilo kvrano, jedan sasvim truo. Am je lagano klimnuo glavom gledajući u Erba, koji je odmah - pošto se rob poslušnio i ćutke bacio na kolena - velika radnička klješta nabio u usta nesretnog čoveka i jednostavno isčupao zub. Vrištao je rob, vrištao i plakao. 

Porodicu je činilo i jedno dete, dečak od sedam godina. Njega su jednako detaljno pregledali. Bio je snažan za svoj uzrast, visok i sasvim spreman za lakše fizička zaduženja. Takođe, vladao je savšreno patuljačkim jezikom. rlo korisno. Možda čak završi na nekom lakšem mestu, možda kao kućna ispomoć ili pomoćnik u nekoj zanatskoj radnji ili prodavnici. 

Am je prošpartao po rupi. Smrdela je. Svaka rupa je smrdela na ljude, ogavno. Samo zbog tog smrada su dobili beneficiranir adni staž. I taman kada se činilo da će krenuti dalje, kada je već bio bliže sledećoj rupi, nego onoj sa brojem 338, zastao je i bez okretanja, gledajući grad pod sobom ili negde dublje, dalje, naredio "Dvanaest bičeva za muškarce. Ubijte majku bacanjem sa litice. U podu je sakriveno dete. Njega zadavite i okačite na ulaz u rupu."

Niko se nije pobunio. 

Majka je već sama došla do ivice. 

Spremna da skoči.

*****

Robovi iz bloka Tri su bili postrojeni. Sve što su iskopali danas - ispred njih. Patuljak službenog imena Dvanaest čitao je šta je sve nađeno... Na posletku, iznervirano, je bacio papir.

"Ništa. Nespososobni. Srebra gotovo ništa."

Okna su bila ispražnjena, samo se patuljci nisu mogli pomiriti sa time.

"Kazna! Žive zakopajte petoro... ne, desetoro!"

Divljina, godina 1193. Novog Početka

Mladi vilenjak se histerično smejao. Bacao je bombe na ljude ispod njega i histerično se smejao. Za oca. Za majku. Urg da urg! Urg konsiant! 

Samo jedan od nepoznatih i ultimativno nebitnih vojnika, sa gaćama oko članaka, stigao je taman toliko da proviri iz šatre da vidi veliku stenu iznad sebe i onda je eksplodirao. I on i kurva iza njega. Sise i muda na sve strane.

Treća baterija Prve Artiljerijske Divizije je bila prizor za gledanje. Pedesetak ljudi su kao jedan prinosili đulad, nabijali barut, palili i ponavljali. Ali nikakvog rezultata nije bilo. Najmoderniji, ogomni topovi, ali nikakvih rezultata. 

Topovi su u vojsci ljudi bili novost i retkost. Blago. Vrhunac inženjeringa i vojne nauke. Maksimalno dostignuće na polju mimikrije patuljačke genijalnosti.

Divljina je prostor sa one strane reke Morave, pa miljama na sever, nedefinisane granice, ali "tamo gde je rizik od patuljačkog taneta ili sekira prevelik - tu prestaje divljina." Njome su se smucale razne bande. Cigani. Mešanci (kao posebna vrsta ogavnog). Naseljenici. Razne pobunjeničke i remetilačke formacije prebegle iz Ujedinjenih Kraljevstava Ljudi pod kruno Jedinoga Cara. 

Bilo je nešto ispred pola noći i zaista mnogi su išli na kraj velikog vojnog karavana. Daleko iza komandnih štabova, pokretnih čarobnjačkih meditacionih odaja, ratne mašinerije, luksuznih šatora po kojima je bila smeštena razna vlastela, lordovi i vojvode i župani i kneževi, smrdljivih šatri za obične prašinare i seljane... svi putevi su vodili preko velikih vatri iznad kojih su visili kotlići sa hranom, iza štala i pratećih zanatlija, sve do - šatora sa kurvama. I dok je ranije pomenuti vojnik završio u komadima, pripovedač Imanuel je uspeo da iskoristi naplaćeno, pre nego što je utekao u šumu, u neki žbun. Na miru je gledao pokolj svojih ljudi. Svojih ljudi? Boleo ga je kurac za sve njih. Počele su bubuljice da mu iskaču od patriotskog šunda koje je mora da im pripoveda. 

Sve te divljanske bande su samo čekale priliku da udare na ljude. Bilo je praktično nemoguće da ova bitka prođe bez neke od njih. Ogromna, leteća vilenjačka utvrda sejala je smrt sa nebesa. Ko će im se pridružiti i udariti dole, u blatu, govnima, prosutim crveima, pokidanim kurčevima i krvi?

Mešanci.

Oni najgori. Gori od cigana. Odbačeni od svih. Raznoliki. Nakazni. Među njima bili su česti oni sa krvi sva tri naroda, jedva sposobni za život i kretanje samostalno. Bilo je onih rođenih iz incesta. Bilo ih je svakakvih. Preko trista njih se sjurilo iz pravca istoka na kamp u rasulu. 

Mladi vilenjak je u ekstazi gledao pakao dole. Plamen. Paniku. Urlike. 

I počeo da se dodiruje. 

Mešanci su poput stisnute pesnice udarili među razbijene ljude. Sekli su levo i desno. Levo i desno.

"Zbijte redove!", "Čuvajte čarobnjake!", "Jebo mater svoju!", bile su komande koje su se čule. 

"Om adne aut"
"Argan"

"Om adne aut!"
"Argan"

"Om adne aut"
"Argan"

"Om adne aut!"
"Argan"

Mantrali su čarobnjaci.

A, Egregor između njih je rastao.

Pripovedač se sakrivao preplašen.

Kurve su se razbežale.

Mešanci su potučeni. 

Vilenjak se dodirivao dok je bacao bombe.

Kidajući zamađijani šator, uz silnu buku, velika plavičasta lopta pojurila je ka nebu. Kidajući se na četiri dela, od kojih se svaki delio na još četiri... Plavičasti komadi čiste energije stvorene samo pomoću snage volje udruženih čarobnjaka, leteli su, kružili su oko vilenjačke nebeske tvrđave. Ušli su u nju, probijajući njene kamene zidine. 

Eksplozija.

Čula se ona daleko, daleko.

Komadi kamena padali su i ubijali ljude ispod.

Ali.

Pobeda.

Još jedna.

Ljudi su nadvladali!

Barutne Planine, godina 1193. Novog Početka.

Opsada je trajala već četiri dana. 

"Ljudi su nam razvučeni duž ovog poteza", pokazivao je prstom po mapi Vojvoda Prustan. "Vilenjački napad nas je osakatio žestoko i  ovako razuđeni smo laka meta."

Knez Višeslav je klimnuo. "To je neophodnost. Vrhonvi Poglavar tvrdi da je potreban još jedan dan. Moramo im ga pružiti. Izvidnice?" 

 "Vratile su se. Sve duž granice sa teritorija vilenjačkih patrola je mirno i prazno. Mada, znate i sami - vazdušni napad uvek možemo očekivati. Mater im jebem!", izlaganje je završio Obor-Knez Jogran.

"Svakako. Dušmani ako se danas ne udruže protiv nas, nikada neće."

"Ne bih savetovao još jedan juriš na kapiju..."

"Ne. To je neizbežnost."

"Ali..."

"Bez obzira na gubitke. Patuljci moraju da vide da ih konstantno napadamo. Jasno je da je prosta opsada jalova protiv njih, planina je sigurno prepuna hrane i bušna na milion mesta, možda su već i evkuisali žene i decu. neka veruju da smo idioti i da jurcamo bez glave."

Opsada je trajala već pet dana.

Mahom golobradi, redom neiskusni, izrazito slabo naoružani mladići su bili postrojeni na milju od zidina Tehnokrata. Isklesan kamen se dizao visoko, visoko u nebo. Na pola milje od redova vojnika nalazili se su preostale arteljirske baterije. One nisu bile tu raspoređene zbog napada. Okolo vojnika, na najbržim konjima u slavijskim kraljevstvima, nalazili su se strelci i kopljanici. Oni nisu tu bili raspoređeni zbog napada.

Dugokosi pripovedač je stajao na nekom kamenu i najglasnije što je mogao pripovedao o Gornanu Varvarinu, koji je jednom prilikom, u Krajini, sam ubio preko sto patuljaka. 

Rogovi su označili početak napada.

Janošu je srce lupalo svom snagom. Sa obe ruke je, čvsrto, stiskao držalje zarđalog koplja. Da je kući, na svojoj farmi, tim kopljem verovatno ne bi mogao da se odbrani ni od pobesnelog vunenog bika dvogodca. Šta je trebao da radi sa utvrđenom planinom. Trčao je.

Patuljak gotovo da je osetio tugu. Bio je mator, preko sto godina star. Nosio je naočare i već drhtavim rukama stiskao barutnicu. Bio je na gornjim nivoima, pa je kroz svoju rupicu sasvim lepo video bednu vojsku ljudi koja će biti uništen aza svega nekoliko trenutaka. Nije razumeo ovaj rat. Patuljci oko njega su pljuvali i psovali, radovali se svakom nesretniku koga bi ustrelili... On do sada nije nikoga ni ubio, pucao je sasvim bezveze. Proživeti vek bez krvi na rukama i sada se okaljati?  

Barutne planine su bile najjače utvrđenje na svetu. To su svi znali. Na stranu fantastična činjenica da je to grad skriven u planini, već je i jedina, opšte poznata, gradska kapija bila je čuvana bolje nego bilo koja na svetu. Prvo, to nije bila jedna, već pet kapija duž dugačkog tunela koji je vodio u unutrašnjost planine. Ceo tunel bio je okićen rupama kroz koje su mogle da se proture barutnice i dugačke helebarde koje su mogle načiniti pravi pokolj. Niz ploča na tlu su zapravo bile zamke i, kada bi bile aktivne, težina na njima odgovarajuća trojici prosečnih ljudi bi se otvarale, otkrivajući oštre metalne kočeve ispod sebe. Tavanicom tunela sproveden je sistem cevi i prskalica kojima je teklo zapaljivo ulje - nekoliko baklji ubačenih u tunel i nastao bi pakao. 

I sve to pod uslovom da neka vojska, nekakvim nepojmljivim čudom, stigne do tunela, probije prvu kapiju debelu pola metra i izlivenu od najtvrđi legura ruda kopanih u Tehnokratu. Stotinu metara u visinu i milju u pširinu - sa kapijom u sredini - postavljene su rupe za barutnice i samostrele, kao i veći otvori za topove. Naravno, u Tehnokratu nije više biilo patuljaka za sve položaje i odbranu duž čitavog perimetra, ali za tim nije ni bilo potrebe.

Janoš je trčao. Brisan prostor sve do zidina, sve do kapije. Za patuljačke strelce kao na dlanu. Musketa ispaljena iz barutnice je pogodila prvog do Janoša, u glavu. Koristili su i nekakvu topovsku đulad koja bi eksplodiralakada bu dotakla dno i iz kojih bi izleteo bezbroj eksera - kidali su i po dvadeset ljudi odjedanput.

Pred slabim očima starog patuljka ljudi su ginuli. Nije imao dece.Ona koju je voleo davno je umrla, prirodnom smrću. Za rodbinu i klan i kastu ga je generalno boleo kurac ceo život. Tako da - ljudi mu generalno nikada nisu naneli niti jednu štetu ili bol. Oh, naravno, da je bio indokriniran, zadojen mržnjom i rasizmom, sada bi pucao i punio i pucao i punio, nabijao musketu i barut energijom kojom omladinac masturbira... i radovao se svakom pogotku.
"Obustavi paljbu!"
Sitgla je naredba. Starac se okrenuo u čudu.
"Ostavite ih, pustite ih ovaj put da se približe na trista koraka."
Starcu je malo laknulo. A, onda je shvatio... Kada su bili na tih prokletih trista koraka počele su eksplozije. Nagazne mine. Bez obzira na slabiji oči, jasno je video ne samo otkinute noge kako lete, već i prste i polne organe. Ljudsko meso i krv letelo je i prštalo nebom baš kao vatrometi za patuljačku novu godinu!

Janoš se stao. Znojav, zadihan i preplašen. Oni brži od njega, oni hrabriji, oni luđu... leteli su u komadima na sve strane. Tlo ispod njih je eksplodiralo i cepalo ih na komadiće.Isprva je lagano krenuo unazad, onda se, kada je nečija ruka pala na pola metra od njega, okrenuo i izbezumljen počeo da trči natrag.
Bacio je i koplje. Mahao je rukama i vrištao. Nije znao za sebe. I onda je... Video je kopljanika kako mu jaše u susrte. Obradovao se. Spas. Bio je previše sluđen da bi mogao da se seti, da bi mogao da razmišlja. On je video svog saborca, znaop je da iza njega dolaze prijateljske linije, kamp, vojskovođe, čarobnjaci, sigurnost, a da su patuljačke muskete, topovi i sama zemlja koja eksplodira ostale iza. On je poželeo da zagrli prliku na konju.
Kopljanik je bio sve bliži. Bio je tu. Ispružio je koplje i proburazio Janoša.
Izdaja se plaćala životom.

Starcu je srce lupalo prejako. Starac je znao, bio je sa one strane Barutnih planina, video je sveta, znao je da je on prevelik, dovoljan za sve. Ovo nije imalo smisla. Kao i većina patuljaka, nije verovao u postojanje boga ili bogova, ali nije se mogao oteti mislima o kazni...

Izleteo je iz šume. Visoko i brzo. Ka nebu. Ka Suncu. Ostavljao je za sobom širok i dug crveni trag. Visoko na nebu s epar puta okrenuo i počeo da ponire. Egregor. Stvoren duhovnom i umnom moći udruženih čarobnjaka. Najveća ljudska sila ikada stvorena. Pedeset čarobnjaka - koji se u poslednje vreme nazivaju poglavarima crkve Jedinoga Boga i u službi su Jedinoga Cara - je dalo svoje živote za njega. Poslednje trunčice snage pretočile su u kontrolisani tok i skup čiste kosmičke energije. Istrgnut iz primordijalne smeše iz koje su nastali svi svetovi i zvezde, dozvan iz središta univerzuma što nekada beše, kidao je nekoliko zakona postojanja, ali on nije mario. On  je istinski postojao. Tu i tada. Na pragu najutvđenijeg grada na svetu. Potpuno podređen ideji o istrebljenju patuljačke rase. Samo zahvaljujući limitiranoj mašti pokojnih čarobnjaka njegov oblik bio je odgovarajući obliku zmaja iz drevnih, nejverovatnije izmišljenih priča - pojedini naučnici su kopali duboko u potrazi za kostima davno izumrlih životinja i nikada nisu naišli na nešto što bi zaličilo na opise zmajeva. Sav crven i sjajan.
Ponirao je.
Jurio je ka planini.

Starac je ispustio barutnicu iz ruku. Krenuo je lagano unazad. Patuljci oko njega su bili ili u neverici, pokušavajući da ubede sebe kako je u pitanju trik ljudi ili sasvim u panici i strahu. Bio je bliži ovoj drugoj grupi.
Jurio je ka njima.
I onda je sve počelo da se trese.

Knez Višeslav je zadovoljno posmatrao spektakl. Zmaj je udarao, prolazzio kroz zidine, iz njih izlazio. Rušio ih. Kamenje je padalo na sve strane. Za samo nekoliko trenutaka pojavila s erupa širine pola milje, najmanje. Sada su mogli ušetati u planinu. "mali, označi početak napada.", naredio je.
"Ne. Sačekajte još malo!", odečan je bio Vrhonvni Poglavar.
"Molim?"
"Gledajte!"
Zmaj je još jednom ušao unutar planine. Ali nije izlazio. Nije ga Bilo.
Zemlja se zatresla. Uši su zabolele. Kao da je i sama planina postala niža. Kao da su oblaci prašine zamračili nebo. "Sada!", viknuo je poglavar pokušavajući da nadjača opštu buku, "Zmaj je mrtav!"

*****

Starog patuljka probudio je jak udarac u stomak. Otvorio je oči. Naočare je negde izgubio. Ali je jasno video. Ogroman komad solardiuma je pao sa tavanice nedaleko do nejga i sjajno osvetljavao kršnog muškarca što je stajao iznad ošamućenog patuljka. Usne su mu se pomerala, ali ga starac nije čuo. Prstima je prešao preko ušiju. Pogledao je. Pristu si bili krvavi. Iz ušiju je kuljala... Grmalj ga je još jednom munuo tupim krajem koplja. zatim ga je okrenuo i oštricu nabio u levo oko.

*****

Većina robova je poginulo. Kada je zmaj ekplodirao, kada je Tehnokrat porušen, oni su ponajviše stradali. Naročito nesretnici iz "petice", koji su kao otrešene jabuke padali. Ostali, su uglavnom živi zakopani po napuštenim oknima rudnika.
No, ono malo što je preteklo, se brzo latilo nekog oružja i preuzelo klanje patuljaka.

*****

Tehnokrat nije bio predivan grad. Mnogo, mnogo lepših patuljačkih naseobina je već bilo porušeno ili naruženo do tačke neprepoznatljivosti, čak i zaboravljeno sasvim, no, ipak, bilo je divnih zgrada tu i tamo. Većina nije izdržala silinu potresa, ali je Ona stajala ponosno u samom centru grada. Piramida. isprva psovećena Bogu, kasnije ostala kao prevelika muka da se makne, ostala kao simbol snage i veličanstvenosti patuljačkog naroda.
Kolone patuljaka su terane na vrh.
Tamo su ih čekali bivši robovi sa noževima, sekirama i mačevima. Sekli su im grkljane i puštali krv da teče niz piramidu. Sve do dna. Uskoro je čitava bila crvena.

*****

Pripovedač je sedeo na travi nedaleko od razvaljenog ulaza u ono što nekada beše Tehnokrat. Pušio je poslednje mrvice trave smejalice i posmatrao dva meseca visoko na nebu. Igrali su svoju večnu igru. Mala je izlazila na istoku. Sitna, blago crvene boje, žastitnica devojaka i žena, ljubavi, ali i donosilac patnje muškom rodu. Hold se pojavljivao na zapadnom nebu. Veći od Male, svetliji, plavičast, izboran, izbušen i ružan. Zaštitnik ratnika i lovaca. Donosilac seksualne moći. I večne tuge ženskom rodu.
Mnoge priče su ispričane o ta dva meseca, a  pripovedaču je najdraža bila ona njegova, koju niko nije hteo da čuje. Priča o velikoj ljubavi čoveka i vilenjakinje. prvoj i jedinoj te vrste. O kletvi oba njihova naroda. O večnoj robiji nebu, mržnji i ljubavi koje se uvek pletu u jedno. Razdvojeni zauvek... Ali bi svake noći, baš na pola puta između sumraka i svitanja sasvim prišli jendo drugom, tu, na sredini neba. Samo prišli, ne bi se dodirivali. Dodir ne samo da bi uništi njih dvoje, već i čitav svet pod njima. Samo bi prošli jedno pored drugog. I to im je bilo dovoljno. Bili su srećni. Toliko da su svojom srećom obasjavali noći zemaljske.

Dok su vojnici iz nekadašnjeg Tehnokrata izvodili kolonu patuljačkih zarobljenika, koji će biti odvučeni u Slaviju na robovski rad, pripovedač je prošaputao: "Dva meseca... da Vas i nema, trebalo bi Vas izmisliti!"

Aurora (Dijalozi i Radost)

                                                                                              "I like wearing a blindfold while                                                                                          watching movies, so that I can focus on the
                                                                         dialogue. My favorite flicks are the silent movies."


Prva Zima

Došla mu je iznenada, baš kada mu je trebala.
Bio je slomljen, isečen, za krevet prikucan. "I do mesec dana dug oporavak", govorili su mu lekari. A, zima luda. Snega do muda, makar onih nižih ljudi. Introvertan. Ceo život. Sebi okrenut više nego svetu. Sam sebi dovoljan češće nego usamljen. pa, opet... dve nedelje. Već je ludeo. Duboko u trećoj... nije mogao sebe da zamisli. Čak je i sopstvenim mačkama pomalo dosadio. Kao da su počele da ga izbegavaju. Od slova koje su u reči i rečenice pretočili umovi Dostojevskog, Kiša i Andrića su mu se zgadila i mutila pred očima. Postao je svestan da je Kjubrik hladan i misaono potpuno prazan. A, finih pesama Lane Del Rej mu je takođe bilo dosta. 
I onda je ona zasijala.
Soba mu je imala baš veliki prozor. Privilegija života na selu i u kući. Leti sav pogled skrivala je široka krošnja moćnog oraha u punoj snazi, starog taman koliko i on sam. Samo moćnog, iako korenima zakucanog za zemlju, slobodnijeg od njega. U krevetu. 
Da li korenje porobljava samo drveće? porobljava i hrani istovremeno. Samo drveće?
No, bila je zima. lišće je odavno opalo... Ma! Ona bi zasijala i kroz neprobojne slojeve širokog lišća, tamo gde ni Sunce nije moglo!
 Sijala mu je. Sijala je i svoje svetlo bacala na njega kroz prozor njegove sobe. Visoko s neba. Severnog neba. Iznad Severnjače. Tamo gde obitavaju sve zvedzde, sve boginje, sve nedodirljivo ovog svemira. 
Tamo gde sijaju Aldebaran, Antares, Betelgezija, Media, Vega, Alrakis... bila je i Ona.
Tamo gde obitavaju, postoje i postojanje krase Kali, Hekata, Freja, Fortuna, Diana, Brigida, Bast, Epona, Ninkasi... tamo bila je i Ona.
No, nije mu te prve zime predugo ostala. Taman kada su rane zacelile, taman kada je mogao izaći iz postelje, iz svoje sobe...  Taman kada su snegovi počeli da se tope. Napustila ga je. Prosto ju je netsalo sa njegovog malog neba.
Mrak je ostao.


Proleće



















Leto



















Jesen


















Druga Zima 

Vratila mu se iznenada, baš kada mu je bila sasvim neophodna.
Loša, klišeizirana rečenica. Zima, zapravo, još nije sasvim počela, samo je poput nezvanog, ali očekivanog, izvesnog gosta kucala na vrata. Možda malo bolja rečenica. Zima je ponajviše nalik onom smutljivcu što meri koliko ste struje potrošili - neželjen, ali neizbežan.
"A, daj! Kako baza od granja?", upitala ga je.
"Ne, ne! Najbolja je. Dve velike trešnje su mi se bile osušile baš posle bombardovanja. Otac ih je isekao. zamisli čitavo dvorište je bilo baza. Pola ulice u njoj!"
"Ja pravim najbolje baze po stanovima."
"Njah... dobro je to. Ali, od dasaka, cigala, snega... I onda na sveže okrečenu komšijsku kuću baciš između sto i sto pedeset kilograma blata. I ubiju te od batina. Ko vola. I onda ti uradiš to isto, samo sa više blata."
Sedeo je uz prozor, leđima okrenut njoj. Nije mogao da je gleda. Mogao je zapravo. Uživao je u pogledu na nju svakom. Ali bi lagano gubio dah. Srce bi kucalo sve brže. Gušio bi se. Samo bi povremeno bacio pogled. "Idem po vutru!"
"Jesi li žvakao gljive?"
"Nisam. Ti jesi?"
Ona je sve.
*"Mhm. Jako je lep tripić.. U glavi si skroz čist, nema ono kao alkohol i trava da popizdiš, da ti se menja svest. Ne, skroz si iste svesti, samo tipa, sroz ti je normalno da se moja kosa pretvori u plašt koji miluje Sunce ili da je nebo sastavljeno od pokretnih kocki, a da je osoba sa kojom pričaš anđeo
koliko je lepa i da te zemlja grli... Uopšte ne dovodiš u pitanje tu stvarnost, to naprosto bude tako.
Ja sam se umotala bila u neko ćebe i gledala u nebo. Prvo sto me je ćebe grlilo, kao da sam bila u oblaku,
drugo sto je sve mirisalo prelepo, treće što je nebo zaista bilo sastavljeno od plavih kocki koje su se pomerale. Ja sam bila u fazonu: "Kako brate ovo nisam primetila ranije?""
Smejao se.
"Vid ti je savršen i onda sam uzela i podigla ruku ka nebu i vidiš svaku, najmanju poru na koži, vidiš kako ti se koža pomera, zaista, jer to se dešava..."
Stresao se na pomisao da je pod dejstvom droge vidi detaljnije, dublje, življe no što je sada vidi. Neizdrživ prizor, verovatno. Previše za njegove nekada davno razroke, sada samo na lepotu preosetljive oči.
"... i onako, kako se sitne bore savijaju i uzela sam kremu i namazala ruku i gledala kako koža upija, zaista, sve se vidi, kako se porice šire i otvaraju i krema ulazi u kožu i ona postaje gladja, ali sve je to tvom mozgu sasvim normalno - kao sada ove reči, ništa nije trip, nije ti muka, nisi lud, samo ti se percepcija kompletno promeni. Tipa, osoba s kojom to radis ti postane neverovatno lepa. Vidis svaku boricu oko ociju, svaku dlačicu, svaku i najmanju mimiku, svaki odsjaj u oku, bukvalno. Svaku promenu misli možeš da pročitas sa lica I toliko dobro je vidiš da ne može da ti ne bude prelepa. Nekako je zavoliš kao ljudsko bice, vidiš je u celoj njenoj nesavršenosti. A opet nemaš nikakav.. emotivni izliv, trip takve vrste, samo ti se izoštre sva čula do maksimuma. A zvukove koje čuješ... čuješ kako počinje da diše, iz dubine pluća onako,
možeš i puls da čujes ako se naslonis na njeno/njegovo telo. Dodir je nesto najlepše, pogotovo ako je i ta osoba na pečurkam, jer osećaš svakom porom, svakim milimetrićem kože, svaki je budam. Kad uhvatiš nekog za ruku, bude kao da si svršio trideset puta. Kad te neko pomazi po glavi
- naježi ti se mozak... U, al sam se raspričala. Oprosti."
"Ne, ne... divno je. Ćomanko."
"Ćomanko?"
"Ćomanko, komanko, narkomanko, klasična devolucija jezika."
"A, ma, ne! To sam sad krenula da ti kažem. Kad te prestane trip, kad ti se vrati normalna percepcija, nije kao na travi ili na alkoholu, da hoćeš još, da ti je do jaja, jer ti se u glavi zaista ništa nije izmenlio. Nisi i nećeš osetiti nikakvu novu emociju. Nema euforije. Nema nekog preispitivanja, samootkrivanja, neke dubine. Samo je užasno čulno, predivno.  Nisam imala seksualni odnos na pečurkama, a jako bih volela da imam,
jer je sigurno nezanimlivo lepo. Ne mogu da pojmim koliko lepo moze biti. doduse, kapiram da bi se te dve osobe toliko jebeno zbližile tokom toga. Verujem da moras biti siguran da želiš baš s tom osobom to da radiš, jer ćeš pored toga što ćeš svaki zvuk koji osoba napravi pamtiti bukvalno zauvek. Takvu vrstu nežnosti teško ikada ostvariti bez pečuraka. Meni je samo to pipkanje i mazenje sa drugom, bilo jedno od najlepših telesnih komunikacija u životu, a ja sam inace pipač i gledač u oči. "
"Razmisli o karijeri dilera droge."
Smejala se. "Zgadila sam ti se?"
"Ne lupaj. sada samo želim probati... s tobom."
"Jao! Učiniću ti prvi put najlepšim u životu! Bukvalno! Samo, da te upozorim... mnogo ćemo se voleti posle toga."
"Pa, dobro, šta sada, iz cuga mogu zamisliti deset gorih sudbina."*  *urkadeno sa nekog drugog mesta*
                                                                                       
"Pusti mi neku muziku", umiljata je bila.
Na svaki predlog, molbu ili zahtev skočio bi kao bičem opaljen. Kao da gori negde. "Može! Koju pesmu?"
"Zeppeline. You Shook Me."

"Večno ću biti zahvalna Triru što je snimio "Antihrista"."
"Zaista? Meni je taj film smeće neopevano."
"Molim?"
"Ne, što se tiče tehnikalij, sve je tu super. Jebiga, Trir se kao i svaki bogalj baš trudi da dokaže kako je majstor. I iz truda svkako ispliva kvalitet. Ono, svaka jebena scena je malo remek-delo. Film bi možda čak i bolje funkcionisao kao trideset kraktometražnih, nego ovako. Vizuelno jedan od najboljih filmova ikad, izgledaće sveže i za četrdeset godina, kao što danas sveže izgledaju filmovi Tarkovskog, Paradžanova ili Kjubrika. ali, baš kao film potonjeg - plitak je. Nije čak ni plitak. Postavio ga je naspram Tarkovskog, koji je Bog Otac, najveći filmski autor svih vremena! Pazi ti, bogalj uzeo njemu da kontrira i to na misaonom  nivou. Tamo gde je kod Tarkovskog priproda ultimativna sila - ne nužno dobra ili zla - kod Trira je nekakava katolička predstava satane. Tamo gde je kod Tarkovskog žena spas i hristolika žrtva, kod Trira je psihotična veštica na lomači. Slepca.
"E, nemoj tu da mi se razmećeš mišljenjima!"
"Jebi se!"
"Jedi govna!"
"Ar."

"San mi je da imam osam haskija i sanke."
"Prelepi su. Možda i najlepši."
"Šta možda?", zagrmeo je. "Najlepši! Ja sam haski!"
"Nisi.", otegla je drugo "i". "Ti si ridžbek!"
"Duvaj ga! Nisu ništa posebno!"
"Meni su, uz haskije, najlepši!"
"Dobro, onda može..."

"Hoćeš kafu?"
"Obožavam kafu. Može. Jaku. Bez šećera."
Šoljica bi samo stajala na otvorenom prozoru. On bi klečao ispod njega u jakni, lica promrzlog pod naletima januraskog minusa, a ona bi sijala sa nebesa. Mogao ju je sada gledati duže od dva minuta, a da pritom ne bude na ivici gubljenja svesti. na psoletku bi kafa bila ledene i on bi je takvu popio.
Često su zaboravljali...
"Kako si ti postala Aurora?"
"Am... voliš li bajke?"
"Da. Što me pitaš to. Imam poster učitelja Jode u sobi i imam dvadeset i pet. A, "Zvezdani Ratovi" su na dva koraka od klasičnih bajki."
"Pa, eto, ja i zla veštica i kletva. ne bih o tome..."
"Kako se skida ta kletva?"
"A... pereviše je cheesy, čak i po standardima bajki. I ne smeš znati kako. Ali, znaćeš jednog dana."

"Pisao sam danas ceo dan."
"Šta si pisao?"
"Razne stvari... samo je kuljalo iz mene. Znaš, ne mogu se odlučiti, da li si moja inspiracija ili moj guru? Da li si moja muza, moja Euterpa ili moj učitelj, moj Joda."
"A, što ne bih mogla oba? I što Euterpa?"
"Zato što me raduješ. I da! Zašto ne oba! I onako si moje sunce, luna, hobit, patuljak, kurva, lepota... Znaš to vodi ka jednom, logičnom zaključku."
"Kojem?"
"Da si moje... sve."

I onda ju je nestalo.
Zima je taman prošla, a bila je to najtoplija i najkraća zima ikad. Akcenat na najkraća. Proletela je. Što nije bila makar malo duža?
I nje je nestalo.


Proleće

Proleće je došlo. Moćna krošnja oraha je ozelenila. Ptice su se sa juga vratile i baš kao i svake godine gnezdile u toj krošnji. Stazica što je bila izbetonirana ispod drveta bila je sva usrana njihovim govancima, šarenim i retkim. Polivao je vodom, prao, ali one su vazda ponoso zaseravale.









                                                                         Vežbao bi ponekad, tako što bi gledao u Sunce. Ali je shvatio da mu je lakše da gleda u zvezdu što mu spaljuje oči, nego li u Nju.


















Leto






Jebeni komarci!                                      







                                                                                                                                          Pekao je roštilj za društvo i pio hladni, pšenični Paulaner. Kako bi bilo kada bi mogao da dodirne njegovu Auroru? Gurnu je ruku u usijani ćumur.







Jesen

Lišće je otpadalo i svaki dan bi ga čistio po tri puta.














        Na televiziji je gledao vremensku prognozu. "Nakon izrazito vrelog leta i duge, suve i tople jeseni, stručnjaci tvrde, a sve povezano sa globalnim zagrevanjem, da nas očekuje iznenađujuće blaga zima. Neki idu toliko daleko da tvrde da zime ove godine i neće biti. " Daljinskim upravljačem gađao je televizor.


Treća Zima 

Nje nije bilo.
Decembar.
Januar.
Nje nije bilo.
"Jednu kartu za Finsku, molim!"

***

Plava devojka sedele je ispod onog oraha. Naga sasvim, na tankom snežnom pokrovu. Sneg je ipak pao. Zima je ipak stigla. Ona se ipak pojavila na nebu iznad snažnog drveta i... onda je sišla sa njega.
Kletva je bila pokidana.

***

"You know you shook me, baby. You shook me all night long", pevao je.

***

"You shook me so hard, baby. Baby, baby, please come home", pevala je

Lovac (Iz "Ciklusa Mržnje")

Prolog

(sa nekog drugog mesta, iz nekog drugog vremena)

Kontrolne table su otkazale. Svetla su se pogasila. Mlatio je divljački po njima. Ali ništa nije vredelo. Krohganski ometači su savršeno odradili posao... Za razliku od čitave Flote. Čitave Flote preostalog čovečanstva.

Tok cele bitke - koja bi nekom sa strane bila uzbudljiva koliko postavka nepokretnih, plastičnih modela svemriskih letelica razbacanih na par kilometara kvadratnih - je išao po zlu. Jedan po jedan brod je nestajao sa radara.

Došao je red i na njega.

Pokušao je ući u FreeFlow, umreti u tom virtuelnom svetu, spasiti makar dušu svoju. Ništa. Blokada i tu.

Nije bio u jednom od onih besmislenih svemirskih brodova iz 2D filmova koje je gledao kao mali - sa ogromnim prozorima kao na... automobilima ili kako su se zvala ta čudna, anahrona zemaljska vozila. Nije bilo stakla, niti bezrboj letelica koje zuje okolo, ispaljuju brdo raketa, laserskih zraka i koje-čega. Čak i da je bilo famoznog prozora... verovatno bi bilo jednako mračno.

Mala, klaustrofoična komandna soba.

To je sve. Njegova grobnica. Svakako ne najgore mesto da se umre... Niti najbolje, takođe. Ako takvo mesto uopšte postoji.

Shvatio je da je sve izgubljeno. Ne njegov pišljivi život, već sve. Njegova država, sve države, cela planeta, cela civilizacija.

Krohgani su pobedili.

Pobedili su još onog dana kada su sreli prve isturene kolonije ljudi. Ljudi... oni su izgubili onog dana kada su poleteli, a da pre toga nisu naučili da puze. Derok je to čuo još davno, od nekog filozofa sa kojim je pio neku jeftinu marsovaču... hah, uvek je mislio da će ga ta crvena, fluoroscentna otrovčina ubiti.

Konačni poraz.

Otkačio je sa svoje tamno plave uniforme pločicu na kojoj su bila ugravirana tri "kolovrata" - za čin kapetana Serbijanskog svemiro-vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane -  i ispod napisano "Derok". Izvadio njenu sliku. I njegovu. Samo ga je valjda tvrdoglavost naterala da vuče sa sobom te, na preskupom organskom papiru štampane, relikvije prošlih vremena - dvodimenzionalne mirne slike. Poljubio je i nju i njega.

Zatvorio je oči i čekao da ga raznesu u komade.

Lovac

I

Ova priča je o lovcu. 

 U selo na severu Čekije stigao je oko podneva. Uterao je svoju, poprilično olupanu kočiju u zadnje dvorište krčme "Na kraj sveta". Dva konja su bila vraški umorna i gladna, dok je teret na kočiji bio miran kao zaklan, nadrogiran i teškim platnom pokriven. Lovac je nekoliko trenutaka razmišljao da li da se razoruža? Svako jebeno selo na ovom svetu je imalo svoje pravilo lepog i poželjnog ponašanja. Ovde nikada nije bio, ali je verovao da su žitelji najisturenijih položaja ljudi neosporno ili prokleto hrabri ili očajni i da svakako poštuju dobro naoružanog čoveka. A, on to jeste bio. Na stranu šest bodeža koji su bili vešto skriveni. Dva luka, samostrel, desetak vrsta strela, dva mača, sekira, topuz, patuljačka barutnica... Silina naoružanja za čoveka kojem je, u principu, bilo zabranjeno da ubija. Akcenat je na "u principu", naravno, a i bila su to smutna vremena. 

Da li su ikada u istoriji ljudi postojala vremena koja nisu nazivana i smatrana smutnim, teškim i čudnim?

Mahnuo je dečaku koji je radio u štali gostionice. Mali, prljav i smrdljiv dotrča do njega, brišući ruke o svoje pantalonice koje su se završale frtalj iznad zglobova. "Odvedi konje u štalu, istimari, napoji, nahrani. Pozadi je sedlo, izvadi ga, obriši, namaži mašću", brzo je lovac naređivao ravnim, tihim tonom. Dečak ga je gledao i klimao glavom, bez trunke sjaja u očima, bez trunke strahopoštovanja. Lovac to primeti i dozvoli sopstvenoj taštini da se nađe uvređena. Značka njegovog esnafa bi trebala da bude dovoljna da zapanji seosko derle, ali sama njegova pojava, kao i njegov prtljag. Uzdahnuo je. Ko zna čega se sve smrdljivi slinavko nagledao poslednjih godina? Mada, bacio je pogleda na svoju ofucanu i prljavu kočiju - nije predstavljala bog zna kakav prizor. Nije mu išlo baš najbolje i to se jasno videlo, pa se derle verovatno pre pitalo da li će "ovaj ofucanko" imati para da plati račune. 

Ni lovčeva garderoba nije bila nešto upečatljivija - prljava toliko da se stvrdla od mešavine masnoće, prašine, krvi i verovatno tek za nijansu-dve manje smrdljiva od tih dečakovih rita koje je prerastao još lane. Ni on sam, verovatno, nije bio u boljem stanju. Život na putu, kiše, vetrovi, snegovi, mrazevi, alkohol, opijati i jednolična ishrana učinili su svoje, a čak nije bio lep ni na samom početku. "Prvo, reci gazdarici da me za sat vremena čeka krčag najboljeg piva u selu i nešto za jelo."

"Hoću, gospodaru", reče dečak.

"Šta imate za ručak danas?"

"Paprikaš, gospodaru"

Lovac ga pogleda, skupivši oči i lagano iskrivivši usne u osmeh.

"Č-čorbu, gospodaru"

Tako je i mislio, paprikaš - uzvišeno ime za čorbu po svim ovakvim pripizdinama. "Kako se zoveš?", upitao je slinavca.

"Nemanja", zaboravio je obligatorno "gospodaru" čim su prestala naređenja i priče o "ozbiljnom poslu".

"Lepo ime...", dečak se nasmeši, "i nesrećno", dodao je čovek u zelenom i prljavom, već odlazeći iz zadnjeg dvorišta seoske gostionice "Na kraj sveta".

U selo na kraju Ujedinjenih Kraljevstava ljudi (pod moćnom pesnicom Cara Jedinoga, Bog neka ga čuva!) može dovesti ili velika hrabrost, silni oportunizam ili težak očaj. Potonje je dovelo većinu žitelja ovamo, pa tako i samog lovca. Još približavajući se selu bilo mu je jasno da stvari nisu uopšte onako bajkovite kao što se priča na jugu. Priče o pobedonosnom utvrđivanju ljudi na desnoj obali reke Morave i potiskivanju divljana, cigana, mešanaca,  isturenih patuljačkih klanova, goblina i svih ostalih neprijatelja ljudi su, blago rečeno, preterivanje. Jakih straža ima duž druma, selo je opasano visokim i moćnim palisadom, koji se dodatno ojačava kopanjem rovova i postavljanjem kočeva. Naoružanog ljudstva na zidinama je zaista mnogo, a jedina kapija sela je teška i debela kao da je skinuta sa nekog višestruko većeg, utvrđenog grada. Čak su mu i vojnici sami rekli da je ovo poslednje sigurno mesto, da je posle njega divljina i bezvlašće.

"Jutros smo možda na dve hiljade koraka odavde primetili cigansku bandu", govorio je jedna od vojnika na kapiji. "Čudnovato dobro naoružani i organizovani! I, vala, bilo ih je preko pedeset."

Lovca je ovo zanimalo. "Tukli ste se?"

"Ne. Hvala Bogu Jedinome! Zaklao sam na desetine cigana do sada, ali ovi... ovi su drugačiji. Kažem ti, svi su nosili istovetne, velike mačeve, neki od njih su čak i oklope stavili na sebe. Pravi, pravcati, viteški oklopi! Možeš li to da zamisliš? Na ciganima! Većina je, doduše, uobičajno bila gola do pasa. Kretali su u stroju i čak pevali koračnice nekakve. Zamisli! 

Išli su na zapad... u pravcu Novaja."

"Novaj?"

"Naselje, prošle godine podignuto, uprkos opomenama vojske i ovdašnje vlasti. Znaš kakvi su naseljenici..."

Da, znao je. Najveći bednici, neuspešni kriminalci i zanesenjaci su sada već decenijama dolazie na sever, prelazeći Južnu Moravu, ničiju zemlju proglašavaju svojom i potom se za istu tukli sa divljanima ili međusobno. Termin "divlji sever" je promenio značenje i više se nije odnosio na patuljkei ostale horde, već baš na te doseljenike i njihovo divljačko ponašanje. Većina nije uspevala da dočeka niti prvu žetvu na toj svojoj novo osvojenoj zemlji - poginuli bi ili umrli od neke zaraze.

Očaj kao glavni motivator.

Očaj je i njega doveo ovde. Nakon drugog pogleda na selo bilo mu je jasno da se ovde neće posebno ovajditi. I sama lovina mu je poprilično bedna, pa neke veće pare ne bi uzeo ni u prestonici. Svejedno. U prestonicu nije smeo da uđe, ma nije smeo ni da joj priđe. 

Šetao je glavnom ulicom. Značka esnafa - kavez i napet luk sa strelom iznad njega - ponosno je sijala na prljavom prsluku. Dok je lagano šetao, neka žena mu se trčećim korakom prikrala sa leđa i uhvatila ga pod ruku i tako nastavila da hoda sa njim niz ulicu. Čuo ju je na vreme. Da su to bili muški, teži koraci, neoprezna budala koja prilazi lovcu sa leđa bi već bila na podu slomljenog nosa. Lovac se držao jednog pravila - prvo glava bezbedna na ramenima i leđa bez noža zabodenog u ista, pa tek onda postavljanje pitanja. I to ga je sačuvalo više od jedanput. Drugo rpavilo bilo je - nikada ne udariti ženu. A, to će ga jednom, izvesno je, koštati glave.

"Jaku ruku imaš lovče", promuklim glasom prošaputala je žena na lovčevo uvo. Bila je negde na ulazu u petu deceniju života, a možda je već i prevalila četrdesetu... nije imao dovoljno iskustva sa ženama. Ili sa ljudima generalno. Mogao je odrediti starost gmaza ili gorske vrtirepke, težinu i zdravstveno stanje samo na osnovu jednog pogleda, ali sa ljudima je to teže išlo. 

Bila je u širokoj, svilenoj haljini koja je otkrivala ramena i većinu velikih grudi. Toliko je makar lovac mogao videti. Dugo je prošlo od kada je samo dodirnuo ženske grudi. "Ja sam madam Romana", prestavila se.

Nastavljajući laganim korakom, lovac joj je odgovorio: "Drago mi je, Derok."

"Lepo ime. Znaš li čime se ja bavim?", upitala je, pritom jače stežući lovčevu ruku.

Derok se iskezi. "Prepostavljam"

Klimnula je glavom, bez trunke uvrede. Nisu još imale svoj esnaf, svoju značku - iako nisu daleko od toga bile - ali ih je uvek bilo lako prepoznati. "Pa, imaš li nešto za mene i moj bordel?"

Stao je. Istrgao je ruku. "Šta? Tačno? Madam?"

"Neko devojče? Ciganče, divljakušu bilo kakvu, vilenjakinju mešanku ili... ne, ne deluješ kao neko ko bi vodio punokrvnu. Bez uvrede."

Došlo mu je da je ošamari. Nije, naravno. Ipak je žena... makar donekle. Trgovina inteligentnim rasama je bila strogo zabranjena po pravilniku njegovog esnafa... do pre možda godinu dana.  Sada su lovci koji su trgovali takvom... robom, samo plaćali dodatni porez. Derok se time nije bavio, nikada. Em mu se gadilo, em su sada jako pale cene. O rizicima lova na inteligentne rase da ne pričamo. "Ne bavim se time!"

"Dušo... a, možda ipak imaš nešto za mene?"

"Imam jednu Barsku Vriskavicu. Može baš dosta da otvori usta... ako ti to radi posao", Derok iskezi zube blago požutele od duvana, ali savršeno jednake i čitave.

Romana se nasmeja, iskreno, ne smehom plaćene kurve. "Kome je to jadno stvorenje ikada uradilo posao?"

"A, šta znam... pokušavao sam da je uvaljam seljacima za par bakrenjaka, da rasteruje vrane i ostalu gamad iz kukuruza. Ni oni je neće, shvatam, plaše da od njene vriske kukuruz ne padne u depresiju i ne svene"

"Padne u šta?", upita penzionisana kurva. 

Derok shvati da i previše vremena provodi u finijim kafana po većim gradovima, gde se okupljaju razni učenjaci, naučnici... il' kako već sebe nazivaju ovog meseca. Nešto na psi... "Depresija... nisam ni ja shvatio, bolest duše, kada ti se ne živi. Kao tuga, samo jače. Valjda. Bio sam pijan" Shvati on da je i prečesto pijan po tim "finim" kafanama.

"Kada ti se ne živi? Koliko je to glupavo!"

Nije mogao baš sasvim da se složi sa njom, ali nije bio raspoložen za egzistencijalističke rasprave sa kurvom i to s nogu i to na gladan stomak. Sa kurvama je raspravljao samo o tome da li za drugi, dodatni sat može dobiti popust, a i to je bilo nekad davno, dok je još obilazio svaki prokleti bordel  na svetu.

"A, možda neka devojka? A? Imam ih koliko voliš! Za tebe bih se možda čak i ja vratila iz penzije na sat vremena? Hm?"

"Ni to me ne zanima", rekao je. Krenuo je dalje sam.
 Pokušao je da se seti poslednjih grudi, poslednjih nežnih bradavica koje je dodirivao vrhovima prstiju. 

Naišao je na pekaru. Zvuk srebrnjaka koji veselo zveckaju prođe mu kroz um, pa sve dalje, niz telo, do srca i duše, grejući bolje od najboljeg kra'acijskog brendija. 

Ušao je mračnu prostorijicu. Drvene tezge sa pecivom i police sa hlebom. Dočeka ga osmeh debeljuškaste, ali simpatične i simpatično obdarene mlade devojke. "Izvolite, dobri gospodaru?"

 "Ko je vlasnik ovoga? Razgovarao bih poslom"

Devojčurak bi se možda i pobunio, ali pogled nepoznatog čoveka nije ostavljao mesta tome, pa je otišla u prostoriju iza i počela da dovikuje oca.

U prodavnicu prvo se vratila devojka i tek tada su se videle sve čari njenih oblina - ispod lagane lanene bluzice njihale su se velike grudi, a bradavice sasvim jasno nazirale. Zauzevši stav iza svoje tezge, nagla se preko nje da namesti kiflu koja, iako to Derok nije primetio, nije stajala baš kako treba. Grudi su gotovo cele sevnule. Jedan trgovac u gradu daleko, daleko odavde, kupujući dve crnkinje za svoju prodavnicu, uz namigivanje, mu je rekao nešto kao "seks prodaje", tada to nije baš najbolje razumeo... sada jeste. "Uzeću kiflu jednu", reče i sačeka da se cura ponovo nagne...

Ubrzo se pojavio i njen otac, vlasnik. Nizak, proređene crne kose, krupan - na pola puta između debelog i mišićavog, u beloj kecelji i sa nešto brašna na licu i brkovima, kao i testom na noktima, što lovac primeti kada mu pekar pruži ruku u srdačan pozdrav propraćen osmehom. "Dobro jutro dobri gospodaru...", ugleda značku i zbuni se na tren, "...ovaj, Gospodaru Lovče. Ja sam Mihalj, gazda ove skromne pekare" 

Lovac se osmehnu. "Derok, punopravni član i majstor Rujenskog Lovačkog Esnafa. Nek je sreće tvom poslu, krovu i... porodici", dodade značajno pogledavši ćerku.

"Daće Jedini, dobri gospodaru! Kojim dobrom? Jola mi reče..."

"Da, poslom, Mihalje. Imam nešto na svojoj kočiji što bi taman bilo za tvoju pekaru, tvoju peć."

Laganim korakom se vratio do kočije. Podigao tešku prekrivku koja je krila dvadesetak kaveza različitih veličina. Većina je bila prazna. U zauzetim su, sasvim nakljukani opijatima, spavali raznoliki stvorovi. Uzeo je jedan kavez srednje veličine, pogledao usnulo stvorenje u njemu, pa ga prekri crnom tkaninom.

"Poslužićeš, maleni", pomisli Derok.

Zmaj!" viknu preplašeni gazda Mihalj, dok ćerka samo ciknu i rukom prekri usta.

Ponovo derokov osmeh. "Ne, nikako pošteni gazda. Plameni gmaz. Peć vam je iza?"

Mihalj beše bled ko krpa, ni trunku utešen rečju "gmaz" i još plameni! "Da, da, ali..."

Derok podiže kavez i krene u stražnju sobu. Sto, korita za zames hleba i velika ozidana peć. I dečak go do pasa koji je loži. "Idi po vedro vode i ugasi vatru, zatim isprazni ognjište", naredi mu lovac. Dečak zbunjeno pogleda Deroka, pa zatim svog gazdu koji samo brzo klimnu glavom. 

Derok se okrete ka Mihalju i veselo reče: "Gazda, kakvu rakiju imate?"

Uz sladunjavo pecivo, narezanu pršutu i ne tako lošu rakiju Derok i Mihalj su vodili... razgovor? Sudarali svetove, zapravo. Mihalj je pričao o burnim promenama, zloslutnim predskazanjima, pravednom kralju (faljen nek je) i još pravednijem Bogu Jedinom (nek nas čuva hiljadu godina), zatim o suši, pravednom i neophodnom ratu na severu (dok i sav ljudski rod ne bude slobodan!), preko reke Morave, ljudima koji prolaze kroz selo, još o sušama i tome kako je brašno ove godine lošije no ikada, ali i o tome kako posao ide sve bolje i bolje (opet hvala kralju i Jedinome). Sve po redu, prostodušno i bogobojažljivo. Deroka su, zapravo, sve te stvari jednako, ako ne i više mučile... sa možda izuzetkom kvaliteta brašna. Samo... znao je o svetu i previše da bi sa ovim čovekom mogao povesti ozbiljan razgovor. Srećom, rakija je posle treće-četvrte čašice postala sasvim dobra. A i prijala mu je prostodušnost dobrog Mihalja. I činjenica da iz ovog razgovora baš ništa novo neće naučiti. Mogao je isključiti mozak i samo uživati u ljudskom glasu. Glas je magija i najnežnije milovanje za dušu čoveka. 

Vratili su se u pekaricu. Derok je iz futrole na opasaču izvadio staklenu bočicu do pola ispunjenu nekakvom plavom tečnošću. Pomerio je reze na kavezu i podigao jake rešetke. Gazda  ciknu i ne izdrža: "Gospodaru, gospodaru... taki isti je spalio dete pijanog Nerdana. nemojte, dobri..."

Derok iskreno požele da otera ovog seljaka u tri lepe, ali profesionalnost (koliko i rakija) ga spreči. "Nemaš zašto brinuti. Najiskrenije sumnjam da je dete tog Nerdana ubio jedan ovakav slatkiš, a čak i da jeste, ovaj ovde ne bi ni mrava povredio bez da mu ti to narediš, a čoveka ni tada. Vidiš, posao lovca nije samo da ulovi, već i da... pripitomi". Pa, zapravo, to nije bilo pripitomljavanje u klasičnom smislu, ali je dovoljno blizu. "A, ovako je uspavan prosto zbog lakšeg prevoza i uštede." 

Derok usnulog stvora lagano podiže iz kaveza, spusti na brašnom prekriveni pod pekare. Bio je težak oko osam kilograma i veličine osrednjeg psa, samo bez i jedne dlake. Telo mu je bilo šarenih, jarkih nijanse zelene boje i sa žutim i narandžastim šarama po licu, kratkih debelih nogu koje su se završavale belim noktima, gotovo komično kratkog trupa, oklembešenog stomaka i velike guzice. Lovac mu grubo podiže od opijata teške kapke i sunu po nekoliko kapi plave tečnosti u oči. Ošamari i udari ga par puta po glavi, sve dok se stvorenje nije osvestilo. Glava mu se kratko mantala, oči kolutale, iz nozdrva je (na užasavanje gazde Mihalja) izlazio dim. To potraja par trenutak, nakon kojih se gmaz podiže na svoje zakržljale noge, čak blago poskoči par puta, i zatim krupnim, crnim očima ufiksira Deroka, ne mrdajući, ne trepćući. Da sve sada počne da se ruši, da horde patuljaka, buljuk "Ubica Nakota Bezbožnog" i sva čudesa ovog sveta nagrnu, gmaz bi ostao u tom položaju, čekajući naredbu. Ako je ikada i bilo nečega u toj glavi - a, nije, znao je Derok - sada ga više sigurno nema. Obična alatka koja jede i sere i to minimalno - tek da ne crkne i ne pukne. "Ognjišta", reče lovac, istim onim zapovedničkim, ravnim glasom.

Gmaz se trže, kao da se probudio. Zatvori svoje oči. Podiže oblu njušku širokih nozdrva i ne otvrajući oči okrenu se ka onjištu, koje je, avaj, bilo previsoko da se u njega samo popenje, iako je očajnički pokušavalo - uspinjalo se stvorenje na zadnje noge, skakutalo i očajnički lizalo zid svojim širokim, placavim jezikom. "Tako bi se mučilo dok ne bi palo mrtvo od gladi", hvalio je Derok robu. Podigao je debelu guzicu i ugurao je u još toplo ognjište. "Vatra", naredi derok i istog trena gmaz ispusti krik i vatra suknu. Sa svih strana. Brzo je velika, debela, zelena guzica savim nestala u ognju koji je počeo da kulja i napolje. "Smanji, malo, jebem ti sve!", viknu Lovac.

Gazda je samo gledao, sada mu se več vratila krv u obraze, a ruke se razmrsiše iz nervoznog čvora.

"I to ti je to. Jednom nedeljno ga izvadiš, dobro nahraniš mesom, ponudiš vodom i mlekom - nekada će piti, nekada ne. Drva ti ne trebaju, mali na peći ti ne treba.", lovac zavuče ruku ispod prsluka i izvadi svitak. "Kada u ruke uzmeš ovaj papir, samo će tebe slušati. Šta kažeš?"

"Nije loše, gospodaru, nije loše... samo, ja sam prost seljak, skoro otvorih ovo i nije posao baš velik, malo je mesto..."

"Jeste, ali je put sve prometniji, zar ne? Sam reče to. I biće sve prometniji. Svi putevi vode na sever, a ovaj je jeftiniji od glavna dva druma, iako malo zabačen. Svi putevi vode na sever, gazda."

Pekar klimnu. "Koliko novaca?"

Derok je znao da bi za ovog gmaza u nekom većem mestu dobio i čitavih pet zlatnika, u gradu negde na jugu i do dvadeset čak. Ali, on je izbegavao gradove. A novac mu je hitno trebao... baš da ne bi morao izbegavati gradove. Drveta ovde ima na pretek, šuma se krči nemilice... "Tri zlatnika, novih. Ne mogu ispod toga, nikako", reče on sa licem skršenim od tuge, kao.

Gazda pekar klimnu. Ipak... "Dva zlatnika, tri srebrnjaka, novih, jedinog Kralja i Jedinog Boga?"

"Ne. Tri zlatna."

Mihalj klimnu glavom, pljunu u dlan i pruži ga Deroku. 

"Seljaci", pomisli on zgroženo i rukova se.

Obrisavši ruku o pantalone, prišao je, kao, nemarno buretu u kom je stajalo brašno. Zahvatio je rukom. "Istinu zboriš gazda, ovo brašno zaista nije valjano", kao da je veze sa brašnom imao. "Čak sumnjam da je ikada i bilo dobro... Ko ti melje ovo?"

"Dobri starac Jovdan, ima vodenicu dole na potoku. Bolje nemamo, gospodaru..."

Osmeh. "Na kočiji imam kamenog gargojla koji bi ti mleo brašno sitnije od ovoga, a za dodatni zlatnik bih mogao na usta da mu postavim najfinije sito. Imao bi brašno belo poput devojačkih nedara." 

Oprostili su se ispred pekare, predao mu je vlasničke dokaze za oba stvora, kao i treći papir. Seljak, naravno, nije znao čitati, ali debela hartija, ispisana krupnim, lepim slovima i okićena još krupnijim esnafskim pečatom, ostavljala je jak utisak - to je i bila osnovna svrha. "Sa svim ovim se, u slučaju bilo kakvog prigovora, uputi u najbliže predstavništvo. To bi u tvom slučaju bio... Bijelovac. Mada, možda te u slučaju ozbiljnijih problema pošalju čak u Novgorad. Garancija na gmaza je tri, a gargojla pet godina. Čak i u slučaju smrti - ako se dokaže da si ih održavao prema uputstvima - dobićeš zamenu. Da li ti je sve jasno? Još neka pitanja?"

"Ne, ovaj, da jasno mi je i ne.. nemam pitanja"


Lovci (na vilenjačko blago)

Stepanek i Jaz su ležali na krovu novigordskog hrama posvećenom Jedinom Bogu. Sunce je na zapadu lagano tonulo. Ptice su lenjo cvrkutalo označavajući smiraj dana. I ostala opšta mesta. A, Stepanek i jaz su bili mrtvi naduvani. Nabavili su neku posebno dobru travu smejalicu i sada nisu znali gde se nalaze.
"Znaš šta bi trebalo da radimo?", sporo, otegnuto je pitao Jaz.
"Šta, brate?"
"Da opljačkamo neki lebdeći vilenjački grad!", mrtav oziljan, kao da izgovara najvećumudrost na svetu, na nekom drugom svetu, u nekom drugom vremenu možda bi viknuo i "eureka!". 
"Da-a-a brate-e-e!", oduševljen je bio drugi. "Ali, kurac! Kako ćemo? Oni lebde, ka-ako?"
"Pa, opušteno, samo i mi treba da letimo."
"Ala si se ti razvalio jebote!"
*****
"Jebala te mapa baš, u dupe nezasito!"
"Ćuti. Tu je negde, sigurno.
"A i ja sam budala. "Ajdemo u lov na blago, imam mapu, pali vilenjački grad". Budaletina. Od kada pa to vilenjački gradoiv padaju sa neba?"
"Sto puta sam ti rekao, nije grad, ispostava, ali sigurno i tu ima blaga. Padaju, engo šta nego padaju, tek će da padaju!"
Bio je to samozvani gradonačelnik Novaja, najmlađeg grada na severu Čekije, na krajnjoj granici kraljevstva ljudi i divljine. Doseljenik u rgad mu je dao mapu, sa pričom kako ju je osvojio na kartama, ali nema ljude sa kojima bi išao, a ni hrabrosti da se uputi sam. Gradonačelniku to nije bilo problem. Ni hrabrost - pa ko je do on podigao selo tamo gde mu je i vojska rekla da ne diže? - a ni ljudstvo, sa sobom je poveo dvadeset najjačih momaka iz svoje garde. 
"Tu je. Eno! Tamo! Ona ruševina!", ushićen je bio zadrigli gradonačelnik.
"Argh!", bilo je sve što je ispustio jedan od gardista pre nego što se, sa dve strele u grudima stropoštao. Nakon tog magičnog trena u kojem je vreme bilo zaustavljeno, ono kao da je ubrzano krenulo da teče. Strela za strelom. Gardista za gardistom. Padali su ko pokošeni. Smrt je letela sa svih strana, ostavljajući ih sasvim nesposobne da se sakriju. Svi do ejdnog su bili mrtvi i msrtnor anjeni u roku od minut.
Iz okolnog grmlja izašlo je prvo nekoliko, a zatim sve više iviše cigana naoružanih lukovima i strelama. Jedini plavokosi među njima došao je do gradonačelnikovog leša i pljunuo ga. Iz grmlja se konačno pojavio i sveže obrijani patuljak, a sa jednog drveta je skočio vilenjak. "Je l' sma vam rekao da će doći?", obodenosno ih je upitao plavokosi cigan. "Znam njihovu pohlepu, nije jednak čak ni tvojoj, patuljče!"
"Mamicu ti cig..."
"Mir!", viknuo je vilenjak. "Novaj je sada naš. Idemo!"
*****
"Ma, kad ti kažem, upaliće!"
"Jaze, brate, nemoj..."
"Ćuti! Daj mi dim!"
Jaz je danima skupljao perje po kokošinjcima, uz pomoć voska ga lepio za grane koje je povezivao kanapima. Celokupnu konstrukciju je konačno kaiševima vezao za sebe i sada je imao velika i lepa krila. Ponovo su bili na krovu hrama Jedinoga Boga. "Kako je jebeno dobra trava!"
"Nemoj..."
"Ćuti! Polećem!"
I zaista. Kao da je na tren leteo. Onda se stropoštao dole i polomio kao pička.
*****



II

Vratio se u gostionicu, na onu čorbu i pivo. 

Čorba je bila sasvim odvratna. Retka, hladna, bljutava, bez mesa, a određeni kiselkasti vonj i primesa ukusa odavala je istinu - nije od danas. Suštinski, svaki putnik je srećan kada obrok u nepoznatim i sumnjvim krčamam i gostionicama plati samo bakrenjacima, a ne i satim provedenim iznad čučavca. Tako je bilo i sa Derokom. Gazda "Na kraju sveta" bio je svestan da je podigao gostionicu na pola puta između ništa i ničega, pa i to u najboljem slučaju i da nema konkurenciju i da mu se jednostavno može ovako. Derok požele da je i u njegovom poslu tako, ali ne, svaki bezumnik odlazi u lovce ovih dana. Nema veze što je lovine sve manje, a bandita sve više, svi jure u lovce. 

Mahnuo je malom od kuhinje. Trebalo mu je još jedno pivo, koje je inače po kvalitetu spadalo u istu kategoriju sa čorbom - samo da se ne proserem kategoriju. Mali je bio pričljiv. Već je Derok saznao o žabi koju je krišom ubacio u čorbu - da mu je makar ona zapala - da je mali mlađi brat Nemanje iz štale, da zajedno rade za gazdu krčme, jer su im roditelje ubili patuljci u jednom napadu pre dve godine, kada su se još usuđivali da prelaze Moravu. I zvao se Nikola. Oh, čemu originalnost roditelji? Nemanja i Nikola. Niko i Ništa.

Lovac izvadi lulu i duvankesu.Poče lagano puniti olupanu drvenu stvarčiu duvaniom boje bakra. 

"Ti si... lovac?" Dečak je konačno smogao hrabrosti i pitao ono što ga je zaista zanimalo.

"Mhm", promumla Derok spuštajući lulu. Odgurnuo je od sebe praznu zdelu i otpio gutljaj piva. Voleo je ovo, inače. Znao je sve unapred. I sada prosto nije imao volje. Niti mu se dečak posebno dopao.

"I... video si sveta i bio u avanturama?" 

Dečaku su oči sijale. "Jesam"

"I? I? Kako je?"

"Voliš li ti ovu čorbu?", upita ga lovac nakon par trenutaka tišine.

Dečak osta zbunjen. "Ne!"

"E, mali, avantura ti je baš takva da ti se posle nje čak i ova odvratna čorba dopadne."

Dečak je posle par trenutaka razmišljanja shvatio šta je lovac hteo da kaže ili makar približno shvatio... "Svejedno, ja nikada neću videti avanture..."

Derok se zapita zašto bi iko želeo "avanture", pored krova nad glavom, posla, šanse za nekom finom, sisatom seljančicom? "Da, mali seljaci iz kuhinja zaista retko dožive avanture. Takav ti je život, ajd' mi sad donesi još jedno pivo." reče ravno, "I nemoj da pljuješ u njega!"

Zasmejao se na pomisao - mali seljak iz kuhinje svetski avanturista. Pa, to ni najluđi um ne bi smislio.

Posle nekog vremena za derokov sto je seo trgovac, koji je do tada jeo za susednim. Čuo je da je Derok lovac, pa se ponadao smislenom razgovoru. Poneo je dve krigle piva i zamolio... Derok to, u principu, nikada ne odbija

Zvao se Janik i njegova priča, makar onaj deo što je podelio sa lovcem, zapravo i nije bila čudna ili retka. Otvoreno je priznao da je upao u ozbiljne dugove sa Esnafom. Pobegao iz Novograda u ovu zabit u nadi da će se koliko-toliko oporaviti. Otvoriće radnju ovde. 

"U sličnom si sranju kao i ja, druže", reče Derok.

"Zaista, kako? Šta si ti... zasrao?"

"Pa... znaš li šta je Erbijska Ovcosvinja?"

"Ne, ali svakako je glupavog imena"

"Ne sporim. Ima još imena, senkovita mangulica, pacovka... Čudna sorta. Divlja svinja. Tek, jedva na granici "magijskog ili stvorenja od posebnog značaja" po posleednjoj ediciji Lovačkg pravilnika. Čak me ne bi čudilo da u nekom idućem izdanju bude isključena, retka je, čudnog izgleda i jako ukusna. Pa, to je zapravo sve sa njom... osim jedne sitnice - sjajno prenosi zarazne boleštije. Otud ime pacovka."

"Dobro... Mali, još dva piva!"

 "I tako ti se ja nađem u Erbu, kao što znaš, sama Esnafska značka privlači razne likove. Zahvaljujući njoj posao nas nađe, ne mi njega. I jedan suvonjavi mi ponudi nešto što, u suštini, nisam mogao odbiti, iako mi je trgovanje tim stvorovima blago ispod časti - stado od trista pacovki za svega trideset i pet zlatnika. Da li trebam reći da ubogi lovac poput mene nije imao tolki novac u svojoj kesi? Otrčah kao opijen do esnafske kancelarije i podigoh zajam. Odmah su mi dali, važio jesam za ovakvog i onakvog, ali nikada nisam dugovao esnafu. kao ni kršio pravila... makar ona krupnija. Otkupih svinje, platih još dva svinjara sa psima da mi pomognu oko teranja tih neviđeno glupih stvorenja i uputih se tamo gde mi je suvonjavi i rekao da idem - Kra'aciju"

Trgovac odmahnu glavom. "Već vidim gde ovo ide"

"Jebiga, ja nisam na vreme. Jeste, vlada nama sada Istinski Kralj, ali stare loze i stare zavade i dalje postoje. Prešavši granicu, lutao sam malo na sever, govoreći usput da sam iz Barkana, mislim ne mirišu kra'ati ni njih, ali opet... Uglavnom, prodah usput svih trista svinja, podelih garancije Lovačkog Esnafa, nakupih preko sedamdeset zlatnika čiste zarade... Vrlo brzo iza mene pacovke su počele da krepavaju, pritom šireći zarazu na obične, domaće svinje, zatim i na krave, koze, na kraju i ljude... Ukupan dug za koji me esnaf tereti i progni prelazi pet stotina zlatnika."

Janik zazvižda. 

Ipak, posle još nekoliko tura muke su se zaboravile i krenuli su pretresati radosnije teme - represiju nove vlasti i crkve, ratove, poreze...

Deroku je to prijalo i bilo potrebno - i predugo se vukao po raznim zabitima, izbegavao civilizaciju.

"Poslednje što sam čuo da će Ujedinitelj krenuti na Krajinu. Pokušati i nju staviti pod zaštitu Krune Jedine. zamisli to!"

Derok oseti komešanje u stomaku. Da li je čorba ili ova vest? Nije sebe smatrao posebnim patriotom ili pripadnikom i jednog od ovih šest-sedam naroda Ujedinjenih kraljevstava. Rastao je na jugu, preko mora, u Ardetu i Konskim ostrvima, rastao pored oca trgovca robljem. Jedino što je od ovih zemalja video bile su Kra'atske i Slavijske luke. Pa, ipak, Krajišnici. Legende su o njima ispredane. Vekovima su odolevali Patuljcima i Vilenjacima. Dok je Erb bila daleko na jugu, Čekija nije ni postojala, Kra'acija bila gotovo cela okupirana... Krajina je stajala. Bastion ljudske bele rase. Stalno se smanjivao, venuo, ali ipak stajao. I sada treba pasti od ljudske ruke?

"Biće kako Bog i Kralj odluče", prodavac frknu, pa pljunu na pod. "Bolji si ti, Lovče od toga! Znaš da to ne valja, to se ne radi! Rujen i Krajina su jedino što je istinski sveto! Koliko god oni naruživali idole, palili ih i zatrpavali! Ili zaboravljali da nas je neko i pre Kralja branio od poganštine patuljaka i vilenjaka!" 

"Previše si popio", reče mu Derok. Teško je verovati da se išta u ovoj selendri može dogoditi, kao i da Jedini Kralj ovde ima posebno vatrenih pristalica, ali dovoljno je jedna ulizivačka budala i jedna vojna patrola da sada dođe tim prokletim putem. 

"Ono što je dobro... jebena Barutna Planina je pala! To je poslednje što pokupih u Novigardu. Potiremo proklete bradate štrokavce, kažu da su oslobodili hiljade robova! Hiljade!"

Derok u to već nije mogao poverovati. Ne u vezi robova - to je sasvim moguće, patuljci su ljude pretvarali u robovsku radnu snagu sa istom, ako ne i većom, radošću s kojom su ljudi krali patuljačko zlato. nego, pad Planine?! 

"A zlata je toliko pronađeno da će, kažu na godinu dana ukinuti sve poreze! Ne verujem u to, naravno, ali možda nam i skinu sa grbače nešto." 

To je jednostavno nemoguće. Da svi bogovi siđu sa nebesa i dignu planinu u vazduh, jedino tako. A ni tada, pre nego što bi se to dogodilo, patuljci bi sami sebe digli u vazduh. Bio je jednom u glavnoj utvrdi-gradu. I to bi, iako nije vojni stručnjak, dvadeset patuljaka moglo da drži mesecima protiv hiljadu puta nadmoćnije neprijatelja. I, nije želeo da je pala... Patuljci jesu bili najpošteniji narod među koji je ikada kročio.

"Daleko je Planina, druže Trgovče, daleko."

"Ništa više ljudima... belim ljudima nije daleko!"

"Kako je u Slaviji?" upita Derok. I sama pomisao naterala je prokletu čorbu za par centimetra bliže vraćanju na svetlost dana.

"Gorod?"

"Ne, Horodok."

"Proteruju i linčuju kosooke", gotovo veselo je rekao Janik.

Bogovi...

Istina je da se sa sa dobrim i lošim vestima, zapravo, postupa isto - zalivaju se alkoholom. Ne tako loše pivo, zamenili su odličnom kajsijevačom, gazdarica ih je uveravala da je preko deset godina stara. "Nema više ni takvog voća, ni takvih majstora, ni takvih pecara, pa samim tim ni takve rakije!". Tekla je kao lek niz grlo, toliko glatko da je Deroku gotovo falio vatreni ugriz alkohola u grlu.

Rakija je dodatno razvezala jezike...

"Kažem ti Kralj, hvala Bogu na njemu, jeste dobar, mnogo dobrog je učinio, konačno ujedinio sve narode, povratio jedinstvenu Slaviju...", tu je stao. Novljani su, baš kao i slavejci Ujedinjeno Kraljevstvo zvali Velikom Slavijom, Pravom Slavijom ili prosto i najčešće - Slavijom, ali bi u društvu erbijaca, a posebno moravljana to bilo dovoljno za kafansku tuču. Lovac mu i nije delovao kao pripadnik i jednog od ta dva naroda, a opet, ko će ga znati? Svi su oni prljavi i izmešani!

Derok je, pak, sa očima na pola koplja, samo gledao svoju čašicu. Drugi su mnogo davali na te podele. Derok ne. Derok je voleo čekiju, novljane, doseljenike, obe obale Morave jer su sve te pripizdine prepune "magičnih i/ili stvorenja od posebnog značaja", a Slaviju nije posebno mirisao pre svega zato što je tamo njegova lovina bila skoro pa sasvim istrebljena. Same slavejce je posebno prezirao zbog izreke: "Nema stvari koje dva jeftina crna roba ne rade bolje od jednog skupog magijskog skota", koju bi čuo skoro uvek kada bi im ponudio nešto za prodaju. Moglo se reći da je Derok progresivan, da ga uopšte ne zanimaju narodi, rase i države, već samo i isključivo novac koji može zaraditi među njima.

"I... i...", zbunjeno nastavi Janik, "prešao reku i napao patuljke, oslobodio hiljade robova i silne zemlje osvojio... ipak, ostavio je kraljevstva u haosu, ovde sada vlada ko hoće, ubira zlata kolko hoće. Čujem, dole u Slaviji porezi su spušteni, negde se ni ne ubiraju, kažu toliko zlata dolazi iz patuljačkih zemalja da im seljačka sića nije ni na kraj pameti. Ovde? Ovde nam deru kožu s leđa silnim nametima, iako kasu pune od same carine i drumarine!"

Derok jeste bio pijan, ali ne i slep. Lovac uvek posmatra. Dve pijandure jesu znatiželjno nagnule glave ka njihovom stolu. Nikakva pažnja mu nije potrebna. Dva stranca kritikuju Kralja Spasitelja. Do sutra mogu biti najveći neprijatelji krune, a prekosutra preklani na spavanju. Ili vrbovani od strane nekog od pokreta otpora, vernih pokojnom kralju takozvanog Novizema, hajduka, drvoljubaca... što je, po Deroku, još i gore.

"Dobro je Janik... dobro je."

"Imam nešto za tebe!"

"A?"

"Deluješ kao dobar čovek, kao neko ko bi možda mogao da mi postane prijatelj. A, ja dobre ljude volim darivati. Sačekaj samo... da odem do svoje sobe!"

Janik je teturavo otišao i teturavo se rvatio sa kavezom u rukama. Spustio ga je na sto i podigao krpu sa njega. "Ptica pesmarica!", gotovo bez daha ostao je Derok. Istu takvu je imao kao dete. "Peva li? Priča?", bio je prokleto uzbuđen. "Ženka! Ana će se zvati!"

Janik se smejao. "Tako je brate! Ne peva, ne priča... jebiga, zato je i nisam prodao toliko dugo. Ali, avaj, kad god je vidiš setićeš se mene i ove pijane noći što nam predstoji."

Derok je zamalo zaplakao. 

"Znaš li kolega lovče, darivanje je nešto najlepše na svetu. Vidiš i sam, golja sam, u dugovima, kako mi ide najverovatnije ću završiti u zatvoru ili će me neko sasvim jednostavno ubiti i eto nemam ništa drugo do mutave pesmarice da ti dam, ali sam srećan zbog toga. Nije to, oh nikako, neki vajni altruizam što ga propagiraju drvoljupci, razni filozofi, oni što sebe zovu komuncima, da li si uopšte čuo za njih? Kažu odlaze u zabiti najveće, organizuju sela tamo u kojim je sve zajedničko, u kome niko ništa nema i svi sve imaju. Sela u kome nema trgovaca! Pa kako to može? 

Znaš li... voleo sam samo jednom. Samo jednu. I nije išlo. Valjda sam glup za te stvari, valjda je to. Jer, nju ne krivim ni najmanje. Sada je srećna sa nekim slepcem i neka je..."

Alkohol. Uvek se ovako završava. Određena količina alkohola vodi ka ovakvim razgovorima. Onda dolazi još alkohola. Noć pijančenja nikada se ne završava na ovoj tačci, može se reći da tek počinje, ali baš negde u ovom trenutku prestaju sva sećanja na tu noć. Sutra ujutru znaće Derok da je trgovac pomenuo svoju jedinu ljubav, znaće i da se i sam setio svoje jedine ljubavi. Znaće da je tada i konačno pustio suzu, ali ništa posle toga. Prekid. Košmarno ništavilo. Alkohol.

"Neka je! Šteta samo što nije našla i boljeg od njega! Najboljeg! Ali, znaš li da i dalje ima kovčeg prepun stvari koje sam joj ja poklonio? Neki papirusi ponajviše, jer voli da čita. Parfemi, nakit, garderoba i bezbroj sasvim bezvrednih gluposti i tričarija. Živim s njom dok su sve te stvari s njom. To mi je danas jedina uteha. I alkohol. I kurve! Ajmo do kurva!"

Derok se borio sa svojim žalom drugačije. Ekstremno. "Ne, Janik, bez kurvi".

U to se čula buka spolja. Glama. Sve jača i jača. Neko je ubrzo uleteo u kafanu. "Uhvatili su je! Uhvatili su je! Dolazi vojska! Čarobnjaci!"

Ako se već i čitavo selo nije skupilo, onda je velika većina bila na glavnoj ulici i svi su gledali niz put kojim je i sam Derok stigao. Imali su šta videti. Na čelu kolone na čisto belim konjima jahala su u čisto belim odorama, tri čarobnjaka. Jedan od njih je u rukama nosio barjak Jedinoga - crne boje sa nepravilnim belim krugom, izduženim i oblikovanim tako da podseća na ljudsko lice, odnosno lice Boga. Njihove uljima namazane ćelave glave su se presijavale na podnevnom suncu. Iza čarobnjaka se vijorio i barjak Kralja Jedinoga, koji je bio identičan, jedino sa dodatkom bele krune iznad belog lica.

Odmah iznad barjaka jasno se video kavez. I nekakav stvor u njemu. Zeleni stvor. A iza kaveza duga, duga kolona...

Deca koja su bila istrčala pred kolonu, da je dočekaju, da vide šta je to u kavezu, sada su se zadihana vraćala i vikala: "Vila, vila, to je vila." Neki stariji koji su stajali pored Deroka su mrmljali kako to nije nikakva vila, već sigurno rusalka ili možda čak... njihova kraljica. Da, sigurno kraljica rusalki. Otuda dobri čarobnjaci, Bog da ih sačuva!

Derok je video bolje i razumeo se više od svih njih.
Čoveku porobljavanje, potiranje i ubijanje patuljaka i vilenjaka nije bilo dovoljno. 

Osetio je jaku potrebu da povrati.

U kavezu je bio Bog.

(nastaviće se...)