Telefonski razgovor (Traženje sredstava)
"Da, da... razumem ja kriza je. Da, nije momenat. Pa, da shvatam. Evropska Unija. Ma, da... Ne, ne, nisam mislio da baš moramo o Kosovu... to je bio samo predlog, tečo. Razumem, ne smemo ponovo podizati tenzije. Vidim, baš napreduju odnosu. Ne zajebavam te! Da, da... Jeste svima već i dosta tog Kosova. Tečo, vidi, imam ja i drugih ideja. Ne, ne bih čekao. Na vestima stalno pričaju kako vlada samo što nije pala... Izvini. Da, dobro, jesi u najvećoj stranci. Jesi. Bićeš ministar ponovo. Hoćeš.
A, dvesta godina od rođenja Njegoša? Kako misliš nije baš naš? Kakve veze crnogorski studenti imaju? Nije popularno? Ugrožavanje crnogorske nezavisnosti, guranje nosa u njihova posla. Tečo, ja te ništa ne razumem. Šta četnici? Neću o četnicima da pravim film. Ko rpavi? Kakav Sekula? Šta gori i ko se češlja?
A, mogli bi o Gavrilu Principu? Mislim to mi i nije neka ideja, rip-off dikovog "Čoveka u visokom dvorcu", ali ono, proći će. Mislim, koliko je srba čitalo Dika? Nisi ni ti... A, i nije neki pisac. Suv stil, narkoman. Ali film bi bio simpatičan, retro nekako, topao i treš.. Retro tečo... Zamisli retro futurizam "Brazila". Nisi gledao? Nije ni bitno... Da. A? Pa, kako zašto o Principu? Bliži se stogodišnjica od početka Velikog rata. Da, tečo, prvog svetskog rata. Austrijanci su pokrenuli silnu propagandu protiv Principa i posebno tadašnje srpske vlasti, Nikole Pašića recimo... Ah... Da, tečo, austrijanci i nemci su naši prijatelji. Evropski prijatelji. Umereno, jasno.. Nikako... Da, da, biće pro-evropski. Svakao, i ja sam za EU! Do jaja, tečo. Koliko? Pa ja bih napisao i knjigu i snimio film. Šta znam... nekoliko miliona? Ukupno, naravno. Ne, ne sve za film. Znaš ti to već kako ide. Iz budžeta. Ne, tečo, ne treba za mene, samo ti uzmi svoj deo... Da, mogu sa minimalnim sredstvima."
A, dvesta godina od rođenja Njegoša? Kako misliš nije baš naš? Kakve veze crnogorski studenti imaju? Nije popularno? Ugrožavanje crnogorske nezavisnosti, guranje nosa u njihova posla. Tečo, ja te ništa ne razumem. Šta četnici? Neću o četnicima da pravim film. Ko rpavi? Kakav Sekula? Šta gori i ko se češlja?
A, mogli bi o Gavrilu Principu? Mislim to mi i nije neka ideja, rip-off dikovog "Čoveka u visokom dvorcu", ali ono, proći će. Mislim, koliko je srba čitalo Dika? Nisi ni ti... A, i nije neki pisac. Suv stil, narkoman. Ali film bi bio simpatičan, retro nekako, topao i treš.. Retro tečo... Zamisli retro futurizam "Brazila". Nisi gledao? Nije ni bitno... Da. A? Pa, kako zašto o Principu? Bliži se stogodišnjica od početka Velikog rata. Da, tečo, prvog svetskog rata. Austrijanci su pokrenuli silnu propagandu protiv Principa i posebno tadašnje srpske vlasti, Nikole Pašića recimo... Ah... Da, tečo, austrijanci i nemci su naši prijatelji. Evropski prijatelji. Umereno, jasno.. Nikako... Da, da, biće pro-evropski. Svakao, i ja sam za EU! Do jaja, tečo. Koliko? Pa ja bih napisao i knjigu i snimio film. Šta znam... nekoliko miliona? Ukupno, naravno. Ne, ne sve za film. Znaš ti to već kako ide. Iz budžeta. Ne, tečo, ne treba za mene, samo ti uzmi svoj deo... Da, mogu sa minimalnim sredstvima."
Sa seta filma "Gavrilo Princip - Tvorac jednog sveta"
(Južna Amerika, najverovatnije Argentina, nazi sklonište (Podrum šonetovog dede iz Vranića, burad sa rakijom šljivovicom su izvađena))
Podrum je bio ogroman i užasno je smrdeo na cigarete, alkohol i buđ. Pravom linijom bio je podeljen na dva sasvim različita dela.
Prva polovina...
Jedan krevet, pored njega nešto knjiga i starih novina, u jednom ćošku gramofon (koji je bio sasvim neispravan, ali će se u montaži dodati nekakva muzika ili hitlerovi govori ili vesti o ratu u Koreji na španskom), prastari, ofucani sto na kome su bile dve lampe i hrpa papira. Na zidu je bila jedna velika zastava Trećeg Rajha, koju je plamen oprljio u donjem desnom uglu. Sredinom podruma dominirala je nekakva šklopocija, sastvaljena od tri plastične bačve, niza časovnika i poluga, žica, starog crno belog televizora koji je predstavljao anahronizam u datoj sceni (proizveden čitavu deceniju nakon korejskog rata) i obaveznog bugarskog lepka, kao nezaobilaznog činioca svakog srpskog filma. Na ivici kreveta je sedeo i stariji, debeo čovek - blago zapuštene sede kose, sa brkovima, okruglim naočarima na velikom nosu. Oči su mu se svako malo zaklapale, a za njima bi glava počela da propada. Kada bi mislio da ga niko ne gleda ili da ga makar režiser ne gleda, iz unutrašnjeg džepa belog mantila vadio bi pljosku sa rakijom i potezao u progresivno sve dužim i dužim gutljajima.
Druga polovina...
Sasvim drugačija slika. Uvedite u podrum nekog ko nema predstavu o filmovima i snimanju istog i ostaće zapanjen. Bukvalno pod pravom linijom kreće neki drugi svet. Da se na onoj prvoj polovini nije tako štedelo i da režiser zapravo ne voli sirotinjski minimalizam, razlika bi bila i spektakularnija, ali bi i ovako svakako zbunila nekakvog krajnje primtivinog pripadnika ljudske rase. Druga polovina bila je načičkana kamerama, mikrofonima, plazma ekranima, stolicama, flašama, čašama, kablovima i ljudima. Silnim ljudima.
Režiser je sedeo na rasklopivoj platnenoj stolici, sa papirima u rukama i besnim crvenilom na licu. "Dobro, gde je Adam? Koliko ga čekamo?"
Pomoćnica, koja je upravo od strane Režisera birana tako što je pre svega poštovao svoju šovinistička liniju karaktera, pa je ista sisata i radodajna, je samo slegnula ramenima. Po ko zna koji put je zabeležio u zamišljeni, apstraktni podsetnik (na čijim koricama je, iz nekog razloga, bila Snežana sa svih sedam patuljaka), da ako ikada bude snimao sledeći film, ako ikako preživi ovaj prvi, da sledeći put sise ne budu baš prvi prioritet.
"Vidi ovog. Alo, čiča!", vikao je režiser na matorog glumca na kauču. "Bacaj to sranje, alkosu matori! Pa, mater vam jebem, da vam jebem. Pre mesec dana sam imao bradu ko Đurišić... mlad majore komadante Crne Gore, Crne Gore i Sandžaka. A sada? Jareća, a još jedan mraz i to će otpasti. Jebem vam majku raspuštenu. Dovlači mi tog ofarbanog kvazi-germana odmah! Jebaću mu... Šta me boli kurac što je glumio teroristu u tri holivudska filma."
***
"Akcija!"
Mršavi, plavokosi čovek ušao je u mračni podrum. Video je debelog starca nadvijenog nad stolom i papirima. "Dobar dan", progovorio je
na nemačkom.
Starac je podigao glavu. "Dobar... Ko si ti?"
"Mene je Hans doveo, rekao je da siđem, da će i on brzo, samo da nešto obavi..."
Starac se teatralno udario rukom po čelu. "Ah, da. O bože, ja sam skroz zaboravio. Adam, beše? Je l tako? Pričao mi je Hans dosta o tebi."
"Da, Adam."
"Banatski nemac?"
Adam je već znao da je činjenica što je rođen u Banatu posebno bitna i da je verovatno jedini razlog zašto je ovde, ap nije trebao da pokaže čuđenje. "Da"
"Da li si, Adame, još uvek veran?"
"Da."
"Znam to, naravno. Sve sam čuo. Tvoja dela i za vreme rata i posle... Hm... Hoću reći i za vreme njegove druge etape. Naš rat traje. Rat još traje, zapravo. Baš slušam vesti. Koreja... No, neka, neka se miševi ubijaju. Hans ti je rekao da će doći?"
Klimnuo je glavom.
"Hm... dobro, a zapravo ga i ne moramo čekati. On i onako sve zna. Ti sedi. Sedi na krevet. Nije baš najudobniji, nije baš ni najčistiji. Ništa nalik onim gde salo odmaraju bivši oficiri, znaš. Ali neki od nas su nastavili da se bore. Vidiš li ovu spravu?"
Glupo, retoričko pitanje na koje treba da ostane ravnodušan.
Debeli starac u belom mantilu je krenuo ka velikoj, misterioznoj spravi, spotakao se i pao...
***
"A, u kurac!", viknuo je režiser. "Vidi pijane budale!"
Ostareli glumac se valjao na podu, nesposoban da ustane.
"E, ti... kako se zoveš... Miloš? Idi podigni ga. Dajte mu kafu, umijte ga, gurnite mu nešto u bulju da dođe sebi. Pauza. Petnaest minuta!"
***
"Akcija!"
"Ovo je vremeplov", rekao je starac i sačekao reakciju plavakosog čoveka, koja je trebala da bude opisana sa "čuđenje", "zbunjenost", ali Adam baš i nije sasvim to izvukao iz sebe. Adam i nije bio neki glumac, al je bio lep. I popularan. "Da, dečko. Vremeplov. Radi. Provereno. Vidiš, Amerikanci imaju atomske bombe, rusi imaju... pa, imaju milione života i nedovoljno hrane, pa im nije problem da se životima razbacuju. Mi imamo ovo. Šest godina radim na njemu samo ovde i još deset sam radio u domovini. Da je sve išlo kako treba, da je bilo novca ili samo da je Firer izdržao godinu dana duže, bilo bi odavno gotovo i dobili bi smo rat. Vladali bi svetom. Lepšim svetom. Svetom bez komunizma i jevreja. No, eto, nije kasno ni sada... Nije ni blizu onakav kakav bi bio onaj u Nemačkoj, ali poslužiće. Adame, ti mi trebaš, ti ćeš se vratiti u prošlost i obaviti vrhunsko dobro delo. Spasiti svoju domovinu patnje, pa čak i čitav svet."
Pokazati zapanjenost, zbunjenost... "Ja.. molim? Zašto ja? Kako...?"
"Vratićeš se u prošlost i ubiti nekog."
Dobro, to je radio već.
"Šta misliš, koga?"
Treba da razmisli nekoliko trenutaka. "Hitlera?"
Starac se nasmejao, usiljeno. Zagrcnuo se, podrignuo i gotovo povratio... Uhvatio se za mlitavi stomak.
***
"Ne vredi... Lepo sam rekao, prestar je, jebeni je alkoholičar, još će mi crći na pola filma. Jebala ga stranka što ga gura. Zašto uopšte? Kome ovaj slepac treba? Ah... Verovatno mu uzimaju pola honorara. Sigurno je to! Jebem ti državu! I umetnost! I film ti jebem! I mene kad nisam postao pravnik il' neki kurac. I kada nisam sa onom pičkom otišao u Ameriku! Jebao bih je, rpodavao virsšle debelim amerima i pio pivo", galamio je režiser.
***
"Akcija!"
Starac se nasmejao. "To smo i mi mislili. Prvi izbor, zar ne? Recimo negde oko 1938. godine, a? I onda sačekati, razvijati dalje vojsku. Započeti rat tek 1950? Razmišljali smo tako. Verovatno ne bi vredelo, ne bi pomoglo. Najverovatnije sam Rajh ne bi izdržao toliko, sam od sebe bi se urušio. Ne. Neko drugi. Neko koga ćeš najlakše ti ubiti od svih nemaca sa kojima smo u vezi. A?"
"Ne znam, zaista ne znam", Adam je odmahivao glavom.
"Gavrilo Princip." , starac je napravio kraću pauzu. "Govorite istim jezikom, zar ne? Dobro, možda će ti zvučati malo arhaično, a ti njemu čudno. Koliko razumem, nista baš iz iste vukojebine. Drugačiji naglaska, narečje..."
"Zašto Princip?", upitao je Adam, prekidajući starca.
Starac ga je nervozno pogledao, ćutao nekoliko trenutak, da bi progovorio sporo, kao da priča sa detetom: "On je jedan od korena... Samo jedan. Hoću reći - nisi baš sasvim usamljen u ovoj misiji. Još nekoliko ljudi ide nazad... Napravili smo ukupno četiri kapisle. Recimo ubićemo i Kolumba. Naravno, nije prvi rat počeo zbog Principa, niti će Amerika ostati neotkrivena bez Kolumba.", starac se nasmejao. "Sitnice su bitne. Nijanse. Svako usporavanje neprijatelja kroz istoriju može napraviti razliku...
Ali je Princip u centru svih zbivanja. On je prelomnica. On je izvor svega što ne valja. Momenat kada je sve pošlo po zlu. Rat treba da počne, ali kasnije. I počeće. I počeće bez Hitlera, bez ruskih komunista! Zar se ne slažeš da su i Hitler i sovjeti posledica nedela Gavrila Principa? Rat će početi u momentu kada će Nemačka biti sila, a Rusija gladna i trula i nesposobna. A, Britanija i Amerika u međusobnom ratu. Isprva će nam jedna od njih biti saveznik.. Ne možemo računati toliko unapred da bi znali koja, jer ćemo pokušati što više da usporavamo razvoj Sjedinjenih Država. Rat će početi i biće samo jednog rata.
Hoćeš li Adame, sine arijevske rase, hoćeš li ubiti i učiniti dobro delo?"
Iz knjige "Pištolj i dve bombe"
(Beograd, 1914.)
Trebao mi je čitav dan da sperem smrad šuma, močvara, njiva, selendri, reke i konja - smrad čitavog puta od mesta gde se kapsula pojavila, pa do grada. Zapravo, najviše sam se gadio smarada ljudi. Seljaka. Srba. Mislimd a smrad one nesretnice nikad ai neću uspeti ne samo da zaboravim, nego u potpunosti i d auklonim sa i iz sebe. Duboko, duboko u nozdrvama i ispod kože kao da je ostao. Uvek su mi smrdeli, ali u ovom vremenu smrde posebno. Hvala ti bože, pa nisam morao da se vraćam dalje u prošlost, da ubijem Karađorđa, Lazara ili Dušana. Moj nos, niti ja sa njim, to ne bi preživeo.
I trljao sam se. Grubo. Sunđerom i četkom i sapunom. U vodi toliko vreloj da sam se zabrinuo za svoje testise. Nije da baš - sa obzirom na to kakvim životom i u kakvom svetu živim - verujem da ću ikada napravidi malog Himlera, ali opet ne želim skuvati jaja. Mada, to nije moguće? Zar ne? Nije? Iracionalan strah koji je gotovo postao problem negde na početku puberteta. Nikada sasvim pobeđen - uvek sam se kupao jedva mlakom vodom. I nije me bila briga! Spektakularna kolekcija suludih strahova nekako me je oslobodila onih pravih. Od ljudi. Od smrti. Od žena.
Ali vrela kupka je bila apsolutno neophodna. Po cenu svega! Ne mogu lagati, potičem iz sasvim sličnog blata i smrada, čak previše sličnog. Ovo je sremsko, moje je bilo banatsko, ali je ista pogana stvar u suštini. Nije mi strano. Samo... čovek se vremenom navikne na bolje.
I spavao sam. Konačno sam spavao. Bez snova. Prokleti košmari su nestali, ostavljajući samo prekopotrebni mir. Zaista, za mir duha nekada su krov nad glavom i krevet, istina prilično udoban krevet, i čista posteljina preko njega sasvim dovoljni.
Zakupio sam sobu u, ovom dobu, gotovo novom "Hotelu Moskva". Nisam ostao zadivljen kitnjastim uređenjem, osobljem koje je predtsavljalo karikature, niti paprenim cenama. No, na sreću, zlata sam imao i više nego dovoljno i već sam deo prodao i to ispod cene. Jeste, zlatar me je gledao sa silnom radoznalošću i podozrevanjem, možda čak i strahom, ali kod njihove vrste zdrava, ljudska pohlepa uvek prevlada. Takođe, poslovično zaziranje od žandarma nije na odmet. Dao mi je brdo kovanica sa glavama srpkih vladara i dvoglavim orlovima i nije ništa pitao. Par novčića sam motao po prstima, shvatavši da sam neke od njih i sam koristio pre rata. Nikada ih nisam imao ovoliko, doduše. Tu negde sam kupio i odelo. Krojač je silno navaljivao da mi sašije jedno "baš po meri tih širokih ramena, da sa ponosom nosim i hvalim se ko ga je sašio". meni je bilo sasvim dobro i neko "po koje mušterija nikako da dođe", iako je bilo malo tesno. Nije smrdelo.
Naravno, mir je trajao toliko koliko sam, nakon što sam odspavao tih desetak blaženih sati, uspeo budan da ležim u krevetu. A, to je bilo sasvim malo. Nikada nisam ni bio osoba za izležavanje, niti sam ikada i razumeo ljude koji se beskrajno razvlače po krevetu. Stvar je jednostavna. Krajnje prosta. Tako jasna - ili spavaš, ili si budan. Ako spavaš - u krevetu si. Ako si budan - pa... nisi u krevetu. Jedino ludaci mogu brkati san i javu, jedino pijancima može biti nebitno da li je krevet ili "ispod astala". Zašto onda svesni ljudi budni leže u krevetu? Devojka koju sam nekada voleo verovatno bi rekla da je ležanje u krevetu, nakon spavanja, upravo zamagljivanje linije između sna i jave, nešto najdvinije, još dok te jutarnji zraci sunca miluju, i ako sam kraj nje... Nju su, inače, silovali i ubili komunisti. Zato što je bila "moja kurva". I zato što je tog jutra predugo ostala u krevetu.
Ustati i samo hodati, ako nemate ništa pametnije da radite. U krevetu, isključujući komuniste, Vam se baš ništa ne može dogoditi. Na ulici... na ulici Vam se makar ptica može posrati na glavu. Da, izašao sam na ulicu. Krenuo sam onom što ide nizbrdo od hotela i ušao u prvu šeširdžijsku radnju. Upravo zbog ptica. A i nekako je bilo sramotno šetati gologlav ulicama ovog grada, u ovom vremenu.
Sasvim običan beli šešir i rekao bih prilično jevtin. Šeširdžija je bio nizak i debeo i brkat, posebno pričljiv i prijatan. Pričao je kako je to po najnovijoj američkoj modi... Kako god, priznaću, stajao mi je kao saliven. Majka bi rekla - pravi kicoš. Fino je pokrivao i moju bezobrzano arijevsko plavu kosu. Poslednjih godina provedenih u Argentini zadobio sam naviku sakrivanja nekadašnjeg ponosa, pa sam se navici povinovao i ovde, iako za tim nije bilo potrebe.
Šešire su nosili svi. Muškarci u jednostavnim odelima braon i sivih boja. Žene u svojim dugim, predugim suknjama koje su kretale skoro pa ispod pupka i vukle se sve do tik ispod članaka. Kaputi i košulje gore. A sva kitnjatost i sloboda i mašta kao da se svodila na... šešire. Mahom mali, sasvim uskih oboda, uz tek poneki veći, ali raznolikih oblika i boja. Videla se, naravno, razlika između bogatih i siromašnih i onih sa sela, što su mahom nosile jednostavne marame preko glava. Mada, bilo je veče i potonjih je bilo malo. Zajednička im je, ipak, bila lepota. Zdravlje. I određen spokoj i uzvišenost, posebno vidiljiva na licima onih lepše i raskošnije obučenih. Sve, sve, ali uzvišenosti nije bilo na licima beogradskih devojaka i žena četrdeset druge, treće godine. Navikao sam na očajne beograđanke, ove su mi bile čudne. Gotovo se zasmejah na pomisaa da sam verovatno ćerku ili unuku neku od ovih šiparica pojebo tokom rata za čarape ili par kilograma pasulja.
Spustio sam se do železničke stanice čiji me je izgled uvek oduševljavao. Tu je tek bilo ljudi. Gužva gotovo. Ipak... nisam baš uživao u prizoru. Slike predratnog Beograda. Ah.. slike Beograda pre drugog rata i za vreme rata su se mešale sa ovima iz vremena pre prvog rata. Ponajviše tuge sam osetio. Zamislio sam kako se ulicom koja ide od zgrade Železničke Stanice, spuštaju sovjetski tenkovi i golobradi partizani. Kako se preplašeni nemački vojnici brane i sami svesni da je sve izgubljeno.
Sasvim nedaleko odatle uzdizala se predivna zgrada "Uprave pošte i telegrafa". Ja nisam neki silni poznavalac arhitekture. Pre rata sam se opijao. Za vreme rata sam, kao što znate, hapsio, ispitivao, mučio, ubijao. No, znam šta mi se sviđa. Ovo je verovtano najlepša zgrada u celom Beogradu. Ako ništa, a ono zato što je čudna, kako za sam Beograd, tako i generalno. Kao da su samo tu, samo jednom, beogradski neimari uspeli da uhvate tu prokletu "istok i zapad", "moderno i tradicionalno", "ni vamo, ni tamo", nit, to prokleto zlatno runo, ne samo beogradske i srpske arhitekture, već vascelog života, politike, mentaliteta i istorije ovog naroda i države. Kao da im je konačno krenulo. I onda je počeo drugi rat. Nemačko bombardovanje. I zgrada je srušena.
No, u ovom univerzumu ona je postojala. Samo sam stajao ispred nje i uživao. Uživao... ne baš. Iako, složićete se, i u plaču ima nešto uživanja. Da li bi ste verovali nacisti i ubici da Vam kaže, da Vam prizna da je zaplakao?
Ne znam na šta sam ličio nakinđurenoj kurvi koja mi je prišla i diskretno ponudila svoje usluge, ali na ratnog zločinca iz budućnosti svakako ne. Izvežbani gestapovski hladni pogled, ovoga i jedinoga puta pokvaren suznim očima mora da je odavao utisak totalnog, šizofrenog ludaka. Samo je produžila.
Produžio sam i ja.
Želeo sam obići još jednu zgradu. Hteo sam obići najveći nacistički zločin nad ovim gradom. Toliko velik da su svi drugi u poređenju sa njim nebitni, gotovo nepostojeći. Narodna biblioteka. Naravno. Otišao sam do mesta gde bi trebala da se nalazi. Na Kosančićevom venacu. Ali nije bila baš tamo. Nisam prepoznao zgradu, iako je jedna ličila... možda. Moguće da me i sećanje već malo vara. Mada, priznajem, nisu mi biblioteke pre rata bile baš omiljene. Prolaznici su me uputili na sasvim drugo mesto. U Kapetan-Mišino zdanje. Ne znam. Moguće da je biblioteka negde između dva rata premeštena? Nebitno. već me je malo zamorio ovaj grad. Vratio sam se u hotel.
Mogao bih pisati i tome šta sam sve radio tu noć i dan nakon te prve beogradske noći. Detaljno. O večeri u hotelu. O ponekoj čaši vina previše. O divnom prolećnom jutru nakon toga. Ne. Nisam sarkastičan, nije me bolela glava zbog previše alkohola. I nije jutro bilo divno samo zbog toga. Ipak, Beograd je uvek bio lepši noću i verovatno će noću biti lepši dokle god postoji (valjda će biti rata kojeg čak ni on neće uspeti da preživi), pa mi i nije neko uživanje pisati o njegovim pijacama, prljavim ulicama i pljravijim srbima koji ga nastanjuju... Jedino je na tvrđavi bilo lepo. Tamo je uvek lepo.
Nije to problem.
Ovo moje pisanje bi trebalo biti o tome kako sam "uništio svet i ponovo ga popravio" i već smo zaista blizu momenta u kome svet uništavam. Zašto sada odugovlačiti?
Dakle.
Veče.
Drugo beogradsko veče.
Ponovo izlazim, samo ovaj put naoružan. Pištolj i dve bombe.
Instrukcije su bile krajnje jasne. Ako je verovati istorijski nepotvrđenim činjenicama, gotovo legendama, Gavrilo Princip i njegovi pajtaši su se okupljali po beogradskim kafanama oko Zelenog venca i Savamale - tradicionalnih svratišta pijanaca, kockara, trgovaca i kurvi sa početka dvadesetog veka. Prvi izbog je bila kafana "Zlatna Moruna". Smrdelo je na ribu i znoj i duvanski dim od koga se malo šta i videlo. Svirala je neka dosadnjikava muzika i bilo je puno kao u paklenom kazanu. Zapravo sam u kafanu došao gladan, sa namerom da probam nešto savske ribe, no srbi su često znali da budu kritični po moj apetit. Makar sam u njihovoj blizini lako održavao savršenu liniju arijevskog oficira.
Znao sam odlično koga treba tražiti. Ali ga nisam video. Naravno, verovatnoća da baš prvo veče u prvoj kafani naletim na njega su bile male, toliko male da bi se tako nešto dogodilo samo u knjizi pisca koga, zapravo, mrzi da piše. I zaista, kako to biva u filmovima, taman kada sam krenuo da izlazim, sa idejom da odem do sledeće, sasvim legendarne, kafane "Zeleni venac", ugledao sam ga! Mali čovek - nizak, mršav, bolešljivog, upalog lica, retkih brkova. Neću i ne mogu reći - ružan. Bilo je topline na tom licu. To se odmah videlo. Bio je nasmejan i opušten. Veseo. Pun života dok lagano ispija belo vino i igra u ritmu muzike.
Bože. Šta je sve onaj naučnik blesavi nalupetao. Kako da mu priđem, šta da mu kažem, kako da ga ubijem... Pa, dva dana sam samo o tome slušao. A istina je, kako me je iskustvo naučilo, da je mnogo, mnogo jednostavno ubiti čoveka u kafani. Krenuo sam to da učinim...
***
Čitalac je prineo knjigu bliže licu. Čitalac vrhovima prstiju jače stiska knjigu, dok hartija upija znoj. Čitalac je bez daha. Čitalac je u iščekivanju.
Čitaoca...
Čitaaaaooooca...
Čitaoca u ovom izuzetno uzbudljivom, sudbonosnom momentu prekida televizor. Repriza domaće serije iz osamdesetih je prekinuta. Puštene su reklame i ton je u režiji, sasvim podmuklo, pojačan za 45%, što je trglo i dekoncentrisalo Čitaoca. Posle reklama za uloške i prašak za veš "sa opuštajućim mirisom opojne lavande i mirisnog pačuli koji opušta", kreće "trejler" za novi domaći hit film - "Garvilo Princip - Tvorac jednog sveta"
(zarad efekta čitati brzo i naglas)
Jure kadrovi. Oštri rezovi. Glasna muzika. Američki akcioni. Bubnjevi. Granate. Kafanska Tuča. Lomljava čaša i flaša. Scene nasilja nad srpskim življem negde u Austro-Ugarskoj. Pokrštavanje. Pale pravoslavnu crkvu. Scena sa visokim i kršnim Gavrilom i nekom devojkom. Vojnici tuku devojku. Da Vam nacrtamo - gradi se podloga za osvetnika, borca za pravdu i slobodu i srpstvo. Sledeća scena. Beograd. Reke. Tvrđava. Kafana. Puna. Prepuna. Svira neki džez (nema veze što džeza u to vreme nije bilo u Beogradu), kamera leti iznad glava, zaustavlja se ispred lica lepog i brkatog, rumenog Gavrila. Dubokim glasom započinje pro-evropski govor:
(zarad efekta čitati sporo i izražajno)
"Ja samo imam san o slobodi. O jednakosti. Miru i ljubavi. Među slovenskom braćom, ali ne samo među njima. Među svim narodima Evrope. O slobodnoj i udruženoj Evropi. O Evropi bez granica, ali i bez gospodara. Zato Austro-Ugarska mora nestati! Ne, ne, Austrijanci, samo tlačiteljska država! Ne smao zbog Srba, ne samo zbog Južnih Slovena, zbog čitave slobodne Evrope! I svi tlačitelji ovog sveta moraju pasti!"
Čaše lete u vazduh. Nazdravljaju. Muzika kreće glasnije no ikada. Sasvim rendom eksplozija iz neke druge scene.
OD DEVETOG MAJA U BIOSKOPIMA ŠIROM SRBIJE!
Čitalac iznervirano gasi televizor.
***
Jednostavno sam krenuo ka njemu. Ugledao sam i njegovog ortaka u zaveri - Nedeljka Čabrinovića, koji je bio nešto korpulentniji, tek nešto šireg lica, ali zdravijeg izgleda i skladnijih crta lica. I lepših brkova. Ne treba brkova baš svako da pušta. On bi mogao biti problem. Mada, na kraju krajeva, ko zna koliko još članova "Mlade Bosne" ili koje već organizacije je unaokolo. Nebitno je. Prilazim mršavcu i lagano ga vrhovima prstiju dodirujem po ramenu. On se okrenuo i pogledao me krupnim, gotovo kerećim očima oko kojih su bili crni, zloslutni podočnjaci. "Poruka od zajedničkog prijatelja", govorim mu na uvo. Osmeh sa lica mu nestaje. Okreće se. Gleda ka Čabrinoviću koji pije i priča sa nekom curom, pogledom traži nekog drugog. Ja samo strpljivo čekam. Ne plašim se u tom momentu. Jesam svestan da je ovo možda najveća glupost mog života, da sam mogao biti strpljiviji, da sam u najboljem slučaju prokockao šansu za sasvim lagani prilaz... ali se ne plašim. Nakon što se podigao na prste i promotrio kafanu tražeći nekoga, Gavrilo je konačno tek blago slegnuo ramenima i klimnuo glavom. Krenuo je ka izlazu. Krenuo sam za njim.
Očekujete li neki spektakl?
Neki njegov veliki slobodarski govor?
Čim je izašao napolje potegao sam revolver.
Bam.
Bam.
Bam.
Tri metka u leđa.
Kukavički, koliko i efikasno.
Iz džepa vadim bombu i bacam je u unutrašnjost kafane.
I bežim. Dok iza sebe čujem eksploziju i urlike.
Tako sam sjebao svet.
Kreativna kriza (Kriza sistema)
Sedeo je za stolom i pio crvenog Džonija. Kad god bi mrzeo samog sebe, a što je bilo sve češće, pio bi crvenog Džonija. Na krevetu ležala je ona i listala je neke njegove starije radove. Napravio je pauzu samo da bi zapalio cigaretu. Drina 100S.
Njoj je uvek mogao da se otvori. Svaku jebenu nesigurnost svoju mogao je s njom podeliti. A bilo je toliko nesigurnosti...Samo s njom. Pojebali su se oni. Dva puta. Ili to beše tri? I... sjebao je to. Počela je da mu se dopada. Uplašio se i sjebao. Kao što i uvek radi, kao što... shvatao je to sada već sa apsolutnom sigurnošću, će raditi dokle god ne digne ruke u potpunosti i ne rpizna sebi da je za veze nesposoban. No, prošlo je. Uvek prođe. Možda pije sve više, ali uvek prođe. Sada su prijatelji. Dobri. Odlični. Najbolji. Možda mu je ona i jedini praijetlj. I on njoj. Ukoliko je on uopšte u stanju da nekome bude prijatelj. Udahnuo je dim duboko, iako generalno samo pućka. Potegao dug gutljaj škotske brlje, sa nadom da će povraćati noćas i da će se iskenjati ujutru. Iako je samo jednom povraćao od alkohola. "Gde sam stao?"
"Film..."
"Da. Upropašten je. Videla si trejler? Reči koje izlaze iz usta jebenog Gavrila Principa!", počeo je da se smeje. "Jebena šala. Znaš li da je došao neki savetnik iz ministarstva?! Neki ćosavi feget, evropejac, kurac na biciklu jebeni. I neka NVO kučka... I kraj su mi promenili. Skratili. Izbacili. A, knjiga... Jebem ti život. I to su me "savetovali" da izbacim "nekorektne delove". Osećam se ko jebeni Bulgakov, samo što ne znam da pišem. Ceo deo sa Gavrilom u kafani sam izbacio. Čitavo poglavlje u kome pričaju. U kome objašnjava čitavu svoju agendu. Otišlo. Nije po volji. I... šta? Pištolj i dve bombe? Jebeno glup naslov. Kao, Gavrilo je to nosio, pa mora i moj junak? Jebeni falusoidni simbol. Sa sve mudima. Koji će mi sve to kurac?", podrignuo je. "Donesi mi lavor iz kupatila!"
Trebao je ići isečak filma, ali je isti krajnje zatupljen i promenjen, pa ide knjiga, koja je samo delimično kastrirana
(Njujork, 1951.)
Sedeo sam na drvenoj klupi, na obali Istočne reke. Prelep pogled na Manhattan Bridge kojim i ne prelazi previše automobila, mnogo više ih preleće samu reku. Bio je, kako već znate, novembar mesec i već prilično hladno. Nosio sam rukavice i grlio flašu "Džek Denijelsa" sa crvenom etiketom i tri svastike ispod logoa. Flаša je bila poluprazna. Za nekih pola sata je trebao da počne policijski čas za sve koji nisu imali dokumenta prvog reda. Iako sam bio arijevac, čast i ponos Trećeg Rajha, iako sam stvorio ovaj Rajh, u njemu sam bio stranac. Tako sam i želeo. Gustu plavu kosu krio sam ispod crne kape.
Iznad reke je lebdelo osam velikih kukastih krstova na kojima su bili razapeti osuđenici na smrt. Štampali su letke, nosili petokraku u unutrašnjem džepu, prodavali oružje, hranili crnce, sakrivali jevreje... ili počinili neko još veće nedelo protiv Rajha. Kako je Sunce počelo da zalazi iza solitera, tako su i krstevi počeli da se spuštaju, za nekih pola sata biće pod vodom. Osuđenici koji su se ceo dan mučili razapeti, udaviće se i biće srećni zbog toga.
Krenule su sirene. Himna. Poslednja objava sa milion zvučnika postavljenih po gradu.
"SUTRA, TAČNO U PODNE, VELIKA POVORKA U ČAST FIRERA RAJHA! FIRER JOSEF MENGELE SUTRA U NJU JORKU! SVAKI POSETILAC POVORKE DOBIJA POLA KILOGRAMA BELOG HLEBA!"
Nasmešio sam se. Zaista jesam. I onda sam gurnuo ruku u džep i jako stisnuo revolver. U drugom su bile dve bombe.
na nemačkom.
Starac je podigao glavu. "Dobar... Ko si ti?"
"Mene je Hans doveo, rekao je da siđem, da će i on brzo, samo da nešto obavi..."
Starac se teatralno udario rukom po čelu. "Ah, da. O bože, ja sam skroz zaboravio. Adam, beše? Je l tako? Pričao mi je Hans dosta o tebi."
"Da, Adam."
"Banatski nemac?"
Adam je već znao da je činjenica što je rođen u Banatu posebno bitna i da je verovatno jedini razlog zašto je ovde, ap nije trebao da pokaže čuđenje. "Da"
"Da li si, Adame, još uvek veran?"
"Da."
"Znam to, naravno. Sve sam čuo. Tvoja dela i za vreme rata i posle... Hm... Hoću reći i za vreme njegove druge etape. Naš rat traje. Rat još traje, zapravo. Baš slušam vesti. Koreja... No, neka, neka se miševi ubijaju. Hans ti je rekao da će doći?"
Klimnuo je glavom.
"Hm... dobro, a zapravo ga i ne moramo čekati. On i onako sve zna. Ti sedi. Sedi na krevet. Nije baš najudobniji, nije baš ni najčistiji. Ništa nalik onim gde salo odmaraju bivši oficiri, znaš. Ali neki od nas su nastavili da se bore. Vidiš li ovu spravu?"
Glupo, retoričko pitanje na koje treba da ostane ravnodušan.
Debeli starac u belom mantilu je krenuo ka velikoj, misterioznoj spravi, spotakao se i pao...
***
"A, u kurac!", viknuo je režiser. "Vidi pijane budale!"
Ostareli glumac se valjao na podu, nesposoban da ustane.
"E, ti... kako se zoveš... Miloš? Idi podigni ga. Dajte mu kafu, umijte ga, gurnite mu nešto u bulju da dođe sebi. Pauza. Petnaest minuta!"
***
"Akcija!"
"Ovo je vremeplov", rekao je starac i sačekao reakciju plavakosog čoveka, koja je trebala da bude opisana sa "čuđenje", "zbunjenost", ali Adam baš i nije sasvim to izvukao iz sebe. Adam i nije bio neki glumac, al je bio lep. I popularan. "Da, dečko. Vremeplov. Radi. Provereno. Vidiš, Amerikanci imaju atomske bombe, rusi imaju... pa, imaju milione života i nedovoljno hrane, pa im nije problem da se životima razbacuju. Mi imamo ovo. Šest godina radim na njemu samo ovde i još deset sam radio u domovini. Da je sve išlo kako treba, da je bilo novca ili samo da je Firer izdržao godinu dana duže, bilo bi odavno gotovo i dobili bi smo rat. Vladali bi svetom. Lepšim svetom. Svetom bez komunizma i jevreja. No, eto, nije kasno ni sada... Nije ni blizu onakav kakav bi bio onaj u Nemačkoj, ali poslužiće. Adame, ti mi trebaš, ti ćeš se vratiti u prošlost i obaviti vrhunsko dobro delo. Spasiti svoju domovinu patnje, pa čak i čitav svet."
Pokazati zapanjenost, zbunjenost... "Ja.. molim? Zašto ja? Kako...?"
"Vratićeš se u prošlost i ubiti nekog."
Dobro, to je radio već.
"Šta misliš, koga?"
Treba da razmisli nekoliko trenutaka. "Hitlera?"
Starac se nasmejao, usiljeno. Zagrcnuo se, podrignuo i gotovo povratio... Uhvatio se za mlitavi stomak.
***
"Ne vredi... Lepo sam rekao, prestar je, jebeni je alkoholičar, još će mi crći na pola filma. Jebala ga stranka što ga gura. Zašto uopšte? Kome ovaj slepac treba? Ah... Verovatno mu uzimaju pola honorara. Sigurno je to! Jebem ti državu! I umetnost! I film ti jebem! I mene kad nisam postao pravnik il' neki kurac. I kada nisam sa onom pičkom otišao u Ameriku! Jebao bih je, rpodavao virsšle debelim amerima i pio pivo", galamio je režiser.
***
"Akcija!"
Starac se nasmejao. "To smo i mi mislili. Prvi izbor, zar ne? Recimo negde oko 1938. godine, a? I onda sačekati, razvijati dalje vojsku. Započeti rat tek 1950? Razmišljali smo tako. Verovatno ne bi vredelo, ne bi pomoglo. Najverovatnije sam Rajh ne bi izdržao toliko, sam od sebe bi se urušio. Ne. Neko drugi. Neko koga ćeš najlakše ti ubiti od svih nemaca sa kojima smo u vezi. A?"
"Ne znam, zaista ne znam", Adam je odmahivao glavom.
"Gavrilo Princip." , starac je napravio kraću pauzu. "Govorite istim jezikom, zar ne? Dobro, možda će ti zvučati malo arhaično, a ti njemu čudno. Koliko razumem, nista baš iz iste vukojebine. Drugačiji naglaska, narečje..."
"Zašto Princip?", upitao je Adam, prekidajući starca.
Starac ga je nervozno pogledao, ćutao nekoliko trenutak, da bi progovorio sporo, kao da priča sa detetom: "On je jedan od korena... Samo jedan. Hoću reći - nisi baš sasvim usamljen u ovoj misiji. Još nekoliko ljudi ide nazad... Napravili smo ukupno četiri kapisle. Recimo ubićemo i Kolumba. Naravno, nije prvi rat počeo zbog Principa, niti će Amerika ostati neotkrivena bez Kolumba.", starac se nasmejao. "Sitnice su bitne. Nijanse. Svako usporavanje neprijatelja kroz istoriju može napraviti razliku...
Ali je Princip u centru svih zbivanja. On je prelomnica. On je izvor svega što ne valja. Momenat kada je sve pošlo po zlu. Rat treba da počne, ali kasnije. I počeće. I počeće bez Hitlera, bez ruskih komunista! Zar se ne slažeš da su i Hitler i sovjeti posledica nedela Gavrila Principa? Rat će početi u momentu kada će Nemačka biti sila, a Rusija gladna i trula i nesposobna. A, Britanija i Amerika u međusobnom ratu. Isprva će nam jedna od njih biti saveznik.. Ne možemo računati toliko unapred da bi znali koja, jer ćemo pokušati što više da usporavamo razvoj Sjedinjenih Država. Rat će početi i biće samo jednog rata.
Hoćeš li Adame, sine arijevske rase, hoćeš li ubiti i učiniti dobro delo?"
Iz knjige "Pištolj i dve bombe"
(Beograd, 1914.)
Trebao mi je čitav dan da sperem smrad šuma, močvara, njiva, selendri, reke i konja - smrad čitavog puta od mesta gde se kapsula pojavila, pa do grada. Zapravo, najviše sam se gadio smarada ljudi. Seljaka. Srba. Mislimd a smrad one nesretnice nikad ai neću uspeti ne samo da zaboravim, nego u potpunosti i d auklonim sa i iz sebe. Duboko, duboko u nozdrvama i ispod kože kao da je ostao. Uvek su mi smrdeli, ali u ovom vremenu smrde posebno. Hvala ti bože, pa nisam morao da se vraćam dalje u prošlost, da ubijem Karađorđa, Lazara ili Dušana. Moj nos, niti ja sa njim, to ne bi preživeo.
I trljao sam se. Grubo. Sunđerom i četkom i sapunom. U vodi toliko vreloj da sam se zabrinuo za svoje testise. Nije da baš - sa obzirom na to kakvim životom i u kakvom svetu živim - verujem da ću ikada napravidi malog Himlera, ali opet ne želim skuvati jaja. Mada, to nije moguće? Zar ne? Nije? Iracionalan strah koji je gotovo postao problem negde na početku puberteta. Nikada sasvim pobeđen - uvek sam se kupao jedva mlakom vodom. I nije me bila briga! Spektakularna kolekcija suludih strahova nekako me je oslobodila onih pravih. Od ljudi. Od smrti. Od žena.
Ali vrela kupka je bila apsolutno neophodna. Po cenu svega! Ne mogu lagati, potičem iz sasvim sličnog blata i smrada, čak previše sličnog. Ovo je sremsko, moje je bilo banatsko, ali je ista pogana stvar u suštini. Nije mi strano. Samo... čovek se vremenom navikne na bolje.
I spavao sam. Konačno sam spavao. Bez snova. Prokleti košmari su nestali, ostavljajući samo prekopotrebni mir. Zaista, za mir duha nekada su krov nad glavom i krevet, istina prilično udoban krevet, i čista posteljina preko njega sasvim dovoljni.
Zakupio sam sobu u, ovom dobu, gotovo novom "Hotelu Moskva". Nisam ostao zadivljen kitnjastim uređenjem, osobljem koje je predtsavljalo karikature, niti paprenim cenama. No, na sreću, zlata sam imao i više nego dovoljno i već sam deo prodao i to ispod cene. Jeste, zlatar me je gledao sa silnom radoznalošću i podozrevanjem, možda čak i strahom, ali kod njihove vrste zdrava, ljudska pohlepa uvek prevlada. Takođe, poslovično zaziranje od žandarma nije na odmet. Dao mi je brdo kovanica sa glavama srpkih vladara i dvoglavim orlovima i nije ništa pitao. Par novčića sam motao po prstima, shvatavši da sam neke od njih i sam koristio pre rata. Nikada ih nisam imao ovoliko, doduše. Tu negde sam kupio i odelo. Krojač je silno navaljivao da mi sašije jedno "baš po meri tih širokih ramena, da sa ponosom nosim i hvalim se ko ga je sašio". meni je bilo sasvim dobro i neko "po koje mušterija nikako da dođe", iako je bilo malo tesno. Nije smrdelo.
Naravno, mir je trajao toliko koliko sam, nakon što sam odspavao tih desetak blaženih sati, uspeo budan da ležim u krevetu. A, to je bilo sasvim malo. Nikada nisam ni bio osoba za izležavanje, niti sam ikada i razumeo ljude koji se beskrajno razvlače po krevetu. Stvar je jednostavna. Krajnje prosta. Tako jasna - ili spavaš, ili si budan. Ako spavaš - u krevetu si. Ako si budan - pa... nisi u krevetu. Jedino ludaci mogu brkati san i javu, jedino pijancima može biti nebitno da li je krevet ili "ispod astala". Zašto onda svesni ljudi budni leže u krevetu? Devojka koju sam nekada voleo verovatno bi rekla da je ležanje u krevetu, nakon spavanja, upravo zamagljivanje linije između sna i jave, nešto najdvinije, još dok te jutarnji zraci sunca miluju, i ako sam kraj nje... Nju su, inače, silovali i ubili komunisti. Zato što je bila "moja kurva". I zato što je tog jutra predugo ostala u krevetu.
Ustati i samo hodati, ako nemate ništa pametnije da radite. U krevetu, isključujući komuniste, Vam se baš ništa ne može dogoditi. Na ulici... na ulici Vam se makar ptica može posrati na glavu. Da, izašao sam na ulicu. Krenuo sam onom što ide nizbrdo od hotela i ušao u prvu šeširdžijsku radnju. Upravo zbog ptica. A i nekako je bilo sramotno šetati gologlav ulicama ovog grada, u ovom vremenu.
Sasvim običan beli šešir i rekao bih prilično jevtin. Šeširdžija je bio nizak i debeo i brkat, posebno pričljiv i prijatan. Pričao je kako je to po najnovijoj američkoj modi... Kako god, priznaću, stajao mi je kao saliven. Majka bi rekla - pravi kicoš. Fino je pokrivao i moju bezobrzano arijevsko plavu kosu. Poslednjih godina provedenih u Argentini zadobio sam naviku sakrivanja nekadašnjeg ponosa, pa sam se navici povinovao i ovde, iako za tim nije bilo potrebe.
Šešire su nosili svi. Muškarci u jednostavnim odelima braon i sivih boja. Žene u svojim dugim, predugim suknjama koje su kretale skoro pa ispod pupka i vukle se sve do tik ispod članaka. Kaputi i košulje gore. A sva kitnjatost i sloboda i mašta kao da se svodila na... šešire. Mahom mali, sasvim uskih oboda, uz tek poneki veći, ali raznolikih oblika i boja. Videla se, naravno, razlika između bogatih i siromašnih i onih sa sela, što su mahom nosile jednostavne marame preko glava. Mada, bilo je veče i potonjih je bilo malo. Zajednička im je, ipak, bila lepota. Zdravlje. I određen spokoj i uzvišenost, posebno vidiljiva na licima onih lepše i raskošnije obučenih. Sve, sve, ali uzvišenosti nije bilo na licima beogradskih devojaka i žena četrdeset druge, treće godine. Navikao sam na očajne beograđanke, ove su mi bile čudne. Gotovo se zasmejah na pomisaa da sam verovatno ćerku ili unuku neku od ovih šiparica pojebo tokom rata za čarape ili par kilograma pasulja.
Spustio sam se do železničke stanice čiji me je izgled uvek oduševljavao. Tu je tek bilo ljudi. Gužva gotovo. Ipak... nisam baš uživao u prizoru. Slike predratnog Beograda. Ah.. slike Beograda pre drugog rata i za vreme rata su se mešale sa ovima iz vremena pre prvog rata. Ponajviše tuge sam osetio. Zamislio sam kako se ulicom koja ide od zgrade Železničke Stanice, spuštaju sovjetski tenkovi i golobradi partizani. Kako se preplašeni nemački vojnici brane i sami svesni da je sve izgubljeno.
Sasvim nedaleko odatle uzdizala se predivna zgrada "Uprave pošte i telegrafa". Ja nisam neki silni poznavalac arhitekture. Pre rata sam se opijao. Za vreme rata sam, kao što znate, hapsio, ispitivao, mučio, ubijao. No, znam šta mi se sviđa. Ovo je verovtano najlepša zgrada u celom Beogradu. Ako ništa, a ono zato što je čudna, kako za sam Beograd, tako i generalno. Kao da su samo tu, samo jednom, beogradski neimari uspeli da uhvate tu prokletu "istok i zapad", "moderno i tradicionalno", "ni vamo, ni tamo", nit, to prokleto zlatno runo, ne samo beogradske i srpske arhitekture, već vascelog života, politike, mentaliteta i istorije ovog naroda i države. Kao da im je konačno krenulo. I onda je počeo drugi rat. Nemačko bombardovanje. I zgrada je srušena.
No, u ovom univerzumu ona je postojala. Samo sam stajao ispred nje i uživao. Uživao... ne baš. Iako, složićete se, i u plaču ima nešto uživanja. Da li bi ste verovali nacisti i ubici da Vam kaže, da Vam prizna da je zaplakao?
Ne znam na šta sam ličio nakinđurenoj kurvi koja mi je prišla i diskretno ponudila svoje usluge, ali na ratnog zločinca iz budućnosti svakako ne. Izvežbani gestapovski hladni pogled, ovoga i jedinoga puta pokvaren suznim očima mora da je odavao utisak totalnog, šizofrenog ludaka. Samo je produžila.
Produžio sam i ja.
Želeo sam obići još jednu zgradu. Hteo sam obići najveći nacistički zločin nad ovim gradom. Toliko velik da su svi drugi u poređenju sa njim nebitni, gotovo nepostojeći. Narodna biblioteka. Naravno. Otišao sam do mesta gde bi trebala da se nalazi. Na Kosančićevom venacu. Ali nije bila baš tamo. Nisam prepoznao zgradu, iako je jedna ličila... možda. Moguće da me i sećanje već malo vara. Mada, priznajem, nisu mi biblioteke pre rata bile baš omiljene. Prolaznici su me uputili na sasvim drugo mesto. U Kapetan-Mišino zdanje. Ne znam. Moguće da je biblioteka negde između dva rata premeštena? Nebitno. već me je malo zamorio ovaj grad. Vratio sam se u hotel.
Mogao bih pisati i tome šta sam sve radio tu noć i dan nakon te prve beogradske noći. Detaljno. O večeri u hotelu. O ponekoj čaši vina previše. O divnom prolećnom jutru nakon toga. Ne. Nisam sarkastičan, nije me bolela glava zbog previše alkohola. I nije jutro bilo divno samo zbog toga. Ipak, Beograd je uvek bio lepši noću i verovatno će noću biti lepši dokle god postoji (valjda će biti rata kojeg čak ni on neće uspeti da preživi), pa mi i nije neko uživanje pisati o njegovim pijacama, prljavim ulicama i pljravijim srbima koji ga nastanjuju... Jedino je na tvrđavi bilo lepo. Tamo je uvek lepo.
Nije to problem.
Ovo moje pisanje bi trebalo biti o tome kako sam "uništio svet i ponovo ga popravio" i već smo zaista blizu momenta u kome svet uništavam. Zašto sada odugovlačiti?
Dakle.
Veče.
Drugo beogradsko veče.
Ponovo izlazim, samo ovaj put naoružan. Pištolj i dve bombe.
Instrukcije su bile krajnje jasne. Ako je verovati istorijski nepotvrđenim činjenicama, gotovo legendama, Gavrilo Princip i njegovi pajtaši su se okupljali po beogradskim kafanama oko Zelenog venca i Savamale - tradicionalnih svratišta pijanaca, kockara, trgovaca i kurvi sa početka dvadesetog veka. Prvi izbog je bila kafana "Zlatna Moruna". Smrdelo je na ribu i znoj i duvanski dim od koga se malo šta i videlo. Svirala je neka dosadnjikava muzika i bilo je puno kao u paklenom kazanu. Zapravo sam u kafanu došao gladan, sa namerom da probam nešto savske ribe, no srbi su često znali da budu kritični po moj apetit. Makar sam u njihovoj blizini lako održavao savršenu liniju arijevskog oficira.
Znao sam odlično koga treba tražiti. Ali ga nisam video. Naravno, verovatnoća da baš prvo veče u prvoj kafani naletim na njega su bile male, toliko male da bi se tako nešto dogodilo samo u knjizi pisca koga, zapravo, mrzi da piše. I zaista, kako to biva u filmovima, taman kada sam krenuo da izlazim, sa idejom da odem do sledeće, sasvim legendarne, kafane "Zeleni venac", ugledao sam ga! Mali čovek - nizak, mršav, bolešljivog, upalog lica, retkih brkova. Neću i ne mogu reći - ružan. Bilo je topline na tom licu. To se odmah videlo. Bio je nasmejan i opušten. Veseo. Pun života dok lagano ispija belo vino i igra u ritmu muzike.
Bože. Šta je sve onaj naučnik blesavi nalupetao. Kako da mu priđem, šta da mu kažem, kako da ga ubijem... Pa, dva dana sam samo o tome slušao. A istina je, kako me je iskustvo naučilo, da je mnogo, mnogo jednostavno ubiti čoveka u kafani. Krenuo sam to da učinim...
***
Čitalac je prineo knjigu bliže licu. Čitalac vrhovima prstiju jače stiska knjigu, dok hartija upija znoj. Čitalac je bez daha. Čitalac je u iščekivanju.
Čitaoca...
Čitaaaaooooca...
Čitaoca u ovom izuzetno uzbudljivom, sudbonosnom momentu prekida televizor. Repriza domaće serije iz osamdesetih je prekinuta. Puštene su reklame i ton je u režiji, sasvim podmuklo, pojačan za 45%, što je trglo i dekoncentrisalo Čitaoca. Posle reklama za uloške i prašak za veš "sa opuštajućim mirisom opojne lavande i mirisnog pačuli koji opušta", kreće "trejler" za novi domaći hit film - "Garvilo Princip - Tvorac jednog sveta"
(zarad efekta čitati brzo i naglas)
Jure kadrovi. Oštri rezovi. Glasna muzika. Američki akcioni. Bubnjevi. Granate. Kafanska Tuča. Lomljava čaša i flaša. Scene nasilja nad srpskim življem negde u Austro-Ugarskoj. Pokrštavanje. Pale pravoslavnu crkvu. Scena sa visokim i kršnim Gavrilom i nekom devojkom. Vojnici tuku devojku. Da Vam nacrtamo - gradi se podloga za osvetnika, borca za pravdu i slobodu i srpstvo. Sledeća scena. Beograd. Reke. Tvrđava. Kafana. Puna. Prepuna. Svira neki džez (nema veze što džeza u to vreme nije bilo u Beogradu), kamera leti iznad glava, zaustavlja se ispred lica lepog i brkatog, rumenog Gavrila. Dubokim glasom započinje pro-evropski govor:
(zarad efekta čitati sporo i izražajno)
"Ja samo imam san o slobodi. O jednakosti. Miru i ljubavi. Među slovenskom braćom, ali ne samo među njima. Među svim narodima Evrope. O slobodnoj i udruženoj Evropi. O Evropi bez granica, ali i bez gospodara. Zato Austro-Ugarska mora nestati! Ne, ne, Austrijanci, samo tlačiteljska država! Ne smao zbog Srba, ne samo zbog Južnih Slovena, zbog čitave slobodne Evrope! I svi tlačitelji ovog sveta moraju pasti!"
Čaše lete u vazduh. Nazdravljaju. Muzika kreće glasnije no ikada. Sasvim rendom eksplozija iz neke druge scene.
OD DEVETOG MAJA U BIOSKOPIMA ŠIROM SRBIJE!
Čitalac iznervirano gasi televizor.
***
Jednostavno sam krenuo ka njemu. Ugledao sam i njegovog ortaka u zaveri - Nedeljka Čabrinovića, koji je bio nešto korpulentniji, tek nešto šireg lica, ali zdravijeg izgleda i skladnijih crta lica. I lepših brkova. Ne treba brkova baš svako da pušta. On bi mogao biti problem. Mada, na kraju krajeva, ko zna koliko još članova "Mlade Bosne" ili koje već organizacije je unaokolo. Nebitno je. Prilazim mršavcu i lagano ga vrhovima prstiju dodirujem po ramenu. On se okrenuo i pogledao me krupnim, gotovo kerećim očima oko kojih su bili crni, zloslutni podočnjaci. "Poruka od zajedničkog prijatelja", govorim mu na uvo. Osmeh sa lica mu nestaje. Okreće se. Gleda ka Čabrinoviću koji pije i priča sa nekom curom, pogledom traži nekog drugog. Ja samo strpljivo čekam. Ne plašim se u tom momentu. Jesam svestan da je ovo možda najveća glupost mog života, da sam mogao biti strpljiviji, da sam u najboljem slučaju prokockao šansu za sasvim lagani prilaz... ali se ne plašim. Nakon što se podigao na prste i promotrio kafanu tražeći nekoga, Gavrilo je konačno tek blago slegnuo ramenima i klimnuo glavom. Krenuo je ka izlazu. Krenuo sam za njim.
Očekujete li neki spektakl?
Neki njegov veliki slobodarski govor?
Čim je izašao napolje potegao sam revolver.
Bam.
Bam.
Bam.
Tri metka u leđa.
Kukavički, koliko i efikasno.
Iz džepa vadim bombu i bacam je u unutrašnjost kafane.
I bežim. Dok iza sebe čujem eksploziju i urlike.
Tako sam sjebao svet.
Kreativna kriza (Kriza sistema)
Sedeo je za stolom i pio crvenog Džonija. Kad god bi mrzeo samog sebe, a što je bilo sve češće, pio bi crvenog Džonija. Na krevetu ležala je ona i listala je neke njegove starije radove. Napravio je pauzu samo da bi zapalio cigaretu. Drina 100S.
Njoj je uvek mogao da se otvori. Svaku jebenu nesigurnost svoju mogao je s njom podeliti. A bilo je toliko nesigurnosti...Samo s njom. Pojebali su se oni. Dva puta. Ili to beše tri? I... sjebao je to. Počela je da mu se dopada. Uplašio se i sjebao. Kao što i uvek radi, kao što... shvatao je to sada već sa apsolutnom sigurnošću, će raditi dokle god ne digne ruke u potpunosti i ne rpizna sebi da je za veze nesposoban. No, prošlo je. Uvek prođe. Možda pije sve više, ali uvek prođe. Sada su prijatelji. Dobri. Odlični. Najbolji. Možda mu je ona i jedini praijetlj. I on njoj. Ukoliko je on uopšte u stanju da nekome bude prijatelj. Udahnuo je dim duboko, iako generalno samo pućka. Potegao dug gutljaj škotske brlje, sa nadom da će povraćati noćas i da će se iskenjati ujutru. Iako je samo jednom povraćao od alkohola. "Gde sam stao?"
"Film..."
"Da. Upropašten je. Videla si trejler? Reči koje izlaze iz usta jebenog Gavrila Principa!", počeo je da se smeje. "Jebena šala. Znaš li da je došao neki savetnik iz ministarstva?! Neki ćosavi feget, evropejac, kurac na biciklu jebeni. I neka NVO kučka... I kraj su mi promenili. Skratili. Izbacili. A, knjiga... Jebem ti život. I to su me "savetovali" da izbacim "nekorektne delove". Osećam se ko jebeni Bulgakov, samo što ne znam da pišem. Ceo deo sa Gavrilom u kafani sam izbacio. Čitavo poglavlje u kome pričaju. U kome objašnjava čitavu svoju agendu. Otišlo. Nije po volji. I... šta? Pištolj i dve bombe? Jebeno glup naslov. Kao, Gavrilo je to nosio, pa mora i moj junak? Jebeni falusoidni simbol. Sa sve mudima. Koji će mi sve to kurac?", podrignuo je. "Donesi mi lavor iz kupatila!"
Trebao je ići isečak filma, ali je isti krajnje zatupljen i promenjen, pa ide knjiga, koja je samo delimično kastrirana
(Njujork, 1951.)
Sedeo sam na drvenoj klupi, na obali Istočne reke. Prelep pogled na Manhattan Bridge kojim i ne prelazi previše automobila, mnogo više ih preleće samu reku. Bio je, kako već znate, novembar mesec i već prilično hladno. Nosio sam rukavice i grlio flašu "Džek Denijelsa" sa crvenom etiketom i tri svastike ispod logoa. Flаša je bila poluprazna. Za nekih pola sata je trebao da počne policijski čas za sve koji nisu imali dokumenta prvog reda. Iako sam bio arijevac, čast i ponos Trećeg Rajha, iako sam stvorio ovaj Rajh, u njemu sam bio stranac. Tako sam i želeo. Gustu plavu kosu krio sam ispod crne kape.
Iznad reke je lebdelo osam velikih kukastih krstova na kojima su bili razapeti osuđenici na smrt. Štampali su letke, nosili petokraku u unutrašnjem džepu, prodavali oružje, hranili crnce, sakrivali jevreje... ili počinili neko još veće nedelo protiv Rajha. Kako je Sunce počelo da zalazi iza solitera, tako su i krstevi počeli da se spuštaju, za nekih pola sata biće pod vodom. Osuđenici koji su se ceo dan mučili razapeti, udaviće se i biće srećni zbog toga.
Krenule su sirene. Himna. Poslednja objava sa milion zvučnika postavljenih po gradu.
"SUTRA, TAČNO U PODNE, VELIKA POVORKA U ČAST FIRERA RAJHA! FIRER JOSEF MENGELE SUTRA U NJU JORKU! SVAKI POSETILAC POVORKE DOBIJA POLA KILOGRAMA BELOG HLEBA!"
Nasmešio sam se. Zaista jesam. I onda sam gurnuo ruku u džep i jako stisnuo revolver. U drugom su bile dve bombe.
No comments:
Post a Comment