Aja Sofija (tradicionalna verzija)

Био је у оделу. Било је лето незапамћено врело и лепљиво - толико да су већ на све стране кукали о глобалном загревању, исти они који су пре шест месеци и оног сибирског мраза усред Беоргада говорили како то "Американци петљају нешто" или "А, онамо плаше народ глобалним загревањем, док испод стола само краду!" - клима из неког разлога није радила. Фотеља у којој је седео - бела са силином металних украса боје злата - била је од ко зна ког материјала - у кожу и вештачку кожу се није разумео - и због ње се само знојио још више. У крилу је био рачунар који је зујао, повремено крчао и грцао, и био потпуно врео.
Био је у оделу.
Знојио се попут турског камионџије, вероватно је тако и смрдео. Али је тог јутра осетио неодољиву потребу да обуче одело. Најпријатније би се осећао у атлет мајици и у три четвртине џинса, али је, аман, осетио потребу за оделом.
Зашто?
Продавати све идеје, идеале, газити све што причате већ деценију и по, пљунути себи у лице и по свему што сте икада написали, па затим све то побацати у огањ... човек све то може да уради само у оделу.
Био је у оделу.
Био је у оделу за сахране.
Данас он умире.
И то за мале паре.

Мале паре... Па, и то је релативно.
Велика је она мудрост о отпаду једног и благу другог човека. Постао је свестан истинитости те тврдње на најпластичнијем примеру себе по силним бувљацима, како петура по штрокавим тезгама и још штрокавијим предметима који су на продају, како међу застарелим, расчупаним рачунарима, распараним ципелама, пламеном опрљеним или кафом исполиваним гобленима и осталим васколиким смећем (мада, опет, ко зна, можда је чак и то за некога било благо)... како међу свим тим старудијама, које су преживеле вероватно зато што је србаља појам "рециклирати" и даље мистичан и авангардан, коначно проналази неку књигу стару читав век или више, пита за цену и не веује одговору.
Да, за њега су то биле смешно мале паре. Смешне у контексту продатог и добијеног. Смешне, додуше, само ако узмемо у обзир да постоје паре које требате добити за своју реч, част и интегритет, а да притом нису смешне и/или тужне. Такве паре не постоје. Што даље значи да он част и реч и нема, па да сасвим добро пролази. Да за ништа добија нешто. Но, он то не види тако.
Тужно мале паре за њега, за неког би биле увредљиво велике. "Шта? За шкработање му дају толико? Шкработање о некој напумпаној курви? Толике паре? А, 'вамо народ нема 'леба да једе!"
Тужно и смешно и трагично мале паре за његову душу, али довољне за добар почетак живота. Дуго је размишљао о томе где живот зараво почиње. Фројдовци кажу да се човеку све битно догоди до десете. Он је дуго веровао да тек са пубичним длакама живот заиста почиње - да је детињство нешто од живота сасвим одвојено, неком магичном баријером, неки паралелни свет с којим можете касније ступити у контакт само помоћу сећања које бледе. После је мислио да живот почиње са крајем школовања и запошљавањем. Затим са потпуним осамостаљењем од родитеља... Да би у моменту у коме се зноји силно, са рачунаром у крилу, веровао да живот почиње тек са детотом које је на путу.
Узети ове паре, колике год да су, и започети приватни посао.
Хотел за псе, на пример.

Звала се Аја Софија. Макар се тако звала за њега и васцелу Србију што је испред својих телевизора дремала, убијала сиве ћелије, гојила се и прогресивно све више личила на прекоокеанске, америчке стереотипе. Одређеним круговима - махом међу интернет мастурбаторима и поштоваоцима високе проституције - позната још од раније, али већини србадије тек од скоро, тек након њеног, успешног, наступа у једном од оних програма што на горе помињане екране телевизора доносе стварност и то људима који не знају шта је стварност, који не знају, да узмемо по који чемерни пример, шта су кредити, школарине, српски приватник... Угалвном, моменат је био прави, била је у центру пажње и када су силне безвредне личности пре ње написале и продале своје књиге, желела је и она то да учини. Неким чудом понуда је стигла њему, за толико-и--толико пара и времена написати њену аутобиографију. Напио се ко брат рус, исповраћао је част своју тачно по души својој, јутро после тога је згутао шаку таблета против болова  и коначно пристао.
Аја Софија...
Док му је причала о свом детињству чак му се и допала.
Прво би му се свакако допала због дупета и сиса које су штрчале испод танке мајчице. Но, дошао је пијан и код ње је само наставио да се налива добрим "Талискером" који му је точила. Наравно. како је другачије требао да се избори са собом него пијан? А, пијан никада није посебно обраћао пажњу на женске облине, веровтано зато што му је алкохол генерално служио да на девојке не мисли.
Ипак...
Некако је увек имао тај дар или проклетство да буквално у свакоме и у свему види нешто лепо, па је тако било и са девојком прекопута њега. Била је искрена, онако простодушно и провинцијалски, очекивао је сушту супротност томе - ону жабу што воли поткивање и дизање ногу, посебно потоње. Била је, веровао је макар, негде дубоко испод шминке, силикона и сјаја свог тела и свог стана и силне популарности, сасвим разочарана собом, сетна и тужна. Као да је у свакој изговореној реченици тражила баш тај моменат када је све кренуло погрешно, оно нешто што ју је довело довде. Можда је умишљао, можда је алкохол, можда је врућина, можда је само желео да олакша себи, да натера себе да верује како ће писати о особи, не силиконима и разваљеној вагини.  Тешко да је она била у стању за било какво смислено ретроспективно самопосматрање, али он је желео да верује у супротно. Била је то интелигентна девојка, немирног и радозналог духа, девојка која је могла постати уметник неке врсте, могла је бити једнако његова сродна душа, колико и жена која га је кући чекала, да се у једном моменту уместо курца и кармина, ухватила Кафке и Достојевског... заправо, могла се ухватити упоредо свих тих ствари, тада би била савшрена. Гледао је на њу као на промашену шансу, пропали живот, а, парадоксално, имала је све што се може пожелети. Све што је и он, што отврено, што дубоко у себи, прижељкивао. Осим пластичних сиса, то му није било посебно потребно.
Такође, док му је причала о томе како је изгубила невиност - било је то са неким локалним мафијашем, у његовом џипу, како ју је јебао и у дупе одмах и како ју је на крају избацио голу из кола - постајала му је и сексуално привлачна. Причала је о томе смејући се и потежући виски једнако брзо колико и он.

Док му је причала о губитку невиности, некако је у глави створио слику.
Султан. Владар дивље, нецивилизоване хорде која је дошла на сасвим погрешно место у сасвим правом часу, хорде која ће заувек остати странац ту на тлу бившег римског царства и покојне, светле Византије, хорде која ће и вековима после славити само освајања и паљења. Султан седи у неком хладу и прождире суво воће. Гледа на величанствени храм који му душу пече и вређа. Чак и у моменту у коме бива преправљан сасвим по његовим жељама и даље му је огаван. Гледа четири минарета како се упоредо дижи на ћошковима храма, гледа силне раднике довучене са свих страна његовог моћног царства у вечитом ширењу, махом хришћане - грке и србе и бугаре - који врховну светињу њиховог хришћанског света претварају у џамију и опет није задовољан, свестан да ће и он и васцели његов народ заувек остати уљез, омражени освајач, крпељ и тиква без корена и културе...

"Мислиш ли да је ту био крај?", тргла га је српска Аја Софија, "Глупо женско. Изгубила сам главу за њим, потпуно. Мислила сам на њега дан и ноћ. Нисам спавала, нисам јела. Једино што сам желела јесте да га видим и да ме туца, било где, било како..."
И туцао ју је. И сваки пут је било горе. Записивао је и пио виски и пушио цигарете. Смејао се ту и тамо на понеку њену опаску.
"У једном моменту сам коначно све испричала сестри. Била је старија од мене, имала је шеснаест година и још увек је била невина. Немо је слушала, црвенећи често у лицу, о томе шта сам све радила тог лета, шта ми је све радио он и  шта су ми радили његови ортаци. На крају је желела да иде са мном... наравно да нисам хтела да је водим, али је наваљивала. На крају је претила да ће све испричати мами и тати. Како се то завршило? Па, биле смо затворене два дана у његовој кући. Прво ју је он појебао. Знаш, он је скинуо мрак и мени и мојој сестри. После је јебао мене, па обе. Биле смо пијане и дрогиране... заправо, било је јако забавно. Тада сам пробала хероин. Било је предобро, читаву јесен после тога сам, ту и тамо, ушмркивала то срање . Срећа, нисам се навукла. Терао нас је да се љубимо и додирујемо... заправо, није то било баш ни терање. Не знам шта нам је било. После је позвао једног другара, с којим смо се обе појебале. Па још два... на крају их је било, не знам, десет, петнаест, биле смо везане једна за другу и само су се ређали на нама.... За све то време родитељи нису знали где смо, звали су полицију... После, после су од срамоте распродали све и побегли из града. тада смо се преселили у Београд и тада све, заправо, почиње."
Курац му је био пендрек слобине милиције. Спустио је рачунар на под и некако, онако пијан, се придигао и кренуо ка њој.

Оженио се.
Никада није мислио да хоће.
Оженио се у православној цркви.
То не би ни у моментима чистих напада лудила помислио.
Била је традиционално васпитана и национално освешћена. И значило јој је. А њега... њега то није ништа коштало.
Пили су чај када му је рекла да је трудна.
Боже, чак је и у тако простој и свакодневној слици примећивао сву разлику њихову. Она је пила чист зелени чај и пила га је брзо, попила би по три или четири шоље, само због кофеина, док би он једну, сасвим полако, дегустирао. И стално је мењао врсте чајева, имао по тридесет кутија или кеса разних и у чајеве би трпао цимет, анис и кришке воћа и алкохол...
Ето, такве су они сообе били. И тако различити сјајно су се слагали.
Све што је осетио, када је чуо да ће бити отац, била је најчистија срећа. Ништа од оних филмских и глупавих момената страха, панике, неверице.
Срећа.
Тек касније, када је остао сам, паника од које је почео да шета у круг по соби, да се гуши и зноји, страх од кога није могао да спава, осећај надолазеће пропасти и тоталне безвредности и незрелости и глупавости.

Док је био у старлети, на старлети, иза старлете и док је старлета била на њему, није размишљао о својој жени и детету које само што није.
Јебали су се и смејали, одваљени од алкохола.
Никада није волео пијани секс. У реду, "припит" је знао бити забаван. Али "разваљено пијани" не. Трајао је предуго, био је неспретан, досадан и мучан, упркос свом смеху.

Пробудио се са силном главобољом. Свега се сећао. Заспали су голи, на поду. Она је још била комирана поред њега. Флаша празног "Талискера" је била недалеко, пикаваца је било по читавом поду, а одеће и по поду и кревету и плафону.
Све и да се није сећао, једначина је била једноставна.
О себи је увек размишљао као о свињи, ипак никада није мислио да ће преварити своју жену. Посебно није мислио да ће му бити свеједно што ју је преварио, без трунке кајања.
Када се старлета коначно пробудила није се осећао непријатно.  "Зашто си спавала са мном?", упитао је, не знајући ни сам зашто. Није га било брига зашто се јебала с њим. Јесте, увек се заправо питао зашто је било која од свих девојака које је јебао и које су спавале са њим, то чиниле. За ову му је било свеједно,а једино је њој заиста и поставио то питање.
Насмејала се. "Па, деловао си доста сигурнији онда када си, са дигнутим курцем, сео поред мене, а и згоднији си у оделу, него без њега... А, и, ја сам алкохоличарка".
Дођавола, могао се чак и заљубити у ту девојку!


(замало) Епилог

Нису се јебали после тога, а виђали су се сасвим ретко, чисто пословно или случајно, негде у граду (мада, јелте, нису баш излазили на иста места). Никада се није искрено покајао - нити зато што ју је јебао, нити зато што ју је јебао само једном. Када би се видели све би било нормално, опуштено и насмејано.
Паре за књигу су легле и то добре паре, пошто је имао и обећани проценат од продаје, а књига је ишла као алва.
Понудила му је да пише и наставак, али је одбио.
Отворио је хотел за псе и сада је по први пут био пун. Било је лето, сезона и педесет паса је лајало, срало и пишало у њему. већ је планирао проширење.
И није морао више да се интелектуално проституише.
Добио је ћерку. Назвали су је Вишња и проходала је пре неки месец.
Могло се рећи, био је срећан човек.

Док је за рачунаром радио на својој књизи, у собу је ушла жена. Никада после порађаја није повратила линију - а није да је баш била мршавица ни пре трудноће - али била је лепа, црнокоса и плавоока. У том моменту, пак, ништа од њене мирне, кротке лепоте није било присутно. Гађала га је некаквом књигом и урлала на њега да прочита 152. страну.
Био је то "друга књига старлете и модела, младе и атрактивне Аја Софије".
"Сви моји љубавни промашаји"
Ружичастих корица и сребрних слова.
На 152. страни писала је о њему.
"Био је ожењен и био је то најгори секс мог живота."
Често ће се у годинам што ће уследити присећати тог дана и чињенице да је прво помислио "кучка лажљива", много, много пре него што је схватио да је његова жена изашла из собе, кренула да покупи дете и да оде из њихове куће. Да оде, да се никада не врати.



Епилог (за обе верзије) приче о Аја Софији

Писац и старлета су седели у башти неког кафића.
"Јеси ме сјебала", рекао јој је уз осмех. "Најгори секс у животу?"
Смејала се. Била је тако лепа док се смејала, упркос силиконским уснама. "То си ме ти научио. Сећаш се? Када смо писали прву књигу - претеривање, одлажење у екстрем. У крајности је лепота и живот, зар не? И дно је боље од просека и огавност је лепша од обичности. Твоје речи."

***

То су речи писца
То су речи песника
Он увек бира
слободу и играње. 
"Разумети - значи поједноставити"
мисли као његова звезда водиља.
Он дрвље и камење
баца
на традицију, закон и ред.
Он крчи свој пут.
Он ствара свој свет.