GMO

1.

Arhi-oksanant Deir' Kron ćutke je posmatrao svoje pomoćnike. Otvorili su Matericu, izvukli mrtvog stvora i ubacili u beli sanduk. Još devet meseci uzaludnog truda. Još jedan poraz. Spustili su poklopac sanduka sazdanog iz svetog neonita. Naredba je da se stvorovima dozvoli ta čast. Njihovi životi - koji nikada zaista i nisu postojali - jesu nesvesne žrtve za budućnost Imperije. Sanduk će biti ispaljen iz zastarelog topa za planetarnu odbranu, kroz atmosferu treće planete od zvezde Sol, u svemir, u smeru Drekone - matične planete, svete planete.
Arhi-oksanant skamenjenog, bledo-plavog lica, ćutke je posmatrao svoje sluge, lomio prste na donjoj desnoj ruci i razmišljao o susretu i razgovoru sa Arhi-drejkonom planete Tere, Frabrom Gendijem. Fetusi u druge dve Materice su jednako mrtvi kao i ovaj dole, umrli u dvanaestoj i petnaestoj nedelji razvoja. Ovaj beše mrtvorođeni. Sve je išlo bezmalo savršeno - materica jeste dve nedelje pre termina digla uzbunu, pištala i svetlela, ali ipak uspela da sama stabilizuje plod - do samog porođaja, dete je sluzavo i krvavo izbačeno napolje i jednostavno nije disalo. Neuspeh za neuspehom. Nezapamćeno u predugom životu Arhi-oksnantovom, nezapamćeno u slavnoj istoriji njegovog naroda.
Šta će uopšte reći Arhi-drejkonu? Istina je da je neosporni vladar planete ispod njega, koliko po uticaju, bogatstvu i znanju, toliko i po realnoj moći - Deir' Kron je pod sobom imao oružanu silu koja je uveliko prevazilazila moć jadnog planetarnog garnizona pod komandom Arhi-drejkona Gendija. Lagani misaoni napor, ulaz u višu Svest i njegova flota bi krenula ka Teri. Gendi to zna i sigurno neće biti preagresivan.
No, nije to ni bitno... I Arhi-drejkon i Arhi-oksanant su samo sluge.
Priznati neuspeh, poraz, sopstvenu nesposobnost? Biti obeščašćen, proglašen izdajnikom, ali makar biti miran? I dobiti beli sanduk na poklon i besplatnu kartu za maetičnu planetu u jednom rpavcu? Deir' Kronu se ta opcija sve više dopadala. Bio je star. Ne. Bio je drevan. U celom kvadrantu nije postojao iko od njega matoriji. On je konstruisao prvu Matericu, on je od naroda jedva inteligentnih slinoždera sa neke, činilo mu se, sada već zaboravljene stene od planete stvorio savršene asteroidske rudare, obezbeđujući time resurse za flotu... Sada je od polu-stoke trebao stvoriti polu-bogove. Kao da ga je sam Arhi-Ardo tim zadatkom svesno ubio.
Mislima je prizvao crne zavese na okna kroz koje je gledao svoje laboratorije ispod. Okrenuo se. Čak i godinama nakon spuštanja na ovu divljačku planetu, nije mogao sasvim da se svikne na njenu gravitaciju, tromo i nespretno je koračao svojim vižljastim nogama. Iz tajne pregrade u zidu, koju je otvorio mislima, izvadio je staklenu, anahronu flašu. Davno je platio jednog librara da mu dešifruje nečitko, grubo znakovno pismo. Librar, isprva začuđen činjenicom da Arhi-oksanant poseduje tako nešto i za to se raspituje, reče mu da je to konjak, napitak koji je važio za jedan od najfiniji u svetu ljudi pre Pada, danas jako redak i... zabranjen, dodao je na kraju. Poslužiće, možda, za eksperimente, slagao je tada Deir' mladog librara, zatim je slegnuo gornjim ramenima i koristeći višu svest udavio stručnjaka za istoriju i kulturu planete Tere pre Pada.
Izvadio je špric iz džepa, gurnuo iglu u flašu koju je malko nakrivio, ispunio unutrašnjost sprave tekućinom. Iglu je gurnuo u svoje sasvim crno oko.
Pokušaće ponovo, odlučio je- Pretpostavljao je gde greši. Preambicioznost. Zakržljali um homo sapiensa nije bio u stanju da prihvati sve to. Brisaće telekinezu iz programa.
Zapitao se šta drugi, daleko mlađi i dokazivanja željni, Oksanant u sistemu zvezde Sol, radi sa svojim zadatkom. - od stoke napraviti još veću stoku.


2.

Bogdan je odložio koru drveta na kojoj behu smešane boje. Slika je bezmalo bila završena - prizor trojice zvezdanih ljudi  izbodenih kopljima i strelama i grupica Ljudi oko njih. Završiće je sutra. Ili prekosutra. Njegova žena je prinela plastični balon pun vode - koji je preživeo i grom i pakao i ostao kao artefakt netsalog sveta. "Da, opereš ruke", rekla je tiho.
"Neka", odgovorio je grublje nego što je nameravao. I... izašao iz svoje pećine.
Na istoku sunce je već zalazilo, bacajući plamenu svetlost na njegovo malo carstvo - liticu i rečnu dolinu i šumu pod njom. Desno do njega, pod stablima divlje jabuke, starac je okupio dečurliju i iz prljave, raskupusane knjige čitao jednu od svojih priča. Dole u šumi su lovci. Njih četvoro. Već dva dana su se vraćala bez hrane, pa su danas verovatno zbog toga ostali ovoliko dugo, pomislio je Bogdan. "Ovde nam fali par strana...", čuo je starca. Taj isti starac mu je jednom rekao da je "četa" nekada bila reč koja je stajala za naoružane ljude, ratnike, a ne kao danas za trudnice, decu i starce. Bogdan je bio vladar pećine, litice i šume i čete žena i dece. Da mu je samo jedan prava četa iz priča matorog zgubidana.
Istina, Zvezdani ljudi su popustili u poslednje vreme. Nije bilo bučnog nadletanja, nisu se čule eksplozije u daljini, mesecima Bogdan nije čuo o napadima na druge ljudska skloništa. Jeste, doduše, čuo o sukobima među četama - rastkova i miroslavljeva su se sukobile oko prokletog rodinog gnezda, oko dva jajeta. Tri čoveka su tog dana pala i još toliko je oskaćeno. Pljunuo je. Bolela ga je narav njegovog naroda, nesloga i glupost. Nije znao čitati - zapravo, starac beše jedini u njegovoj pećini koji je to znao - nije znao ni gledati zvezde, nije bio ni najbolji sa nožem, kopljem ili strelom, ali Bogdan jeste bio vođa! Dobar vođa. Zato što je razumeo stvari. Razumeo je svet. Znao je zašto ih Zvezdani više ne diraju - postali su premali, prejadni da bi ikome, ikad zasmetati. Kriti se u pećiama i rupama, gajiti decu, pušiti i gajiti decu je sve čemu se ljudski rod mogao nadati. I četa mu nije trebala za borbu protiv Zvezdanih, već protiv drugih ljudi. Jer, koliko god malo imao, naćiće se neki čovek koji će to poželeti da otme.
S tim na umu, Bogdan izvadi prtenu kesu punu namrvljenog kanabisa. Napunio je svoju lulu. Zagledao se u daljinu i iznenada, svojim sokolovim okom, ugledao je lovce.
Ali ne svoje lovce.


3.

"Sada slobodno otkočite svoje oružje", rekao im je vodič, krijumčar, i svakako spektakularna svemirska protuva po imenu Aradan. Njoj je bio predivan. Za čitavu glavu niži od ostalih i gotovo zelene kože bio je tako egzotičan. Sigurno je poreklom sa južnog kontinenta matične planete.
Ali, istovremeno joj se i gadio.
"Ulazimo na njihovu teritoriju. U ovim šumama sam ih već viđa, ubio zapravo nekolicinu. Tu negde je sigurno njihova čitava četa."
"Četa?" upitao je jedan od dva lovca koja su krenula u ovu ekspediciju.
"Primordijalni oblik okupljanja, sa jasno izraženom patrijahalnom hijerarhijom, eventualnim odjecima nekadašnje vojne tradicije koja se ogleda u postojanju lanca vlasti, da se tako izrazim. Ženke i nakot su im sklonjeni u nekoj rupi, uvalini, na nekom drvetu ili u pećini, a najjači muški primerci stalno lutaju šumom naoružani u potrazi za hranom. Iako primitvno naoružani, poznaju ovu zemlju, tihi su, spretni i potencijalno opasni... ukoliko nas prvi primete."
"Municija nije ubojita?", morala je još jednom proveriti.
"Ne, nikako. sve da i bude direktan pogodac u glavu neće ih ubiti. Čak i da pogodimo dete ili neki posebno slab i izgladneli primerak preživelo bi."
Bila je zadovoljna. "Deca i "posebno slabi primerci" me ne zanimaju, ipak je rekla.
"Naravno, gospodarice. Sada kada smo daleko od grada, galame i znatiželjnih očija, a ja pod svojom lovačkom zakletvom, mogu li Vas pitati za šta će Vam? Znam da ste protiv... konzumacije ljudi."
I bila je. Javno. jedan od najvećih boraca protiv "konzumacije" ljudi. Protiv njihovog proždiranja! Kuvani, hrskavo pečeni, punjeni, mleveni, prerađeni u milion oblika. Hrana za snobove i skorojeviće. Posebno divlji ljudi. Jer, avaj, uzgajani na farmama "nemaju onaj ukus".
Čitala je ljudsku književnost iz perioda pre pada njihove imperije. Šekspira, Hesea, Markesa i Kunderu. Šnicle ne pišu. Slušala je njihovu muziku. Kobasice ne sviraju.
"Potrebni su za kuću. Odlične su sluge."
"Ipak, niste uopšte morali sa nama, da se izlažete opasnosti, a i pitomi ljudi sa specijalizovanih farmi za uzgoj ljubimaca i pomoćne radne snage su daleko bolji izbor od ovih divljaka"
"Samo radite svoj posao, vodiču."
"Kućni ljubimci...", frknuo je jedan od lovaca. "Ako mene pitaš, čovek je dobar na ražnju, a još bolji kada ga isereš, i sasvim izbaciš iz sebe. Kažem ti, ovde su počeli masovno da oboljevaju od njihovog mesa."
"Boli me, ja ih volim na hiljadu i jedan način. Jebe mi se da l' je nezdravo... A i moja ćerka ima jednog onog malog, zakržljalog... kepec, ili kako li se već zovu, igra se s anjim po ceo dan", odgovorio je drugi lovac.
Budale.
Zarekla se da će spasiti što više može. Da će ljudski rod preživeti genocid i nanovo ojačati. Okupila je najučenije librare čitave Zvezdane Imperije, posebno stručnjake za ljude. Potrošila bogatstvo u borbi protiv ljudožderstva, počela da dobija sve više pratilaca. Čak kroz same kanale vrhovne vlasti finansira istraživanja pozitivnog modifikovanja ljudi, njihovog unapređivanja na genetskom nivou da bi postala jednaka sa Arhanima.
A i dobri su u krevetu, priznala je sebi.
"Polako", tiho reče vodič, mašući rukama pritom, "osećam ih na radaru. Muškarci. Četvoro čak. Ovo je vaš sretan dan, gospodarice!"


4.

Oksanant Dargiin je sedeo u fotelji od kože neke istrebljen životinje, a pored njega, u daleko skromnijem parčetu ahraičnog ljudskog nameštaja je bila malena novinarka (po arhanskih aršinima maleno je bilo sve ispod dva i po metra). Razgovor je sniman na najnovijem modelu organske memorije.
"...I, kao što znate ljudi su na univerzalnoj ČI skali svrstani u šesti stepen, što je na nivou našeg novorođenčeta, dok na K skali u deveti, što je naše trogodišnje dete. To je, naravno, već dugo bio moralni problem širom naše prosvećene Imperije. Koji je dobio na značaju kada su naša ispitivanja dokazala izuzetno blagorodne efekte ljudskog mesa na organizam. Savršen balans različitih prirodnih elemanata u njemu ga čini idealnom hranom na dugim svemirskim putovanjima, kao što, jelte, svi već znamo, arhanski organizam savršeno može živeti samo na ljudskom mesu nekoliko meseci bez posledica. Uglavnom, previsok ČI i K nivo jeste bio primarni moralni problem, ali spor uzgoj ljudi i porast potražnje za ljudskim mesom je bio onaj pravi, praktični, koji nas je nagnao na početak rada."
"Možete li nam ukratko o nevoljama uzgoja pre vašeg pronalaska?"
"To su suštinski poznate činjenice. Devet meseci je bilo potrebno da se rodi mladunče čoveka, i to u ogromnom broju slučajeva samo jedno jedino, uz neverovatno visoku stopu smrtnosti u zarobljeništvu. Takođe, moj cenjeni kolega Arhi-Oksanant Deir' Kron sa svojim, takozvanim, svetim matericama nije uspeo da proizvede i prostog čoveka, a zamlaćivao se nekakvim "naprednim verzijama". Tako da je svo meso što nam je dolazilo bilo sa prostih farmi koje su radile na nivou mračnih pre-Imperijalnih vremena. I naravno divljač, ali ona ipak nije bila namenjena širokim masama."
"Na koji je način vaš izum, da kažemo vaša sveta materica, promenila to?"
"Pre svega skratila je vreme uzgoja na svega tri meseca i donosila nam čak i do dvadeset mladunčeta po oplodnji. Takođe, smanjili smo ČI nivo za jedan stepen, a na K skali čovek iz naših materica je spušten sve do petog nivoa, što je daleko ispod moći govora i predstavlja rudimentarnu samosvet."
"Vi smatrate da nije moralno jesti čoveka koji je viši na K skali, može govoriti, baviti se matematikom, primitivnim oblicima fizike, kreativnim radom, ali stvarate čoveka po svojoj meri. Da li je to išta moralnije?"
"Da li bi ste vi više voleli da pojedete tupavo stvorenje iz moje fabrike ili biće koje je do juče slikalo i pevalo?"
 "Vlada izrazito jak strah i panika povodom potencijalne opasnosti ljudskog mesa iz svetih materica..."
"To su gluposti! To je strah zatucanih, dogmama i praznoverjem zamagljenih umova. Naše meso je apsolutno istog hemijskog sastava kao i ono iz šuma Tere, samo nemerljivo jeftinije. Čak, šta više, za uzgoj našeg mesa korišćeni su samo kontrolisani preparati i prirodna hrana, dok mi apsolutno nemamo ideju čime se sve divlji ljudi, po prirodi svaštojedi, hrane po beskrajnim šumama i gorama te planete."
"Ipak, kada su u javnost izašle slike vaših pogona, gde u malim prostorijama obitava i po dvestotinjak mladunčadi, bukvalno se penjući jedni drugima na glavu, borci za zaštitu prava ljudi su Vas žestoko napali za nepoštovanje istih."
"Mi nemamo propisana nikakva ljudska prava, čak mi je taj čitav koncept gotovo sulud. Zvanično, Imperija je i dalje u ratu sa ljudima. Kao što znate, oni nikada nisu integrisani u naše društvo. Oni nemaju nikakva zakonom zagarantovana prava."
 "Vaš stav o farmama ljudi?"
"Primtivan oblik uzgoja, ali ipak sa svojim prednostima. Mislimo da je meso sa farmi lošijeg kvaliteta od našeg i skuplje, ali pošto oni uzgajaju izvornog čoveka, oni jesu praktičniji za obuku za rad u kući, na imanjima, u fabrikama zbog višeg K nivoa, iako smatram da ljudi generalno nisu za takve poslove."
"Za kraj, znate li šta će biti sa populacijom dilvjih ljudi na Teri?"
"Politika je jasna, ja se možda ne slažem u potpunosti sa njom, ali svakkao ne mogu protiv nje. Odluka je da se strogo kontroliše ljudska populacija, da se ne pokušava njihovo integrisanje u drušvo, već da budu na neki način zaštićena vrsta, ali držana na jednom biološkom minimumu. Lov će biti zabranjen, a krivolov teško kažnjiv. Ali će upravo vlada vršiti odstrel prekobrojnih divljih ljudi. Po meni je granica za dozvoljeni broj stavljena prenisko, ali to svakako nije na meni... Takođe, ne znam kada će to stupiti na snagu."
"I, da, nadate li se skorijem unapređenju u Arhi-Oksananta"
"O tome će odlučivati nadležni."
"Hvala vam, Oksanante Dargiin."
"Hvala Vama."


5.

Formacija lovaca pod tvojom komandom se približavala lokaciji na kojoj je primećen neprijatelj. Po tri lovca sa tvoje leve i desne strane, svaki udaljen po pet metara jedan od drugog. Raširenih krila, sa oružjem uraslim u sve čitiri ruke, sa nizom bombi i raketa zakačenim za kukice na telu, letite ka njima. Sunce u zalasku je iza vas, tek blagi povetarac vas udara, i osećaš tako finu toplotu na plavoj koži koje nikako ne možeš da se zasitiš. Nikada ne bi želeo da napusti Teru i blagorodni sjaj njenog Sola.
Odavno si video grupice ljudi. Prepoznao si mladunčad ispod goluždravog drveća, video si ženke i po nekog za borbu sposobnog mužjaka. Za borbu sposobni možda jesu, ali obučeni i naoružani nisu. Uz to, u pitanju je posebno mala četa, koja je do sada opstala zahvaljujući sjajnom položaju. Biće gotovo dosadno.
Primećeni ste.
To je svakako bilo za očekivati. I po planu misije gotovo sva akcija se odvija na zemlji, sa zasipanjem raketama i granatama više zbog buđenja elementa straha. Vidiš da u pećinu utrčavaju prvo mladunčad i ženke. Nekolicina mužjaka naoružana kopljima ostaje ispred. Neki imaju lukove i strele. Gađaće. Prokleta smejurija. Približavaš im se na svega dvesta svojih dugačkih koraka. Nekoliko strela je poletelo ka vama, jednom zavladaš svojom snagom volje, zaustavljaš je u vazduhu i bacaš natrag, sa takvom snagom i preciznošću da kidaš čovekov grkljan.
U podsvesti čuješ pitanje oficira levog krila - da li da bombarduju? Da, ali, sasvim malo. Posebnog razloga za rasipanjem nema.
Levo krilo se odvaja od fomracije, ponire. Bombe počinju da eksplodiraju, da tresu zemlju pod tobom. A ti kružiš iznad poput lešinara. Još dva čoveka su ubijena, budale nisu htele da pobegnu u pećinu. U daljini, na istoku vidiš planinu i zapravo razišljaš više o noj, priča se da je tamo formirana daleko veća ljudska zajednica. To će biti istinska zabava.
Levo krilo ti se pridužuje. vreme je za rad na kopnu.

Preko krupnih očija spuštaš jedan od tri para svojih kapaka, prilagođavaš oči na mrkli mrak. Pališ štitotove i termoregulatore, ti nisi jedan od v-Arhona prilagođenih za život u svemiru, ne prija ti temperaturna razlika spoljnog sveta i pećine.
Uz urlike, nekolicine muškaraca juriša ka tebi, kamen proleće pored tvoje glave. Donjom levom rukom pucaš i pogađaš čoveka u glavu... od koje u trenu ništa nije ostalo, a telo ostaje na nogama još nekoliko trenutaka nesigurno da li je živo ili mrtvo. Drugi trči ka tebi, odlučuješ da ga pustiš da ti priđe. Zamahuješ rukom. Lomiš mu vilicu. Čovek vrišti i bljuje krv i zube dok mu donja kost landara i visi. Tvoji saborci su pobili ostalo. Po svoj logici obuke, sada možeš očekivati poneku očajnu ženu koja iz straha za svoj nakot, crpeći sav bes i hrabrost iz svog malenog tela, mašući šakam juri ka tebi. Nema ih. Ideš dublje u pećinu, uz jedan zid svi preostali su sabijeni. jedan starac pokušava drhtavom rukom da ispali strelu, ali samo delićem misli stegao si mu vrat i ugušio ga. Mladunčad su počela da vrište i plaču.
Sve u lance, nemo komanduješ svojim vojnicima. Za to da je silovanje kažnjivo smrću znaju. Juče su ostali bez jednog saborca.
U lance, pa na pijacu sa njima.

Izlaziš iz pećine. Zadoovljno šetaš ka ivici litice. prolaziš pored drveća ispod kojeg su sedela deca pre nego što je dignuta uzbuna, pre nego što su utrčala u pećinu. U utabanoj zemlji vidiš knjigu, saginješ se i donjom desnom rukom je podižeš. Otac ti je bio librar i naučio te je da čitaš ljudsko pismo.
Knjiga se zove "Alisa u zemlji čuda".

1.

Arhi-Oksanant Deir' Kron je gledao svoje čedo. Malo stvorenje bez i jedne dlake na sebi, ružičaste kože lebdelo je, nemarno mašući svojim krilima. Flašica sa prirodnim čovečijim mlekom bila je nedaleko od njega. Čedo se namrštilo, začkiljilo okicama i flašica je trzavo i nespretno počela da mu se približava.
Arhi oksanant je to gledao kroz maleno okno svemirskog broda, dok je čedo - koje će nazvati Marija - bilo sa druge strane, u beskrajnoj praznini svemira.