Nešto lepo (Pokušaj)

"Ti ćeš da napišeš pesmu?", upitao ga je prijatelj, glas mu je bio težak od silne i sve neverice koju je uspeo da iscedio iz sebe.
Mladi.pesnik koji nije bio pesnik niti je želeo pesnik biti je gađao svog prijatelja pikslom. Ona je prošla pored (ili kroz?) figuru prijatelja i samo tupo tresnula o zid, dok su se pikavci i pepeo razleteli po čitavoj sobi.
"Ti da pišeš pesme? Pa ti si jedno prepotentno, vulgarno, u sebe sigurno i zaljubljeno, kvazi-srećno govedo! Ti ne voliš poeziju, ti ne čitaš poeziju, ti ne znaš da je pišeš! Tvoja duša je premala za poeziju! Nije to od pameti odvojeno lupetanje i ređanje bezvrednih rečenica. To je lepota! Ajde, slepče! Ajde daj mi jednu lepu rečenicu bez neke gadosti, jednu!"
Vena na slepoočnici pesnika u pokušaju je pulsirala. Oči su se zacrvenele. Sa cigaretom u ustima skočio je sa stolice na svoga prijatelja, preturajući sto i čaše. "Napušiš se moje prostačke kurčine, pička ti materina, da ti pička materina ona što te nije abortirala glupa!", Muljavo je psovao, gutajući po neko slovo, zbog cigarete međ' zubima. Bacio se na njega, oborio ga je, pesničio ga je, onako krvnički, kao nikada nikog, nastavljajući pritom da sipa gadosti: "Sestru ću ti naći, guziti onako presamićenu preko kade, dok joj je glava u ledenoj vodi, dok se guši... jebi se! Karaću je dok se ne onesvesti, dok se skoro ne udavi, onda ću joj dati veštačko disanje, samo da bih je karao još! Ja nemam duše? Ja sam vulgaran? Ma tebe ću nabiti na ćaletovu hilti bušilicu!"

Sedeo je pesnik na podu, leđima naslonjen na zid, jedna noga mu je bila savijena u kolenu, a lakat naslonjen na nju. Ponovo je pušio. Smirio se... malo.
Prijatelj je bio na drugoj strani sobe. Pocepan, deformisanog, natečenog lica, izbijenih zuba: Lica koje je bilo bledo, modro i crveno od krvi, boja poput zastave Rusije. Šuškajući, pljujući krv i povremeno psujući, progovorio je: "Ti si, naravno, svestan da ja ne postojim?"
Propali pesnik je klimnuo glavom.
"Ti si svestan da si duboko sjeban?"
Opet klimanje glavom.
"Da sam ja samo plod tvog sjebanog, šizfrenog uma. Da nisam tu samo kao personifikacija tvojih sumnja u stihove i strofe tvoje?"
Pesnik nije reagovao. Ćutao je. Nije mrdao. Gledao je u pod.
"Da sam ponajviše metafora? Da, predstavljam tvoje strahove, ali one daleko dublje, zar ne?
Jebe se tebi za stihove, drugo tebe muči. Poezija... uređenost, obaveza, neki zakon. Rime, stihovi, strofe, slogovi... Nije to haotičnost proze. proza za tebe je kao pijančenje i drogiranje, jebanje drolja - nepatvorena sloboda. Igra deteta, samo za radnim stolom, o ti mali, jadni bedniče, možeš raditi šta želiš i biti šta želiš. Poezija... red, obaveza. Je l' to kod tebe stoji za vezu? Ne plašiš se ti poezije, zar ne?
Malenost tvoje duše. Nije ona premala da napiše pesmu, zar ne? Plašiš se ti da je premala da voli."
Pesnik ništa nije rekao. Zažmurio je, otvorio oči i prijatelja više nije bilo. Ostala je samo rasturena soba. Našao je list papira i olovku. Skinuo je sve sa sebe. Bio je sasvim go u pomrčini svoje sobe. Premišljao se nekoliko trenutaka, klimnuo glavom i napokon počeo da vršlja po ormanu. Onako nervoznom trebalo mu je neko vreme da pronađe kesu u kojoj je bila haljina. Plavo-sive boje, njemu se dopadala, nadao se... Njah, kupiće joj drugu, odlučio je i počeo da je oblači.
Otvorio je prozor. Ledeni vazduh je pohrlio u sobu... Kroz porozor je izašao napolje. Bio je u prizemlju. Seo je na sneg, zapalio cigaretu i pod svetlom ulične lampe počeo da piše...
A, sneg je padao...

***

Šta bi ti mogla biti meni?
Šta bi ti mogla biti meni?

Ono malo parfema
na dnu bočice.
Dragocenog
vintažnog
nikada serijski spravljanog.
Iz nekih minulih vremena
romantični artefakt
čudnovato anahron
nepojmljivo bogat.
Ono malo parfema
onih par kapi
za koje bi
drugi
i
mnogi
dali bogatstva
ratove vodili.
Ono malo parfema
što je iz male bočice
pretapano u manju,
pa u manju,
pa u manju,
pa u manju,
pa u još manju,
u još manju
dok konačno
nije pretočeno,
drhtavim rukama,
u najmanju,
savršenu.
Ono malo parfema
što se ljubomorno čuva
i nikome
ni u ludli
i nikada
a ni tada
ne da!

Šta još?
Šta još?

Uzmi da sam ja
pseto.
Ona nesretna Lajka.
Mršavo.
Ne posebno lepo.
Ne posebno pametno.
Ne... posebno.
Ti bi bila
sav svemir
oko preplašenog i zbunjenog pseta.
I veliki svemir.
I mali svemir.
I najveća galaksija.
I najmanja struna.
Svetao i mračan.
Umirujuć i spokojan.
Nepoznat, zastrašujuć čak
I vreo.
I hladan.
I kometa,
i zvezda,
i oaza usred nekog pustinjskog sveta,
i prvi koraci života na nekoj pustoj i tužnoj
planeti
kamena i lave.
I sve ono
što pseto
neće stići ni da upozna
do kraja života.
Zabavna,
zanimljiva
do kraja...

I šta još?
I šta još?

Ili uzmi da sam ja
pčela
radilica
debeloguza.
Šta bi ti bila meni?
Ili da sam
suvonjavi
pajdoman.
Šta bi ti bila meni?
Ili da sam Han Solo.
Ili da sam Aragorn.
Ili da sam Odisej.
Ili da sam mačak Tom.
Šta, šta...
Pa i to bi bilo zabavno!

I šta još?
I šta još?

I svetlo na kraju tunela.
I lek za impotenciju.
I fontana mladosti.
I zlatno runo.
I sveti gral.
I baš moj Godo.
I...
beli zec
koji je konačno
uhvaćen.

***

Uvukao se nazad u sobu. Spustio papir na kome je napisao pesmu na sto, skinuo haljinu i uvukao se u krevet. Promrzao je sav. I baš u onom trenu između sna i jave, kratkom i neuhvatljivom, maglovitom, pojavio se prijatelj. Podigao je zgužvani, vlažni list papira na koji su padale pahulje, topile se i razmazivale slova. Čitao je. Dugo. Ćutke. U mraku, jer njemu svetlo i nije trebalo. "Nije loše, nije. Mislim, mogao si gore. Njanjavo malo, pičkasto čak. Ali, solidno. Samo... čemu? Jasno ti je da se u neke druge gaće možeš uvući i bez tih gluposti? Do toga ti je samo i stalo? Do pičke. Uvek do sada jeste, samo i isključivo. Koji ti je kurac sada?"
Pesnik što pesnik nije samo je okrenuo leđa svom "prijatelju".
 Prijatelj se nasmejao. "Još jedna metafora, za kraj. S tim ćeš i ponajteže."