Dobronamerni Prijatelj: "Mislim, glupa ti ova ideja, baš, baš glupa! Izvini što ti to kažem, ali moram."
Autor: "Glup ti ćale što te nije izdrk'o na kaktus!"
Ponedeljak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm namešten na mobilnom telefonu, neka ogavna pišteća melodija - davno je prestao da za zvona alarma stavlja pesme koje voli, još od onda kada mu se tako omiljeni komad muzike temeljno ogadio, pošto je um za nju vezao krajnje negativne i odbojne asocijacije - mučninu i prezir svega živog u momentima ustajanja iz kreveta.
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Nije ništa čitao. Zaboga, momenat kada bude osetio potrebu za štampom ili, ne daj bože, knjigom u WC-u, biće dan kada će shvatiti da je mator i dan kada će možda zatražiti pomoć lekara. Dva-tri minuta i gotovo, kao svaki normalan čovek.
Zatim se tuširao. Uvek je u muškom društvu kružila dilema o redosledu radnji. Neki su se prvo prali, pa tek onda obavljali veću nuždu... neki su tuširanje sasvim preskakali. Životinje.
Nužda, pa tuš - jedini ispravni jutarnji scenosled, bio je ubeđen u to.
Nužda, pa tuš - jedini ispravni jutarnji scenosled, bio je ubeđen u to.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, a na tost hleb mazao pekmez od jagoda. Nasuo je hranu mačkama, koje su se niotkuda, instant, na zvuk šuškanja kese sa klopom, stvorile prvo oko njegovih nogu, a zatim okružile činiju, sasvim zaboravljajući na svog slugu. Zalio je svoj filadendron.
Mrveći po čitavom podu nazad do spavaće sobe, mljackao je svoj bedni doručak.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter. Neodržavanoj mrcini je trebalo neko vreme da podigne sistem.
U sedam sati i dvadeset i dva-tri minuta shvatio bi da ga se niko nije setio, da mu niko nije pisao, da su sve socijalne mreže na kojima ima profil govno, a forumi koje redovno posećuje dosadni još od dve hiljade i sedme godine. Da su pornići izgubili vrednost najkvalitetnije metafore baš u vreme kada se rodio, da ne voli ćosave pičke, a da je "Lucky Strike" koji puši zapravo ništa do nišlijska krdža. Podsetio je sebe da počne purnjati Drinu.
Vratio je kurac u gaće.
Vratio je kurac u gaće.
U pola osam je pustio neki bluz - jer, zar postoji bolja muzika za početak dana? - i zapalio jebenu cigaretu.
U dvadeset i pet minuta do osam bi ugasio pljugu.
U dvadeset do osam bi mu se javila drugarica. Drugarica... devojka koju nikada nije pojebao. Razmenili su svega nekoliko rečenica. Lepih. Sanjarskih. O životu koji bi mogao biti njihov kada bi, zapravo, život počeli živeti. U deset do osam je shvatio da već kasni.A kasnila je i ona.
"Aj, vidimo se od nedelje, za neko pivo ili nešto, važi?"
Neće imati vremena. On. Ili ona. Ko je jebe. Ko me jebe. Ko nas jebe.
Neće imati vremena. On. Ili ona. Ko je jebe. Ko me jebe. Ko nas jebe.
Izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on - dvadeset i pet godina. Delovao je tako moćno, zdravo i kao da će na tom komadu zemlje ostati za sva vremena - sve ono što A.J. nije mogao reći za sebe samog, osim da će, možda, truliti na istom tom komadu Srbije do kraja svog postojanja. Ispod njegove krošnje, u hladovini koja je čak i na plus četrdeset bila blagosloveno duboka i neprobojna, nikao je mladi izdanak, vižljast, bedan, sa svega nekoliko listića pri vrhu. Pomislio je kako ga mora presaditi na neko drugo mesto... Srbija - zemlja gde sve uspeva, osim ljudi, gde se sve prima, osim kulture, gde sve niče i buja... samo zdrava ideja trune pokopana preduboko.
Sat vremena u prevozu. Sat vremena ljudi koji su od sabajle smrdeli, koji ne samo da se nisu kupali, već su na sebe navlačili odeću u kojoj su se juče, ceo dan, znojili, sušili, znojili i sušili, znojili i sušili... Sat vremena zadaha, laktova, kašlja i stupidnih razgovora. U zadnjem delu autobusa bili su klinci, srednjoškolci, koji su se, valjda, takmičli u tome ko će više neartikulisane buke praviti. Pustio je muziku kroz slušalice samo da bi, vrlo ubrzo, shvatio da ga više ni muzika ne raduje kao nekada. Ipak, nije mu trebalo više od dve pesme da bi počeo gibati čitavo svoje telo. Kapirao je, jednom će se pojaviti na jutjubu tako blentav. Postaće jebeno viralan.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Nije znao šta su tačno, ali su bili veliki, zeleni i poput dva jebena stražara. Ceo dan mu je proašo u čitanju stripova koji nisu dobri koliko"Sendmen", igranju igara koje nisu dobre koliko "KOTOR" i "Bladlajns" i generalno pokušajima da za računarom deluje ozbiljno, zamišljeno i usred nekog velikog posla. Sporadično bi proveravao socijalne mreže, samo da bi video da mu niko ne piše ili, makar, da mu ne pišu zabavne osobe. Na poslu je bilo zabavnih ljudi. Ali se bližio krajnji rok za završetak nekog kao velikog i značajnog posla sa strancima nekim - on je svoje obavio, dok većina nije. Paniče, znoje se, piju kafe, kukaju i smaraju.
U jedan je sišao do kafane na ručak. Išao je sam. Na prvom mestu zato što nije ni bio lud da sluša tuđa mljackanja i srkanja i prenemaganja. A, na drugom, zapravo daleko bitnijem, niko i nije hteo ići sa njim u kafanu na škembiće. Naravno, razumeo je nečiju odbojnost prema njemu samome, kao i prema tanjiru tog specifičnog odora i težine koji može služiti kao vremeplov za putovanje u budućnost, bukvalno da u tom tanjiru vidite vašeg lekara kako kroz deset godina smrknuto odmahuje glavom, oklevajući da vam kaže kako imate rak debelog creva. Ali... Ah, matora kuvarica Ljubica ih je spremala tako dobro! Nije štedela na vinu, povrću i ljutoj tucanoj. Ne, zapravo nije razumeo zašto neko ne bi jeo valjanu porciju škembića u saftu. Popio je dupli vinjak pre i čašu crnog posle.
Sa posla je izašao ranije, negde oko četiri.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par pomorandži. Cigareta.
U pola šest zazvonio mu je telefon. Nije se javio na njega. Ne javlja se na telefon ukoliko baš ne mora. Na nepoznate brojeve se uopšte ne javlja, zapravo. Svima je govorio da im nikako ne treba biti izbor ukoliko se nađu u podrumu nekog psihopate i imaju baterije na telefonu taman za još jedan poziv. Zvao ga je ortak i u tome je bio pošteno uporan, no A.J. jednako uporno nije odgovarao, pa je ovaj konačno morao dići ruke. "shta hocesh?", A.J. je poslao SMS poruku svom prijatelju. "Aj tebreks na bilijar yo", ortak je odgovorio.
U šest su se našli ispred kluba. Bio je jedan slobodan sto. Igrali su standardnu "osmicu", ukoliko standardna osmica zaista postoji na ovom svetu. Imali su, kao i svi bilijarski amateri, svoj set pravila i nije ih bilo briga da li iko drugi igra baš tako.
Bilijar je sveta igra. Zaista. Igra logike, koncentracije, planiranja i njutnove fizike. Makar je to u teoriji i sa igračima koji umeju i zaista hoće da igraju. A.J.-u baš i nije stalo. Ponajviše je voleo igrati sa devojkama i to iz sasvim očiglednih razloga - pre svega guženje je bilo zabavno, a ni poneka sisa koja bi ispala nije bila tako loša. Igrajući sa ortakom... pa, išli su u klub u kome radi konobarica sa savršenim dupetom. Savršenim. Pored sisa i guzica, odlazak u bilijar klub je bio dovoljno dobar povod za pijenje kao i svaki drugi. U svakom slučaju, njega nije bilo briga za bilijar, a njegovog ortaka je i previše bilo briga, pa se nervirao, galamio i pretio da će izlomiti štap, što je u konačnici dovodilo do dva jednako loša igrača i partija koje su bile prepune stupidnih i sramanih poteza i koje su trajale i trajale...
Već oko devet je bio kući, valjano podnapit. Nije želeo u kafanu. Želeo je spavati. Po običaju preskačući večeru, bacio se u krevet, jedva se skidajući u gaće nekako. Pustio je neku seriju. Odgledaće par epizoda dok ne zaspi.
Utorak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri narezao je nešto kulena, izvadio nekoliko ljutih papričica, isekao paradajiz i krišku mladog sira. Bio je gladan. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.
Za divno čudo imao je nešto poruka na socijalnim mrežama. Mrzelo ga je da na njih odgovori. Možda su mu zato i pisali retko? Zato što im nije odgovarao? Devojke koju nije pojebao nije bilo na mreži. I dalje smatrajući da su pornići modernog doba bezvredni, pustio je jedan. Samo ga je gledao, da ubije vreme, dok žvaće hranu.
U pola osam je pustio neki kauntri - jer, zar postoji bolja muzika da se počne dan od kauntrija? - i zapalio cigaretu. Danas je, konačno, pušio Drinu!
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog malog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Bila je teška gužvara. Direktno ispred njega bila je neka devojka u tesnom džinsu i njena zadnjica je malo-malo dodirivala njegovu ruku ili međunožje. Bilo mu je neprijatno. Gotovo smejući se samom sebi, jer se ponašao kao muška devica, nekako se okrenuo, dozvoljavajući zamašnoj guzici da se nesmetano i "nepipano" širi.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
U jedan je sišao do kafane. Sam. Naručio je prebranac sa dimljenim rebarcima - kao da i jedan drugi legitimni prebranac postoji. I šopsku salatu. I litar piva.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par banana. Cigareta.
U šest je zvonio telefon. Basket, da ili ne? Da, naravno.
Bio je katastrofalan to veče (ili bilo koje basket veče pre i posle). Okej, ubacio je neke šuteve iz daljine, imao dosta lepih driblinga i prodora, ali toliko nesposoban i lenj u odbrani, toliko sebičan u napadu da je sasvim ukopao svoju ekipu.
Platio je nekoliko tura u kafani kasnije. Ako išta, voleo je častiti. Voleo je o sebi razmišljati kao o propalom boemu. Nije bio onaj istinski haj on lajf veseljak il' nešto, ali je makar finansirao tuđa nalivanja alkoholom, nadao se da na taj način širi bar malo sreće među ljudima, malo privida sreće makar... Bolje trenutno nije umeo.
Do pola jedanaest je bio kući. Znojav i smrdljiv, ali pre svega pripit i umoran, pa je samo legao u krevet. Uzeo je da čita nešto, dok mu se ne prispava.
Sreda
Probudio se tačno u sedam časova ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao. Skapirao je da je i preterano zarasto, pa se obrijao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri otvorio je konzervu tunjevine, nasekao paprike, paradajiza i krastavaca. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.Nije hteo upaliti. Samo je pištao.
U pola osam je pustio neki dum metal - jer, zar postoji bolja muzika da se počne jebena sreda? - i zapalio cigaretu. Drinu.
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog mladog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Autobus je verovtano bio star koliko i on i njegov orah. Vukao se, brujao i smrdeo.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
Negde oko jedanaest se žestoko posvađao na poslu. Nazvan je lažovom od strane jedne sasvim nebitne kreature sa manijom vlasti, kontrole i veličine. Počeo se tresti i galamiti na nju, psujući i preteći. Razbio je tastaturu.
Pre dva je otišao sa posla, bez ručka i sa najavljenih deset posto manje novca u džepu sledećeg meseca.
Oko osam je zvao društvo u kafanu. Bila je jebena sreda. Sredom se gotovo redovno opijao kao zver. Kao štrokava svinja. Kao ruski alkoholičar. Kao...
Kritičar: "Nekim piscima jednostavno ne idu poređenja. Kao što nekima ne idu dijalozi ili kao što su neki nesposobni da kreiraju ubedljive likove. Ako ste već nepsosobni u nečemu, pa izbegavajte to. Nemojte siliti poređenja, kao nekakav vo."
Autor: "Vidi ove budaletine!"
Do deset su bili u kafani, za njihovim stolom. Posedovati sto u kafani je posebna privilegija, čast i potvrda spektakularnog minulog rada. Ture su se uveliko obrtale. Mahom se pilo pivo, on je mlatio po burbonu. Piksle su se punile, dimne zavese su bačene oko stola i jedino je vrcava konobarica iste kidala i cepala. Priče o sisama i guzicama prepletale su se sa raspravamo o politici i istoriji. Priče o pornićima presecane su večnim raspravama o Tolstoju i Dostojevskom.
Ture su išle sve brže. Rečenice su sklapane sve teže, sve nejasnije. A, kako je smisao i vrednost izrečenog opadala, tako je broj decibela rastao. Uveliko se galamilo o Šešelju i okupiranim srpskim zemljama.
"Nema pomirenja! kako može biti pomirenje? Krajina je okupirana i etnički očišćena i šta sada? Puj pike ne važi? Pojela maca? Kurčina! Prvo tenkovi... onda... ah, pijan sam. Idem se ispišati"
I to je momenat u kome zaista shvatite da ste pijani. Kada se lelujavo vučete do WC-a. Kada se mučite oko vađenja kurca i kapirate koliko je pisoar genijalan izum.
Oko dva je poslednji put pogledao na sat. Počeo je već eksirati pića koja kao da su progresivno bila sve kraća i kraća. Pljačkati pijane goste. Kako je to lepo!
Oko pola tri već je teško govorio. Jezik je sasvim otežao i delovao poput komadine kulena u njegovim ustima. Glava je lagano klonula. Kapci su postajali umorni.
Oko tri... ashd damd kdja porkguna. Jkem ja vklm sako jaaaaaaaaa! Geo ma sam pa om kas daj uhu uhu hu! Koohulig skap me kao ja aaaaaar... Perao kr ta jeo jeeeoo teee aaa gooo! Baha a a a parakon koutina som. aAhdsjadamnmdadahfaosfhjasfnfashrfiefkansuiwhe3q03r0ifh jfna , fanfjsnbfkjabfmnasbfhabsfkabkfaskfnkasjfbkajfbajsfbam bfkasbfsuahfafowiehqfpfn ačafčqfnačfnba fqpfšhajfbakmbfasfspogfkljadgs bjgbsčdjghds0gzh3ighldskghaknglasknglskdnagldsnco i nhflsdgjkldsj fkjlskfjlsjflsk .............................fa hjgasjhgf kas hfasf ,.....,,.,.--.-:_:_:_:_:_:D_,s_:;:_;_:__:;_:_:_:;_:;_ds,a.skdjaosfhasfhkasf hg3f!!!
Oko pola pet...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Četvrtak
Jebena rupa u sećanju. Prekid svesti. Prekid stvarnosti. Kidanje filmske trake. Ravna linija na aparatima za održavanje života iz jefitnih sapunskih serija smeštenih po bolnicama.
Nije se sećao kako je završio u svom krevetu. Ko, kako i kada ga je skinuo. Jebeni stereotip mladog alkoholičara. Probudio se nešto pre podneva. Bilo je, jelte, sasvim prekasno za posao. Samo je pustio poruku šefu. Ko ih jebe.
Bolela ga je glava. Gorušica. Mučnina. Usta su mu bila sasvim suva.
Iskenjao se za sve pare. Sve je izbacio iz sebe.
Zalio je svoj filadendron.
Vratio se u krevet.
Oko pet je pojeo nekoliko kivija, popio je jogurt i zapalio cigaretu.
Nije odgovorio na ortakov SMS. "esi živ slepche?"
Setio se da nije nahranio mačke.
Zaspao je negde oko ponoći. Čitav dan se izležavao, prenemagao i stenjao. Čitao je malo, malo gledao filmove, malo gledao u plafon i pitao se dokle će ovako? Um je konačno sasvim otežao. Pao je mrak na jedan savrešeno prazan dan.
Petak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Nije mogao da kenja. Već je pet, deset minuta bio na stolici. Ništa. Napinjao se. Znojio. Crveneo u licu....
Dobronamerni Prijatelj: "O tome sam ti pričao! Prosto me je sramota koliko je glupo!"
Kritičar: "Prostakluk nove generacije pisaca je zabrinjavajuć."
Čitalac: "Ne razumem!"
Ništa. Ništa. Ništa.
Bilo je pola osam kada je, navlačeći gaće, ustao sa šolje. Odlučio je da skuva kafu, možda pomogne. Nije doručkovao. Nahranio je mačke. Sa pomešanim sažaljenjem i srećom je gledao mačora, uveliko je bio februar i bio je sav rasčupan, mršav, izmučen, čak i malo krvav iznad oka. Makar je on jebo nešto. Zaboravio je da zalije svoj filadendron.
Upalio je kompjuter samo da bi poslao poruku devojci-koju-nije-pojebao. Rekao joj je da dolazi po nju u osam uveče.
Pre nego što je izašao iz kuće pokušao je još jednom. Nije mogao. Zalupio je vrata klozeta.
Iz kuće je izašao tek posle osam. Prošao je pored onog nesretnog, vižljastog izdanka moćnog oraha koji beše osađen dana kada se A.J. rodio. Zasukao je rukave i vratio se u dvorište, po ašov.
Tek poesle devet je bio u prevozu. Kopanje rupa i nije bilo lako kao što izgleda. Nije bilo gužve. Seo je i izvadio knjigu. Ovih dana je ponovo čitao Crnjanskog. Bio je zadivljen. Njegov stil... bogovi! Atmosfera njegovih rečenica. Poetičnost njegovih rečenica! Njegove rečenice! Veliki broj njih su predstavljale svet za sebe, dok bi zajedno gradile čitav kosmos. Nisi se mogao nadati dostizanju takvih visina ni za još pedeset godina piskaranja.
Na posao je došao samo da bi dao otkaz. Zamolio je, ako može, da ga puste pre isteka zakonski predviđenog roka i šef je bio i više nego srećan da to učini. Na brzinu je pokupio svoje stvari - fotografiju koju je držao na stolu, olovke, upaljače... Na izlazu je ponovo morao, još jedanput po psolednji put, proći proed one dve ogromne biljke. Konačno ej shavtio u čemu ej problem. Bile su prokleto savršene. Gotovo identične. Visoke, bujne, savršeno zelene. I sasvim strane u monstruoznoj zgradi sazdanoj od metala, stakla, stresa i straha (od otkaza, pre svega). Nije trebalo mnogo, samo ih je malo povukao za grančice i pali su. Onako usput, opsovao je mater kuriru koji ga je svako jutro opominjao kako "kasni čitavih pet minuta i kako se to u Evropi ne toleriše".
Ceo dan je lutao gradom. Kupio je odelo. Ošišao se. Uplatio tri meseca u teretani. Kupio je štene haskija - uvek je želeo štene haskija. Konačno otišao do svog dede i s njim proveo poslepodne. Vratio se do stana samo da bi uzeo fotoaparat. Slikao je čitavo veče.
Na kraju je kasnio na sastanak sa onom devojkom. Na brzinu se istuširao i obrijao. Ponovo seo na WC šolju i ponovo - ništa.
U kolima je pustio "Prodigy", zato što nema bolje muzike za kola ili trčanje ili vožnju skejta ili bilo kakvu brzinu veću od brzine penzionerske šetnje.
Jurio je.
Kroz grad.
Osamdeset na sat.
Devedeset.
Sto.
Sto dvadeset.
Crveno svetlo!
Crveno svetlo!
Škripa.
Crveno.
Priznati, sedoglavi književni kritičar je gostovao u televizijskoj emisiji koja je bila emitovana dva sata iza ponoći, u gluvo doba, u doba za horor i pornografske filmove. "Mi smo samo na kraju procesa koji traje već decenijama, počevši još od završetka Drugog rata, pa čak i ranije. Jezik odumire. Pisana reč biva stvarana samo da bude opšte dostupna. Čitanje je zabava i ništa više. Ali, to nikako ne treba da čudi. Današnji pisci su odrastali na Kingu, Tolkinu i... onoj što je pisila Hari Potera, a pišu za čak i gore od sebe. To je internet generacija. Mahom nepismena. Generacija koja po ceo dan nešto kucka, ali zapravo ništa ne piše. To su ljudi koji su odrastali na ograničenju od sto i nešto karaktera u poruci na mobilnom telefonu i onom nekom internet sajtu. Oni su škrti na rečima i kada imaju sav papir ovog sveta. A, čak i kada to nije neko žanrovsko laprdanje, ne uspevaju dostići čak i gram originalnosti. Evo na primer...", kritičar je podigao sa stočića knjigu belih korica i počeo da maše njom.
Autor koji je, zavaljen u fotelju, gledao u televizor se malo nagnuo unapred i začkiljio očima. Njegova knjiga.
"Ovo je knjiga jednog našeg relativno mladog pisca. I tu nema ničega što već nismo videli. Okasneli post-modernizam, a... evo, u jednoj priči sasvim kopira Kafku. To je dno. Dno!"
Autor je ustao. Isčupao kabal iz zida. Podigao televizor i zafrljačio ga kroz zatvoreni prozor.
EPILOG
Osuđen je za ubistvo iz nehata. Ubio je dve osobe. Ženu, majku od trideset i dve i njenu ćerkicu svega četiri. godina staru. Osuđen je na deset godina. Prekratko, znao je to.
Dobio je ćeliju sa brojem devet u kojoj je svaki dan bio sasvim...
Sa posla je izašao ranije, negde oko četiri.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par pomorandži. Cigareta.
U pola šest zazvonio mu je telefon. Nije se javio na njega. Ne javlja se na telefon ukoliko baš ne mora. Na nepoznate brojeve se uopšte ne javlja, zapravo. Svima je govorio da im nikako ne treba biti izbor ukoliko se nađu u podrumu nekog psihopate i imaju baterije na telefonu taman za još jedan poziv. Zvao ga je ortak i u tome je bio pošteno uporan, no A.J. jednako uporno nije odgovarao, pa je ovaj konačno morao dići ruke. "shta hocesh?", A.J. je poslao SMS poruku svom prijatelju. "Aj tebreks na bilijar yo", ortak je odgovorio.
U šest su se našli ispred kluba. Bio je jedan slobodan sto. Igrali su standardnu "osmicu", ukoliko standardna osmica zaista postoji na ovom svetu. Imali su, kao i svi bilijarski amateri, svoj set pravila i nije ih bilo briga da li iko drugi igra baš tako.
Bilijar je sveta igra. Zaista. Igra logike, koncentracije, planiranja i njutnove fizike. Makar je to u teoriji i sa igračima koji umeju i zaista hoće da igraju. A.J.-u baš i nije stalo. Ponajviše je voleo igrati sa devojkama i to iz sasvim očiglednih razloga - pre svega guženje je bilo zabavno, a ni poneka sisa koja bi ispala nije bila tako loša. Igrajući sa ortakom... pa, išli su u klub u kome radi konobarica sa savršenim dupetom. Savršenim. Pored sisa i guzica, odlazak u bilijar klub je bio dovoljno dobar povod za pijenje kao i svaki drugi. U svakom slučaju, njega nije bilo briga za bilijar, a njegovog ortaka je i previše bilo briga, pa se nervirao, galamio i pretio da će izlomiti štap, što je u konačnici dovodilo do dva jednako loša igrača i partija koje su bile prepune stupidnih i sramanih poteza i koje su trajale i trajale...
Već oko devet je bio kući, valjano podnapit. Nije želeo u kafanu. Želeo je spavati. Po običaju preskačući večeru, bacio se u krevet, jedva se skidajući u gaće nekako. Pustio je neku seriju. Odgledaće par epizoda dok ne zaspi.
Utorak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri narezao je nešto kulena, izvadio nekoliko ljutih papričica, isekao paradajiz i krišku mladog sira. Bio je gladan. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.
Za divno čudo imao je nešto poruka na socijalnim mrežama. Mrzelo ga je da na njih odgovori. Možda su mu zato i pisali retko? Zato što im nije odgovarao? Devojke koju nije pojebao nije bilo na mreži. I dalje smatrajući da su pornići modernog doba bezvredni, pustio je jedan. Samo ga je gledao, da ubije vreme, dok žvaće hranu.
U pola osam je pustio neki kauntri - jer, zar postoji bolja muzika da se počne dan od kauntrija? - i zapalio cigaretu. Danas je, konačno, pušio Drinu!
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog malog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Bila je teška gužvara. Direktno ispred njega bila je neka devojka u tesnom džinsu i njena zadnjica je malo-malo dodirivala njegovu ruku ili međunožje. Bilo mu je neprijatno. Gotovo smejući se samom sebi, jer se ponašao kao muška devica, nekako se okrenuo, dozvoljavajući zamašnoj guzici da se nesmetano i "nepipano" širi.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
U jedan je sišao do kafane. Sam. Naručio je prebranac sa dimljenim rebarcima - kao da i jedan drugi legitimni prebranac postoji. I šopsku salatu. I litar piva.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par banana. Cigareta.
U šest je zvonio telefon. Basket, da ili ne? Da, naravno.
Bio je katastrofalan to veče (ili bilo koje basket veče pre i posle). Okej, ubacio je neke šuteve iz daljine, imao dosta lepih driblinga i prodora, ali toliko nesposoban i lenj u odbrani, toliko sebičan u napadu da je sasvim ukopao svoju ekipu.
Platio je nekoliko tura u kafani kasnije. Ako išta, voleo je častiti. Voleo je o sebi razmišljati kao o propalom boemu. Nije bio onaj istinski haj on lajf veseljak il' nešto, ali je makar finansirao tuđa nalivanja alkoholom, nadao se da na taj način širi bar malo sreće među ljudima, malo privida sreće makar... Bolje trenutno nije umeo.
Do pola jedanaest je bio kući. Znojav i smrdljiv, ali pre svega pripit i umoran, pa je samo legao u krevet. Uzeo je da čita nešto, dok mu se ne prispava.
Sreda
Probudio se tačno u sedam časova ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao. Skapirao je da je i preterano zarasto, pa se obrijao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri otvorio je konzervu tunjevine, nasekao paprike, paradajiza i krastavaca. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.Nije hteo upaliti. Samo je pištao.
U pola osam je pustio neki dum metal - jer, zar postoji bolja muzika da se počne jebena sreda? - i zapalio cigaretu. Drinu.
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog mladog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Autobus je verovtano bio star koliko i on i njegov orah. Vukao se, brujao i smrdeo.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
Negde oko jedanaest se žestoko posvađao na poslu. Nazvan je lažovom od strane jedne sasvim nebitne kreature sa manijom vlasti, kontrole i veličine. Počeo se tresti i galamiti na nju, psujući i preteći. Razbio je tastaturu.
Pre dva je otišao sa posla, bez ručka i sa najavljenih deset posto manje novca u džepu sledećeg meseca.
Oko osam je zvao društvo u kafanu. Bila je jebena sreda. Sredom se gotovo redovno opijao kao zver. Kao štrokava svinja. Kao ruski alkoholičar. Kao...
Kritičar: "Nekim piscima jednostavno ne idu poređenja. Kao što nekima ne idu dijalozi ili kao što su neki nesposobni da kreiraju ubedljive likove. Ako ste već nepsosobni u nečemu, pa izbegavajte to. Nemojte siliti poređenja, kao nekakav vo."
Autor: "Vidi ove budaletine!"
Do deset su bili u kafani, za njihovim stolom. Posedovati sto u kafani je posebna privilegija, čast i potvrda spektakularnog minulog rada. Ture su se uveliko obrtale. Mahom se pilo pivo, on je mlatio po burbonu. Piksle su se punile, dimne zavese su bačene oko stola i jedino je vrcava konobarica iste kidala i cepala. Priče o sisama i guzicama prepletale su se sa raspravamo o politici i istoriji. Priče o pornićima presecane su večnim raspravama o Tolstoju i Dostojevskom.
Ture su išle sve brže. Rečenice su sklapane sve teže, sve nejasnije. A, kako je smisao i vrednost izrečenog opadala, tako je broj decibela rastao. Uveliko se galamilo o Šešelju i okupiranim srpskim zemljama.
"Nema pomirenja! kako može biti pomirenje? Krajina je okupirana i etnički očišćena i šta sada? Puj pike ne važi? Pojela maca? Kurčina! Prvo tenkovi... onda... ah, pijan sam. Idem se ispišati"
I to je momenat u kome zaista shvatite da ste pijani. Kada se lelujavo vučete do WC-a. Kada se mučite oko vađenja kurca i kapirate koliko je pisoar genijalan izum.
Oko dva je poslednji put pogledao na sat. Počeo je već eksirati pića koja kao da su progresivno bila sve kraća i kraća. Pljačkati pijane goste. Kako je to lepo!
Oko pola tri već je teško govorio. Jezik je sasvim otežao i delovao poput komadine kulena u njegovim ustima. Glava je lagano klonula. Kapci su postajali umorni.
Oko tri... ashd damd kdja porkguna. Jkem ja vklm sako jaaaaaaaaa! Geo ma sam pa om kas daj uhu uhu hu! Koohulig skap me kao ja aaaaaar... Perao kr ta jeo jeeeoo teee aaa gooo! Baha a a a parakon koutina som. aAhdsjadamnmdadahfaosfhjasfnfashrfiefkansuiwhe3q03r0ifh jfna , fanfjsnbfkjabfmnasbfhabsfkabkfaskfnkasjfbkajfbajsfbam bfkasbfsuahfafowiehqfpfn ačafčqfnačfnba fqpfšhajfbakmbfasfspogfkljadgs bjgbsčdjghds0gzh3ighldskghaknglasknglskdnagldsnco i nhflsdgjkldsj fkjlskfjlsjflsk .............................fa hjgasjhgf kas hfasf ,.....,,.,.--.-:_:_:_:_:_:D_,s_:;:_;_:__:;_:_:_:;_:;_ds,a.skdjaosfhasfhkasf hg3f!!!
Oko pola pet...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Četvrtak
Jebena rupa u sećanju. Prekid svesti. Prekid stvarnosti. Kidanje filmske trake. Ravna linija na aparatima za održavanje života iz jefitnih sapunskih serija smeštenih po bolnicama.
Nije se sećao kako je završio u svom krevetu. Ko, kako i kada ga je skinuo. Jebeni stereotip mladog alkoholičara. Probudio se nešto pre podneva. Bilo je, jelte, sasvim prekasno za posao. Samo je pustio poruku šefu. Ko ih jebe.
Bolela ga je glava. Gorušica. Mučnina. Usta su mu bila sasvim suva.
Iskenjao se za sve pare. Sve je izbacio iz sebe.
Zalio je svoj filadendron.
Vratio se u krevet.
Oko pet je pojeo nekoliko kivija, popio je jogurt i zapalio cigaretu.
Nije odgovorio na ortakov SMS. "esi živ slepche?"
Setio se da nije nahranio mačke.
Zaspao je negde oko ponoći. Čitav dan se izležavao, prenemagao i stenjao. Čitao je malo, malo gledao filmove, malo gledao u plafon i pitao se dokle će ovako? Um je konačno sasvim otežao. Pao je mrak na jedan savrešeno prazan dan.
Petak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Nije mogao da kenja. Već je pet, deset minuta bio na stolici. Ništa. Napinjao se. Znojio. Crveneo u licu....
Dobronamerni Prijatelj: "O tome sam ti pričao! Prosto me je sramota koliko je glupo!"
Kritičar: "Prostakluk nove generacije pisaca je zabrinjavajuć."
Čitalac: "Ne razumem!"
Ništa. Ništa. Ništa.
Bilo je pola osam kada je, navlačeći gaće, ustao sa šolje. Odlučio je da skuva kafu, možda pomogne. Nije doručkovao. Nahranio je mačke. Sa pomešanim sažaljenjem i srećom je gledao mačora, uveliko je bio februar i bio je sav rasčupan, mršav, izmučen, čak i malo krvav iznad oka. Makar je on jebo nešto. Zaboravio je da zalije svoj filadendron.
Upalio je kompjuter samo da bi poslao poruku devojci-koju-nije-pojebao. Rekao joj je da dolazi po nju u osam uveče.
Pre nego što je izašao iz kuće pokušao je još jednom. Nije mogao. Zalupio je vrata klozeta.
Iz kuće je izašao tek posle osam. Prošao je pored onog nesretnog, vižljastog izdanka moćnog oraha koji beše osađen dana kada se A.J. rodio. Zasukao je rukave i vratio se u dvorište, po ašov.
Tek poesle devet je bio u prevozu. Kopanje rupa i nije bilo lako kao što izgleda. Nije bilo gužve. Seo je i izvadio knjigu. Ovih dana je ponovo čitao Crnjanskog. Bio je zadivljen. Njegov stil... bogovi! Atmosfera njegovih rečenica. Poetičnost njegovih rečenica! Njegove rečenice! Veliki broj njih su predstavljale svet za sebe, dok bi zajedno gradile čitav kosmos. Nisi se mogao nadati dostizanju takvih visina ni za još pedeset godina piskaranja.
Na posao je došao samo da bi dao otkaz. Zamolio je, ako može, da ga puste pre isteka zakonski predviđenog roka i šef je bio i više nego srećan da to učini. Na brzinu je pokupio svoje stvari - fotografiju koju je držao na stolu, olovke, upaljače... Na izlazu je ponovo morao, još jedanput po psolednji put, proći proed one dve ogromne biljke. Konačno ej shavtio u čemu ej problem. Bile su prokleto savršene. Gotovo identične. Visoke, bujne, savršeno zelene. I sasvim strane u monstruoznoj zgradi sazdanoj od metala, stakla, stresa i straha (od otkaza, pre svega). Nije trebalo mnogo, samo ih je malo povukao za grančice i pali su. Onako usput, opsovao je mater kuriru koji ga je svako jutro opominjao kako "kasni čitavih pet minuta i kako se to u Evropi ne toleriše".
Ceo dan je lutao gradom. Kupio je odelo. Ošišao se. Uplatio tri meseca u teretani. Kupio je štene haskija - uvek je želeo štene haskija. Konačno otišao do svog dede i s njim proveo poslepodne. Vratio se do stana samo da bi uzeo fotoaparat. Slikao je čitavo veče.
Na kraju je kasnio na sastanak sa onom devojkom. Na brzinu se istuširao i obrijao. Ponovo seo na WC šolju i ponovo - ništa.
U kolima je pustio "Prodigy", zato što nema bolje muzike za kola ili trčanje ili vožnju skejta ili bilo kakvu brzinu veću od brzine penzionerske šetnje.
Jurio je.
Kroz grad.
Osamdeset na sat.
Devedeset.
Sto.
Sto dvadeset.
Crveno svetlo!
Crveno svetlo!
Škripa.
Crveno.
Priznati, sedoglavi književni kritičar je gostovao u televizijskoj emisiji koja je bila emitovana dva sata iza ponoći, u gluvo doba, u doba za horor i pornografske filmove. "Mi smo samo na kraju procesa koji traje već decenijama, počevši još od završetka Drugog rata, pa čak i ranije. Jezik odumire. Pisana reč biva stvarana samo da bude opšte dostupna. Čitanje je zabava i ništa više. Ali, to nikako ne treba da čudi. Današnji pisci su odrastali na Kingu, Tolkinu i... onoj što je pisila Hari Potera, a pišu za čak i gore od sebe. To je internet generacija. Mahom nepismena. Generacija koja po ceo dan nešto kucka, ali zapravo ništa ne piše. To su ljudi koji su odrastali na ograničenju od sto i nešto karaktera u poruci na mobilnom telefonu i onom nekom internet sajtu. Oni su škrti na rečima i kada imaju sav papir ovog sveta. A, čak i kada to nije neko žanrovsko laprdanje, ne uspevaju dostići čak i gram originalnosti. Evo na primer...", kritičar je podigao sa stočića knjigu belih korica i počeo da maše njom.
Autor koji je, zavaljen u fotelju, gledao u televizor se malo nagnuo unapred i začkiljio očima. Njegova knjiga.
"Ovo je knjiga jednog našeg relativno mladog pisca. I tu nema ničega što već nismo videli. Okasneli post-modernizam, a... evo, u jednoj priči sasvim kopira Kafku. To je dno. Dno!"
Autor je ustao. Isčupao kabal iz zida. Podigao televizor i zafrljačio ga kroz zatvoreni prozor.
EPILOG
Osuđen je za ubistvo iz nehata. Ubio je dve osobe. Ženu, majku od trideset i dve i njenu ćerkicu svega četiri. godina staru. Osuđen je na deset godina. Prekratko, znao je to.
Dobio je ćeliju sa brojem devet u kojoj je svaki dan bio sasvim...
No comments:
Post a Comment