Kletva (Jelena)

Početak

(Vlaška magija)

Nije zvao.

Tri, četiri dana je prošlo.

Prokletnik nije zvao. 

Svinja kao i svi ostali!

Ležala je u krevetu u gaćicama i beloj majici, zarozana, sa šminkom od prekjuče. Pušila je, paleći jednu dok se opušak prethodne još dimio, a flaša škotske brlje ležala je na mestu gde je ležao on pre neku noć.

Niti poruke proklete.

A, tolike reči, toliko lepih i velikih reči... toliko sranja. 

Pojebati i zajebati. Sve je što on i svi nalik njemu znaju. 

Ugasila je cigaretu tako naglo i besno da je slomila nokat. Glasno je opsovala, a zatim bacila pikslu. Napravljena od tankog stakla,  tresnula je o zid, pala na jeftin laminat i razbila se u bezbroj parčića. 

Uzela je ključeve kola i njegovu dugu, сmeđu dlaku - svinja se s jeseni prokleto linjala. 

Ide kući, ide kod majke.

Trpezarija porodične kuće u Zaječaru bila je velika, visokog plafona, sa ikonama i kandilima na zidovima, lamperijom, goblenima i brdom kičastih detalja. Sedela je za stolom zajedno sa svojom majkom.

Stara je saslušala priču. Naizmenično je klimala i odmahivala glavom, a konstantno je coktala. "Dakle... vezivanje? Uobičajno", upitala je stara veštica svoju ćerku.

Razmišljala je nekoliko trenutaka. Vezivanje muškarca. Impotencija totalna ili selektivna, iskusne vračare su mogle to sasvim tačno urediti. Recimo, muž je mogao za svoju ženu ostati rasplodni jarac, satir prokleti! A, opet, za sve druge žene mlitavi nesposobnjaković. Ovaj njen je mogao ostati nesposoban za ceo ženski rod... i muški takođe. Ali nije želela to za njega. Deo nje se plašio da to čak u njegovom slučaju i nije moguće, ali pre svega je želela nešto drugo, nešto više. "Ne, hoću da pati! Hoću da proklinje dan kada me je sreo! Hoću da nema mira, ni spokoja, da oko ne može da zatvori, da ga sa druge strane jave samo more, jad i smrt čekaju!"

Stara veštica, majka iskorišćene devojke, nasmešila se i otišla u podrum po neophodne sastojke.

Pod Kletvom

Noć prva

Ceo dan ga je bolela glava. Leva slepoočnica mu je pulsirala i izluđivala koliko i treći sat na tehno žurci. Osećao je nervozu, neobjašnjivi svrab po čitavom telu, svako malo bi se preznojio. 

No, dan je skoro pa prošao. Dovukao se nekako kući i sada je ostalo da ga završi kao i svaki drugi  - čaša viskija i cigareta. Cigareta je bila camel proizveden u Senti, a viski irski i sasvim pristojan. 

***

Kasnio je na posao. Nije da ga je bilo posebno briga, nije se posebno potresao, bila je to jednostavna činjenica koje je postao svestan gledajući na sat. Činjenica poput tog ružnog, vetrovitog jesenjeg jutra - neosporna, ali nikako neugodna. jer, njemu je to jutro bilo sasvim fino. I nije hteo nikud žuriti. Čak je zastao dovoljno dugo da sa visine i dosta prezira pomisli na sve one što ne nose sat, već kad god im treba tačno vreme rovare po tašnama i džepovima u potrazi za mobilnim. Tačno vreme držati bilo gde osim na ruci mogli su samo likovi iz prastarih filmova, u džepovima, u satovima na lanac. 

Na semaforu je bilo crveno, a kroz slušalice je išao Charles Mingus, s kojim je delio svoja jutra već dugo... s njim ili Prodigy-jem. Nema jače injekcije nepatvorene energije, pomislio je. Neko prljavo ciganče ga je povuklo za jaknu. "Imaš neki dinar, bato?" Pogledao ga je. Jadno, neuhranjeno, smrdljivo žgepče. Uzdahnuo je i počeo da skida sat sa ruke. Na, kraju krajeva, koji će mu? Imao je mobilni! A i tačno vreme nije za njega.

Bacio je pogled nazad na semafor i... i dalje je bilo crveno. 

Onda je ugledao. 

Nju. 

Prekoputa. Čekala je na zeleno. Mala. Malecka. Niska i mršava. Sitna. Neko bi rekao "džepna venera". Taj neko nije bio čovek bez sata. Čoveku bez sata taj izraz bio je ogavan. Bila je sitna, ali lepo građena i bila je lepa. Jednostavno. 

Imala je crnu kosu, neke šarene pantalone i u rukama brdo kesa. Velike, bele, crne, šarene kese kakve dobijate po raznim buticima. Bile su gotovo veće od nje. Neko bi se zapitao ko se to vraća iz "shoppinga" u osam ujutru, ali ne i čovek bez sata. On je krenuo ka njoj. 

Devojka je pogledala u svoje desno, ispustila kese. On je ispratio njen pogled. Žuti autobus sa brojem "95" i natpisom "Borča III" jurio je njemu u susret. Ostao je kao zakucan za asfalt. Sirena i...

Probudio se uz vrisak.

Noć druga

Danas mu je bilo i gore. Bio je toliko premoren da nervozu i svrab nije ni osetio, ali glava ga je bolela, a predveče je i kiselina u želudcu počela da ga muči. Nije večerao. Odlično, kažu, nije zdravo večerati. Samo jedan viski, nekoliko cigareta i jednu tabletu za spavanje.

***

Bio je u prvoj A klasi na direktnom letu Zemlja-Venera. To je sve što su mogli izdvojiti za njega. Brzoletače nisu mogli priuštiti - Previše je kriznih oblasti - rekli su mu iz administracije. Kao da je Venera ništa, a on još manje od nje! Sve dolazi dođavola!

Samo jedan gutljaj nekog artificijalnog, fluorescentng alkoholnog sranja bio mu je dosta, pa je čaša stajala pored njega, od tada netaknuta. Naručio je kafu još pre pola sata, ali nije stizala. Kada bi zamislio kvalitet iste, bio bi zahvalan bogovima što je nema. SSP (svemirski saobraćajni prevoz) se tragično srozao u poslednje vreme, zaključio je.

Na video prozorčetu pored njega prolazili su idilični 3D predeli Šumadije, snimljeni još u prošlom veku. Puštali su ih da bi ulepšali i olakšali putovanje kroz monolitnu tminu svemira. Oh, vidi, stado ovaca!

Ušao je freeflow - kiber prostor u kome ste živeli život koji želite, ne koji morate. 

Sedeo je u svojoj fotelji, ženka haskija, malo nemaštovito nazvana Senka, je spavala pored njegovih nogu, a crna mačka je po sobi jurila robomiša, stalno psujući na španskom. Čitao je Markesa. U ovom svetu čitavu knjigu ste mogli pustiti direktno u mozak, ali ne, on je čitao. Pukovniku nema ko da piše...

Nešto ga je trglo.

Sve je pocrnelo.

Eksplodiralo.

Pobelelo.

"Gospodine... gospodine...", čuo je dalek, ženski glas. "Gospodine...", čuo prijatan ženski glas.

Polako oči su se navikle, a mozak uspeo da počne da procesuira podatke. Prvo je video njene grudi i metalnu pločicu preko leve dojke na kojoj je pisalo "Jelena". Svako naglo buđenje iz ff-a bilo je mučno, ali je mogao zamisliti bezbroj mučnijih od ovog. Zažmurio je i protrljao oči. Otvarajući ih malo je iskrvio i podigao glavu. Sada je video lice. Oči. Dugu plavu kosu. Konačno je um uobličio u čitavu, ne previše veliku, devojku plavoj uniformi koja se savim pripajala uz njeno mlado telo. 

"Gospodine... izvinite na ovom. Morala sam. Ja sam kondukter SpacePlus-a, imate li kartu?"

Gledao je njene zube. Imala je nešto u njima. Metal neki. "Molim?", upitao je on zbunjeno.

"Kartu?", ponovila je sada sporije, kao da priča sa glupom osobom.

"Kakva crna karta?"

"Po uredbi grofa Krkokabibać, upravnika sektora Beogradskog, Svemirske Serbijanske Imperije, kupovina karte u letelicama SSP-a je obavezna", izdeklamovala je devojka.

"Znate li vi ko sam ja?", upitao je čovek sada već sasvim osvešćen, ali i na ivici besa.

"Znam."

"Na Veneri Amazonke prete dizanjem ustanka. Situacija je zategnuta i na rubu oružanog konfilkta. Car Klon Dušan Silni me je lično poslao u pregovaračku misiju!"

"Nemate kartu?", bes se već nazirao i u glasu konduterke.

Samo ju je gledao. Besna je bila i lepša.

"Pođite sa mnom", rekla je.
Nije se bunio. Ustao je. Povela ga je kroz niz hodnika letelice. Pratio ju je i zagledao njenu zadnjicu u plavoj uniformi. "Zašto radiš ovaj posao?", upitao ju je iznenada, sa sažaljenjem u glasu.

Stala je, okrenula se i ošinula ga očima. "Moram... studiram, dodatni posao. Proklete školarine! No, dosta priče o meni. Stigli smo."

Čovek bez karte je bio zbunjen. "Stigli gde?"

"Stojte ovde", rekla mu je. Otišla do vrata. Prošla je kroz njih, zatvorila ih i gledala ga kroz maleni prozor. Nešto mu je rekla, ali nije je čuo, niti uspeo da pročita sa usana.

I onda su se velika vrata na drugom kraju prostorije naglo otvorila i čovek bez karte je poleteo u smrtni zagrljaj ništavila. 

Probudio se uz vrisak.

Noć treća

Povraćao je.

Nije znao ni šta tačno, valjda same želudačne sokove. Ceo dan gotovo ništa nije jeo, sa posla je ranije otišao i generalno se toliko loše osećao da mu se nije dalo ni pornić sa azijatkinjama pogledati. 

Drmnuo dupli viski i dve tablete, uzdahnuo i legao, već se plašeći noćnih mora.

***

Noć je jurila oko njih. Nije više ni znao kako je počelo. Kako se našao za njenim stolom. Početak i sve pre njega kao da je bio neki prošli život, neko drugo postojanje, neka druga realnost. Sada je postojao samo sto i  Ona. Na stolu su bile paklice "sarajevske drine" i nekih dugih, ženskih cigareta, šoljica Njene turske kafe i čaša njegovog burbona. A, dim što se spustio oko njih, gust poput jesenje magle, davno ih je odvojio od ostatka kafane, prljavog grada i praznog svemira. Samo je kelner u redovnim vremenskim intervalima donosio nove količine tekućine i remetio razgovor. Da je čovek preko puta te crnokose devojke doživeo sutra, da ga je sutra neko pitao o čemu su tačno pričali, ne bi mogao da kaže. Osećaj poput onog kada poželite da se setite knjige koje vam se izuzetno dopala, ali je vreme nekako izrbisalo pojedinosti, ostalo je samo osećanje lepote i radosti. Pričali su i to je bilo bitno. Ona nije karikatura i to je bilo najbitnije. Nije bila njanjava princeza, nije bila ni "zajebana kučka" sa asfalta beogradskog. Nije bila kliše koji možete svesti na dve reči - imenicu i pridev. Bila je osoba. Bila je i romantik i perv. Bila je ozbiljan i duhovita. Bila je nekako dislocirana u vremenu i prostoru, kao da je zalutala iz neke minule epoha, opet bila je i devojka svog vremena, a nekad mu se, pak, činilo da je rođena nekoliko decenija prerano. Bila je...

U to neko vreme stolu je prišao kelner i rekao im da uskoro zatvaraju, pa ako bi mogao da naplati... Dečko prekoputa crnokose nije obratio pažnju na njega - pričala mu je o filmovima. 

Uskoro je došao i "šef sale", spodoba sa pivskim stomakom, brkovima i u socrealističnom odelu šivenom verovatno negde s početka osamdesetih u "Kluzu" ili "Prvom Maju". "Dečko, zatvaramo, fajront, izvoli račun..."

Dečko je ustao, uhvatio za ruku šefa sale i poveo ga od stola, u pravcu šanka. "Slušaj, slepče, mene iz kafane ni najnesretnijeg nisu izbacivali, pa nećete ni sada! Jasno? Sada tutanj po još jedan burbon, dok te nisam izlomio! I izvadi onaj bolji!"

"Je l' tako?"

Dečko je klimnuo glavom i osmehnuo se.

"U redu", promrljao je debeli brkonja i otišao na drugu stranu šanka, "U rođenoj kafani! Ma, dosta mi je vas alkoholičara, mladih, zgubidana prokletih, svi ste govna..." mrmljao je dok je tražio nešto ispod polirane površine šanka, "Ah, tu si lepotice!" Uspravio se. "nek sve ide dođavola!", uzviknuo je. U rukama je držao sačmaru skraćene cevi. "Ti ćeš u mojoj kafani da sereš i naređuješ? Seronjo! Jebaću ti..." 

Zadrigli brkonja je opalio.

Svet oko dečka koji je do pre nekoliko trenutaka bio srećan usporio je, iskrivio se, ne sasvim u klišeiziranom "Matrix" maniru, ali ne i mnogo daleko od toga. Čuo je otegnuti pucanj i video blejsak iz koga se rađalo jato sačme koje je hitalo da mu izbuši pluća i srce i unakazi lice koje i inače nije bilo nešto prelepo

Probudio se uz vrisak.

Noć četvrta

Nije ni išao na posao. Bio je umoran, iznuren, izgladneo... nikakav. Proteklih noći spavao je jedva po pola sata, sat. Viski više nije sipao u čašu, a popio je tri ili četiri tablete za spavanje. 

***

Bio je u bioskopu. Sa drugaricom. Curom koju nije uspeo da pojebe, tačnije, ali drugarica je svakako zvučalo lepše. Na projekciji drugog "Hobit" filma. Nije istinski želeo da ide, mada se nadao da će biti bolji od prethodnog. Gori ne može, tešio se. 

Sala je bila, iz nekog razloga, puna. Bilo je dece koja su i inače teško podnošljiva, ali u bioskopima kao da postaju samo otelotvorenje zla i pakosti! Aman, dajte im male trozupce i kopita umesto, morao je to priznati, slatkih patikica, i makar učinite paklenu sliku kompletnom! Bila je zima i sezona gripa i prehlada, pa je svako treći kašljucao, avsko drugi slinavio. A u svakom redu je bio neki fanatik koji je poluglasno komenatarisao film, ali, nažalost, najbučnija je bila upravo njegova cura koju nije po... drugarica. Svako malo je primećivala razlike između knjige i filma. "U knjizi se ne pojavljuje Legolas!", "U knjizi ovog dela sa Gandalfom uopšte nema!, "U knjizi je Šmaug drugačije opisan!", "U knjizi čizma ovog patuljka je braon, ovde je crna!". Takođe, svako malo se i devojka koja je sedela ispred njega okretala i opominjala njegovu... drugaricu da bude tiša. Bila je plave kose, sitnog lica i slađa sa svakom dodatnom trunkom besa. Prst na usnama uz oštro "ššš", zamenilo je "tiho!", onda je usledilo "ćuti!", "oćeš umuknuti više!?". Da bi, kada je drugarica počela da se histerično smeje na neukusnu scenu prepunu patuljaka i podrigivanja,  plavokosa devojka masno opsovala, preskočila sedište, našla se ispred dečka koji je dotada smorenogledao film i naglo se bacila na njegovu drugaricu. Prvo ju je pesnicom udarila među oči, pa počela da je čupa za kosu. Njemu je sve to bilo zabavnije od filma, naravno. Gledao je bez i trunke namere da prekine scenu. Plavuša, koja je bila snažnija nego što izgleda, kada je konačno bila zadovoljna učinjenom, okrenula se nazad ka dečku, sklonila pramen kose sa lica, pružila ruku i rekla, "Ćao, ja sam Jelena. Izvini na ovome."

U tom trenu projekcija je bila prekinuta. Platno je pocrnelo. Nakon nekoliko trenutaka pojavila su se slova.

"ZEMLJANI, VAŠA PLANETA JE POD NAPADOM! PREBUČNI STE! PRIMAMO VAŠE RADIO TALASE! VAŠE PESME! VAŠE VESTI I SVE VAŠE GLUPOSTI! NE MOŽEMO TO VIŠE TRPETI! IZVINITE NA OVOME!"

Bioskop se zatresao. Jednom. Dvaput. Jelena je izgubila tlo pod nogama i nekako se našla na dečku čija je drugarica bila pretučena. Jelenina leva, čvsta sisa mu se, sasvim slučajno, našla u šaci, a zatgenuta zadnjica međ' nogama. Čovek sa pretučenom curom mogao je zamisliti bezbroj ružnijih načina da se umre. Baš zategnuta!

Onda je sve eksplodiralo.

Probudio se uz vrisak.

Noć peta

Čitav dan nije izlazio iz kreveta. Sve ga je živo bolelo. Viskija više nije imao, a pre nego što je zaklopio oči popio je punu šaku tableta. 

***

Nije ni sam znao kako je završio ovde. imao je slobodnu noć. U Birou "Za Događaje i Bića od Posebnog Značaja", menjao ga je Miloš. Bila je neka kafanska tuča. Izbačen je. Napolje je bio sneg. 

Da, to bi bio dovoljan razlog za njegovo postojanje u KSTu. Svirala je plejlista koja je poslednji put menjana devedeset i osme, a nisu imali viski. "Kako nemaš jebeni viski? A, burbon?", sasvim besno je pitao devojku koja je stajala iza šanka - nije bila konobarica, nije bila šankerka, bila je neznalica, a ni posebno lepa.

"Pa, nemam. ne uzimaju to. Imam "Jeger", može to?"

Ošinuo je pogledom. "Na šta ti ličem? Prokletu Hajdi!? Berem cveće i pijem likere?" Pogledao je svoj stomaku nastajanju, slegnuo ramenima, uzdao se u svoj šarm i rekao joj: "Daj pivo!"

Naslonio se na šank i tako gledao razigranu gomilu. Mahom klinčadija, prošarana ponekim matorim perverznjakom. Svi skupa su igrali čudno. Najčudnija je bila  niska crnokosa cura u mrežastim čarapama koja je kao da je klizila po podijuma, provlačila se između ljudi, bila večito nasmejana. Ali, njegovu pažnju ona nije isprva privukla. Video je momke koji igraju sa momcima, devojke koji igraju sa devojkama. Odvojeni gotovo kao na času fizičkog vaspitanja u "O.Š. Donja Babušnica" hiljadu devetsto sedamdeset i šeste. Nije mu to bilo sasvim pojmljivo, a nije ga zapravo ni posebno zanimalo. A, devojka u mrežastim čarapama je igrala sve brže, sve veselije, sve bliže njemu. Zapalio je cigaretu. Više i nije skretao pogled sa nje, gotovo nije ni treptao. Pokreti tako skladni i veseli i živi. Znao je da su šumske vile pre mnogo stoleća baš takvim plesom opčinjavali junake iz priča. Pogledao je još bolje. "Bogovi me spališe", prošaputao je. Devojka za sobom jeste ostavljala blagi svetlucavi trag, poput prašine koja se presijava na suncu. Bila je Vila! Prošla je tik pored nejga. Nije ga videla. Nije ga primetila. Bio je niko i ništa za nju i to ga je neobjašnjivo jako uvredilo, gotovo zabolelo. Nastavila je da igra među nebitnim smrtnicima. Neki lik ju je grubo zaustavio, nešto joj rekao, ponudio limenku piva. Ona mu se samo nasmešila i nastavila da igra. Čoveku pored šanka bi lakše. Toliko je bio opčinjen da mu je cigareta dogorela do prstiju i ožarila mu kožu. Ospovao je. I onda je sve nekako brzo počelo da se dešava. Vila je ponovo igrala blizu njega. Začula se neka galama iz hodnika KST-a. Nekoliko stravičnih vrisaka. Ljudi su nagrnuli u klub. Muzika je prestala. Nekoliko prilika, mahom devojčice u crnom, vrištale su i gurale se, a za njima su ulazili... Ulazili... tromo, ali postojano. Krvave, odrpane prilike kojima je koža visila sa lica, kojima je odeća bila pocepana, kojima su komadi mesa bili u ustima i rukama. Ispuštali su duboke grlene glasove, a klubom se širio sve jači smard truleži. Bacio je limenku piva. Potrčao ka Vili koja je ukočena u užasu stajala i gledala u prizor iz horor filma pred njom. Uhvatio ju je za ruku i povukao, gotovo je dižući sa zemlje. Spustio je svoje ruke na njene kukove, podigao je na šank, pa ga i sam preskočio. Kada ju je bezbedno smestio na drugoj strani, odlučio je da prvo potraži jebeni viski, a onda vidi kako će da izvuče sebe i Vilu odavde. Dok je čuo urlike bezvrednih klinki, slinavaca i krezavih likova sa druge strane šanka, jeza je prošla kroz njegovo telo. 

Viskija zaista nije bilo.

Probudio se uz urlik.

Pravi Početak

Nekako se digao iz kreveta tog jutra. Presvukao se, iako to nije moglo zamaskirati vonj neopranog, bolesnog tela. Morao je kod lekara. Nemajući viskija, potegao je nekoliko gutljaja vinjaka. Odličan, pomislio je.

Lift nije radio, naravno.

Bio je na ulici. Čekao je na zeleno svetlo za pešake.

Ciganče mu je prišlo i zatražilo neki dinar. Ne znajući ni sam zašto, odmah je krenuo ka satu, ali sata nije bilo na ruci. Čudnovato, nikada ga ne skida. Šta je muškarac bez sata? Zavukao je ruku u džep i izvadio nešto sitniša. Tutnuo je novčiće u koščatu, dečiju šaku. 

Bacio je pogled nazad na semafor i... i dalje je bilo crveno. 

Onda je ugledao. 

Nju. 

Devojku iz njegovih snova!

Sada je imala plavu kosu, bila u farmerkama i nosila ljubičastu fasciklu u rukama. Išla je na fakultet. Pa, da! Šta bi drugo radila u osam izjutra?

Pojurio je ka njoj. Devojka je pogledala u njeno desno, ispustila fasciklu, u užasu prinela šake ustima i viknula: "Pazi! Budalo!"

Stao je, kao ukopan u mestu. Pogledao levo i... žuti autobus sa brojem "95" i natpisom "Borča III" projurio je toliko blizu njega da je gotovo mogao osetiti dodir hladnog metala na nosu.

Spasla mu je život.