Nešto lepo (Pokušaj)

"Ti ćeš da napišeš pesmu?", upitao ga je prijatelj, glas mu je bio težak od silne i sve neverice koju je uspeo da iscedio iz sebe.
Mladi.pesnik koji nije bio pesnik niti je želeo pesnik biti je gađao svog prijatelja pikslom. Ona je prošla pored (ili kroz?) figuru prijatelja i samo tupo tresnula o zid, dok su se pikavci i pepeo razleteli po čitavoj sobi.
"Ti da pišeš pesme? Pa ti si jedno prepotentno, vulgarno, u sebe sigurno i zaljubljeno, kvazi-srećno govedo! Ti ne voliš poeziju, ti ne čitaš poeziju, ti ne znaš da je pišeš! Tvoja duša je premala za poeziju! Nije to od pameti odvojeno lupetanje i ređanje bezvrednih rečenica. To je lepota! Ajde, slepče! Ajde daj mi jednu lepu rečenicu bez neke gadosti, jednu!"
Vena na slepoočnici pesnika u pokušaju je pulsirala. Oči su se zacrvenele. Sa cigaretom u ustima skočio je sa stolice na svoga prijatelja, preturajući sto i čaše. "Napušiš se moje prostačke kurčine, pička ti materina, da ti pička materina ona što te nije abortirala glupa!", Muljavo je psovao, gutajući po neko slovo, zbog cigarete međ' zubima. Bacio se na njega, oborio ga je, pesničio ga je, onako krvnički, kao nikada nikog, nastavljajući pritom da sipa gadosti: "Sestru ću ti naći, guziti onako presamićenu preko kade, dok joj je glava u ledenoj vodi, dok se guši... jebi se! Karaću je dok se ne onesvesti, dok se skoro ne udavi, onda ću joj dati veštačko disanje, samo da bih je karao još! Ja nemam duše? Ja sam vulgaran? Ma tebe ću nabiti na ćaletovu hilti bušilicu!"

Sedeo je pesnik na podu, leđima naslonjen na zid, jedna noga mu je bila savijena u kolenu, a lakat naslonjen na nju. Ponovo je pušio. Smirio se... malo.
Prijatelj je bio na drugoj strani sobe. Pocepan, deformisanog, natečenog lica, izbijenih zuba: Lica koje je bilo bledo, modro i crveno od krvi, boja poput zastave Rusije. Šuškajući, pljujući krv i povremeno psujući, progovorio je: "Ti si, naravno, svestan da ja ne postojim?"
Propali pesnik je klimnuo glavom.
"Ti si svestan da si duboko sjeban?"
Opet klimanje glavom.
"Da sam ja samo plod tvog sjebanog, šizfrenog uma. Da nisam tu samo kao personifikacija tvojih sumnja u stihove i strofe tvoje?"
Pesnik nije reagovao. Ćutao je. Nije mrdao. Gledao je u pod.
"Da sam ponajviše metafora? Da, predstavljam tvoje strahove, ali one daleko dublje, zar ne?
Jebe se tebi za stihove, drugo tebe muči. Poezija... uređenost, obaveza, neki zakon. Rime, stihovi, strofe, slogovi... Nije to haotičnost proze. proza za tebe je kao pijančenje i drogiranje, jebanje drolja - nepatvorena sloboda. Igra deteta, samo za radnim stolom, o ti mali, jadni bedniče, možeš raditi šta želiš i biti šta želiš. Poezija... red, obaveza. Je l' to kod tebe stoji za vezu? Ne plašiš se ti poezije, zar ne?
Malenost tvoje duše. Nije ona premala da napiše pesmu, zar ne? Plašiš se ti da je premala da voli."
Pesnik ništa nije rekao. Zažmurio je, otvorio oči i prijatelja više nije bilo. Ostala je samo rasturena soba. Našao je list papira i olovku. Skinuo je sve sa sebe. Bio je sasvim go u pomrčini svoje sobe. Premišljao se nekoliko trenutaka, klimnuo glavom i napokon počeo da vršlja po ormanu. Onako nervoznom trebalo mu je neko vreme da pronađe kesu u kojoj je bila haljina. Plavo-sive boje, njemu se dopadala, nadao se... Njah, kupiće joj drugu, odlučio je i počeo da je oblači.
Otvorio je prozor. Ledeni vazduh je pohrlio u sobu... Kroz porozor je izašao napolje. Bio je u prizemlju. Seo je na sneg, zapalio cigaretu i pod svetlom ulične lampe počeo da piše...
A, sneg je padao...

***

Šta bi ti mogla biti meni?
Šta bi ti mogla biti meni?

Ono malo parfema
na dnu bočice.
Dragocenog
vintažnog
nikada serijski spravljanog.
Iz nekih minulih vremena
romantični artefakt
čudnovato anahron
nepojmljivo bogat.
Ono malo parfema
onih par kapi
za koje bi
drugi
i
mnogi
dali bogatstva
ratove vodili.
Ono malo parfema
što je iz male bočice
pretapano u manju,
pa u manju,
pa u manju,
pa u manju,
pa u još manju,
u još manju
dok konačno
nije pretočeno,
drhtavim rukama,
u najmanju,
savršenu.
Ono malo parfema
što se ljubomorno čuva
i nikome
ni u ludli
i nikada
a ni tada
ne da!

Šta još?
Šta još?

Uzmi da sam ja
pseto.
Ona nesretna Lajka.
Mršavo.
Ne posebno lepo.
Ne posebno pametno.
Ne... posebno.
Ti bi bila
sav svemir
oko preplašenog i zbunjenog pseta.
I veliki svemir.
I mali svemir.
I najveća galaksija.
I najmanja struna.
Svetao i mračan.
Umirujuć i spokojan.
Nepoznat, zastrašujuć čak
I vreo.
I hladan.
I kometa,
i zvezda,
i oaza usred nekog pustinjskog sveta,
i prvi koraci života na nekoj pustoj i tužnoj
planeti
kamena i lave.
I sve ono
što pseto
neće stići ni da upozna
do kraja života.
Zabavna,
zanimljiva
do kraja...

I šta još?
I šta još?

Ili uzmi da sam ja
pčela
radilica
debeloguza.
Šta bi ti bila meni?
Ili da sam
suvonjavi
pajdoman.
Šta bi ti bila meni?
Ili da sam Han Solo.
Ili da sam Aragorn.
Ili da sam Odisej.
Ili da sam mačak Tom.
Šta, šta...
Pa i to bi bilo zabavno!

I šta još?
I šta još?

I svetlo na kraju tunela.
I lek za impotenciju.
I fontana mladosti.
I zlatno runo.
I sveti gral.
I baš moj Godo.
I...
beli zec
koji je konačno
uhvaćen.

***

Uvukao se nazad u sobu. Spustio papir na kome je napisao pesmu na sto, skinuo haljinu i uvukao se u krevet. Promrzao je sav. I baš u onom trenu između sna i jave, kratkom i neuhvatljivom, maglovitom, pojavio se prijatelj. Podigao je zgužvani, vlažni list papira na koji su padale pahulje, topile se i razmazivale slova. Čitao je. Dugo. Ćutke. U mraku, jer njemu svetlo i nije trebalo. "Nije loše, nije. Mislim, mogao si gore. Njanjavo malo, pičkasto čak. Ali, solidno. Samo... čemu? Jasno ti je da se u neke druge gaće možeš uvući i bez tih gluposti? Do toga ti je samo i stalo? Do pičke. Uvek do sada jeste, samo i isključivo. Koji ti je kurac sada?"
Pesnik što pesnik nije samo je okrenuo leđa svom "prijatelju".
 Prijatelj se nasmejao. "Još jedna metafora, za kraj. S tim ćeš i ponajteže."

Aja Sofija (tradicionalna verzija)

Био је у оделу. Било је лето незапамћено врело и лепљиво - толико да су већ на све стране кукали о глобалном загревању, исти они који су пре шест месеци и оног сибирског мраза усред Беоргада говорили како то "Американци петљају нешто" или "А, онамо плаше народ глобалним загревањем, док испод стола само краду!" - клима из неког разлога није радила. Фотеља у којој је седео - бела са силином металних украса боје злата - била је од ко зна ког материјала - у кожу и вештачку кожу се није разумео - и због ње се само знојио још више. У крилу је био рачунар који је зујао, повремено крчао и грцао, и био потпуно врео.
Био је у оделу.
Знојио се попут турског камионџије, вероватно је тако и смрдео. Али је тог јутра осетио неодољиву потребу да обуче одело. Најпријатније би се осећао у атлет мајици и у три четвртине џинса, али је, аман, осетио потребу за оделом.
Зашто?
Продавати све идеје, идеале, газити све што причате већ деценију и по, пљунути себи у лице и по свему што сте икада написали, па затим све то побацати у огањ... човек све то може да уради само у оделу.
Био је у оделу.
Био је у оделу за сахране.
Данас он умире.
И то за мале паре.

Мале паре... Па, и то је релативно.
Велика је она мудрост о отпаду једног и благу другог човека. Постао је свестан истинитости те тврдње на најпластичнијем примеру себе по силним бувљацима, како петура по штрокавим тезгама и још штрокавијим предметима који су на продају, како међу застарелим, расчупаним рачунарима, распараним ципелама, пламеном опрљеним или кафом исполиваним гобленима и осталим васколиким смећем (мада, опет, ко зна, можда је чак и то за некога било благо)... како међу свим тим старудијама, које су преживеле вероватно зато што је србаља појам "рециклирати" и даље мистичан и авангардан, коначно проналази неку књигу стару читав век или више, пита за цену и не веује одговору.
Да, за њега су то биле смешно мале паре. Смешне у контексту продатог и добијеног. Смешне, додуше, само ако узмемо у обзир да постоје паре које требате добити за своју реч, част и интегритет, а да притом нису смешне и/или тужне. Такве паре не постоје. Што даље значи да он част и реч и нема, па да сасвим добро пролази. Да за ништа добија нешто. Но, он то не види тако.
Тужно мале паре за њега, за неког би биле увредљиво велике. "Шта? За шкработање му дају толико? Шкработање о некој напумпаној курви? Толике паре? А, 'вамо народ нема 'леба да једе!"
Тужно и смешно и трагично мале паре за његову душу, али довољне за добар почетак живота. Дуго је размишљао о томе где живот зараво почиње. Фројдовци кажу да се човеку све битно догоди до десете. Он је дуго веровао да тек са пубичним длакама живот заиста почиње - да је детињство нешто од живота сасвим одвојено, неком магичном баријером, неки паралелни свет с којим можете касније ступити у контакт само помоћу сећања које бледе. После је мислио да живот почиње са крајем школовања и запошљавањем. Затим са потпуним осамостаљењем од родитеља... Да би у моменту у коме се зноји силно, са рачунаром у крилу, веровао да живот почиње тек са детотом које је на путу.
Узети ове паре, колике год да су, и започети приватни посао.
Хотел за псе, на пример.

Звала се Аја Софија. Макар се тако звала за њега и васцелу Србију што је испред својих телевизора дремала, убијала сиве ћелије, гојила се и прогресивно све више личила на прекоокеанске, америчке стереотипе. Одређеним круговима - махом међу интернет мастурбаторима и поштоваоцима високе проституције - позната још од раније, али већини србадије тек од скоро, тек након њеног, успешног, наступа у једном од оних програма што на горе помињане екране телевизора доносе стварност и то људима који не знају шта је стварност, који не знају, да узмемо по који чемерни пример, шта су кредити, школарине, српски приватник... Угалвном, моменат је био прави, била је у центру пажње и када су силне безвредне личности пре ње написале и продале своје књиге, желела је и она то да учини. Неким чудом понуда је стигла њему, за толико-и--толико пара и времена написати њену аутобиографију. Напио се ко брат рус, исповраћао је част своју тачно по души својој, јутро после тога је згутао шаку таблета против болова  и коначно пристао.
Аја Софија...
Док му је причала о свом детињству чак му се и допала.
Прво би му се свакако допала због дупета и сиса које су штрчале испод танке мајчице. Но, дошао је пијан и код ње је само наставио да се налива добрим "Талискером" који му је точила. Наравно. како је другачије требао да се избори са собом него пијан? А, пијан никада није посебно обраћао пажњу на женске облине, веровтано зато што му је алкохол генерално служио да на девојке не мисли.
Ипак...
Некако је увек имао тај дар или проклетство да буквално у свакоме и у свему види нешто лепо, па је тако било и са девојком прекопута њега. Била је искрена, онако простодушно и провинцијалски, очекивао је сушту супротност томе - ону жабу што воли поткивање и дизање ногу, посебно потоње. Била је, веровао је макар, негде дубоко испод шминке, силикона и сјаја свог тела и свог стана и силне популарности, сасвим разочарана собом, сетна и тужна. Као да је у свакој изговореној реченици тражила баш тај моменат када је све кренуло погрешно, оно нешто што ју је довело довде. Можда је умишљао, можда је алкохол, можда је врућина, можда је само желео да олакша себи, да натера себе да верује како ће писати о особи, не силиконима и разваљеној вагини.  Тешко да је она била у стању за било какво смислено ретроспективно самопосматрање, али он је желео да верује у супротно. Била је то интелигентна девојка, немирног и радозналог духа, девојка која је могла постати уметник неке врсте, могла је бити једнако његова сродна душа, колико и жена која га је кући чекала, да се у једном моменту уместо курца и кармина, ухватила Кафке и Достојевског... заправо, могла се ухватити упоредо свих тих ствари, тада би била савшрена. Гледао је на њу као на промашену шансу, пропали живот, а, парадоксално, имала је све што се може пожелети. Све што је и он, што отврено, што дубоко у себи, прижељкивао. Осим пластичних сиса, то му није било посебно потребно.
Такође, док му је причала о томе како је изгубила невиност - било је то са неким локалним мафијашем, у његовом џипу, како ју је јебао и у дупе одмах и како ју је на крају избацио голу из кола - постајала му је и сексуално привлачна. Причала је о томе смејући се и потежући виски једнако брзо колико и он.

Док му је причала о губитку невиности, некако је у глави створио слику.
Султан. Владар дивље, нецивилизоване хорде која је дошла на сасвим погрешно место у сасвим правом часу, хорде која ће заувек остати странац ту на тлу бившег римског царства и покојне, светле Византије, хорде која ће и вековима после славити само освајања и паљења. Султан седи у неком хладу и прождире суво воће. Гледа на величанствени храм који му душу пече и вређа. Чак и у моменту у коме бива преправљан сасвим по његовим жељама и даље му је огаван. Гледа четири минарета како се упоредо дижи на ћошковима храма, гледа силне раднике довучене са свих страна његовог моћног царства у вечитом ширењу, махом хришћане - грке и србе и бугаре - који врховну светињу њиховог хришћанског света претварају у џамију и опет није задовољан, свестан да ће и он и васцели његов народ заувек остати уљез, омражени освајач, крпељ и тиква без корена и културе...

"Мислиш ли да је ту био крај?", тргла га је српска Аја Софија, "Глупо женско. Изгубила сам главу за њим, потпуно. Мислила сам на њега дан и ноћ. Нисам спавала, нисам јела. Једино што сам желела јесте да га видим и да ме туца, било где, било како..."
И туцао ју је. И сваки пут је било горе. Записивао је и пио виски и пушио цигарете. Смејао се ту и тамо на понеку њену опаску.
"У једном моменту сам коначно све испричала сестри. Била је старија од мене, имала је шеснаест година и још увек је била невина. Немо је слушала, црвенећи често у лицу, о томе шта сам све радила тог лета, шта ми је све радио он и  шта су ми радили његови ортаци. На крају је желела да иде са мном... наравно да нисам хтела да је водим, али је наваљивала. На крају је претила да ће све испричати мами и тати. Како се то завршило? Па, биле смо затворене два дана у његовој кући. Прво ју је он појебао. Знаш, он је скинуо мрак и мени и мојој сестри. После је јебао мене, па обе. Биле смо пијане и дрогиране... заправо, било је јако забавно. Тада сам пробала хероин. Било је предобро, читаву јесен после тога сам, ту и тамо, ушмркивала то срање . Срећа, нисам се навукла. Терао нас је да се љубимо и додирујемо... заправо, није то било баш ни терање. Не знам шта нам је било. После је позвао једног другара, с којим смо се обе појебале. Па још два... на крају их је било, не знам, десет, петнаест, биле смо везане једна за другу и само су се ређали на нама.... За све то време родитељи нису знали где смо, звали су полицију... После, после су од срамоте распродали све и побегли из града. тада смо се преселили у Београд и тада све, заправо, почиње."
Курац му је био пендрек слобине милиције. Спустио је рачунар на под и некако, онако пијан, се придигао и кренуо ка њој.

Оженио се.
Никада није мислио да хоће.
Оженио се у православној цркви.
То не би ни у моментима чистих напада лудила помислио.
Била је традиционално васпитана и национално освешћена. И значило јој је. А њега... њега то није ништа коштало.
Пили су чај када му је рекла да је трудна.
Боже, чак је и у тако простој и свакодневној слици примећивао сву разлику њихову. Она је пила чист зелени чај и пила га је брзо, попила би по три или четири шоље, само због кофеина, док би он једну, сасвим полако, дегустирао. И стално је мењао врсте чајева, имао по тридесет кутија или кеса разних и у чајеве би трпао цимет, анис и кришке воћа и алкохол...
Ето, такве су они сообе били. И тако различити сјајно су се слагали.
Све што је осетио, када је чуо да ће бити отац, била је најчистија срећа. Ништа од оних филмских и глупавих момената страха, панике, неверице.
Срећа.
Тек касније, када је остао сам, паника од које је почео да шета у круг по соби, да се гуши и зноји, страх од кога није могао да спава, осећај надолазеће пропасти и тоталне безвредности и незрелости и глупавости.

Док је био у старлети, на старлети, иза старлете и док је старлета била на њему, није размишљао о својој жени и детету које само што није.
Јебали су се и смејали, одваљени од алкохола.
Никада није волео пијани секс. У реду, "припит" је знао бити забаван. Али "разваљено пијани" не. Трајао је предуго, био је неспретан, досадан и мучан, упркос свом смеху.

Пробудио се са силном главобољом. Свега се сећао. Заспали су голи, на поду. Она је још била комирана поред њега. Флаша празног "Талискера" је била недалеко, пикаваца је било по читавом поду, а одеће и по поду и кревету и плафону.
Све и да се није сећао, једначина је била једноставна.
О себи је увек размишљао као о свињи, ипак никада није мислио да ће преварити своју жену. Посебно није мислио да ће му бити свеједно што ју је преварио, без трунке кајања.
Када се старлета коначно пробудила није се осећао непријатно.  "Зашто си спавала са мном?", упитао је, не знајући ни сам зашто. Није га било брига зашто се јебала с њим. Јесте, увек се заправо питао зашто је било која од свих девојака које је јебао и које су спавале са њим, то чиниле. За ову му је било свеједно,а једино је њој заиста и поставио то питање.
Насмејала се. "Па, деловао си доста сигурнији онда када си, са дигнутим курцем, сео поред мене, а и згоднији си у оделу, него без њега... А, и, ја сам алкохоличарка".
Дођавола, могао се чак и заљубити у ту девојку!


(замало) Епилог

Нису се јебали после тога, а виђали су се сасвим ретко, чисто пословно или случајно, негде у граду (мада, јелте, нису баш излазили на иста места). Никада се није искрено покајао - нити зато што ју је јебао, нити зато што ју је јебао само једном. Када би се видели све би било нормално, опуштено и насмејано.
Паре за књигу су легле и то добре паре, пошто је имао и обећани проценат од продаје, а књига је ишла као алва.
Понудила му је да пише и наставак, али је одбио.
Отворио је хотел за псе и сада је по први пут био пун. Било је лето, сезона и педесет паса је лајало, срало и пишало у њему. већ је планирао проширење.
И није морао више да се интелектуално проституише.
Добио је ћерку. Назвали су је Вишња и проходала је пре неки месец.
Могло се рећи, био је срећан човек.

Док је за рачунаром радио на својој књизи, у собу је ушла жена. Никада после порађаја није повратила линију - а није да је баш била мршавица ни пре трудноће - али била је лепа, црнокоса и плавоока. У том моменту, пак, ништа од њене мирне, кротке лепоте није било присутно. Гађала га је некаквом књигом и урлала на њега да прочита 152. страну.
Био је то "друга књига старлете и модела, младе и атрактивне Аја Софије".
"Сви моји љубавни промашаји"
Ружичастих корица и сребрних слова.
На 152. страни писала је о њему.
"Био је ожењен и био је то најгори секс мог живота."
Често ће се у годинам што ће уследити присећати тог дана и чињенице да је прво помислио "кучка лажљива", много, много пре него што је схватио да је његова жена изашла из собе, кренула да покупи дете и да оде из њихове куће. Да оде, да се никада не врати.



Епилог (за обе верзије) приче о Аја Софији

Писац и старлета су седели у башти неког кафића.
"Јеси ме сјебала", рекао јој је уз осмех. "Најгори секс у животу?"
Смејала се. Била је тако лепа док се смејала, упркос силиконским уснама. "То си ме ти научио. Сећаш се? Када смо писали прву књигу - претеривање, одлажење у екстрем. У крајности је лепота и живот, зар не? И дно је боље од просека и огавност је лепша од обичности. Твоје речи."

***

То су речи писца
То су речи песника
Он увек бира
слободу и играње. 
"Разумети - значи поједноставити"
мисли као његова звезда водиља.
Он дрвље и камење
баца
на традицију, закон и ред.
Он крчи свој пут.
Он ствара свој свет.

Aja Sofija (leške verzija)

Kurac mu je bio dignut.
Bio je u tankoj crnoj trenerci od nekog sintetičkog materijala koji je bio blaženo lagan  i u crveno-crnom hokejaškom dresu New Jersey Devils-a, sa brojem devet, u dresu njemu omiljenog igrača - Zaka Parizija. U redu, bivšeg omiljenog. Više ne igra za Đavole. Pička.
Nevezana fantazija ili san ili noćna mora/ Klizaljke su mu na nogama, u rukama ima štap, na glavi kacigu, na rukama štitnike i ništa drugo. Go. Oseća hladnoću leda na naježenim nogama, smežuranim testisima i sramotno sprčenom kurcu. I hiljade pogleda sa tribina. Desetine hiljada, koji se završavaju baš na jadnom polnom organu. I na genijalnom logou iznad njega, kojeg formiraju kratke, uredno podšišane i guste pubične dlake. On je golman. Semafor otkucava poslednje sekunde. Protivnički klub. Neka bude prokleta Minnesota Wild je u kontri. Najbrži kolektivni sport na svetu. Najluđi. Najbolji. Munjevitom brzinom se bliži desni bek koji iskusno vodi pak ispred sebe. Dodaje centru. Ovaj iz prve puca po paku. Jebeno brzo. Prebrzo. Tamo u daljini, kao da vidi poznato lice. Dekoncentrisan. Ne reaguje. Prekasno je. Pak je skoro tu. Udarac. Jak. Urlik. Pogodio ga je u kurac. Mrak.\Nevezana fantazija ili san ili noćna mora.

Nije nosio gaće. Uspavao se. Trgao se negde oko jedanaest. Posle noći proveden na krovu, u naizmeničnom posmatranju perseida, ispijanju vina i jebanju sa devojkom ili kombinovanja tih radnji - na primer, dok ga je jahala, junački je potezala iz flaše ili, na primer drugi, preuveličavanje/dok je svršavao, ugledao je jednu ogromnu padalicu što se protegla preko pola istočnog neba i ostala nekoliko trenutaka duže na njemu no što je obično. Nestala je sa konačnim trzajem polnog organa koji je se, duboko u devojci, oslobađao i poslednje kapi semena.\preuveličavanje.
Izmišljen mačo momenat da niveliše njanjavost zvezda i vina/Potom ju je uvukao u kuću, bacio na krevet, sa leđa je povukao za kosu, vukao je sve dok nije bila na kolenima i, kao zver svoju ženku, uzeo je sa leđa. Vukao ju je za kosu, šamarao maleno dupe i, onako vinom omamljen, trajao je dovoljno da joj pružu tri orgazma. Konačno je i sam isprskao, ipak ne posebno spektakularno, po njenim leđima i ubrzo zaspao\Izmišljen mačo momenat da niveliše njanjavost zvezda i vina.

Modernom konzumentu umetnosti i zamalo-umetnosti pažnja i koncentracija su na niskim granama. Ometani internetom, televizijom, sveobuhvatnom bukom ovog sveta, a pre svega svojom glupošću, lako gube volju za čitanjem, čitaju mehanički, ne shvataju, zaboravljaju šta, zapravo, čitaju. Najmanja digresija ih zbuni, sludi, pa zaborave na osnovnu nit priče. Zbog toga rekapitulacija i resetovanje:
Probudio se u jedanaest.
Navukao na sebe trenerku i dres, zaboravljajući gaće.
Kurac mu je bio dignut.
U krilu je držao netbuk. Čudo se grejalo ludo i usred zime, a tokom vrelih dana - kakav je bio ovaj o kome čitate - sranje se davilo u sopstvenom znoju, grcalo i štucalo, preteći da će svakog trena riknuti. Koliko god je bio zahvalan na činjenici da nema gaće dok je dolazio ovamo - bilo je zaista prijatno šetati tako, i nije se previše znojio - sada mu je bilo sasvim svejedno. Obrijana jaja su se znojila ko luda, gotovo da je počeo osećati njihov smrad. prokelto leto!
No, nije mu bilo tako loše. Kurac u agoniji bolne erekcije i vrela, rebrasta stvar odmah iznad njega su predstavljala jednačinu koju bi rešio i jedanaestogodišnjak. =Trljanje. Rebra su tu bila zarad hlađenja kompjutera, naravno. Kurca baba večerala. Tome nisu služila, ali prevlačiti, krajnje sporo i oprezno, tu rebrastu donju stranu računara preko napaljenog kurca, ispod tanke tkanine, je bilo jako prijatno. Previše prijatno.
Momenat u kome pisac shvata da je homoerotičnosti, dostigla uznemirujući nivo i počinje pisati i pičetini preko puta napaljenog čoveka u dresu i to o dupetu te pičetine, ne shvatajući u potpunosti dubinu svog problema/Razlog sve napaljenosti nesretnika u dresu bila je ona. Dok se lagano znojio u kožnoj fotelji, ona je bila na trosedu prekoputa njega. Delio ih je sto koji je uspeo da istovremeno izgleda i minimalistički i kič.
Zvala se... nije znao. Za medije je bila - Aja Sofija, a medijska stvarnost je već dugo i jedina stvarnost koja se računa. Aja Sofija! Krv ti ludu jebem! Momenat u kome jasno, poput sove naoštrene na malog, jadnog, mršavog, poljskog miša, poput Nostradamusa kada mu se kesa malko isprazni, vidite da će svet neumitno i brže no što čak i većina silnih sektaša misli - propasti.
Sasvim odvojen od stvarnog sveta stvorenog zahvaljujući reflektorima i kamerama, autistično zatvoren u svoj izmišljeni svet seksa, ljubavi, životinja, pisanja, seoske prirode i alkohola, sa prijateljima izdresiranim tako da mu te priče iz njihovog stvarnog sveta ne prenose, ostao je zabezeknut kada je čuo "Aja Sofija, starleta i model". Da je bio u svojim najboljim stonerskim danima - umro bi od smeha. Ovako je samo dobio želju da umre. Čovek sa trideset sve češće dobija naizmenične napada straha od smrti, kao i žarke želje za istom.
U licu je bila ružna. Preko napumpanh usana se i moglo preći - i zamisliti kurac među njima - ali preko tih očiju zaista teško. Koliko god ofucano, prepotentno i njanjavo zvučalo - oči lepo pokazuju svačiju glupost i površnost, kao na dlanu, kao na fejbuk "novosti" tabu. Izostavićemo onaj deo o duši i očima. Tupav pogled, prazan, pogubljen, trom. Bože, trom. Da. Kao da su se i same oči sporo pomerale, ali da je um za njima još više kasnio. Dugo im je trebalo da vide nešto, još duže da shvate to što vide. I baš u tom među prostoru, između viđenog i shvaćenog, dolazila je ta odbojna šupljina, ništavilo. Neprijatno je bilo biti u prisustvu takve osobe. Iritantno, takođe. Kao loše sinhronizovan film kome zvuk kasni za slikom. Nosila je i sočiva napadno plave boje, ali to ništa nije skrivalo. Jedino, pomislio je čovek u dresu, da ih nema, možda bi video sve do lobanje na drugoj strani glave. onda s eu mislim aispravio - videti ništavilo ne deluje baš moguće i pravilno. I Sitni gestovi - način na koji je treptala, način na koji je disala (kroz usta) i to što je svako malo ostavljala donju usnu oklembešeno otvorenu, jednako su nervirali. Nervirali njega - jebenog zen majstora, neko drugi bi joj bejzbol palicom prebio to glupavo lice.
Nije prošlo dugo dok nije konstatovao, sa radošću i zabrinutošću istovremeno, da ga fantatsično izbole kita za sve to!
Bila je u sivoj trenerci ispod koje, koliko god se trudio, nije uspeo ni da nazre gaćice.
Imala je bezobrazno dobro dupe. Definicija "dobrog dupeta" za udžbenike, enciklopedije i slike koje bi trebalo pokazati vanzemaljcima, kako bi nas videli u najboljem svetlu, dok razmišljaju da li da nas zgrome ili poštede. Dupe koje nije prosto nešto mesa što je puklo na pola. Dupe koje nije tu samo zahvaljujući blažesnoj genetici ili nekim suludim vaseljenskim slučajem. Dupe kao rezultat silnih sati provedenih u teretani. Dupe kao njena fakultetska diploma. Dupe kao njena kućna biblioteka. Dupe kao njeno vrhunsko životno dostignuće i karta za život iz snova. Dupe kao karta za holivud. Dupe kao zlatno runo. Dupe kao sveti gral.
Dupe vredno poštovanja!
 I nekakvu roze majčicu. Bez brusa. Savršene, koliko i plastične sise. Bradavice su veselo štrčale. Izgledale su dobro, zaista. Ali, dupe je bilo dupe.\Momenat u kome pisac shvata da je homoerotičnost dostigla uznemirujući nivo i počinje pisati i pičetini preko puta napaljenog čoveka u dresu i to o dupetu te pičetine, ne shvatajući u potpunosti dubinu svog problema.

Već je ponešto i zapisao.
Da.
Bio je pisac.
Pojedini su smatrali da je bog, nešto brojniji da je vrlo dobar do fin, on sam je bio ubeđen da je kurac na biciklu, a većina se sa tim slagala. Upravo zbog većine je i bio tu. Prethodne tri knjige su se prodale... nikako. Prva je bila do jaja. Knjiga koja je definisala generaciju, što bi rekli kritičari i oni bljutavi natpisi po koricama. Srbija na početku milenijuma, tranzicija i klinci u njoj. Kao alva je otišlo. Ali nije to bilo ono što je njega zaista zanimalo. Pisanje je za njega bilo igranje. Sledeće tri knjige su bile čudne, eksperimentalne, post-moderne, avangardne i... prilepite svaki mogući pretenciozni pridev koji će masu odvojiti od književnog dela. Činjenica da poznaje narko dilera se nekako, konačno, isplatila. Taj narko diler (od koga je, inače, nabavljao LSD, pečurke, salviju i ostala sranja) kara jebenu Aja Sofiju. Aja Sofija hoće svoju "autobiografiju". Pisac je tu da dostavi. Jednostavno.
Pisanje za njega bilo je igranje/Baš kao karanje. Zabavno, božansko, svaki put za pamećenje, neophodno, nezamenjivo. Stavljanje poslednje tačke bio je orgazam. Shvatanje da je gotovo, isčitavanje i puštanje u javnost bilo je i najlepše - oni momenti nakon snošaja, momenti opuštenosti i nepatvorene sreće.
Igranje. Poput lego kockica. Od ničega stvori kule i dvorce i svemirske brodove i čitave civilizacije i sve u jednom pokretu sruši i sklopi nazad u nakaznu viziju potpunog ludaka što sedi u masažnoj fotelji na vrhu Olimpa, puši tompus i loče viski i naziva sebe Zevs ili Odin ili Perun ili Jahve il Bik koji sedi u masažnoj fotelji.
Sadističko dete koje traži od oca koloniju mrava samo da bi je zasipalo solju, benzinom, palio očevim zipom, polivao vrelom vodom, pa stavljao u zamrzivač ili jednostavno uzimao mrava po mrava i gnječio svojim poganim prstićima.
Ne neostvaren fudbaler, već jebeno neostvaren Robin Hud koji samo u njegovoj igri može ispraviti svu nepravdu ovog sveta. Autoseksualni spoj boga i đavola sposban da stvara i uništava.
Diviti se velikanima pisane reči tako što ćeš od njih bežati što dalje, kao indijanac u brda, kao hrišćanin od poštovanja zapovesti, a ne tako što ćeš ih oponašati.
Izučavati pravila, istoriju, pravce književnosti samo da bi ih uspešnije kršio,
lomio, palio, za sva vremena rušio.
Putovanje sa jedva jasnim početkom, ali potpuno nepoznatom ishodnicom. Pisac koji se gnuša sižea i scenosleda... planova. Pisac koji nije poput urbaniste, pa da unapred zna tačno kako će njegovo delo, baš kao što ovaj zna kako će grad ili deo grada, izgledati. Pisac koji nije baštovan, pa da, iako ne zna tačan oblik, zna prirodu svog dela, kao što ovaj zna da je posadio ružu ili ljiljan, iako nije baš siguran u boju i to koliko i kako će rasti.
On je pisac koji je prigrlio haos i noć i neznanje.
Pisanje za njega je za lepotom traganje.
\Pisanje je za njega bilo igranje.
Pisanje je za njega postalo način da se zaradi.
Imao je trideset godina i devojku koju je želeo ženiti.

Digresija o braku, pesma o braku/A šta je brak?
A šta je, bestraga mu glava,
brak no zvati neku devojku svojom ženom?
No šta je brak no čuti "mužu moj"?
Šta je brak?
Ako brak nije kada kažete:
"S tobom želim živeti do kraja života", šta je?
Šta je brak, ako nije ono kada vaše uši čuju:
"Želim živeti s tobom do kraja života"?/Digresija o braku, pesma o braku.

Želeo se oženiti ispod hrasta, u šumi, samo sa prijateljima najbližim. Samo reći reči. Samo čuti reči. Do papira mu je stalo koliko i do polnih bolesti, otprilike. Mada, verovao je, deljenje tripera može jačezbližiti par ljudi od potpisa i pečata i svadbe u nekom kič restoranu, sa trista sasvim nebitnih zvanica  koje žderu, loču i treš hitove nariču. Ali mu je do nekakve ceromenije ipak stalo!
Godine su prolazile i njemu neizvesnost samostalnog rada na ivici egzistencije više nije odgovarala. Nisu mu odgovarali ni sitni poslovi koje je uzimao sa strane - što vezani za pisanje, što sasvim od pisanja odvojeni. Hteo je da uzme kintu, na brzinu. Za nju. Za njega. Hteo je da uzme kintu i zar je ikakav drugi jebeni razlog potreban?
Pare na ruke, plus procenat od prodaje. Jasna stvar.
Šta ga boli kurčina?
Uvek je voleo da piše o jebanju, a u toj njenoj "autobiografiji" će verovatno samo jebanja i biti.

Pila je kao smuk. Stukla je sedam, osam koktela vrlo brzo. Čaša joj je ostala prazna, pa je otišla do kuhinje po još. Dupe/Jebote kakvo je!\Dupe. Ustao je, pokušao nekako da upaše dignutu kitu. Odlučio je da ode do kupatila. Da išamara budalu, pa da može da radi kao čovek.

Aja Sofija gubi nevinost/Vrata su uz gromoglasan tresak i spektakularan vatromet iverja, konačno, pala. Prvo je kroz njih prošao "jarac", a za njim su se pojavila zastrašujuća, zajapurena, brkata, znojava lica osvajača, koljača i stranaca na ovom svetom mestu. U verižnjačama, sa šiljastim šlemovima i mržnjom u tamnim očima. Jarac je tresnuo o tlo crkve, dižući rpašinu. Jatagani su izvučeni. Začuo se ratni poklič i pokolj je otpočeo. Starci. Sveštenici. Žene. Deca. Kurve. Prosjaci. Lopovi. Svi koji su u očajanju potražili sklonište u crkvi, u beskrajnim molitvama pod freskama i mozaicima. Svi oni su vrištali, plakali, krvarili ili već uveliko i sasvim bili mrtvi. Probadali su trbuhe. Odsecali glave deci. Starcima su lobanje drobili o svecima ocrtane zidove. Žene silovali i mučili. Noževima su, po čelima ubijenih sveštenika, ucrtavali tri naopako okrenuta polumeseca.
I pre nego što su poslednji izdahnuli, donešene su teške macole i počeli su kršiti freske i mozaike.\Aja Sofija gubi nevinost.
NE TA AJA SOFIJA!!!
Srbska Aja Sofija gubi nevinost/A, šta sam ja znala? Imala sam fazon četrnaest godina. On je bio stariji. Baš stariji. Dvadeset i tri. Bio je, jebiga, glavni u gradu. Čitav Trstenik je znao za njega i znao je čime se bavi. A, ja... guska glupa. Izašla u centar sa drugaricom. Neki kafić, glavno mesto bilo u to vreme. I tako... znaš kako to već ide... Baš to veče je bilo veče kada sam prvi put probala alkohol. Mis'im, zaista probala, ne ono kada ti daju malo rakije na slavama kao detetu. Prvu votku smo same naručile. Konobarica nas nije ni pitala za godine, ma ni dva puta pogledala. Mada, jesmo izgledale starije. u kratkim suknjama, majčicama,  našminkane i sve. Drugo piće su nam naručili neki ružnjikavi, bubuljičavi likovi. Siguran si da nećeš nešto? Mojito ili džin-tonik? Ne... Onda je u to neko vreme došao on. Crni Pajero džip! Kada je izašao iz njega, jebo te bog! Bio je u atlet majici i sa friškom tribalnom tetovažom preko cele napucane ruke. Naočare je nosio. Ocrtavao mu se pištolj opasan u trenetku. Majmun klasični. Sada verovatno trune u zatvoru ili je već istrulio u nekoj jami. Bilo je potrebno još pet-šest godina i ove dve bebe", u obe šake je uhvatila svoje sise, "da bih shvatila da su pravi kriminalci oni u odelima, što izgledaju uglađeno, obično, čak dosadno. I... šta znam, ovaj deo ćeš možda morati da nabudžiš malo. Motao se po bašti kafića, pozdravljao sa ljudima, svako malo je nestajao negde. Nakon nekog vremena našao se za našim stolom, naručio viski s ledom za njega, nama po đus-votku. I nekako sam se ja, samo jebeno ja, našla u njegovom džipu. Pokidao je majčicu, grudnjak isekao perorezom iz džepa i jebao me na oborenom zadnjem sedištu. Znaš, sa onim pomoćnim, prilično je udobno. Da li je bolelo? Naravno. A, onda mi ga je gurn'o u dupe.
Posle me je na izlazu iz grada izbacio iz džipa. Golu. Bacio je samo suknjicu na mene. Cipele je izbacio kroz prozor nekih dvesta metara dalje.
Možeš napisati da sam u to vreme išla u crkvu, postila i sve.\Srbska Aja Sofija gubi nevinost.

Nije bio siguran da li je bila baš toliko pijana, da li je nimfomanka, da li joj je bilo dosta priče, a nije ništa drugo znala da radi ili nešto četvrto ili sve to skupa, no - pojebao ju je. Rekla mu je da je trosed udobniji, da sedne pored nje... Donela mu je viski sa šakom leda, iako je on uporno odbijao. I... pojebao ju je.
Sedeo je na tom trosedu, pušio, u krilu su mu bila njena stopala, koje je dodirivao desnom šakom. Igrao se sa njima pomalo, a uglavnom ih samo držao. Penis mu je bio mlitav, no osećao je da neće dugo takav ostati. Nije se gadio. Nije se ni najmanje gadio. Očekivao je da hoće. Onog momenta kada svrši - instant osećaj gađenja. Prema njoj. Prema njemu. Ništa. Istovrmeno se plašio se i nadao da će osetiti stid i kajanje. Zbog njegove devojke. Zbog njegove žene. Ništa.
Imala je lepa stopala.
Jebaće je u dupe.

Jebao ju je u dupe.
"Imam ideju", počeo je dok su zagrljeni i znojavi ležali na podu, sa flašom viskija pored, "jedna knjiga je malo. Dve, tri. Razvodnjićemo, razvući, izmisliti. Imam ideje. Biće odlično!"
"Mhm", je bilo sve što je ispustila.
Osetio je potrebu da opere kurac.

Izdavač piscu/Mašiš planirani broj reči! Skraćuj! To je zbirka priča, više autora je tu! Nisi jebena zvezda večeri!\Izdavač piscu.

Kraj/Knjiga je bila gotova za svega mesec dana. Posle toga se nisu jebali. Griža savesti nije bila brza, ali je ipak stigla. Nije bila prejaka, svakako nedovoljna da ispadne ultimativna budala i otrči kod svoje skoro-žene i sve joj prizna. Mada, nije ni to bio razlog. Jednostavno nije imao želju. Takođe, analni seks mu se i nije dopao nešto.
Knjiga se prodala odlično. zapravo, već se i treće izdanje prodalo odlično. Štampa se četvrto. Nisu to neke pare, naravno. Ne živi kao bog, niti će od pisanja ikada tako živeti, ali kaplje, a to je sve čemu se ikada i mogao nadati. Uskoro objavljuje svoju knjigu, koja će se, jednako kao i prethodne, popišati po svemu i loše prodati.
Ženi se za mesec dana./Kraj

Nikad zaista nije kraj/Nije pisao nastavak autobiografije popularne Aja Sofije. Odbio je ponude koje su progresivno bile sve primamljivije. Njegova peta knjiga je naišla na pozitivne ocene kritike, a i čitalaca. Svi su slagali da je našao meru u svom haosu i ludilu. Moguće je, stario je, na kraju krajeva. Možda je i pišući prokeltu autobiografiju, konačno naučio da razmišlja džepom i to nesvesno prebacio i na svoju knjigu? Moguće je i to. Jedino je bilo sigurno da ne želi da se bakće sa tom glupačom ponovo.
Došao mu je prijatelj na pivo i doneo novu sofijinu knjigu - "Svi moji ljubavni promašaji".
"Okreni 152. stranu i pročitaj prvu rečenicu drugog pasusa", rekao mu je.
Učinio je tako: "Bio je to pisac koji mi je pomogao na mojoj prethodnoj knjizi. Bila sam tada nesigurna u svoje spisateljske sposobnosti, nisam želela da se obrukam, pa smo ga angažovali za neku siću. Dopao mi se. Bio je nekako čudan, dalek, imao je nešto u očima. Bio je to najgori seks u mom životu!". Zaklopio je knjigu.
"Majku joj jebem kruvanjsku, da joj jebem!", psovao je, dok mu se drug smejao./Nikad zaista nije kraj.

Da li se iz haosa rađa mir?
Iz ružnog - lepota?
Pitao sam se uvek.
Ili je proces 
tužnijeg kraja?
Možda je čitav proces samo krug?
Život-smrt-život?
Ili je sve što postoji rupa, bezdanj?
Pička-raka.
Porodilište-zadnje sedište juga-Lešče?
Ne!
Nije ovo o životu!
Ovo je o pisanju, o umetnosti i pokušaju umetnosti.
Ovo je bio haos.
Dolazi red.
Šta će Vam se više dopasti?

Plava Mačka i Šredingerov Mačor

Igrali su šah.

Starac i bubuljičavi pubertetlija.

Bilo je rano proleće, sunce je sijalo i činilo to prepodne prilično ugodnim. Mladić, sa hormonima koji su divljali njegovim telom, bio je odeven u srebrne uske pantalone koje su se završavale zvonastim nogavicama i prslukom iste takve boje, dok je ispod njega nosio crnu majicu sa logom nekakvog pomodarskog benda. Kosa mu je bila jarko zelena (inače je svetlela u mraku), a, već pominjano, bubuljičavo lice bilo je ukrašeno (ili unakaženo) raznim tribalnim tetovažama (koje su, jednako, svetlele u mraku). Bio je baš nalik desetinama hiljada svojih vršanjaka u tom Beogradu i te godine. Ukratko, retro futurizam i naivni post-humanistički sci-fi ponovo su bili u modi. Kao i loši "uradi sam" bendovi. I taj je slinavac, baš kao i svaki tinejdžer pre njega, od vremena kada je izraz "tinejdžer" bio izmišljen, ne znajući baš šta je, tu na raskrsnici između detinjstva i pravog života, odabrao jednu od ladica da se u nju udene. Bolje biti išta, nego ništa. A, šljašteće zvoncare su mu ipak bile privlačnije od kožnih (od prave, proklete kože, zamislite!) pantalona i šešira i opasača i znojavih košulja koje su vukli oni prljavi neo-kauboji. I nije podnosio onu njihovu iritantnu, seljačku muziku! I njihova silna opijanja. Nije voleo alkohol. Prezirao ga je.

No, u redu. Taj bubuljičavi, tetovirani i, u svakom smislu te reči, pogubljeni tinejdžer je jedva bitan za ovu priču. On jeste lik u njoj, dodaće joj malo vedrine i dubine, ali je suštinski nebitan. Možda čak i izmišljen. Možda. Možda zaista nikada nije i nikada neće postojati. Možda. U jednoj verziji ove priče ne postoji. U drugoj je daleko, daleko bitniji... No, uglavnom, tu je. I za sada dosta o njemu.

Daleko bitniji, nemerljivo bitniji za ovu priču je starac koji je tog klinca učio da igra šah. Tu, na, anti-gravitacionim štitovima čuvanom, zidiću Kalemegdana. Tog prolećnog prepodneva. Te dve hiljade šezdeset i neke... Jedini problem je bio taj što dotični starac baš i nije bio neki prizor i nije se imalo mnogo šta o njegovom izgledu pisati. Debele, tople bež pantalone, još deblji i još topliji vuneni džemper gotovo neoposivo mrljave boje, sa nekoliko slojeva majici, podmajci i košulja ispod njega i neka smešna, gotovo anahrona kapa na glavi. Iz kape je virio dug i tanak sedi rep, a lice je prekrivala seda brada. Duga i ne posebno gusta. I pored sve garderobe bilo mu je hladno. Dok je telom dečaka jurila uzavrela mladalačka krv, ostarelim čovekom u predebelom džemperu vukla se i do krajnjih tačaka njegovih ekstremiteta jedva dolazila hladna tekućina dovoljna da ga drži samo nekoliko koraka od smrti. 

"Ponovo isto otvaraš partiju", rekao je starac, strogo i gotovo iznervirano. Celog života je verovao da su ljudi glupi, a da su posebno glupi upravo mladi ljudi i mladi polu-ljudi. Klinac prekoputa njega je urpavo pripadao potonjoj, najtragičnijoj, grupaciji. Sa godinama se to uverenje samo, što je krajnje neumitno kod svakog pomalo ogorčenog starca, neosvojivo dobro utvrdilo na vrhu brda njegovih prepotentnih predrasuda i ubeđenja. Tragično je bilo što je upravo tog klinca neopisivo glupe frizure i bednog muzičkog ukusa (naime nikako nije mogao svariti džez!), smatrao za jednog od pametnijih iz njegove generacije. Zato je i igrao šah s njim. Zato mu je i davao knjige. I išao u Kinoteku sa njim. U redu, nije ni imao pametnija posla, sve da je mali bio i nedotupavi beznadežni slučaj novog vremena. Naravno, bio je krajnje svestan da je još i Sokrat trabunjao o tome kako je omladina ovakva i onakva, svestan da se upravo pretvorio u samo još jednog starca koji priča što su milijarde staraca pričala pre njega. Nije ga bila briga. "Pešak, lovac, skakač, kraljica. Uvek isto. Do sada već mogu i zatvorenih očiju da igram sa tobom. A, pritom sam nikakav igrač i prilično izlapeo. Znaš? Nije šah mehanički niz pokreta, on je veći od života. On je najbliža replika bitke kod Vaterloa, on je bitka za Staljingrad, on je, na kraju, kada ostaneš bedan i jadan sa lovcem, topom i tri piona, zato što si bio nepažljiv i zato što si igrao samo da bi igrao, bitka kod Termopila. Vrati sve figure na početne pozicije i otvori partiju ponovo. Na prokleto drugačiji način!"

Klinac baš i nije znao da li želi biti ovde. No, pobegao je sa časa i to sam. Niko drugi nije smeo. Pičke. I nije baš ni imao kuda otići. Jednostavno je iz škole došao ovde, jer je znao da će prokleti starac biti tu. Baš na ovom zidiću, sa baš tom prokletom, olupanom tablom za šah i pravim drvenim figurama, koje je video samo kod njega. Zakolutao je očima - što je bio gotovo neki urođeni, evolucijom još uvek ne objašnjen, ali sasvim prisutan gest u svim pripadnicima homo sapiens rase starosti između jedanaest i sedamnaest godina od kada je vremena - i počeo da vraća figure. 

"Hoćeš da ti pričam nešto?", upita je starac, sada daleko nižim tonom, da nije pušio po dve pakle cigareta na dan već nekoliko decenija unazad, mogli bi reći "umiljatim" glasićem, ali to nije bio. Bio je promukao i grub, gotovo toliko da bi se, u nekom drugom vremenu, čovek zapitao da nema rak grla, možda? Ali, nije ga imao - rak beše davno izlečen. Izbačen iz ljudskog DNK-a.

Dečak ga je pogledao. Voleo je njegove priče, samo... "Nemoj o tome kako si bio mladi revolucionar, kako si promenio Srbiju, kako si je oslobodio, kako si je preporodio. Molim te! To si mi pričao milion puta. Dva miliona puta! A, čak ta tvoja Srbija baš i nije ispala nešto!"

Starac se nasmešio. Bacio pogled sa tog zidića na silni Beograd ispod i... iznad njega. Na njegove plutajuće kule, vazdušne, anti-grav bulevare - jedan je čak nosio njegovo ime - sa savšreno restauirane zgrade na zemlji, da budu identične onima između dva svetska rata... Pokušao se samo setiti starog grada, tamo negde sa početka veka i da ga uporedi sa ovom suludom metropolom. Nije uspeo, prevazilazio je taj zadatak njegovu sada već skromnu, staračku, crknutu maštu.
Nije ispala dobro?
Deca, ništa ne znaju!
 Ova Srbija i ovaj Beograd bili su veličanstveni. Najlepše mesto za život. "Dobro, dobro. "Ispričaću ti samo ono ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam se upropasti" Znaš li odakle je to?"

Dečak je samo odmahnuo glavom. Zahvaljujući čiči pročitao je brdo knjiga i odgledao dva brda filmova, ali nije znao odakle je ovo.

"Ah, "Lovac u žitu". Mogao bi pročitati, u tim si godinama. Mada, šta znam, bio je, ako ćemo iskreno, prevaziđen čak i u moje doba, nesposoban da valjano ostari. Tebi bi bio smešan. Zaboravi i slušaj."

***

Vreme je stalo. 

Sasvim.

Poprilično prazna tvrđava, sa svojim redovitim penzionerima koji pate od nesanice, ponekim zaljubljenim parom koji se tu našao ovako neobjašnjivo rano (umesto da su opušteni, goli i krmeljivi u svojim krevetima), poneki čistač ili prodavac suvenira, poneki pas lutalica i jata golubova, gugutki i vrabaca stali su kao zaleđeni.

Bukvalno niotkuda se pojavio starac. Pojavio se i krenuo da korača ka onom zidiću, gde je naš čudnovati par, sa šahovskom tablom između njih, ostao zamrznut, kao pauziran na  trakama drevnih video-rekorderima. Starac je nosio smešnu kapu, mrljavi, debeli, vuneni džemper, bež pantalone... Imao je dugi sedi rep i jednako sedu bradu. Da. Shvatate - bio je istovetan onom starcu što je igrao šah i što se upravo spremao da započne jednu od svojih pripovesti. Ipak, ne baš sasvim istovetan. Lice je bilo drugačije. Bilo je nešto zdravije, punije, rumenije. Usne gotovo da su se same krivile u neki ležerni osmeh, koji kao da nije mogao da sakrije, već je morao da pokaže sreću i spokoj njegove duše. Pogled je takođe bio drugačiji. Življi, gotovo mladalački. Prišao je zidiću, seo na njega i okrenuo se u pravcu parkića, zagledao se u neku nedefinisanu tačku i počeo da priča. Izgledao je, a i zvučao kao neki novinar ili glumac u dokumentarnom filmu iz sedamdesetih godina dvadesetog veka. Kao da je malo ukočeno pozirao ispred davno zaboravljenje 2D televizijske kamere i kao da je pričao u mikrofon. 

"Sigirno ste zbunjeni. Ja ovde, a i opet ovde ja", pokazao je na zaleđenog starca. "Odmah da Vam kažem - ja sam u ovoj pripovesti sasvim nebitan. Ja sam mogao biti On", ponovo je pokazao na zaleđenog starca, "ali nisam to nikada postao. No, ponavljam, to je sada sasvim nebitno. Pripovest ovog starca počinje kada je imao dvadeset i četiri godina, a ja sam mogao nastati kada je imao svega dvadeset. Dakle, sasvim sam irelevantan, prisutan čisto da ti objasnim par stvari. Jer, veruj mi, na mestu gde... na neki način obitavam, mestu gde obitavaju sve naše propuštene šanse, nema baš mnogo šta drugo da se radi. Dakle, ovom starcu se pre ravno pedeset godina i par meseci preko, dogodilo nešto. Nešto veliko. Nešto što menja život. Zauvek. 
Napravio je sranje. 
Ah... kako da Vam to obajsnim. Vozili ste se nekad vozom? Onim užasno sporim i zastarelim artefaktima minulih vremena? Ako ste neki srednkjovečni par u potrazi za malo jeftine romantike, iskreno na granici patetike više, verovtano jeste. Ili neka devojka zaljublejna u sve što je arhaično. Divno je zar ne? Sporo, izvesno, jednosmerno, jednostavno. E, sada, zamislite da je život vožnja vozom. Jeste li? Sasvim suludo, zar ne? Ubsitveno dosadno! Život je sasvim drugačiji od linearne vožnje tim zastarelim skalamerijama. Život čak nije ni vožnja zemaljskim auto-putem. Znate ono, ide sasvim ravno, ali vam ipak dozvoljava da malo mrdate levo i desno, da makar iazaberete jednu od tri, četiri, pet traka i po neko bitno isključenje na svakih stotinjak kilometara i jefitnim restoranima, motelima i štrokavim klonjama na svakih pedeset. Život čak nije ni to. Život je haotičan, smislenog urbanističkog plana lišen, saobraćajni krkljanac starog Beograda. Ako ste dovoljno matori da Vas bole leđa i da mokrite malo češće no ranije, sigurno znate o čemu Vam pričam. Bezbroj bulevara, ulica i uličica, ispresecanih poput krvnih sudova. Užasna, užasna rabota. E, to je život. Milion skretanja, prečica, slepih ulica, večito kašnjenje, talas cvrenih semafora, saobraćajnih gužvi i nesreća. I tri jebena miliona raskrsnica. U redu, neke su sasvim nebitne. Neke dve male uličice se seku na pola puta od ničega ka ničemu. Nebitno. Kao neka raskrsnica u Barajevu ili, ne daj bože, u Malom Mokrom Lugu. Neka raskrsnica nije samo raskrsnica, već je prokleta Mostarska petalja! E, upravo na jednoj takvoj životnjoj petlji nastaje ovaj starac pored mene. Lagao bih i uticao na tvoj sud kada bih ti rekao sasvim nesrećan. Malo je on prazan, setan, ogorčen, ali ipak sposoban da nađe lepote u ničemu ili skoro ničemu, uspeo je da skrpi kakav-takav život i stekne makar privid sreće. Dakle nije očajnik. Ali je mogao biti očajnik... Ali je mogao biti i srećniji. Mogao je biti srečnik pravi! I još uvek, zapravo, može. 

Razmišljaj o ovom starcu kao o Šredingerovoj mački. Mačoru. Ofucanom mačoru. On je trenutno ovde, na kalemegdanu, ali i nije. On je trenutno usamljen, ali i nije. Baš kao što ovaj bubuljičavi kreten nije njegov unuk, a mogao bi da bude. On je trenutno živ, ali do kraja priče može biti samo duh prošlosti baš kao i ja. Ispariti i stvoriti se na jednom daleko lepšem i za njega sretnijem mestu. Može, ostati jednako stvaran u ovom Beogradu, stvaran koliko je to gravitacija i činjenica da se Zemlja vaistinu okreće. Do kraja priče on je u rascepu, međuprostoru, međukosmosu, sa tendecijom da završi kao srećnik, alkoholičarski bednik ili da ostane jednako na pola puta, prazan, kakav je sada, ovde, zaleđen, pored mene.

 Do kraja priče... 

Zavali se i čitaj pažljivo.

***

"Pričaću ti o nečemu što se desilo pre ravno pedeset godina... i par meseci preko. Važi?"

"Što da ne? Pričaj!"

"Ali, pazi, tu priču nikome još od tada nisam ispričao", rekao je starac pokušavajući da zvuči značajno.

Dečak se iskezio. "I još je pamtiš? Tako izlapeo?"

Promukli starački smeh, koji se zamalo prelio u kašalj. "Pa... sećam je se baš kao i prvog dana, što, opet ne znači da je se sećam. Naime, napio sam se ko svinja te večeri. Ko govedo. Bezobrazno sam se napio!"

Klinac se smejao. "Čoveče, genijalan početak knjige!"

"Ne prekidaj me, molim te. Ajde, prvo, povuci potez"

Klinac je umuknuo i povukao jednog od svojih pešaka. Dok starac bude pričao, igraće šah. Sporadično pomerati figure, tek ovlaš razmišljati o njima. Poneki prodavac slatkiša ili suvenira će im prići. Poneki prosjak, takođe. Jeste Srbija na polovini dvadeset i prvog veka bila lepo mesto za život, ali nije bila baš savršena. Starac će kupiti slatkiše za klinca i kokice za golubove i udeliti koji dinar prosjacima. Proći će pored njih i nekoliko mladih i utegnutih cura, bubuljičavi klinac će se izgubljeno okrenuti za njima, sa sve obaveznom oklembešenom donjom usnom i blagim crvenilom obraza, dok će se starac samo osmehnuti, svestan da je vreme njegovih putenih zadovoljstava davno minulo. Ali, priča će teći i mi je takvim sitnicama nećemo prekidati. Kao i povremenim, prostim i nebitnim upadicama mladog, napaljenog krelca. Sve ćemo to ignorisati. Dakle, priča se pretvara u nerealno dug monolog jednog starca. Prekinut tek na jednom mestu. Ili dva. Možda tri. Pročitaćete već.

"Znaš, to je bilo pre pola veka. Teško da i možeš zamisliti taj život. Čitao si knjige i gledao filmove, ali opet... Neću sada o tome. Spremao sam se neubičajno dugo. Nije to baš i bilo spremanje, više nervozno vrzmanje po sobi i sporadično ispijanje irskog viskija. Ne sećam se koliko je bilo kada sam krenuo, ali je bilo prilično rano. Teško da možeš i zamisliti ta prevozna sredstva. Autobuse. Gradske autobuse. Spori, prljavi, užasno prljavi, ružni. Nešto zaista odvratno i divljačko i ispod svakog nivoa dostojnog čoveka, kada gledam iz današnjeg ugla. Krenuo sam sa perfirije grada... Ne, to nije ispravan termin. "Periferija" je obod grada, prljav i neuređen. U kome se skuplja razni ološ, sa dna kace. Bivši robijaši, budući robijaši, kurve, kockari, narkomani, cigani... Ja sam živeo na selu, lepom, mirnom, čistom, bolno dosadnom i prepunom pasa, pripojenom gradu iz čisto administrativnih razloga. A, tih godina je vladao jak osećaj da grad u to selo baš sporo prodire, dok selo u grad hrli sa svih strana. U kulturnom smisli, a i bukvalnom. Odmah na početku sam kupio flašu američke brlje od viskija. Usput je u autobus ušao i drug. Flaša je otvorena. On je poneo i nekoliko energetskih napitaka... mislim da je to smeće odavno zabranjeno, no nisam siguran. Znaš, on je bio jedan od onih što gase žestinu. Shvatam, taj viski je bio baš sirov i grub, ali čak ni to nisam gasio.

Bilo je to badnje veče. Prošli smo pored nekoliko crkvi i znaš u to doba Srbija je bila post-komunistička i aktuelno turbo-pravoslavna država, pa su se vernici i nazovi-vernici u hordama počeli skupljati ispred zgrada u kojima je, iz nekog razloga, Bog obitavao više nego na drugim mestima. Delovali su mi kao zombiji, što sam i rekao drugu, pa smo malo pričali o horor filmovima. Sa posebnim akcentom na "Stripitzete protiv Zombija", moraću ti pustiti taj film jednom! Neki ljudi su počeli mrko da me gledaju, u autobusima je uvek bilo ljudi koji te mrko gledaju. Šta god pričao. 

Malo je reći da sam do grada bio već pod gasom. Trafika. Neka ružna prodavačica, dobro nije da je se baš kristalno sećam, ali većina prodavačica u tim trafikama je bila ružna i matora. Jer, znaš, imao si samo mali prozorčić kroz koji si mogao da ih vidiš. One zaista lepe i zgodne radile su po prodavnicama u kojima si mogao da ih vidiš cele i da im tražiš artikle na najvišim policama. Kupio sam dve pakle cigareta i tražio sam rizle. Za drogu. Marihuanu. Bože? Ti ne znaš šta je to? Gandža, granje, džidža, trava, vutra? Ništa? Bože gospode! Vi, mladi! Nebitno, zelenkasto sranje koje se motalo u tanke papiriće i pušilo. 

Tu smo potegli po još nekoliko gutljaja žestine. Grubost viskija je sve manje smetala, pa su i gutljaji postajali smeliji i duži, čak i kod tog mog, ne posebno muževnog, druga. Ali, istina je, nismo baš mnogo tog sranja popili...

Prva kafana. Toga više nema. Nema već i predugo. Karirani stolnjaci, omatorele konobarice, bezobrazno niske cene piva koja same pozivaju očajnike i alkoholičare da se sklone sa januarske hladnoće. Naručili smo po jedno "Zaječarsko". Palio sam cigaretu na cigaretu. Iako su mahom samo gorele u piksli, iako sam ih mahom samo pućkao. Jebena nervozna navika, deo rituala, način da se samo upotpuni asortiman otrova koje sam u to doba uguravao u sebe. Što iz zabave, što iz potrebe, što zato što eto. Drugo pivo. A, kafana je bila čudo. Pored nas je bilo još četiri gostiju i svi su sedeli zasebno. Ispijali svoja piva, rakije i vina. Ćutali su. Bili smrknuti, pokisli. Uobičajna slika alkoholičara, klošara, samotnjaka koji loču na badnje veče. Jedan je posebno bio upečatljiv. Sedeo je za stolom koji je bio odmah do našeg. Bio je pogrbljen, nad svojom flašom, motao je neke sitne pare po rukama. Bio je mrtav pijan. Matora konobarica mu se sa, izraženom, toplinom obraćala, zvala ga je "profesore". I stalno nešto oko njega se motala. Kao da je on najvernija mušterija ili čak i malo više od toga. U jednom momentu naručio je još jedno pivo i prebranac za poneti, pritom brojeći verovatno poslednje pare. Preko stolice bio je stavljen njegov dugi mantil, smešna kapa je bila na stolu pored flaše, a bio je u džemperu čudne boje i bež pantalonama..."

***

"Čekaj, čekaj, stani." Onaj mistični starac što-zapravo-ne-postoji se ponovo pojavio. Vreme se ponovo zaustavilo i on je nanovo počeo da priča: "Shvatate? Taj starac u kafani sam zapravo Ja ili ovaj starac pored mene. Mi smo iz istog potekli. E, taj starac-pijanac je upravo jedna od tri ishodnica ove priče. Ali, nemoj se plašiti, on je najmanje verovatna. Dakle, mene na stranu, jer sam, kao što rekoh, sasvim nebitan i iz jedne druge priče, starac na Kalmegdanu, starac u kafani i treći... srećni starac. O kome ćemo tek čitati. Možda čitati. Šredingerov mačor, pamtite

Polako.

***

"Popili smo tu još po jedno pivo. I krenuli dalje. Plan je bio - neki sasvim mali kafić sa divnim škotskim pivom iz neke nezavisne, porodične pivare. Ali, kao što ti rekoh, bilo je badnje veče i taj kafić nije radio. Vlasnik očigledno nije bio alav, kao neki. Zapravo, tih ne-alavih bilo je dosta, za divno čudo. Naišli smo na četiri zatvorene kafane u baksuznom nizu. Tek smo se usrećili... zapravo, usvinjili, u Cigla Baru. Nisam nikada posebno voleo to mesto, ali, eto, te večeri je radilo, a i točili su tamno nemačko pšenično pivo, kao i neko belgijsko manastirsko. To smo i pili. Dva, tri komada. Na televiziji je išla utakmica, fudbal, španska liga. Nećeš verovati, ali posle pet piva mi taj sport zapravo postaje zabavan. Brzam malo, znam, ali preskačem suštinski nebitan deo. Dakle, usvinjili smo se. Platili račun i izašli. Odmah sipred sam iz ranca izvadio flašu viskija, pa smo potegli još jednom ili dva puta, za oproštaj. On je krenuo na autobus, na daleki put kući (usput mu se slošilo, povraćao je kući i imao košmare, ali to nije sada bitno), a ja sam krenuo dalje. Kod nje. E, tu moja propast polako počinje. Kao i prve crne rupe u sećanju. Ne znam tačno kako sam došao do Skadarlije. Znam da sam brzo stigao, svakako. Šta ćeš, život perspektivnog alkoholičara i boema te spremi. Baš lako sam našao zgradu. Ne baš lako pritisnuo dugme pored njenog prezimena, na sada smešno zastarelom interfonu. Pritisnuo i ništa. Pritisnuo i ništa. Moguće da sam pritisnuo zvono još nekoliko puta, nisam siguran. Siguran sam da sam se u jednom momentu uplašio da otvoriti neće. Naravno, nije mi palo na pamet da prestanem da pritiskam prokleto dugme. Shvatao sam, koliko sam u stanju bio da shvatam, njoj je sigurno teže da trpi buku gore, nego meni da nekako stojim na nogama, naslonjen na zid ili vrata i kažiprstom pritiskam, ponavljam, prokleto dugme. Ah! Znaš li da sam u nekom užasno starom, starijem čak i od mene, broju "Zabavnika" pročitao mesijansko predviđanje da će ljudski kažiprst, zato što će se sve paliti i kontrolisati njime, vrlo brzo u budućnosti, produžiti za nekoliko centimetara? Onako pijan sam zamislio sebe sedog i zboranog, sa kažiprstom duplo dužim, kako i dalje pritiskam, i po treći put, prokleto dugme. Glupost čista. Zaboravi to... Takođe, sam u obzir uzeo i činjenicu da možda nisam u stanju da otvorim vrata, da smo upali u neki vid "infinite loop"-a. Zaista, za zdravorazumsko rasuđivanje sam često nesposoban i kada sam sasvim trezan, pijan? Pijan sam i gotovo uvek sasvim posvađan sa mozgom. No, nemoj misliti da je ova rečenica ikakvo opravdanje za ono što je usledilo, samo kažem. Vrata su se nekako, konačno otvorila. Čekaj, jebem ti mater!", urliknuo je starac iznenada, prekidajući svoju pripovest.

Klinac ga je preneraženo pogledao. "Koji ti je, čoveče?"

"Što si igrao to? Što?", starac je spustio ton malo. Prstom je pokazivao na skakača kojim je klinac odigrao svoj poslednji potez.

"A? Šta? Što? Šta fali? Ne možeš mi ga tu uzeti bilo čime, zar ne?"

Starac je odmahnuo glavom. "I to je sve? Odigrao si zato što ga tu niko ne može pojesti, baš kao što ga nije mogao pojesti i na prethodnoj poziciji. Dakle, suštinski, ako pratim genijalni tok tvojih misli, ideja i postupaka, ti si to odigrao, zato što si morao? Zato što pravila igre nalažu da pomeriš neku figuru, bilo koju i muku razmišljanja samo prebaciš na mene? Šta si dobio tim potezom?"

Klinac je slegnuo ramenima.

"Ništa. Baš ništa. Presuo si iz šupljeg u prazno. Bezidejno skroz. Ništa nisi dobio. Samo si izgubio, jer ničim nisi reagovao na moj prethodni potez. Na pomeranje topa. Šta? Taj top ne može nekažnjeno da uzme niti jednu figuru i baš te briga za njega? To je sve?. A, šta može učiniti kroz tri poteza, on ili neka figura štićena njime, to te ne zanima? Ili šta bi ti mogao da učiniš kroz tri poteza tim tvojim nesretnim skakačem, tom tvojom nesretnom konjinom? Vidi sinak...", zaćutao je. Zaista se pretvorio u one što mlađe od sebe nazivaju sinak. Gospode! "Vidi, Stefane... Život je haos. Život je kurac, ako baš hoćeš da znaš. I to baš taj tvoj. Klinački. Nepredvidiv..  Ne znaš koliko će da poraste, kol'ko će tvrd da ostane, kada će da isprska i gde će da zabode. Haos jebeni. Ali, makar šah nije to. Imaš šezdeset i četiiri polja, trideset i dve figure, jasno definisana pravila, apsolutno jedina varijabla je protivnik. Moraš njega znati. Moraš znati kako misli. Kada će udariti, kako će se braniti. No, jedino što je bitnije od toga je da prvo, jebeno, znaš sebe. Ne možeš igrati šah, a da ne znaš šta ćeš odigrati za potez ili dva. I to ne da imaš jedan smisleni plan, već šest, sedam, koji u obzir uzimaju makar najočiglednije protivničke poteze. Razumeš? Sada vrati skakača na prethodno mesto i odigraj potez ponovo."

Starac je zaćutao tek toliko da ovlaži blago ispucale usne. "Gde sam ono stao... Da. vrata su se otvorila. Bila je na četvrtom spratu od ukupno, da ne veruješ, četiri sprata. To ti je priča mog života, zapravo. Prokleti baksuz. Zaposlim se u stolarskoj radnji, u radionici sklapam kuhinje i slične gluposti pola dana. Drugu polovinu idemo na teren da te kuhinje i gluposti montiramo i obavezno je to peti sprat od ukupno pet spratova ili je potkrovlje iznad petog sprata. Znaš, nikada nisam upoznao niti jednog Marfija, ali ako ikada budem imao tu sreću da upoznam makar jednog, bilo kog, dobro ću ga izudarati. Za sve.

Lelujavo, gegavo sam se pentrao. Uopšte nije bilo jednostavno. Ali, pozitivna strana je bila ta što sam tu već obamro od alkohola, i dok je to ostavljalo katastrofalne posledice na moju motoriku, sa druge je strane upumpalo samopouzdanje do krova te zgrade i više čak. Bio sam ubeđen da će sve biti super. Baš super. U redu sada je verovatno vreme da ti kažem nešto više o njoj i tome kako sam je uopše upoznao. Vidiš, kao prvo, nikada o sebi nisam mislio kao o nekoj pički, pičkopaćeniku i tome slično. Nisam nikada bio baš ni samouvereni kreten, iako sam tako možda delovao, tu i tamo. Bio sam samouveren, mada mi je zapravo češće samo bilo baš svejedno, pa sam samouveren delovao. Vidiš, nju sam upoznao preko interneta. Bože. Objasniti tebi koncept interneta. To ti je kao FreeFlow, samo daleko primitivnije i nekontrolisano od strane vlade. Znaš, naša vlada i car su limitirale pristup FreeFlow-u vama slinavcima, da ne dangubite preterano tamo i da ne trulite. Mi smo, mislim moji vršnjaci, bukvalno mogli da živimo na internetu. Dobro, da životarimo i konačno istrulimo. Što je sa mnogo njih i bio slučaj. Dobro, neću te sada time gnjaviti. Uglavnom, eto... mi smo se našli na tom internetu i jedno vreme čuli, prilično intenzivno i onda je to nekako zamrlo. Šta znam... I, zamisli, ja sam skopčao da sam joj dosadio. Baš onako kompletno i potpuno dosadio. Ja, koji sam samo par godina kasnije pokrenuo tajni revolucionarni pokret, svojim govorima i pisanjem digao na noge kritičnu masu i, uz sadruge, pokrenuo stvaranje nove države. Novog carstva. Znam. Opet se malo hvalim. Oprosti ovom sujetnom starcu. Gde sam stao? Ali, brate, ja kojeg čak i ti, tako mlad i pun života, slušaš otvorenih usta, slušaš mene ovako izlapelog, ja isti ovakav, samo tada sposoban da sklopim tri rečenice, a da ne zaboravim početak one prve, sam bio ubeđen da sam nekog ubio od dosade. 

Gde sam prokleto stao?

I onda smo nekako, ni sam nisam siguran kako, ponovo počeli da "pričamo", da se dopisujemo, zapravo. I tako, nekako nizput postajalo stvarno zabavno i sve...

A, taj osećaj nesigurnosti je uvek ostao prisutan. Čak se pomalo pojačavao. Nisam, o bože, bio nesiguran tako kako si verovatno ti sa svojih petnaest godina, ali je to za mene ipak bila novootrkiveno osećanje i bilo je uznemirujuće. Njah, ništa što malo viskija i pet-šest piva nisu mogli da izleče. 

Penjući se možda pretposlednjim, možda poslednjim spratom, pokušao sam da se setim šta sam ono prvo hteo da kažem. Znaš, to je bilo bitno u mojoj glavi. Prva rečenica. nešto duhovito. Znaš, smeh je uvek dobar, baš dobar. Uvek se smej i pokušaj da nasmeješ. Sve ostalo može da ti propadne, u svemu možeš biti bedan, ali širi smeh. Voleće te ljudi. Čak i da ostaneš tako bubuljičav i kretenski tetoviran. Mozak već nije radio. A, i nije bilo vremena za bitnu prvu rečenicu. Mislim da su vrata bila otvorena, mislim da me je uhvatila za ruke i uvela ili nije. ili sam je pratio i gledao u dupe. Ili je to bilo posle. Ne znam. Znam da sam seo na neku stolicu i vrlo brzo dobio kafu. Bila je pijana. Ne voštena kao ja, ali pripita. U džinsu i nekoj plavoj bluzi. Plavuša. Nikada nisam nešto bio očaran plavušama. Ali ona... Imao sam nekada davno običaj da uzmem nečije lice i u mislima ga menjam: frizure, boje, oči, zube, svaki detalj. Pre, dok me je makar malo bilo briga kako ljudi izgledaju. Njoj niti jedna boja osim plave nije stajala. Dođavola, posle nje sam zavoleo plavuše. Obe bivše žene su bile plavuše!

Rez. Sledeća scena. Na višem nivou stana, na krevetu sam. Čekaj! Moguće da sam joj gledao dupe dok smo se peli dotle? Da, vrlo je moguće. Iako savršeno, bilo je to malo dupe, pa čovek smetne s uma lako. Mislim da sam tu kafu zgutao sasvim halapljivo, onako držeći šolju sa obe ruke i na eks ili vrlo blizu tome. Bilo je rakije u njoj. Veselo, baš, sasvim. To je, mislim, i sav alkohol koji sam kod nje popio. E, tu negde stvari postaju baš mutne. Baš. Baš. A, fazon možda sam u stanu čitavih pola sata. 

Rez. Sledeća scena koja nije baš sasvim direktno vezana za bilo koju prethodnu, jer ne mogu da je vežem. Na kauču smo i nekako smo isprepleteni, sasvim fino, ako mene pitaš. Gnjavim joj stopala. Znaš, stopala su jako bitna. Uvek obraćaj pažnju na stopala. Glava mi tu već i nije u stanju da baš stoji uspravno, držana samo vratom, pa je počela da klone jadna. Pada na njeno dupe. Nisam siguran da je bila spuštena baš na njeno dupe, ali to deluje kao idealno mesto za odmor pijane glave i dobar momenat u priči, makar. A, možda sam to kasnije samo sanjao. 

"A, sise?", upitao je napaljeni klinac.

"Šta sise. Kakve sise? Koje sise? Mani to! Nos! Znaš li ti koliko ja volim nos? To je tako genijalan deo lica. Tako bitan. I onaj deo između očiju, gde počinje nos. To je nešto najlepše. Šta me gledaš? Pa, shvatićeš i ti to jednom, ako ne ostaneš površan kreten. Rekla mi je kasnije da sam joj izgrebao nos. Možda mi je zbog toga i najžalije. I ona je govorila da joj je nos velik, gluposti! Smešne gluposti! Da, najviše žalim zbog izgrebanog nosa. Dobro, tu je i ono što sam joj rekao da je ružna."

Klinac je počeo da se smeje.

 "...Ili što sam joj malo rascopao glavu."

Klinac se nekontrolisano smejao i širio ruke.

"Ali to ga se ne sećam!"

Smeh.

"I kada je pala  na parket il nešto. Samo sam se smejao. Nisam mrdnuo da vidim da li je dobro. Samo sam se smejao. U odbranu moju, da mrdnem nisam mogao, a bila je tako smešna. Znaš, onako mala, nešto se zatrčala, nemam pojma i samo se prosula. Tump!", i starac je počeo da se smeje. "Ali delovala je tako premala da bi se zapravo mogla povrediti. Kao kada ti ispadne plišana igračka, znaš da neće biti nikakve nevolje. Moguće, sasvim moguće, da pijan ne razumem zakone fizike i ljudsku anatomiju. Ruka joj je takođe bila izgrebana. Zagubljenom cigaretom sam mogao da zapalim stan. Razvalio sam daljinski upravljač starog 2D televizora. Ali, najgori od svega, ubedljivo najgori su prokleti fleš bekovi - stvari koje su se možda dogodile, a moždai nisu. Potpuno mutne, haotične, nejasne slike krajnje sramnih scena. I danas me more, ako mi veruješ."

Starac je ućutao. Svestan da je toliko toga izostavio. Nije mu se pričalo. Nije trebao na ovu temu. Nakon kraće pauze je nastavio, samo iz principa, jer više ni jednu priču ne ostavlja nedovršenu. "Pre svega toga ili  posle svega toga ili negde između. Hronologija je sasvim razbucana. Pušili smo marihuana. Ja već mrtav pijan nisam mogao ni smotati to sranje, ona jeste. Da se zna ko vozi traktor, ko otvara kapiju. Šta? Ne znaš šta je traktor? Nebitno. I tu kreće ono pravo, ozbiljno sranje. Ali... o tome ne mogu. Zaista. Izvini"

Ćutali su.

"Šta je bilo kasnije? Mislim sa njom, tobom, vama?", upitao je pubertetlija.

Starac je palio cigaretu. "Pa, šta znam? Čuli smo se neko vreme, pa onda više baš i nismo. Odnosno jesmo, ali retko. Kao da nismo. Magije je nestalo, ako ju je ikada i bilo, jelte. 

Ona je ubrzo otišla iz Srbije, a ja sam, kao što znaš, upao u "Mladu Seerbiu". Prvo je bila u Holandiji, zatim u Americi, posle sam joj izgubio trag. Mislim da je otišla na Kubu ili negde. Kada je revolucija bila gotova, kada sam se povukao iz političkog života, kada sam pobegao na onu moju farmu i počeo da pišem knjige koje niko nije hteo da objavi, hteo sam zapravo sve da batalim i da je potražim. Imao sam sredstava, naravno. Bio sam jebeni nacionalni heroj, sa jebenom platom nacionalnog heroja! Ali, valjda nisam imao hrabrosti. Ironija života valjda, heroj i pička."

"Žao mi je, stari."

"A? A, šta ćeš. Mogao sam i gore proći. Mogao sam umreti od ciroze jetre davno, davno... Ženio sam se dva puta, ali to nije išlo. No, sve skupa, nije loše. Moraš priznati."

"Ma, ne to, čiča. Šah i mat", klinac je pomerio svoju kraljicu.

Starac je pogledao tablu. Izbečio oči. Počešao bradu. "E, u kurac!"

I počeo je da bledi. Da grca. Da se guši. Padao mu je mrak na oči. Video je, ali tek jedva, klinca kako skače, maše rukama, otvara usta. Čuo je daleko "diši", ali da diše nije mogao. Klinac je očigledno paničio.  Mahao je rukama, pokušavao da dozove pomoć ili nešto. "Diši", "diši", "diši" se menjalo, iz namučenog pubertetlijskog, u ženski. Dečak je polako dobijao plavu kosu i smanjivao se... Starac je gledao svoje ruke. Počele su da blede. Ne da postaju još belje, nego da postaju providne. Raširio ih je i kroz njih video nju kako mu se priviđa na mestu tog glupog klinca. Ruke su počele sasvim da nestaju. bilo mu je muka. Grcao je još jače. Osetio je jaku potrebu da povraća. Jedva da ih je video. Video je kroz njih sasvim jasno sada. Nju, mladu kao nekada. Podigao je ruke u vis i kroz njih video oblake i ptice i onda je svega nestalo.

***

Ponovo se pojavio onaj misteriozni starac. Sa smešnom kapom i čudnim džemperom. Sada je u rukama nosio pisaću mašinu. "Pa, dobro. Šta hoćete? Jeste malo nategnuto, ali čak i optimističnijih pisanija smo videli kroz prošlost. Eno Vam Klarkova maštanja, na primer! Šta je sve on umuislio da ćemo raditi dve hiljade i prve, a gde smo sada? Šezdeset godina iza tog datuma? 

Jeste ovaj naš kraj malo optimističan, ali šta nas briga? Na kraju krajeva, naša je priča. je l' da? Samo smo izabrali onog najboljeg od nas! Onog srećnog što Vam ga obećavam kroz celu priču! Zar ne?" 

Onda se pojavio i još jedan starac sa smešnom kapom i čudnim džemperom. Onaj iz kafane. Sa pivskom flašom u ruci. Dok se približavao kalemegdanskom zidiću pomalo je posrtao. "Jašta!"

Došao je i treći starac sa smešnom kapom i čudnim džemperom. Onaj sa zidića. U rukama je nosio sklopljenu šahovsku tablu. "Šta? Ipak srećan kraj?"

"Da!"

"Da!", potrvdila su druga dva starca,

"Gde ćemo sada mi što-smo-mogli-a-nikada-nismo-živeli?" , upitao je starac sa šahovskom tablom.

"U "Znak pitanja", naravno! Da nazdravimo za srećni kraj!", rekao je onaj sa pivskom flašom. 

"Da!"

"Da!"

Krenuli su i u glas zapevali: 

"Tale as old as time, 

tale as old as rhyme..."   

EPILOG

Izašao je na terasu njegovog... njihovog stana. Bili su na drugom spratu (od ukupno dva sprata, naravno) jedne prastare zgrade u kojoj je nekada davno živeo jedan pesnik, odličan, ali nikada proslavljen i shvaćen. Samo zbog tog podatka su kupili taj stan, avaj, njoj je to bilo iz nekog razloga bitno. Ona je bila napolju. Sedela je i lagano ispijala svoj rum. On joj je, onako omamljen od popodnevne dremke - rituala koji je upražnjavao sa godinama sve češće, a koji je njoj pomalo išao na nerve -  prišao i poljubio baš tamo gde počinje nos, između očiju, grebući je malo bradom, koju nije uspela da obrije sve te godine.

Seo je pored nje.

Pogled se pružao na veliki deo Matanzasa i to posebno na najstariji deo grada, sa njegovim silnim mostovima, relativno niskim i ofucanim zgradama šarenih fasada, drvećem i palmama. Ispod su tamnoputa deca u prašini, ganjajući neku ofucanu loptu, igrala fudbal i stalno galamila na španskom. 

Zapalio je cigaru. Povukao dim, dva.

Tri.

Četiri.

 Pružio je cigaru njoj, delili su ih već dugo.

"Mogli bi do Njujorka malo", rekla je.

Nije mu se išlo u Njujork ili bilo gde. Išlo mu se u Srbiju, jedino. Jako mu se išlo. "Može Njujork. Možemo već sutra kupiti karte". 

Pištolj i dve bombe (za prostiji narod - "Gavrilo Princip - Tvorac jednog sveta")

Telefonski razgovor (Traženje sredstava)

"Da, da... razumem ja kriza je. Da, nije momenat. Pa, da shvatam. Evropska Unija. Ma, da... Ne, ne, nisam mislio da baš moramo o Kosovu... to je bio samo predlog, tečo. Razumem, ne smemo ponovo podizati tenzije. Vidim, baš napreduju odnosu. Ne zajebavam te! Da, da... Jeste svima već i dosta tog Kosova. Tečo, vidi, imam ja i drugih ideja. Ne, ne bih čekao. Na vestima stalno pričaju kako vlada samo što nije pala... Izvini. Da, dobro, jesi u najvećoj stranci. Jesi. Bićeš ministar ponovo. Hoćeš.
A, dvesta godina od rođenja Njegoša? Kako misliš nije baš naš? Kakve veze crnogorski studenti imaju? Nije popularno? Ugrožavanje crnogorske nezavisnosti, guranje nosa u njihova posla. Tečo, ja te ništa ne razumem. Šta četnici? Neću o četnicima da pravim film. Ko rpavi? Kakav Sekula? Šta gori i ko se češlja?
A, mogli bi o Gavrilu Principu? Mislim to mi i nije neka ideja, rip-off dikovog "Čoveka u visokom dvorcu", ali ono, proći će. Mislim, koliko je srba čitalo Dika? Nisi ni ti... A, i nije neki pisac. Suv stil, narkoman. Ali film bi bio simpatičan, retro nekako, topao i treš.. Retro tečo... Zamisli retro futurizam "Brazila". Nisi gledao? Nije ni bitno... Da. A? Pa, kako zašto o Principu? Bliži se stogodišnjica od početka Velikog rata. Da, tečo, prvog svetskog rata. Austrijanci su pokrenuli silnu propagandu protiv Principa i posebno tadašnje srpske vlasti, Nikole Pašića recimo... Ah... Da, tečo, austrijanci i nemci su naši prijatelji. Evropski prijatelji. Umereno, jasno.. Nikako... Da, da, biće pro-evropski. Svakao, i ja sam za EU! Do jaja, tečo. Koliko? Pa ja bih napisao i knjigu i snimio film. Šta znam... nekoliko miliona? Ukupno, naravno. Ne, ne sve za film. Znaš ti to već kako ide. Iz budžeta. Ne, tečo, ne treba za mene, samo ti uzmi svoj deo... Da, mogu sa minimalnim sredstvima."

Sa seta filma "Gavrilo Princip - Tvorac jednog sveta"

(Južna Amerika, najverovatnije Argentina, nazi sklonište (Podrum šonetovog dede iz Vranića, burad sa rakijom šljivovicom su izvađena))

Podrum je bio ogroman i užasno je smrdeo na cigarete, alkohol i buđ. Pravom linijom bio je podeljen na dva sasvim različita dela. 

Prva polovina...

Jedan krevet, pored njega nešto knjiga i starih novina, u jednom ćošku gramofon (koji je bio sasvim neispravan, ali će se u montaži dodati nekakva muzika ili hitlerovi govori ili vesti o ratu u Koreji na španskom), prastari, ofucani sto na kome su bile dve lampe i hrpa papira. Na zidu je bila jedna velika zastava Trećeg Rajha, koju je plamen oprljio u donjem desnom uglu. Sredinom podruma dominirala je nekakva šklopocija, sastvaljena od tri plastične bačve, niza časovnika i poluga, žica, starog crno belog televizora koji je predstavljao anahronizam u datoj sceni (proizveden čitavu deceniju nakon korejskog rata) i obaveznog bugarskog lepka, kao nezaobilaznog činioca svakog srpskog filma. Na ivici kreveta je sedeo i stariji, debeo čovek - blago zapuštene sede kose, sa brkovima, okruglim naočarima na velikom nosu. Oči su mu se svako malo zaklapale, a za njima bi glava počela da propada. Kada bi mislio da ga niko ne gleda ili da ga makar režiser ne gleda, iz unutrašnjeg džepa belog mantila vadio bi pljosku sa rakijom i potezao u progresivno sve dužim i dužim gutljajima.

Druga polovina...

Sasvim drugačija slika. Uvedite u podrum nekog ko nema predstavu o filmovima i snimanju istog i ostaće zapanjen. Bukvalno pod pravom linijom kreće neki drugi svet. Da se na onoj prvoj polovini nije tako štedelo i da režiser zapravo ne voli sirotinjski minimalizam, razlika bi bila i spektakularnija, ali bi i ovako svakako zbunila nekakvog krajnje primtivinog pripadnika ljudske rase. Druga polovina bila je načičkana kamerama, mikrofonima, plazma ekranima, stolicama, flašama, čašama, kablovima i ljudima. Silnim ljudima.

Režiser je sedeo na rasklopivoj platnenoj stolici, sa papirima u rukama i besnim crvenilom na licu. "Dobro, gde je Adam? Koliko ga čekamo?"

Pomoćnica, koja je upravo od strane Režisera birana tako što je pre svega poštovao svoju šovinistička liniju karaktera, pa je ista sisata i radodajna, je samo slegnula ramenima. Po ko zna koji put je zabeležio u zamišljeni, apstraktni podsetnik (na čijim koricama je, iz nekog razloga, bila Snežana sa svih sedam patuljaka), da ako ikada bude snimao sledeći film, ako ikako preživi ovaj prvi, da sledeći put sise ne budu baš prvi prioritet.

"Vidi ovog. Alo, čiča!", vikao je režiser na matorog glumca na kauču. "Bacaj to sranje, alkosu matori! Pa, mater vam jebem, da vam jebem. Pre mesec dana sam imao bradu ko Đurišić... mlad majore komadante Crne Gore, Crne Gore i Sandžaka. A sada? Jareća, a još jedan mraz i to će otpasti. Jebem vam majku raspuštenu. Dovlači mi tog ofarbanog kvazi-germana odmah! Jebaću mu... Šta me boli kurac što je glumio teroristu u tri holivudska filma."

***

"Akcija!"

Mršavi, plavokosi čovek ušao je u mračni podrum. Video je debelog starca nadvijenog nad stolom i papirima. "Dobar dan", progovorio je
na nemačkom.
Starac je podigao glavu. "Dobar... Ko si ti?"
"Mene je Hans doveo, rekao je da siđem, da će i on brzo, samo da nešto obavi..."
Starac se teatralno udario rukom po čelu. "Ah, da. O bože, ja sam skroz zaboravio. Adam, beše? Je l tako? Pričao mi je Hans dosta o tebi."
"Da, Adam."
"Banatski nemac?"
Adam je već znao da je činjenica što je rođen u Banatu posebno bitna i da je verovatno jedini razlog zašto je ovde, ap nije trebao da pokaže čuđenje. "Da"
"Da li si, Adame, još uvek veran?"
"Da."
"Znam to, naravno. Sve sam čuo. Tvoja dela i za vreme rata i posle... Hm... Hoću reći i za vreme njegove druge etape. Naš rat traje. Rat još traje, zapravo. Baš slušam vesti. Koreja... No, neka, neka se miševi ubijaju. Hans ti je rekao da će doći?"
Klimnuo je glavom.
"Hm... dobro, a zapravo ga i ne moramo čekati. On i onako sve zna. Ti sedi. Sedi na krevet. Nije baš najudobniji, nije baš ni najčistiji. Ništa nalik onim gde salo odmaraju bivši oficiri, znaš. Ali neki od nas su nastavili da se bore. Vidiš li ovu spravu?"
Glupo, retoričko pitanje na koje treba da ostane ravnodušan.
Debeli starac u belom mantilu je krenuo ka velikoj, misterioznoj spravi, spotakao se i pao...

***

"A, u kurac!", viknuo je režiser. "Vidi pijane budale!"
Ostareli glumac se valjao na podu, nesposoban da ustane.
"E, ti... kako se zoveš... Miloš? Idi podigni ga. Dajte mu kafu, umijte ga, gurnite mu nešto u bulju da dođe sebi. Pauza. Petnaest minuta!"

***

"Akcija!"
"Ovo je vremeplov", rekao je starac i sačekao reakciju plavakosog čoveka, koja je trebala da bude opisana sa "čuđenje", "zbunjenost", ali Adam baš i nije sasvim to izvukao iz sebe. Adam i nije bio neki glumac, al je bio lep. I popularan. "Da, dečko. Vremeplov. Radi. Provereno. Vidiš, Amerikanci imaju atomske bombe, rusi imaju... pa, imaju milione života i nedovoljno hrane, pa im nije problem da se životima razbacuju. Mi imamo ovo. Šest godina radim na njemu samo ovde i još deset sam radio u domovini. Da je sve išlo kako treba, da je bilo novca ili samo da je Firer izdržao godinu dana duže, bilo bi odavno gotovo i  dobili bi smo rat. Vladali bi svetom. Lepšim svetom. Svetom bez komunizma i jevreja. No, eto, nije kasno ni sada... Nije ni blizu onakav kakav bi bio onaj u Nemačkoj, ali poslužiće. Adame, ti mi trebaš, ti ćeš se vratiti u prošlost i obaviti vrhunsko dobro delo. Spasiti svoju domovinu patnje, pa čak i čitav svet."
Pokazati zapanjenost, zbunjenost... "Ja.. molim? Zašto ja? Kako...?"
"Vratićeš se u prošlost i ubiti nekog."
Dobro, to je radio već.
"Šta misliš, koga?"
Treba da razmisli nekoliko trenutaka. "Hitlera?"
Starac se nasmejao, usiljeno. Zagrcnuo se, podrignuo i gotovo povratio... Uhvatio se za mlitavi stomak.

***

"Ne vredi... Lepo sam rekao, prestar je, jebeni je alkoholičar, još će mi crći na pola filma. Jebala ga stranka što ga gura. Zašto uopšte? Kome ovaj slepac treba? Ah... Verovatno mu uzimaju pola honorara. Sigurno je to! Jebem ti državu! I umetnost! I film ti jebem! I mene kad nisam postao pravnik il' neki kurac. I kada nisam sa onom pičkom otišao u Ameriku! Jebao bih je, rpodavao virsšle debelim amerima i pio pivo", galamio je režiser.

***

"Akcija!"
Starac se nasmejao. "To smo i mi mislili. Prvi izbor, zar ne? Recimo negde oko 1938. godine, a? I onda sačekati, razvijati dalje vojsku. Započeti rat tek 1950? Razmišljali smo tako. Verovatno ne bi vredelo, ne bi pomoglo. Najverovatnije sam Rajh ne bi izdržao toliko, sam od sebe bi se urušio. Ne. Neko drugi. Neko koga ćeš najlakše ti ubiti od svih nemaca sa kojima smo u vezi. A?"
"Ne znam, zaista ne znam", Adam je odmahivao glavom.
"Gavrilo Princip." , starac je napravio kraću pauzu. "Govorite istim jezikom, zar ne? Dobro, možda će ti zvučati malo arhaično, a ti njemu čudno. Koliko razumem, nista baš iz iste vukojebine. Drugačiji naglaska, narečje..."
"Zašto Princip?", upitao je Adam, prekidajući starca.
Starac ga je nervozno pogledao, ćutao nekoliko trenutak, da bi progovorio sporo, kao da priča sa detetom: "On je jedan od korena... Samo jedan. Hoću reći - nisi baš sasvim usamljen u ovoj misiji. Još nekoliko ljudi ide nazad... Napravili smo ukupno četiri kapisle. Recimo ubićemo i Kolumba. Naravno, nije prvi rat počeo zbog Principa, niti će Amerika ostati neotkrivena bez Kolumba.", starac se nasmejao. "Sitnice su bitne. Nijanse. Svako usporavanje neprijatelja kroz istoriju može napraviti razliku...
Ali je Princip u centru svih zbivanja. On je prelomnica. On je izvor svega što ne valja. Momenat kada je sve pošlo po zlu. Rat treba da počne, ali kasnije. I počeće. I počeće bez Hitlera, bez ruskih komunista! Zar se ne slažeš da su i Hitler i sovjeti posledica nedela Gavrila Principa? Rat će početi u momentu kada će Nemačka biti sila, a Rusija gladna i trula i nesposobna. A, Britanija i Amerika u međusobnom ratu. Isprva će nam jedna od njih biti saveznik.. Ne možemo računati toliko unapred da bi znali koja, jer ćemo pokušati što više da usporavamo razvoj Sjedinjenih Država. Rat će početi i biće samo jednog rata.
Hoćeš li Adame, sine arijevske rase, hoćeš li ubiti i učiniti dobro delo?"


Iz knjige "Pištolj i dve bombe"
(Beograd, 1914.)

Trebao mi je čitav dan da sperem smrad šuma, močvara, njiva, selendri, reke i konja - smrad čitavog puta od mesta gde se kapsula pojavila, pa do grada. Zapravo, najviše sam se gadio smarada ljudi. Seljaka. Srba. Mislimd a smrad one nesretnice nikad ai neću uspeti ne samo da zaboravim, nego u potpunosti i d auklonim sa i iz sebe. Duboko, duboko u nozdrvama i ispod kože kao da je ostao. Uvek su mi smrdeli, ali u ovom vremenu smrde posebno. Hvala ti bože, pa nisam morao da se vraćam dalje u prošlost, da ubijem Karađorđa, Lazara ili Dušana. Moj nos, niti ja sa njim, to ne bi preživeo.
I trljao sam se. Grubo. Sunđerom i četkom i sapunom. U vodi toliko vreloj da sam se zabrinuo za svoje testise. Nije da baš - sa obzirom na to kakvim životom i u kakvom svetu živim - verujem da ću ikada napravidi malog Himlera, ali opet ne želim skuvati jaja. Mada, to nije moguće? Zar ne? Nije? Iracionalan strah koji je gotovo postao problem negde na početku puberteta. Nikada sasvim pobeđen - uvek sam se kupao jedva mlakom vodom. I nije me bila briga! Spektakularna kolekcija suludih strahova nekako me je oslobodila onih pravih. Od ljudi. Od smrti. Od žena.
Ali vrela kupka je bila apsolutno neophodna. Po cenu svega! Ne mogu lagati, potičem iz sasvim sličnog blata i smrada, čak previše sličnog. Ovo je sremsko, moje je bilo banatsko, ali je ista pogana stvar u suštini. Nije mi strano. Samo... čovek se vremenom navikne na bolje.
I spavao sam. Konačno sam spavao. Bez snova. Prokleti košmari su nestali, ostavljajući samo prekopotrebni mir. Zaista, za mir duha nekada su krov nad glavom i krevet, istina prilično udoban krevet, i čista posteljina preko njega sasvim dovoljni.
 Zakupio sam sobu u, ovom dobu, gotovo novom "Hotelu Moskva". Nisam ostao zadivljen kitnjastim uređenjem, osobljem koje je predtsavljalo karikature, niti paprenim cenama. No, na sreću, zlata sam imao i više nego dovoljno i već sam deo prodao i to ispod cene. Jeste, zlatar me je gledao sa silnom radoznalošću i podozrevanjem, možda čak i strahom, ali kod njihove vrste zdrava, ljudska pohlepa uvek prevlada. Takođe, poslovično zaziranje od žandarma nije na odmet. Dao mi je brdo kovanica sa glavama srpkih vladara i dvoglavim orlovima i nije ništa pitao. Par novčića sam motao po prstima, shvatavši da sam  neke od njih i sam koristio pre rata. Nikada ih nisam imao ovoliko, doduše. Tu negde sam kupio i odelo. Krojač je silno navaljivao da mi sašije jedno "baš po meri tih širokih ramena, da sa ponosom nosim i hvalim se ko ga je sašio". meni je bilo sasvim dobro i neko "po koje mušterija nikako da dođe", iako je bilo malo tesno. Nije smrdelo.
Naravno, mir je trajao toliko koliko sam, nakon što sam odspavao tih desetak blaženih sati, uspeo budan da ležim u krevetu. A, to je bilo sasvim malo. Nikada nisam ni bio osoba za izležavanje, niti sam ikada i razumeo ljude koji se beskrajno razvlače po krevetu. Stvar je jednostavna. Krajnje prosta. Tako jasna - ili spavaš, ili si budan. Ako spavaš - u krevetu si. Ako si budan - pa... nisi u krevetu. Jedino ludaci mogu brkati san i javu, jedino pijancima može biti nebitno da li je krevet ili "ispod astala". Zašto onda svesni ljudi budni leže u krevetu? Devojka koju sam nekada voleo verovatno bi rekla da je ležanje u krevetu, nakon spavanja, upravo zamagljivanje linije između sna i jave, nešto najdvinije, još dok te jutarnji zraci sunca miluju, i ako sam kraj nje...  Nju su, inače, silovali i ubili komunisti. Zato što je bila "moja kurva". I zato što je tog jutra predugo ostala u krevetu.
Ustati i samo hodati, ako nemate ništa pametnije da radite. U krevetu, isključujući komuniste, Vam se baš ništa ne može dogoditi. Na ulici... na ulici Vam se makar ptica može posrati na glavu. Da, izašao sam na ulicu. Krenuo sam onom što ide nizbrdo od hotela i ušao u prvu šeširdžijsku radnju. Upravo zbog ptica. A i nekako je bilo sramotno šetati gologlav ulicama ovog grada, u ovom vremenu.
Sasvim običan beli šešir i rekao bih prilično jevtin. Šeširdžija je bio nizak i debeo i brkat, posebno pričljiv i prijatan. Pričao je kako je to po najnovijoj američkoj modi... Kako god, priznaću, stajao mi je kao saliven. Majka bi rekla - pravi kicoš. Fino je pokrivao i moju bezobrzano arijevsko plavu kosu. Poslednjih godina provedenih u Argentini zadobio sam naviku sakrivanja nekadašnjeg ponosa, pa sam se navici povinovao i ovde, iako za tim nije bilo potrebe.
Šešire su nosili svi. Muškarci u jednostavnim odelima braon i sivih boja. Žene u svojim dugim, predugim suknjama koje su kretale skoro pa ispod pupka i vukle se sve do tik ispod članaka. Kaputi i košulje gore. A sva kitnjatost i sloboda i mašta kao da se svodila na... šešire. Mahom mali, sasvim uskih oboda, uz tek poneki veći, ali raznolikih oblika i boja. Videla se, naravno, razlika između bogatih i siromašnih i onih sa sela, što su mahom nosile jednostavne marame preko glava. Mada, bilo je veče i potonjih je bilo malo. Zajednička im je, ipak, bila lepota. Zdravlje. I određen spokoj i uzvišenost, posebno vidiljiva na licima onih lepše i raskošnije obučenih. Sve, sve, ali uzvišenosti nije bilo na licima beogradskih devojaka i žena četrdeset druge, treće godine. Navikao sam na očajne beograđanke, ove su mi bile čudne. Gotovo se zasmejah na pomisaa da sam verovatno ćerku ili unuku neku od ovih šiparica pojebo tokom rata za čarape ili par kilograma pasulja.
Spustio sam se do železničke stanice čiji me je izgled uvek oduševljavao. Tu je tek bilo ljudi. Gužva gotovo. Ipak... nisam baš uživao u prizoru. Slike predratnog Beograda. Ah.. slike Beograda pre drugog rata i za vreme rata su se mešale sa ovima iz vremena pre prvog rata. Ponajviše tuge sam osetio. Zamislio sam kako se ulicom koja ide od zgrade Železničke Stanice, spuštaju sovjetski tenkovi i golobradi partizani. Kako se preplašeni nemački vojnici brane i sami svesni da je sve izgubljeno.
Sasvim nedaleko odatle uzdizala se predivna zgrada "Uprave pošte i telegrafa". Ja nisam neki silni poznavalac arhitekture. Pre rata sam se opijao. Za vreme rata sam, kao što znate, hapsio, ispitivao, mučio, ubijao. No, znam šta mi se sviđa. Ovo je verovtano najlepša zgrada u celom Beogradu. Ako ništa, a ono zato što je čudna, kako za sam Beograd, tako i generalno. Kao da su samo tu, samo jednom, beogradski neimari uspeli da uhvate tu prokletu "istok i zapad", "moderno i tradicionalno", "ni vamo, ni tamo", nit, to prokleto zlatno runo, ne samo beogradske i srpske arhitekture, već vascelog života, politike, mentaliteta i istorije ovog naroda i države. Kao da im je konačno krenulo. I onda je počeo drugi rat. Nemačko bombardovanje. I zgrada je srušena.
No, u ovom univerzumu ona je postojala. Samo sam stajao ispred nje i uživao. Uživao... ne baš. Iako, složićete se, i u plaču ima nešto uživanja. Da li bi ste verovali nacisti i ubici da Vam kaže, da Vam prizna da je zaplakao?
Ne znam na šta sam ličio nakinđurenoj kurvi koja mi je prišla i diskretno ponudila svoje usluge, ali na ratnog zločinca iz budućnosti svakako ne. Izvežbani gestapovski hladni pogled, ovoga i jedinoga puta pokvaren suznim očima mora da je odavao utisak totalnog, šizofrenog ludaka. Samo je produžila.
Produžio sam i ja.
Želeo sam obići još jednu zgradu. Hteo sam obići najveći nacistički zločin nad ovim gradom. Toliko velik da su svi drugi u poređenju sa njim nebitni, gotovo nepostojeći. Narodna biblioteka. Naravno. Otišao sam do mesta gde bi trebala da se nalazi. Na Kosančićevom venacu. Ali nije bila baš tamo. Nisam prepoznao zgradu, iako je jedna ličila... možda. Moguće da me i sećanje već malo vara. Mada, priznajem, nisu mi biblioteke pre rata bile baš omiljene. Prolaznici su me uputili na sasvim drugo mesto. U Kapetan-Mišino zdanje. Ne znam. Moguće da je biblioteka negde između dva rata premeštena? Nebitno. već me je malo zamorio ovaj grad. Vratio sam se u hotel.

Mogao bih pisati i tome šta sam sve radio tu noć i dan nakon te prve beogradske noći. Detaljno. O večeri u hotelu. O ponekoj čaši vina previše. O divnom prolećnom jutru nakon toga. Ne. Nisam sarkastičan, nije me bolela glava zbog previše alkohola. I nije jutro bilo divno samo zbog toga. Ipak, Beograd je uvek bio lepši noću i verovatno će noću biti lepši dokle god postoji (valjda će biti rata kojeg čak ni on neće uspeti da preživi), pa mi i nije neko uživanje pisati o njegovim pijacama, prljavim ulicama i pljravijim srbima koji ga nastanjuju... Jedino je na tvrđavi bilo lepo. Tamo je uvek lepo.
Nije to problem.
Ovo moje pisanje bi trebalo biti o tome kako sam "uništio svet i ponovo ga popravio" i već smo zaista blizu momenta  u kome svet uništavam. Zašto sada odugovlačiti?
Dakle.
Veče.
Drugo beogradsko veče.
Ponovo izlazim, samo ovaj put naoružan. Pištolj i dve bombe.
Instrukcije su bile krajnje jasne. Ako je verovati istorijski nepotvrđenim činjenicama, gotovo legendama, Gavrilo Princip i njegovi pajtaši su se okupljali po beogradskim kafanama oko Zelenog venca i Savamale - tradicionalnih svratišta pijanaca, kockara, trgovaca i kurvi sa početka dvadesetog veka. Prvi izbog je bila kafana "Zlatna Moruna". Smrdelo je na ribu i znoj i duvanski dim od koga se malo šta i videlo. Svirala je neka dosadnjikava muzika i bilo je puno kao u paklenom kazanu. Zapravo sam u kafanu došao gladan, sa namerom da probam nešto savske ribe, no srbi su često znali da budu kritični po moj apetit. Makar sam u njihovoj blizini lako održavao savršenu liniju arijevskog oficira.
Znao sam odlično koga treba tražiti. Ali ga nisam video. Naravno, verovatnoća da baš prvo veče u prvoj kafani naletim na njega su bile male, toliko male da bi se tako nešto dogodilo samo u knjizi pisca koga, zapravo, mrzi da piše. I zaista, kako to biva u filmovima, taman kada sam krenuo da izlazim, sa idejom da odem do sledeće, sasvim legendarne, kafane "Zeleni venac", ugledao sam ga! Mali čovek - nizak, mršav, bolešljivog, upalog lica, retkih brkova. Neću i ne mogu reći - ružan. Bilo je topline na tom licu. To se odmah videlo. Bio je nasmejan i opušten. Veseo. Pun života dok lagano ispija belo vino i igra u ritmu muzike.
Bože. Šta je sve onaj naučnik blesavi nalupetao. Kako da mu priđem, šta da mu kažem, kako da ga ubijem... Pa, dva dana sam samo o tome slušao. A istina je, kako me je iskustvo naučilo, da je mnogo, mnogo jednostavno ubiti čoveka u kafani. Krenuo sam to da učinim...

***

Čitalac je prineo knjigu bliže licu. Čitalac vrhovima prstiju jače stiska knjigu, dok hartija upija znoj. Čitalac je bez daha. Čitalac je u iščekivanju. 
Čitaoca...
Čitaaaaooooca...
 Čitaoca u ovom izuzetno uzbudljivom, sudbonosnom momentu prekida televizor. Repriza domaće serije iz osamdesetih je prekinuta. Puštene su reklame i ton je u režiji, sasvim podmuklo, pojačan za 45%, što je trglo i dekoncentrisalo Čitaoca. Posle reklama za uloške i prašak za veš "sa opuštajućim mirisom opojne lavande i mirisnog pačuli koji opušta", kreće "trejler" za novi domaći hit film - "Garvilo Princip - Tvorac jednog sveta"

(zarad efekta čitati brzo i naglas)
Jure kadrovi. Oštri rezovi. Glasna muzika. Američki akcioni. Bubnjevi. Granate. Kafanska Tuča. Lomljava čaša i flaša. Scene nasilja nad srpskim življem negde u Austro-Ugarskoj. Pokrštavanje. Pale pravoslavnu crkvu. Scena sa visokim i kršnim Gavrilom i nekom devojkom. Vojnici tuku devojku. Da Vam nacrtamo - gradi se podloga za osvetnika, borca za pravdu i slobodu i srpstvo. Sledeća scena. Beograd. Reke. Tvrđava. Kafana. Puna. Prepuna. Svira neki džez (nema veze što džeza u to vreme nije bilo u Beogradu), kamera leti iznad glava, zaustavlja se ispred lica lepog i brkatog, rumenog Gavrila. Dubokim glasom započinje pro-evropski govor:
(zarad efekta čitati sporo i izražajno)
"Ja samo imam san o slobodi. O jednakosti. Miru i ljubavi. Među slovenskom braćom, ali ne samo među njima. Među svim narodima Evrope. O slobodnoj i udruženoj Evropi. O Evropi bez granica, ali i bez gospodara. Zato Austro-Ugarska mora nestati! Ne, ne, Austrijanci, samo tlačiteljska država! Ne smao zbog Srba, ne samo zbog Južnih Slovena, zbog čitave slobodne Evrope! I svi tlačitelji ovog sveta moraju pasti!"
Čaše lete u vazduh. Nazdravljaju. Muzika kreće glasnije no ikada. Sasvim rendom eksplozija iz neke druge scene.
OD DEVETOG MAJA U BIOSKOPIMA ŠIROM SRBIJE!

Čitalac iznervirano gasi televizor.

***

Jednostavno sam krenuo ka njemu. Ugledao sam i njegovog ortaka u zaveri - Nedeljka Čabrinovića, koji je bio nešto korpulentniji, tek nešto šireg lica, ali zdravijeg izgleda i skladnijih crta lica. I lepših brkova. Ne treba brkova baš svako da pušta. On bi mogao biti problem. Mada, na kraju krajeva, ko zna koliko još članova "Mlade Bosne" ili koje već organizacije je unaokolo. Nebitno je. Prilazim mršavcu i lagano ga vrhovima prstiju dodirujem po ramenu. On se okrenuo i pogledao me krupnim, gotovo kerećim očima oko kojih su bili crni, zloslutni podočnjaci. "Poruka od zajedničkog prijatelja", govorim mu na uvo. Osmeh sa lica mu nestaje. Okreće se. Gleda ka Čabrinoviću koji pije i priča sa nekom curom, pogledom traži nekog drugog. Ja samo strpljivo čekam. Ne plašim se u tom momentu. Jesam svestan da je ovo možda najveća glupost mog života, da sam mogao biti strpljiviji, da sam u najboljem slučaju prokockao šansu za sasvim lagani prilaz... ali se ne plašim. Nakon što se podigao na prste i promotrio kafanu tražeći nekoga, Gavrilo je konačno tek blago slegnuo ramenima i klimnuo glavom. Krenuo je ka izlazu. Krenuo sam za njim.

Očekujete li neki spektakl?
Neki njegov veliki slobodarski govor?
Čim je izašao napolje potegao sam revolver.
Bam.
Bam.
Bam.
Tri metka u leđa.
Kukavički, koliko i efikasno.
Iz džepa vadim bombu i bacam je u unutrašnjost kafane.
I bežim. Dok iza sebe čujem eksploziju i urlike.
Tako sam sjebao svet.


Kreativna kriza (Kriza sistema)

Sedeo je za stolom i pio crvenog Džonija. Kad god bi mrzeo samog sebe, a što je bilo sve češće, pio bi crvenog Džonija. Na krevetu ležala je ona i listala je neke njegove starije radove. Napravio je pauzu samo da bi zapalio cigaretu. Drina 100S.
Njoj je uvek mogao da se otvori. Svaku jebenu nesigurnost svoju mogao je s njom podeliti. A bilo je toliko nesigurnosti...Samo s njom. Pojebali su se oni. Dva puta. Ili to beše tri? I... sjebao je to. Počela je da mu se dopada. Uplašio se i sjebao. Kao što i uvek radi, kao što... shvatao je to sada već sa apsolutnom sigurnošću, će raditi dokle god ne digne ruke u potpunosti i ne rpizna sebi da je za veze nesposoban. No, prošlo je. Uvek prođe. Možda pije sve više, ali uvek prođe. Sada su prijatelji. Dobri. Odlični. Najbolji. Možda mu je ona i jedini praijetlj. I on njoj. Ukoliko je on uopšte u stanju da nekome bude prijatelj. Udahnuo je dim duboko, iako generalno samo pućka. Potegao dug gutljaj škotske brlje, sa nadom da će povraćati noćas i da će se iskenjati ujutru. Iako je samo jednom povraćao od alkohola. "Gde sam stao?"
"Film..."
"Da. Upropašten je. Videla si trejler? Reči koje izlaze iz usta jebenog Gavrila Principa!", počeo je da se smeje. "Jebena šala. Znaš li da je došao neki savetnik iz ministarstva?! Neki ćosavi feget, evropejac, kurac na biciklu jebeni. I neka NVO kučka... I kraj su mi promenili. Skratili. Izbacili. A, knjiga... Jebem ti život. I to su me "savetovali" da izbacim "nekorektne delove". Osećam se ko jebeni Bulgakov, samo što ne znam da pišem. Ceo deo sa Gavrilom u kafani sam izbacio. Čitavo poglavlje u kome pričaju. U kome objašnjava čitavu svoju agendu. Otišlo. Nije po volji. I... šta? Pištolj i dve bombe? Jebeno glup naslov. Kao, Gavrilo je to nosio, pa mora i moj junak? Jebeni falusoidni simbol. Sa sve mudima. Koji će mi sve to kurac?", podrignuo je. "Donesi mi lavor iz kupatila!"


Trebao je ići isečak filma, ali je isti krajnje zatupljen i promenjen, pa ide knjiga, koja je samo delimično kastrirana
(Njujork, 1951.)

Sedeo sam na drvenoj klupi, na obali Istočne reke. Prelep pogled na Manhattan Bridge kojim i ne prelazi previše automobila, mnogo više ih preleće samu reku. Bio je, kako već znate, novembar mesec i već prilično hladno. Nosio sam rukavice i grlio flašu "Džek Denijelsa" sa crvenom etiketom i tri svastike ispod logoa. Flаša je bila poluprazna. Za nekih pola sata je trebao da počne policijski čas za sve koji nisu imali dokumenta prvog reda. Iako sam bio arijevac, čast i ponos Trećeg Rajha, iako sam stvorio ovaj Rajh, u njemu sam bio stranac. Tako sam i želeo. Gustu plavu kosu krio sam ispod crne kape.
Iznad reke je lebdelo osam velikih kukastih krstova na kojima su bili razapeti osuđenici na smrt. Štampali su letke, nosili petokraku u unutrašnjem džepu, prodavali oružje, hranili crnce, sakrivali jevreje... ili počinili neko još veće nedelo protiv Rajha. Kako je Sunce počelo da zalazi iza solitera, tako su i krstevi počeli da se spuštaju, za nekih pola sata biće pod vodom. Osuđenici koji su se ceo dan mučili razapeti, udaviće se i biće srećni zbog toga.
Krenule su sirene. Himna. Poslednja objava sa milion zvučnika postavljenih po gradu.
"SUTRA, TAČNO U PODNE, VELIKA POVORKA U ČAST FIRERA RAJHA! FIRER JOSEF MENGELE SUTRA U NJU JORKU! SVAKI POSETILAC POVORKE DOBIJA POLA KILOGRAMA BELOG HLEBA!"
Nasmešio sam se. Zaista jesam. I onda sam gurnuo ruku u džep i jako stisnuo revolver. U drugom su bile dve bombe.