Шиптар/Škije

1.

Доктор Јозеф Менгеле за сиромашне

Данима под земљом, у мрклом мраку. Ланцима окован. Негде далеко на површини, пре можда и читавих месец дана остао је крај двадесетог века, цивилизација и здрав разум. Све око њега био је мрак, лудило и ноћна мора неких прадавних времена.

Припадници такозване Ослободилачке војске Косова упали су у село. Пуцало се са обе стране – више на  југу Србије није било цивила, сви су имали оружје и сви су били спремни да се бране. Шиптара је било више и... Он је завршио овде. Не зна тачно где. Рудник. Претпоставља да је у питању Дева. Отет. Заробљен. Одвучен под земљу и окован. Као да је средњи век. Проклети шиптари, дивљачко племе, ништа више. 

Други су долазили. Нови. У тами је чуо јецаје. Више нико није имао снаге ни да прича. Светлост бакљи би повремено заслепио,порција сплачина би била бачена пред њега. Неки од стражара би се попишао по њему, посрао се на пола метра па ишутирао говна што ближе. Ударио би ка кундаком калашњикова, шутнуо тешком војничком чизмом. 

Други су одлазили. Да се више не врате. Није било претешко претпоставити њихову судбину. Није било ни претешко надати се таквој судбини. Смрт је, када размислиш, сасвим лагана.

Од свега најгоре. Мрак. Вечити исконски страх од мрака. Ипак, има нечег горег. 

Кап. Кап. Кап. Кап. Вода се скуплјала на таваници пећине и лагано капала у барицу недалеко од њега. Кап. Кап. Кап. Читави дан. Проклето уравнотежено и монотоно. Без краја и конца. Кап. Кап. 

Смрт је заиста лака.

**********

Дошли су и по њега. Тежак ударац. Два, три, четири. Док се није нашао левим образом на хладном поду рудника, једва при свести. Скидање окова. Уперена пушка у главу. Да је имао снаге ту би направио неко срање.  Није могао. Није могао да им поквари планове. Напао би их. Скочио на њих. Некога би можда и ударио. Урликнуо "Србија!". Најважније - натерао би их да га убију ту и одмах. Макар би његово мртво тело морали да вуку до јаме у коју ће га сахранити. Не би то, додуше, био неки изазов – силно је смршао. Али, опет, не би сам докорачао до своје смрти...

Повез на очима.

Потпуни мрак.

Воде га кроз тунеле.

Мердевине, помажу му да се попне. У камиону је, претпоставља. Други заробљеници – има их десеторо, кашљу, стењу, буне се. Не може да их слуша.

Звук мотора. Смрад бензина меша се са смрадом заробљених људи – зној, крв, мокраћа и говна. 

Дуго путовање лошим брдско-планинским путевима.

**********

Возе те на задњем седишту војног џипа. Одрадио си смену у болници и у оближњем граду – Бурелу – и сада те спроводе до Риба. У суштини не мораш ово чинити, добио би батине тешке, запретили би ти смрћу и то је то. Породицу немаш, са оцем не разговараш, није ти ни битно. Али новац је добар. А посао је, у суштини лак. 

Џип стаје испред ружне куће на спрад. Жута фасада и правоугаони облик грађевине. Малих прозора и некакве досадне настрешнице над улазним вратима. 

„Стигли смо, господине Брахиме“, возач се обратио на албанском.

**********

Посао је лак.

Пацијент је везан за кревет. Све је стерилно, мање-више. Он је под седативима, мање-више.

Дуг рез по дужини стомака и грудима. 

Бубрези, јетра, срце...

2.

Сегмент „aЉиса у земљи малих људи, мањих муда“

Свако јутро јој почиње џоинтом. Делује као клише. Стереотип. Дискриминација. Шиптарка и то заиста добра. Замирише цела соба када отвори кесу у којој ретко када има мање од педесет грама. Спаја две 100S ризле. Много? Јесте. Али попуши то и мирна је. И на крају изађе јефтиније од психијатра и мање урнишуће по психу од анти-депресива и осталих срања којима су је кљукали.

Јутро наставља српском етно музиком. Турском кафом. Петар Други Петровић Његош. Књига у шакама. Велике мисли, тешке речи продиру у њен ум.  

Рођена у Новом Саду, заиста дивном и малом граду, на северу Србије. Усред етнички мешовите и толерантне средине. 

„Страх животу каља образ често.“

Ретко се плашила. 

Сада јесте.

Повукла је дим. Дуг и тежак. Гребе у грлу, пржи у плућима. Тако мора, заиста. Као и добра ракија. Нема ужитка без бола. Њој је и сам бол ужитак. 

Плашила се.

Волела би отићи, вероватно као и сви млади ове проклете државе. Али, она, баш као и већина тих младих што би преко – није имала. Није имала другу државу. Србија јесте била једина њена земља. (Земља које се плашила). Није имала ни... муда. Ни сисе, али то није битно у овом трену. 

Пали телевизор. Звук на „муте“. Слике су довољне. Вести, ванредне, на свим каналима. Слике њеног града и других војвођанских места. Разбијени излози, запаљена џамија. Забога, она је католкиња. На папиру, неком, негде. У свету у коме и једна порно глумица своју духовност карактерише са „нео-паганска са траговима будизма“, она свакако није могла пристати на организовану религију. Па, ипак... Палити богомољу? 

Њен отац је отишао рано. Као и увек. Да би се уверио да је са локалом све у реду. 

Клише. Стереотип. Дискриминација.

Њен отац је власник пекаре. Неколико продајних места. Кажу људи најбољи бурек у граду.  

Нема га. Већ је требао доћи. 

Нервоза. Јебена трава. Зато ју је и волела – јебено није знала како ће је одрадити. Иста роба, иста количина, исти дан, па опет два различита џоинта не морају исто урадити. Овај је изгледа сав ударио на параноју.

Живела је сама са оцем.

Клише. Стереотип. Имала је још четворо браће, али они су...

„Гугутка гука во осоје, леле.

Невеста шета по двори.“ Иде са лаптопа док је на телевизору снимак џамије у пламену.

Шета Алиса по својој соби од петнаест квадрата. Параноична. Слути најцрње. Страх улази у савку пору њеног буцкастог тела. Свака црна длака и длачица на њој се костреши полако. 

Где је?

**********

Гледао је своју пекару. Продајно мест, заправо. У центру града. Разбијена стакла. Изваљена врата. Витрине полупане. Фрижидери празни. Покрали су јогурт, чоколадно млеко и... кока колу. Црвеним спрејом исписано. На зиду где су биле монтиране полице – сада исчупане и порушене – на којима су иначе наслагани били хлебови, погаче и славски колачи.

„UBIJ ZAKOLJI DA ŠIPTAR NEPOSTOJI!“

Чује кораке. Тешко дисање. Тек делићем ума схвата да полиције нема нигде. Окреће се. Човек са капуљачм на глави. Преко уста замотан шал фудбалског клуба Црвена Звезда. Рукавице. Међу прстима оштар комад стакла.

**********

РТС, ДНЕВНИК 3

„Фудбалски меч Србија – Албанија прекинут након што је дроном на стадион унешена застава „Велике Албаније“...“

„Матер им јебем, да им јебем матер примитивну!“, псовао је човек, док је флаша ракије била поред њега.

РТС, ДНЕВНИК 1

„У Новом Саду и широм Војводине неколицина напада на локале у власништву албанаца. Запаљена и Џамија...“

„Појачај мало, жено. Тако. Е, нека! Јеби матер стоки!“, весело ће човек, потежући ракију одмах након.

РТС, ДНЕВНИК 2

„На Косову, западу Македоније и улицама Тиране настављени нереди. 

У престоници Албаније протести, у Македонији оружани сукоби такозване О.В.И. са полицијским снагама. На Космету запаљена два манастира...“

„Угаси то, жено“, суморно ће човек, потежући ракију из флаше одмах након. 

3.

Сегмент „Previously, On The X-Files“

1693.

Напуштена кућа.

Српско село, на северу Метохије. Као што су и сва села била српска. Сада празно. Народ је у страху од турксе и арнаутске одмазде побегао далеко. Превалио на воловским колима, на конјима, магарцима и својим голим и босим ногама стотине километара, прешао неколициу река. 

Анраути улазе у аветињско, језиви засеок. Испред кућа тек понеки неухрањени пас. Малобројно, махом старачко становништво забаракадирано иза високих зидова и тепшких врата. Не помаже ништа, наравно. Само одлаже неумитно - покољ. Страдају старци и болесници. Сабље, ножеви, вешала, кочеви. Урлици, плач или смрт у поносној тишини.

  Арнаутска породица запоседа кућу јш увек црвену од крви и загушљиву од смрада гована. Пречесто човек којег кољете се - усере.

1912.

Кућа је пуна живота.

Tri generacije. Baba, deda, Otac i majka i petoro dece. Svi su, doduše, izbačeni ispred kuće i poređani u red. Pravolsvni sveštenik, sa krstom i svetom vodicom stoji na početku reda, ispred starca sa belom kapicom na vrhu glave. Krst mu je ponuđen, približen ispucalim usnama, samo malko da ih pomakne, da ga poljubi. Starac pljuje. "Nikad!"

Kuћа је пуна живота. 

Sveštenik spušta krst, odmahuje glavom. Baca pogled na ostaле чланове породице. Поново одмахује главом. "Ништа од ових", жалосно изговара. "Кољи".

1942.

Кућа је пуна живота.

Север Метохије, малени засеок. Српска колонистичка породица у кући. У кући забаракадираној. Наоружани албанци су је окружили, у њу потрпали све србе из села. Затворили врата и прозоре. 

Упалили су албанци бакље и почели да их бацају на кућу.

1998.

1999.

2004.

2019.

2032.

2082.

2222.

4. 

Љубавна прича: Брахим и Јована.

Брахим је лежао у брачном кревету, го и на великом телевизору постављеном на средини наспрамног зида гледа "Night on Earth", Џима Џармуша. У ординацији је био јако дуг и заузет дан. Није се никада жалио. Посао је иша сјајно и то је једино било битно. Довукао се до стана у центру Цириха, на другом спрату, у прастарој згради. Истуширао се и ни гаће није навукао. Само се просуо по кревету. Чекао је жену. Чекао је Јовану.

Пробудила га је док се лагано ушушкавала покрај њега. "Спавај", тихо му је рекла.

Мрмљајући нешто, као што би увек мрмљао поспан, придигао се малко, пољубио ју је чело. "Дремнуо сам већ..." Био јој је захвалан. Поново је сањао исти сан. Отворено тело. Крв. Слаба, треперава сијалица. Примтивни хируршки прибор. И као ухваћен у вечитом багу, изгребаном DVD-у - његове руке у крвавим рукавицама како ваде срце и спуштају у малену посуду са ледом. Ваде срце и спуштају. Ваде срце и спуштају.  

Држала је коверту у руци. Писмо. Већ је знао од кога. Стомак му се окренуо. "Од њега?"

Климнула је главом. Узела је да отвара коверту. Увек је наглас читала писма, пред њим, увек завршавајући у сузама, гужвајући навлажени папир. 

"Sine sve sam ti oprostio. Sve svu sramotu. To što te nema ovde više. Što sam ostao sam. To sam i razumeo. Jebala mene i srbija i Kosovo. I ne trebaš živeti tim životom.
Sve ti opraštam a , zapravo savšreno razumem da nemam šta da ti opraštam. Oprosti ti meni za sav pakao. Sve teške reči. Odbijanja da se vidim s tobom. Za sve !!

Ali... Jovana ovo je verovatno prvi put da te tako nazivam), molim te. Nemoj tu poslednju sramotu da mi prirediš. Molim te kao Boga. Jovana nemoj se udati za šiptara !!!"

Само је згужвала папир.

**********

"Да ли ти Јована узимаш Брахима за свог мужа?"

"Да."

**********

Тог дана се пуцало на Косову. Али нису пуцали шиптари на škije. Niti шкије на šiptare. Пуцао је јованин отац. Пуцао је на кога стигне. Јер, на крају крајева, бес и метак и не би требали да знају за нацију или племенску припадност. Пред калашњиковим смо сви исти. 

На крају. Пресудио је себи. Пушка је незграпна. Извадио је нож и насред моста на Ибру који дели север од југа. Шиптаре од škija. Пресекао себи гркљан. 

Крв је потекла. Сливала се. Почела капати са моста у хладну реку испод. 

Кап. Кап. Кап. Кап. Кап.

Као часовник који откуцава време преостало свим балканским лудацима.

Кап. Кап. Кап. 

Почетак - Како су се упознали. 

Стајао је испред улаза. "Brahim Clinic". Srce Ciriha. Дуго је размишљао о овоме. Мучио се. Али, пресекао је. Има заказано, има све. Корак по корак. Ка вратима. Која се отварају под командом сензора активираних његовом скромном тежином.

Секретарица га уводи у канцеларију-ординацију самог власника клинике. 

"Добар дан, ја сам Брахим Реџепи. Седите."

"Hvala. Jovan Pejić."

"Драго ми је, Јоване... Да ли сте за кафу?"

"Ja sam ovde zbog promene pola."

Oplodnja (O braku, valjda)

Interaktivna priča koja od čitaoca zahteva pisanje.

DOWNLOAD (.DOCX fajl)

Ispunjene verzije slati na: preziremlubenice@gmail.com

O plavom (Cvetu i njoj)

1.

Pomrlo je sve

Negde daleko u budućnosti.

Pomrlo je... gotovo sve.

Planeta zemlja opustela, gola i ružna čeka svoj poslednji čas. Životinje njenim tlom odavno ne trče. Cveće ne cveta. Nebo je lepo, možda nešto tmurnije, više cijan, no blaženo plavo, možda su kiše koje padaju kiselije, otrovnije, ali visina i nedostižnost je lepa uvek. I ono je prazno. Zakržljale, sivo-zelene biljčice muče se, vire iz suve i ispucale zemlje. Poneki insekt, glodar, gušter. Gmižu, lenjo zuje, vuku se, slinave po slanoj i kiseloj zemlji. Mršavi i bolesni. 

I ljudi.

Ljudi. Izdržljivi. Bezobrazni. Uporni. Na kraju svog evolutivnog puta. Demigodovi koji ne mogu ništa promeniti.

Njih je malo. Na čitavom svetu, kako je Marko verovao, nije ostalo više od stotinjak. Razbežali se, rasuli po svemiru. Davno prevazišli svoje proste fizičke potrebe za vazuhom i vodom, mogli su postojati bilo gde i nigde. Dostigli su nivo konačnog postojanja, bez da su se i milimetar primakli smislu. Zapravo, postojanje je ostalo smisao sam po sebi. Život radi života. 

Mogli su otići sa sveta osuđenog na srmt. Ali, nisu. Par desetina poslednjih ljudi tvrdoglavo je ostajalo.

Njemu je Zemlja prijala. Beskrajni mrtvi pejsaži su postali samo njegovi. Ono što je nekada bila Ukrajina, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Istočna Nemačka sada je njegovo dvorište. Bez i jednog čoveka do njega. Divota. Nisu mu ni trebali. Prvi sused je žena njegovog života i živela je tamo gde je sasvim davno postojao Pariz. Hiljadama kilometra daleko. Ona mu je jedino i nedostajala. Ali to je bilo hronično, neizbežno. Da je živela u sobici od dvadeset kvadrata, sa njim, svaki put kada bi izašla na vazduh i bila udaljena od njega dvadeset metara i dvadeset minuta – nedostajala bi mu. Pustio ju je. Gotovo oterao od sebe. Samo da je ne bi ugušio.

Ona.

Jelena... Jelena je bila kao...

***BLOKADA. MRTVILO UMA. Prazni redovi ostaju prazni. Nemoć. Sramna bezvlast nad mislima i rečima. Vazda ponosan na svoj tok misli, rečitost, pismenost, pred ovim opisom ostaje nemoćan. Pisac je ne može opisati, ne mže slova složiti u reči, rečenice toliko smisleno, duboko, iskreno. On bi s euhvatio kičice i štafelaja da zna slikati. On bi komponovao sonatu što bi dočarala njenu dušu, simfoniju koja bi bila njen karakter, odsvirao na gitari bluz njenog srca. On bi je napravio od srebra. Ne, ne od srebra. Od gline, blata. Da je ima pokraj sebe i da je Vama pokaže. Običan smrtnik iz blata pravi Boginju. Kakvo pišanje po Starom zavet... Poruka sebi, upiši književnost, završi filozofiju, pročitaj stotine knjiga još, napiši hiljade rečenica... samo kako bi nju mogao opisati, rečima dočarati.***

Stigla mu je pozivnica.

„Danas je moj dan.

Džon.“

Marko je načas porazmislio o vremenu kada je na planeti bilo milion, deset ili sto miliona ljudi koji su ponosno nosili izrazito dosadno ime – Džon. Odmah je znao koji mu to od svih njih šalje poruku. Na kraju, ostao je samo jedan.

Mislima je dodirnuo Jelenu. Plakala je. Nije morao da pita da li ide - znao je da neće. Nikada nije išla na Dane. Svu svoju belu energiju poslao je njoj. Da bi je tek za nijansu smirio. Stomak odavno mrtav i nepotreban, okretao mu se i grčio. Tonula je sve više u karakterističnu bezvoljnost, apatiju, sa tek ponekim izlivima preterane energije i životnosti koji bi je na posletku ostavljali još slabijom. Njen Dan se bližio. Prekinuo je vezu ošamućen i pospan. Nikada i nije mogao dugo ostati povezan s njom, previše osećaja, emocija. Haos i strah u glavi, napadi histerije. Prejako, preduboko je uticala na njega, čak i kada to nije želela. Sinhronitet dva uma, dva srca. Njeno sporo i njegovo ubrzano, tahikardično. Buka. Neparni ritmovi. Primordijalni zvuk haosa. Dok se dva uma motaju jedan oko drugog u savršenu DNK rešetku sa svršetkom u božanstvenom. Uvek bi on prekinuo. Nije mogao...

Ljudi će tada koračati goli. Ponovo. Bez stida, bez ponosa. Ne obraćajući pažnju na prosto fizičko. Ljudi tada jedva da će koračati. Marko je iskrivio vreme---prostor i našao se na ostvru što je nekada bilo Britanija. Nije ni čudo što je Jelena očajna, bio je to njen prvi sused. I bivši saputnik. 

Grad. Ruševine. Gotovo sasvim nestale pod prašinom i ništavilom. Da nije sve mrtvo, priroda bi odavno progutala drevnu nastanbu ranijih ljudi. Sada više nema šta da dođe ne njegovo mesto. Okup je u podnožju nekog velikog tornja sa satom na vrhu. S tim da Konačni ljudi ne znaju šta je sat, ne zanima ih, ne shvataju, ne treba im. 

Marko je razgledao okupljene ljude. Tako ih je malo. Prebrojao je jedva dvadesetak. Većina više i nema snage za ve stvari, a ovi što dolaze tu su samo da njihov Dan, kada konačno dođe, ne ostane pust. Ostati sam je, nekako, vrhunski strah konačnih ljudi, iako uglavnom ne mogu podneti društvo drugih.

Džonov dan. Konačni, poslednji. 

Pojavljuje se na vrhu tornja. Prodornim glasom naređuje svima da se udaje na stotinjak koraka. Kratka tirada o tome kako mu je dosta, kako ne može pasivno čekati kraj sveta, kako život uzima u svoje ruke. Namiče omču na vrat i skače. Pada i pada. Svesno menja gustinu svog tela, gotovo lebdi. Zatim sabija sebe u jednu tačku, postaje gušći od najgušćeg metala, juri ka dole. Omča se zateže i lomi vrat. Puca. Njegovo telo pada. Iz tla se pojavljuju ogrmoni crveni šiljci. Pada direktno na njih. Grudima na dole. Metal probija telo, oštrice sjajne od krvi na podnevnom, polumtrvom suncu se presijava. Eksplozija. Vrh tornja se odvaja. Pada. Pada na njegov leš. Zatrpava ga tonama prastarog betona i kamena.

Marko sleže ramenima. Jedan od dosadnijih Dana. Baca pogled na okupljene. Ravnodušni izrazi lica, poneko čak sleže ramenima, pljuje. Dani samoubistva su odavno postali stvar prestiža, takmičenja čak. Neko je predložio da s euvedu sudije, da se boduju originalnost, brutalnost, dužina umiranja, broj komadića u koje je telo razneseno. Činjenica da na kraju neće biti nikog da proglasi pobednika, da ne pominjemo činjenicu da bi pobednik morao biti mrtav i da mu je kao takvom savršeno svejedno koji je na listi najubedljivijih suicida, odustalo se od ideje. Dosada je svakako čudo.

„Efektno, ali ništa spektakularno“, opisao je Marko džonovu smrt i teleportovao se. 

2.

Tobogan niz kompleksne DNK zavojnice. Putovanje kroz prošlost. Sabirnica vascelog čovečanstva. Hiljade generacija u vama. Zaključani. Zarobljeni. Ali makar sačuvani i kroz vas produženi. Vaš nos je nos pretka koji je hodao zemljom pre dve hiljade godina. Čudnovati zalizak je zalizak vašeg prapradede. Bolest od koje ćete umreti je bolest koja je ubila i čoveka čije gene nosite, a koji je umro pre osamsto pedeset i četiri godina.

Starosedeoci ledene Evrope – Neandertalci. Invazione, agresivne snage modernog čoveka. Nepoverenje. Strah. Tihi konflikt. Mržnja. Rat batinama i kamenjem. 

  Znate gde su.

Znate njihovu pećinu i znate da ih je manje. I da su slabiji. Krećete ka njima. Gledaš ženu. Dugo. Oko ti igra. Osećaš strah. Nećeš je videti više. 

Neandertalci. 

Šaman njihov boji žene. Tamnim bojama. Prva, najstarija kozmetika na svetu. Šaman. Moli se uzvišenim silama. Prva ili jedna od prvih religija na svetu. Neandertalci večno istrebljeni i zaboravljeni. Večno prozvani nižom rasom. Večno sačuvani u našim DNK, bez obzira na sve.

Šaman hoda oko plavog cveta i klanja mu se. Moli za lovinu, sunce, toplotu.

Urlici. 

Urlici.

Urlici.

Horda ljudi u krznima sa batinama, motkama i kamenjem u rukama. Jurišaju na ulaz u pećinu. Na šamana i okupljene žene. Samo stari i neiskusni su ostali - mlađi love, bezuspešno kao i poslednjih nekoliko mesečevih ciklusa. 

Nema nade. Napadači skaču, udaraju, lome. Šamanova krv zaliva božanstveni cvet plave boje. Žene stenju i plaču pod udarcima. Plaču, da. Grebu oštrim, dugim, iskidanim noktima svoje silovatelje. 

Klečiš nad cvetom. Dlakavom, prljavom rukom dodiruješ meke latice. Nema u tvom mozgu ničega do želje za posedovanjem. Ubiraš ga. Lomiš stabljiku tik ispod samog cveta. Ne shvataš tragediju i ironiju – da bi delio, moraš posedovati. Želiš cvet pokloniti ženi.

3.

Marko je oči iskopao pre nekoliko mesečevih ciklusa.

Nakon što je video džonovo samoubistvo – verovatno pdeset i neko kojem je prisutvovao u njegovom životu i ostao sasvim ravnodušan. Nakon što Jelena nije želela da se vidi sa njim... Nakon što je svet posiveo i umro. Shvatio je da više nema šta videti. Sopstvene prste je zario u očne duplje. Ne isključujući receptore bola, osakatio je sebe. 

Za samo nekoliko meseci ostala čula su mu podvljala. Dodir, miris, sluh. Nije jedan post-čovek imao problem da se snalazi u svetu bez očiju. Osećao je gustinu objekata, njihova suptilna gravitaciona polja kretao se među njima bez imalo muke. Ali je osećao zato mnogo više. Miris kamena, zemlje, sasušene biljke ili guštera koji je umro od gladi. Baš kao i prizori i mirisi ovog sveta bili su siromašni i ogavni, ali su makar bili novi za njegov um. 

Jeleni nije smeo da priđe. Plašio se još jednog odbijanja. Doputovao je u nekadašnji Pariz, koji je i danas bio divno očuvan – posvetila se tome gotovo u potpunosti. Ulice su bile čiste i ispunjene automatonima – roboljudima koje je on napravio za nju. Fasade makar one u užem delu centru grada, očuvane i čiste. Solarne ploče su bile postavljane na krovove i usmerene na ulice, pa su kolektovanu svetlost prosipali po njima i omogućavale zelene parkove, pa čak i poneki patuljasti drvored. Fontane su radile. Jedino je ostavila monstruozni metalni spomenik da nesmetano rđa i truli, kao spomenik bivšem društvu ljudi koje je umrlo.

Verovatno najživahnije, najbogatije, najlepše mesto na zemlji. Sa najviše mirisa. A, Marko  je lako osećao samo njen. Višeslojan. Dubok. Pun. Vođen njim mogao je bez očiju do kraja sveta bez da se spotakne. Nije mogao... ***Nauči da pišeš, jebeno nauči da pišeš ako ćeš o boginjama pisati!***

Pobegao je kroz rupu u vreme-prostoru.

**********

Jutro je osvanulo sa novim mirisom u vazduhu.

Marko je lako locirao odakle dolazi. Ostrvo prkeo okeana. Nekadašnja Kuba.

Očaran, omađijan kao dana kada je prvi put video Jelenu.

Otvara rupu.

Ulazi u jeleninu sobu. Ne vidi je. Slep je. Kaje se, naravno. Ali oseća je. Gola je, na njenom krevetu. Uplašena na trenutak. Zatim tužna. Uvek prokleto tužna. Dodiruje njen um. Pođi sa mnom, makar ovaj put. Veruj mi. 

 

Putovanje kroz vreme-prostor je čudno i teško. Oko vas blješte zvezde i kosti. Planete i creva. Komete i izbijeni zubi. Iskopane oči i asteroidi. Izlazite nedaleko od cveta. Ti ga ne vidiš. Osećaš njegov miris. Nije ti žao. Možda je to i najlepši prizor na ovom svetu. Možda je to poslednji atom snage posrnule prirode. Nebitno ti je.  Žao ti je što ne vidiš nju. Jelenu.

 Čuješ njen uzbuđeni smeh – prvi put posle hiljadu godina - i ushićenost u glasu – prvi put posle hiljadu godina – radosna je možda prvi put u ovom milenijumu, sam život probuđen i jak čuješ u njenim rečima: „Plav je!“. 

**********

Stidljivo tražiš njenu ruku. Polako u večitom mraku svog slepila, približavaš ruku ka prostoru u kome osećaš njeno prisustvo. Pružaš srednji i kažiprst. Srce ti jače kuca. Plašiš se. Steže ti šake. Jako. Pada ti kamen sa srca, osećaš mir i radost. Blizinu. Kompletiranost.

I drugu. Ali nežnije, Svojim malenim prstima, dugih noktiju, ne moraš videti da bi znao – plavi su – navodi tvoje šaku. Ka cvetu. Ka laticama. „Dodirni ih“, čuješ njen nežan, ali zapoveđujući glas. Osećaš savršenu nežnost biljke. Pa, opet, misliš samo na njenu kožu. Osećaš svaku poricu. Svaku neravninu na dlanu i vrhovima prstiju. Njen otisak – samo njen, njoj svojstven, poseban – ostaje na tvojoj koži poput žiga, prodire dublje do krvnih sudova i kostiju. Tačan raspored šara njenih prstiju osećaš i na srcu i na površini mozga. A, njen miris... mirsi sveta koji je još uvek živ, mlad i zdrav, miris svemira pet sekundi nakon velikog praska, miris koji sadrži sve – lagano nadmašuje mizerni cvet.

Daleko na istoku, na horizontu, rađa se Sunce. Jače no ikada - eksplodiralo je u supernovu. Svetu je konačno došao kraj.

Smeješ se. Držiš je za ruku.

Šetњица (О ponosu и педерима)

BEOГРАД, 27. septembra, 2014. godine gосподње

Вања

Podižeš roletne na velikom prozoru vaše spavaće sobe. Sunce punom silinom jesenjeg sjaja para ustajali vazduh. koji još uvek miriše na njega. Čini ti se da bi mirisao i kroz godinu dana, dve, zauvek. Da je njegov miris i na tebi ostavljen za sva vremena, poput belega, pečata. Žig na dupetu krave. Soba je jednostavna i prazna. Veliki bračni krevet na sredini, muzički sistem u uglu spušten na drveni pod, nedaleko hrpa njegovih knjiga i diskova - bacao je brdo para na ono što je mogao ukrasti sa interneta - i tvojih magazina. On je ćutljiv, knjizi posvećen - sklupčao bi se baš u tom uglu u gaćama i čarapama - sa čarapama je čak i spavao i ljubav vodio, sasvim neizlečivo je to bilo kod njega, stvar cirkulacije, ali i seljačke navike - ti si, pak, "da li si znao?" osoba. Pročitani članak u nekom od časopisa i razmetljivo hvalisanje novostečenim znanjem. Njega ovaj svet nije zanimao, čak ni ovaj život, gubio bi se među žutim stranicama prastarih knjižurina, među ntuđim životima i izmaštanim svetovima. Ti želiš znati sve o postojanju - svemiru, planeti, ljudskom telu, šumama Amazona, razmnožavanju babuna ili životu pčela i leptira.

Kasniš.
Ne znaš više ni zašto nameštaš alarm na telefonu, kada ga nikada i ne čuješ. Ugasiš i nastaviš spavati. Baciš telefon ka zidu - da se razbije u milion komadića. I nastaviš spavati
Hraniš vašeg psa. Haskija. Marsela.
Kasniš.
Danas je godišnjica vaše veze. Tri prokleto kratke godine. Tri kratka, brza kadra. Proletelo. Osim ako se posebno ne potrudiš - i ne sećaš se detalja, silnih dana... sve što na površini uma ostaje jeste trajni osećaj sreće i mira, sećanje na smeh i spokoj duše ne doživljen pre njega. Pitaš se ponekada da li tako zaista treba... Razmišljaš. Da, možeš se setiti Barselone, Rima, Istanbula, kuće njegovog dede na selu, onog dana na aerodromu okovanog maglom, čekanje voza na praznoj, oronuloj železničkoj stanici negde usred jezivo monotonih banatskih polja, one noći kada je pukla guma, kada je lilo kao da je u raju pukla vodovodna cev, kada se sat vremena mučio da zameni točak i naposletku dobio upalu pluća, kada je pokušao svirati gitaru samo za tebe, "pokušao" jer je tragično operisan od sluha... Ali sve je to nekako daleko i duboko, nebitno, kao da su to samo komadići veće slike - sve što je prva asocijacija na njega jeste nepatvorena sreća življena sada već godinama.
Kasniš, a trebaš spremiti ručak-večeru, šta god. Moderni život otima ručak, a ne preporučuje večeru. Nešto između. Život, sreća, ljubav, sve je, kada bolje razmisliš, nešto između.
Oblačiš farmerke, jednostavnu belu majicu i starke, uzimaš torbu i žuriš na pijacu. Dozivaš Мarsela. Veselo dotrčava k tebi, sa povocem među zubima, zna da mu sleduje šetnja i igranje.
Dan je divan.


Lола

На телевизији је пренос "Параде Поноса". Пали цигарету на цигартеу, пије вињак и псује себи у браду. Гледа центар града блокиран, паралисан због пар стотина перверзних умоболника...
Мука му је. У шта се то претвара његова Srbija?
У собу улази његова деветогодишња унука. Oља. Надимак Лола. Спушта неку школску књигу на сто. "Деда, шта то гледаш?"
Старац гаси телевизр. Не жели да унука уопште зна за такве извитоперености. Не жели да мисли како је то нормално и како би некада и она то могла постати. "Ништа срећо... Дођи 'вамо, да ти испричам једну причу, хоћеш ли?"
Унукица клима главом. Још две, у врх главе три године и деда ће јој постати крајње досадан и иритантан, као и родитељи, као и сви живи, али данас још увек има стрпљења и љубави за њега.
Деда испија још једна вињак и започиње своју причу: "Учила си у школи можда, али ово требаш знати и понављати себи. Година је била хиљаду триста осамдесет и девета, српска царство се распало, а турци су били на прагу... не на прагу, већ су своје јатагане заболи у срце српских земаља - били су на Kosovu...", унукица му је села у крило. "Srbijom је владало безброј кнежева, жупана, краљева, војвода и сличних им, свако је желео своје и више, несвестан да ће на крају сви и све изгубити...", осећао је њене малене, мршаве гузове, њене танане бутине, шака му је била на њеном кошчатом колену. А, курац је почео лагано да му се диже...


Вања


Dan je divan.
Prvo ideš do parka. Kao i svaki dan i sada u njemu zatičeš Braleta i Jošku. Dva starca što na klupici bez naslona igraju šah i "greju ostarele kosti vinjakom". Kratko pričaš sa njima, o vremenu, o aktuelnoj partiji - Brale je večito bolji, ali bitno je igranje, a i poražen si tek kada odustaneš, tako je govorio Joška. Ostavljaš im Marsela. Već će doći i komšije sa svojim psima, zajedno će se dlakave, debele zveri izjurcati, izglupirati, namirisati dupeta. Miran je, pitom i previše blentav da bi ikome bio smetnja ili ikoga uplašio. Iako izgleda kao vuk. Pozdravljaš se sa starcima. "Da su svi mladi kao ti, Vanja", govori Brale.
Ideš na pijacu.
Marketi su postali opremljeniji i pristupačniji, sa često, makar na oko, kvalitetnijom robom. Ali uporno na pijacu. Među seljake i kompleksni, bogati spoj mirisa, prijatnih i onih ne baš tako prijatnih, među stare i smrknute, među stare, ružne i iskreno nasmejane. Ne možeš podneti plastiku novog doba - plastične rafove, plastičnu robu u njima, plastične prodavačice i promoterke. Da li iskreno voliš ceo taj pijačni ambijent? Možda i ne. Ali si stvor navike. To je tvoja ruta, imaš tezgu na kojoj kupuješ luk, tezgu za sezonsko voće, tezgu za južno voće... imaš babu od koje kupuješ, za koju znaš da je roba njena, a ne nabavljena za male pare i sada preprodavana.  Uzimaš raznolikog povrća, ali svega po malo, po par komada. nekako i nije najlakše kuvati za dvoje. Kao da je kuvanje stvoreno za pravu i čitavu porodicu, četvoročlanu, petočlanu. Uvek vam ostaje hrane, uvek jedeš ostatke. Ne bacaš. Nikada.
U povratku kupiš Marsela koji je isplazio jezik od umora, uzimaš flašu skupog crnog vina i krećeš lagano kući. U maleni stan u potkrovlju novoizgrađene, jeftine zgrade.

Kuvaš.
Godišnjica je i želiš kuvati. Umeća možda i nemaš. Integralni pirinač, raznoliko povrće i piletina, štapići belog mesa - pola sa kikirikijem, pola sa susamom. Spremaš i cheesecake, kolač koji ti makar uvek uspe, koji uvek pojedete, iako je stravično kaloričan i sit, na kraju - baš ga je lako spremiti.

Zvono. Telefon svira neki bluz. Spuštaš varjaču. Displej. Njegova sestra, Marija.
"Halo, Marija...", javljaš se radosno, glas ti nesvesno postaje tanji i viši, nežniji.
Čuješ plač, slinavi nos. Jecanje. Teško disanje.
"Marija? Šta se dogodilo?"
Crne misli jure kroz um poput brzog voza za Tokio. Kiša na prozorima, kljunovi ptica zloslutnica, munje i gromovi. Zemljotresi. Pomračenje Sunca. Hičkok na sve strane. Glava eksplodira.
"Đorđe... imao je... neko ga je... pretukao. Dođi u "Urgentni", odmah!"
Tek ćeš se kasnije čuditi svojoj prirbanosti - sa sve nogama koje su se odsekle, sa stomak koji je bio kao Gorenje veš mašina iz sedamdesetih godina minulog veka, sa glavom koja je kipela poput gejzira negde na Islandu - gasiš rernu i ringle


Miлaн

На телевизији је пренос "Параде Поноса". Пали цигарету на цигартеу, пије вињак и псује себи у браду. Гледа центар града блокиран, паралисан због пар стотина педера...
Гута тешке кнедле између тешких порција грубе жестине. Опушак "Дрине" у препуној пиксли. Мука му је,, срце га боли. Гаси јебени телевизор. Лагано руком окреће точкове инвалидских колица. Довлачи се до прозора. Србија. Због ње је ратовао. У Крајини, У Босни, два пута повређен, на послетку и на Метохији где је остао без ногу. Нагазне мине. Најсуровије, најпакосније оружје на свету. икада осмишљено! Није, ох није, пушка, бомба или нож страшан, они постоје да те убију. Мина... она је ту да те осакати, да те остави на терет држави, а тебе у личном паклу, као живу опомену свакоме ко би кренуо у рат. Живи гутач ресурса, фаталан по борбени морал народа. То је он у очима твораца нагазних мина.
На сточићу покрај прозора стигло му је обавештење о стању на рачуну.
Отвара.
Чита.
Инвалидска пензија смањена је за десет посто.


Јоваna

Девојка ју је данима убеђивала да пође на параду. Није јој се ишло, није раумела сврху - без јасних политичких цељева, овако бесмислено на силу организована, насред аветињски празног центра града. Сећала се бомбардовања, ваздушних опасности, па опет није било тако пусто. Језиво. Као да влада куга.
Зар су они? Она и њена девојк и тих стотињак људи заразни, кужни? Зар је ово средњи век? Зар тамо иза угла, иза зграде Скупштине тињају ломаче за вештице новог доба?
  Није подржавала параду, али је осетила једну привилегију. Није тако васпитавана, није јој то ни фалило, али ту, тог септембарског дана, први пут је пољубила своју девојку у јавности, на улици. Осећај јe, заправо, био диван.


Вања


Pretukli su ga. Izlomili mu rebra. Iznabadali noževima...
"Mnogo je iskrvario," govorio je lekar umornih očiju, "operisali smo ga, dali krv, sada je bez svesti, ali u stabilnom stanju."
"Možemo li ga videti?", pita njegova sestra.
"Da, ali sasvim na kratko. Vi ste članovi porodice?"
"Da," kao iz topa izgovara Marija. I jesu sva njegova familija. Njegovi roditelji ne pričaju sa njim godinama već. "Ja sam mu sestra, a on je..."
"Prijatelj", izgovaraš tiho, oborenog pogleda.
"Žao mi je, samo članovi najuže porodice."

Prijatelj, verenik, bio bi već muž da možeš...
Moliš se u sebi Bogu. Za njegov život.


Maша


Пije se kaфa, пuшe se цiгareтe, gлeda se пaрaдa.
"Ma нe zнam, sвe je to мenи oгaвno, oдvratнo, neкa oни to рaдe, ali u svoja чetiri зiдa..."
"Ma, љudi imaju права da дemonstriraju, svi imaju. Ko je nama kriv što to pravo ne koristimo? Raднiци, sтuдenti, svi зadovoљni pod vlaшћu ove бudaletine..."
Rasprava traje. Prežvakane priče. Iznešeni argumenti.
Njih petoro je za stolom.
Jedan od njih uzviknu na posletku: "Poгleдajтe!", prstom je pokazao na ćerkicu ljudi kod kojih su i pili kafu.
Maшa se pridgla, stajala je na svojim malenim, slabašnim, krivim nogama i pridržavala se za ivicu stola. Smejala se. Kikotala i grcala od sreće i zbunjenosti što svet prvi put gleda iz te perspektive, oslonjena na sopstvene noge. Kao da je nešto u njoj kvrcnulo, sastavilo se i ostavilo malenu varnicu. Pustila je sto i zajurila se ka krevetu i kolenu svoje majke.
Пoсrћući нaпрed, neсiгuрno i жuрno, пrvи pуt jе koрaчaлa.
Прvi pуt je шетаla.




ПОГОVOR

Vi ne зnate дa li su sлoвa "a" у poslednjoj rečenici (posledњoj reчi) oвe пriчice piсaнa латиницом ili ćirilicom.

SS Divizije (O seksu i smrti)

Plakala je

Plakala je nakon što je sve bilo svršeno.

 Često je plakala. Nekada, ubeđivao sam sebe, plač je dolazio kao posledica sveprožimajućeg orgazma, cunamija osećanja sreće i ushićenosti koji juri ka najzabačenijoj ćeliji njenog tela. Uragan doživljenog koji šiba svaki delić njenog tela; iskrzani pramen kose, upozoravajuće veliki mladež, nežnu kožu na unutrašnjoj strani kolena. Kida i uništava ćeliju čija je smrt nastupila. U navali života ona se odvaja od tela, od bele puti i u vidu praha pada na pogužvanu posteljinu.

 Većinu puta je to, bez sumnje, bio samo plač stida i kajanja. Nije to tako retko. Sam se, ponekad, gadim sebe posle jebačine. Zašto je tako? 

Dok svet izgrađen oko nas, u nama i među nama u proteklih sat i nešto vremena spektakularno implodira u prah i ništavilo, dok  među nama nanovo ostaje samo besmisao situacije, drhtavim rukama poseže ka paklici cigareta, vadi jedan štapić nežng otrova. Ne može upaliti. Uzimam joj upaljač iz ruke. Plamen. Prislanja vrh cigarete na njega. “Hvala.”

Nikotin je smiruje. Spušta glavu na veliki perjani jastuk. 

Sledeća scena.

Grlim je, s leđa. Njen srednji prst dugog nokta grebe ožiljak na mojoj podlaktica. Dodir. Mrtva koža opada. Prašina.

Svakim danm se rađamo i umiremo. Ćelije u nama, makar. No, nažalost, nismo izgleda samo zbir svojih delova. Prevedite prethodnu rečenicu na engleski, dobra je fraza, na srpskom je rogobatan. Kada smo bili mali razredom su kružile fotografije golih žena iz nekih jeftinih časopisa. Bio sam taj sa dovoljno hrabrosti da ih kupim. Kao i prvo pivo. Kao i prvi vinjak. Kao i prve kondome. Samo da vidimo šta je to. Manje-više. Kopirali su te slike u nedogled. Drugovi budući, drugovi bivši, pamtite me po zlu. Ulepljivali svojim još uvek vodnjikavim semenom. Detalji su netsajali, lepota ženskog tela je bledela, krzala se, nestajala svakom novom kopijom. Telo podamnom nije starije od desetak godina, strogo gledano. Sve su to nove ćelije. Ali sena samo starog, odavno nestalog originala. 

Pitanje gledanja na svet. Ugla. Osećaja. Uvek se na to svodi. Optimizam i... realistično posmatranje sveta. Možete misliti kako niti jedan deovaše tela - osim valjda mozga i možda nekog organa još, ne znam - nije stariji od par godina, da se ćelije stalno obnavljaju. Istina je... vi ste odavno umrli, vi ste samo bedna kopija sebe. 

Žena podamnom je deseta, stota, hiljadita kopija sebe. Njena koža nije elastična kao nekada, zadnjica na kojoj leži moj smežurani kurac je mlohava, njena mala dojka beživotno se razliva u mojoj malenoj šaci. 

Ne gadim se ja sebe, već nje. 

Pa, ipak... možda i ništa do bednog zbira materije nema. Zar je takav pogled na svet toliko težak, odbojan ljudima? Zar nismo u tom slučaju drevni i većni? Zar svaki naš delić nije ništa do zvezdani prah i zvedzani parh će ponovo biti? Zar neće naša voda, naša krva ne kraju pothraniti životinje i biljke? Ispariti. Visoko, visoko. Zar nećemo tada leteti? Zar nećemo pasti nazad na tlo, u obliku vode pročišćene od svekog otrova? Zar nećemo biti pljusak, letnji, topli, iznenadni i silovit što pada mladoj, zategnutoj, jebozovnoj devojci koja je baš tog jutra grudnjak ostavila kući? 

Da, hoćemo. Ali ne teši nas posebno.

Ostaje problem. 

Prekid svesti.

Mi nismo zbir. Matematički skup.

Shvatam.

Gadim se i plašim tela pokraj sebe, tela koje grlim, tela u kome sam do malopre bio. Ali nisam ni vodio ljubav sa telom. Telo je gotovo pa abitno. Telo je medijum. Konekcija. Staza. 

Shvatam?

To je odjek sećanja, varljivo sećanje na sećanje. Sada zapisano sa nadom da će mi obezbediti hleb i viski. Znam da nesiguran muškarac nakon seksa pita sebe: “Kakav sam bio?”, znam da onaj što misli: “Pokidah je od kurčine”, jeste najnesigurniji u sebe i sasvim toga nesvestan. Ne znam da li i jedan misli o smrti.

*****

Moj izdavač je sa licem sklopljenim u preterano nežnu, dušebrižnu grimasu prevrtao raskupusani rukopis svojim dlakavim ručerdama. “Fino je ovo... Ne znam samo zašto žanrvsak knjiga, čemu to nakon one prve?”

Sledgnuo sam ramenima. Pitao me je to već desetak puta. “Pisalo mi se to.”

Uzdahnuo je. “Dobro, epska fantastika popularno je to sada. Do kurca, danas možeš i gov no pordati, ali... tematika? ne znam. Glavni junak. Neće to ljudi danas da čitaju, bajkovito, ušukano i pravedna junačina. Žele mrak, lopove, bitange, ubice, antiheroje..."

Bilo mi je muka od njegovih reči, njegovog poimanja mog dela. Ne kukam, ne žalim se. Daješ sebe, cediš suvu drenovinu i njezinim sokom zapisuješ reči. Režeš presahle vene. Povraćaš svoju dušu na zamišljen komad hartije. Bljuješ ručak, nesvarene trodone i pola litre viskija po monitoru. Znaš da si to ti i da si zauvek sam. Nije to tirada kvazi-umetnika, pretencioznog i bednog. To je tako. Čovek nije napravljen da bi razumeo drugog čoveka. Pisanje kao zanat, pisanje kao samopromocija, pisanje kao takvo je besmisleno. Ja samo pišem da bih mogao zaspati mirne i prazne glave. Vtatiti s estanju blagoslovenog intelektualnog ništavila. Tabula rasa. Prazan um je srećan um. Izbaciti redove, pasuse, stranice ideja, reči, rečenica. Nije to intelektualni rad, to je nužda, fiziološka, poput kenjanja. Dobro. Priznajem. I način da se kupi viski.

Svaki tren življenja bi trebao biti umetnost. Jebiga sada, pokušavam pet minuta nategnuti i podići proces izbacivanja fekalija iz sopstvenog tela na nivo umetnosti. Ne ide, naravno. Masturbacija. Osim ukoliko niste balvan, prostak i bezidejni mulac - to je umetnost i potreba. Ništa manje od pisanja. Isto je to. Redosled. Tišina. Misao. Dosada. Početak. Atmosfera. Ideja. Mašta. Ubrzavanje. Završnica. 

Pa, opet, kada neko ko je plaćen da razume i prepozna - maši baš toliko? Izdavač. Jebiga. Ustajem, nervozno, iznervirano, na ivici i onako tankih nerava, otimam rukopis iz njegovih ruku. Spaliću, baciti u Dunav, sukcesivno kidati stranu po stranu i brisati bulju njime, ali ga njegove šake više neće dodirivati. 

"Nemoj, polako, imaš li neke druge ideje? Nešto nalik onom starom. To je bilo dobro. To je išlo. Zašto menjati?"
Zašto menjati?

Nešto staro. Već viđen. Provereno. Derivatno, a opet dovljno originalno. Još istog - ponovo prevedite na engleski - ali na drugačiji način. Knjige kao polica sa čipsevima u super marketima. Hiljadu ukus,a svi podjednako veštački i štetni. "Imam neki istrijski roman, ali to mi se ne piše sada. Imam... priču o muškarcu koji vara svoju ženu sa CENZURISANO POSLOVNA TAJNA"

"Odlično! To tražim od tebe. Brav. Je l' to nešto po istinitim događajima, iz tvog života? Deluje tako, liči na tebe", nasmejao se.

"Nije, sasvim je izmišljeno." Neću dati sebe za petsto-šesto dinara. 

"Dobro, ubaci da jeste, tu i tamo, nagovesti, ta sranja se bolje prodaju."

*****

Ponovo smo se pojebali. 

Seks sa njom nije bio trka, nije bio vatromet, spektakl strasti, nasilja i nežnosti. Čas joge. Termin gimnastike. Ples na trapezu, vratolimije na trambolini. Bio je... Miran. Lagan. Bio sam izgubljen u njoj. Jednostavan, ujednačen, monoton čak. Pa, opet... sjajan. Nešto nevidljivo, nepojmljivo sasvim. Dugo. Hipnotisan. Faraza o tome da smo jedno delovala je odgovarajuća u tim trenucima više nego bilo kad i bilo gde drugo u mom životu. Sve do svršavanja i ponovng nastanka tog neprobojnog zida stvarnosti. 

Po istinitm događajima, doživljenim, preživljenim, kao će poslednja rečenica knjige, sada još tako daleka, pokazati - nikada prežaljenim. Pa, ipak, neću vam se prodati za šesto dinara, sedamsto, koliko li vas već oderu. Ne brinite, meni i onako ide deset procenata, u vrh glave. priča je zamotana u maglovito, izmaštano u vrremenu, prostoru, pogubljeno u epohama i gradovima. Danas je to Zagreb. Neboder na južnoj obali Save, pogled na stari deo grada na severu. Mali, jednosobni stan. Socrealistična gradnja, dosadna, siva, ubojita po um i podsvest čoveka. Pa, ipak, zelenila, širokih bulevara, parkova, igrališta, narkomanskih štekova. 

Ona. Sada opuštenija, i dlaje gola, i dalje sa cigaretom, sedi na ivici kreveta, meni leđima okrenuta. Leđa najsporije stare, makar na oko. Priča mi o Musorgskom. Toliko zna o njemu. Nije me briga. Samo nek priča. Sada vlada sobom. Tako miran glas, nežan i  jak istvremeno. Miluje me, usporava puls, dok me njena strat, njena posvećenošć muzici oduševljava, mami osmeh na lice. Priča mi o starom filmu kojeg više nema, pirča mi o nemačkom ekspresionizmu. Priča mi o radničkim akcijama. O štafeti mladosti. O crvenom pasošu i putovanjima po Srednjoj i Istočnoj Evropi. priča mi o prenosu sletanja na Mesec. Priča mi... Staje. Okreće mi se. Mršav lice, kovrdžava crvena-narandžasta kosa zapuštene, srednjovečne žene, bore, podočnjaci, zubi na kojima je nikotin ostavio trag. "Bila je to četrdeset i treće, nikada ti to nisam ispričala, moram sada. Moram."

Ne reagujem. Samo je posmatram. Pričaj mi. Povedi me. Mislim.

"Tada sam još uvek glumila u pozorištu i mesecima smo spremali predstavu, odvratnu i glupu. Dali su nam tekst, dramatizaciju Ničea, zamisli. Svi ti ogavni nacisti su se palili na tog beznadežnog brkatog kompleksaša. Ja i Štime smo bili jedini glumci. Planirano je samo jedno igranje. Premijera. Za neke geštapovce, neka velika muda i komadante, oficire Osme SS divizije, koja je bila stacinirana u Hrvatskoj."

"Konjička. Florian Grej", ispaljujem kao iz topa. "Znaš li da je postojala SS divizija sastavljena od rusa? Znaš li to. Brojala je čak i do petnaest hiljada ljudi."

Prevrnula je očima. "Ćuti, jebala te suvoparna istorija", zastala je na trenutak. Tako je lepo pušila. Nekako bi zabacila glavu unazad, cigareta bi pohitala visoko u vazduh, duboki udah, žar bi zasvetleo poput svetionika.
U današnjem svetu svetionici nisu potrebni. Sateliti, moderni sistemi navođenja, detaljno isrctane mape... Zar pomisao na svet bez svetionika nije pomalo jeziva?
"I okupili su se svi oni, veče predstave. Bili smo napeti, oboje. I pijani, naravno. Misliš da glumci piju tek tako? I da skratim, samo jedna greška, samo jednom je omašio nešto oko žena, prosjaka i cigana, ne znam ni da li je to originalna misao ili nacistička prepravka. samo Jedna jebena greškica. Neko je ustao i upucao ga. Četiri puta. Mi smo bili pijani, oni su bili preparirani od alkohola. Stomak i grudi. Filmovi ne prikazuju smrt realno. Prodiranje metka, kidanje tkanine i mesa, prolivanje krvi, toga nemaš na filmu. Taj zvuk. I pokreti tela kroz koji prolazi zrno. To nikada neće snimiti. Posle su me silovali... Njih devetorica, desetorica, ne znam."

Ćutim. 

"Nije to sve. Posle nešto manje od devet meseci Blanka je rođena."

Ćutim.

"Nije ni to sve. Kada su završili sve. Kada su zakopčavali pantalone, vraćali kape na svoje glavurde, jedan mi je baci hrpu papira. Uz reči "Da, zaboravili su da Vam daju pravi scenario." Ruke su mi se tresle od prostog umora, pokidanosti tela i sveopšteg bola. Kroz suze, sline, razmazanu šminku i nacističku spermu videla sam poslednje redove. Ubistvo Štimeta bilo je planirano, kao i silovanje, sve potanko opisano. Pedantno, nemački. "Ovom nesretniku je naređeno da u poslednjem času izmeni svoj tekst.", rekao je oficir, lugerom pokazujući na štimetov leš."  

Ćutim.

Ćutim neko vreme. 

"Blanka će se uskoro vratiti", konačno progovaram. "Četiri je već."

Klima glavom. Odsutno napipava svoju bluzu na ivici krevtea. Navlači je preko glave. Rukama prolazi krz rasčupanu kosu. Popravlja šminku. Nalazi gaćice ispod kreveta. "Da, da. I Aljoša će biti kući uskoro."

Aljoša - njen muž.

Blanka - njena kćerka, moja žena.

(bez)Lično

LIČNO/ Osećaj je odvratan. Potpuna nemoć. Osećam se nedostojno, glupavo i beskorisno. Tik-tik-tik. Program za unos - anus - i obradu teksta. Piratizovan, ne plaćen ni dinara. Tik-tik-tik. Prvi red i beskrajna belina ispod njega. Digitalna hrpa papira. Ekološki osvešćeno sam zahvalan na njoj. Zamisao na  neku prastaru pisaću mašinu, korektor i hrpu pogužvanog papira u ćošku - film noir scena, crno-bela, klišeizirana -  pa čak i onaj što nije odbačen, protraćen je mojim mislima na njemu. Reklamiraju na televiziji - toalet papir stopostotne celuloze, od najboljeg drveta brazilskih kišnih šuma - pa, u redu, to je gore čak i od mog pisanja po njemu.

 Nepostojeća devica spremna i željna mojih tečnosti, unutrašnjih, mojih, ličnih, ogavnih, mojih, prljavih - otrovnih. Ali ne ide. Tik-tik.tik. Prvi red, dva lupljena razmaka, navika koju vučem iz osnovne škole i razreda nižih. Tanka vertikalna linija koja treperi. Ne ide. Pred tim virtuelnim listom papira sam kao impotentan. Plašim se. Zbunjen sam. Lično. Lično. Lično. Tik-tik-tik. Vertikalna linija treperi na početku prvog reda u ritmu mog srca.

Smejem se svojoj gluposti i nepotrebnosti. Na posletku shvatam da pišem o tome kako ne mogu da pišem. 

Ne gasim kompjuter. Nekada i po čitav dan. Šta god radio. Gde god bio. On radi. Guta struju, tandrče, greje sobu - robu. 

Kopaju ugalj.Obespravljeni radnici. Ulaze u tunele, duboko pod tle zemljino, ne znajući da li će se vratiti. Kopaju ugalj. Lokomotive sa čitavih deset, petnaest, dvadeset vagona teglje tovar ka elektranama. Elektrane lože ugalj. Truju zemlju. Stvaraju struju. Da bi je ja sprcao kompjuterom koji ničemu ne služi.

Ekologija? Zar se neko zaista, iskreno, potresa oko toga?

Ne gasim kompjuter. Ustajem. Uzimam cigarete. Biciklu - imenica ženskog roda u srpskom jeziku, uzjaši biciklu kao ženu - i idem ka Savi. 

BEZLIČNO/ Sava se povukla, pročistila. Pročistila? Ne zaista. Smrdi, plutaju njom hrvatska govna, kondomi i prazne flaše koka kole.

Kroz hiljadu godina sleteće predivna vanzemaljka ljubičaste kože na površinu Zemlje i prvo će naći praznu, još uvek savršeno čitavu, flašu koka kole.

Maj mesec beše? One poplave. Opšta histerija, kukanje, strah i plač. Ja sedim na nasipu dvanaest metara visokom i divim se nepatvorenoj sili prirode i reke. Izlila se Sava - reka glupavog imena, večiti beogradski gubitnik, underdog i rugoba - sprala prašinu i govna ljudska, potamnela, zatrovala se, upropastila se. Ali nosi govna i leševe dalje, desetinama metara široka i moćna. Pored mene izbeglice sa one strane, bez domova i kućnih ljubimaca, komšije i sestra. Svi redom preplašeni. Ja. Očaran.

Pisao sam o Savi, milion puta. pričao ti o Savi, milion puta. Pisanje kao slagalica. Kao lego kockice. Isti elementi uvek drugačije posloženi.

I nije lično. Nije sve. Ne može ni biti. 

Hiljadu paralelnih svetova. Beskrajna mreža račvanja i lutanja. Hiljadu pararelnih nas. Čak i svetovi gde nema... Milana i gde mi, zapravo, jesmo mi. Ne može biti po tvome, uvek. 

Nije lično. Možda je ličnije. Trud ceni.

Ritam.

Sve je ritam.

Sve je u prepoznavanju ritma.

Muzika. Film. Seks. Svet. Život.

Nauči me da prepoznam ritam, pa mi oči iskopaj. Neće mi biti potrebne.

Miler je prepoznao ritam. Seksus. I doveo formu do perfekcije.

Čak je i ubogi Trir prepoznao ritam. Ubogi Nimfomanijak.  

Ritam porno filmova osamdesetih.

Red priče, red jebačine.

Presek torte sa bezbroj žutih, tankih kora i pretamnog, pregorkog čokoladnog fila među njima.

Tako jednostavno. Četiri četvrtine. Ništa neparno, ništa Dream Theater, Meshuggah ili Gojira.

Jednostavno. Genijalno.

Sanjao sam te.

LIČNO/ U tvojim rukama kraljica. Figura. Crna, ali ofucana, sa bojom koja se ljušti. Kraljica među sisama neke devojke. Drugarice. Poznanice moje. Velike, teške, bele. Sve u izmaglici, lens flare-u. Kroz spuštene roletne dopire svetlost uličnih lampi i automobila u prolazu. Buka. Moja soba. San. Logika isključena. Na kraju nebitnog sela nema saobraćaja. Čudi me ta sitnica, kamioni i motori koji jurcaju mojoj ulicom, a ne ti i ona iznad mene. 

U snu sam uvek pasivan. Ne znam otkud to. msenjuje te se na meni. Ona krupnija, debeljuškasta čak, mekana, pod velikim sisama gotovo da osećam znoj. Ti... Ti. Ruka na kuku i palac na stomaku. Šake na mišićavim leđima. Očekujem da svakog trena iz njih izrastu krila. 

Prsti na vratu.

Ona, pa ti, ona, pa ti. Ona i ti. Ja zaboravljen. Traje i traje. Ti, pa ona.

I dok sam u njoj gledam u tebe. 

Vrhunac. Mutan. Dalek. U magnovenju. Tvoja ruka na njenoj sisi. Moje seme po vašim licima.

BEZLIČNO/ Sava je pusta. Nema kupača. Čitavog leta ih nije bilo. Neki pecaroš, tu i tamo. Avetinjski prazan restoran. Pontonske kućice, apartmani, švalerska skloništa, jebarnici - prazni. Reka se povukla i svi su na nju zaboravili. A, ona čeka, kao tumor.

Ipak mi je teško.

Pisao sam o tebi. Onoliko. kao da svaki ženski lik ima makar malo tebe u sebi... ili malo više. Ženski? Ne samo ženski. Pa, opet, pisati tebi je drugačije. Teže, naročito sada.

Uvek grešim dok kucam, znaš to. I sada sigurno. Izvini. Trebalo bi poraditi na tome. Jedno-dva slova mnogo znači, nekada. Povratak na početak teksta. Unos - anus. Ili voleti - boleti. Jedno slovo, a toliko razlike. Mogla si prvo, a ti sada samo ono drugo...

Jebiga.

LIČNO/ "I tako sam ja tog dana pokisla." I tako sam ja tog dana rekao da si genijalna, jer jesi. Mnogi pišu. Svi pišu. Neki, retki pišu lepo, drugi, većinski, su samo banalni. Ti... Ti! U banalnom pronalaziš lepotu. Genijalnost.

I tako sam se ja tog dana napio.

Bila bi to dobra poslednja rečenica. Očekivana, svakako. Ali, dobra. Ja bih bio zadovoljan njome. Pustio bih neki prljavi kauntri i tripovao da sam badass, rebel, stoka. 

I tako sam se ja tog dana nagudrao.

Nisam ni to. Mesecima već. Tvoj čilum stoji spakovan. Tvoj ili čilum Jelene koja ti više nisi?

I tako sam ja tog dana jebao.

Ha, znaš da nisam.

 Pokušao da pišem, otišao na Savu, tamo video jedno veliko ništa, otišao do druga i tamo radio ništa. Pustio kući film koji se ispostavio kao jedno veliko ništa. 

Zaspao i sanjao ništa.

Ritam. Red misli, red seksa. 

Vreme je za seks.

Hajmo Jelena, hajmo!

Jelena, Jelena... random imena u pričama samo skrivaju tebe.

Jelena, da li bi mogla biti srećnija i zaljubljenija no što danas jesi?

Jelena, i tako sam ja tog dana... ništa.

Trougao, Ljubavni - Čarobnica, Vilenjakinja, Boginja (iz "Ciklusa Mržnje" Poglavlje Osmo)

                                                           "Volim te. Jebaćemo se u paklu!" -  Andrea Voič, spaljena na lomači 1192. godine Novog Početka zbog dokazanog protiv prirodnog bluda, reči je uputila svojoj ljubavnici koja je izgorela tik uz nju.

Esteri


Posmatrala je borbu dva čarobnjaka pod njom. Sedela je na maglooblaku sa svojom učenicom Iren, koja je čučala i glavom izvirivala preko ivice malene, meke površine magičnog oblaka.
Čarobnica, po esterinoj proceni, mada nije najbolje prepoznavala sitnije razlike u ljudskom uzrastu - svi su oni njoj bili slični - nije bila starija od dvadeset godina. Možda samo petnaest. To je za ljudsku rasu, koja je pogano prkosila zagrljaju smrti, tek dete. Da li su joj one ogavne dlake počele rasti po telu, zapitala se Ester, mahinalno je rukom prešla preko svoje savršeno glatke vagine.
Retko kada je imala prilike da vidi ovako nešto, još ju je ređe to zanimalo. Ljudi. I njihova magija. "Odvratno je", progovori napokon. Malena Iren se trže i pogleda je.
Iren je... pa, praktično otela kada je napuštala Stakleni grad. Kada je iz njega bežala. Nije želela da je ostavi njima i njihovom springvodu.
Springvod... vilenjački izum koji je, inače narodu kratkog veka, doneo praktičnu besmrtnost na nivou čitave ras - sva saznanja, iskustva, sećanja svakog pojedinca sabirana su u springvode i kasnije deljena mladima. No, u dodiru sa Istinom i Majkom Esteri je saznala više o springvodima. Saznala i uništila, za sada, dva.
"Šta je odvratno?", upita vilenjačka devojčica, koja beše naga baš kao i njena učiteljica, tihim glasom, kao da se pribojavala da će je magovi daleko ispod čuti. Ona još nije u stanju ni da pojmi svu moju snagu, pomisli Ester, gotovo uvređeno.
"Njihova magija, Iren. Neki vilenjački učenjaci je nazivaju mekom ili niskom, ali ona je zapravo prljava, ružna i primitvna. I štetna. Osećaš li?"
Iren se namršti, zatim zaklopi oči, da bi na posletku odmahnula glavom, crveneći. Ništa strašno, dušo. "Onda gledaj detaljnije. Taj čovek u odori. On je ljudski nekromanser ili rezuraktor ili usudnik, kako li ih već danas i u ovom delu sveta zovu. On... Vidi, Iren, svi oni kradu svoju moć. Oni su...", Esteri zastade. Ispruži ruku i zapeva tiho. kroz nekoliko trenutaka na njenu ljubičastu kožu sleteo je poveći komarac, koji se inače hranio ponajviše krvlju domaćih krava ili raznolike krupnije divljači - makar one divljači koju ljudi nisu istrebili -  retko napadajući čoveka - bio je prevelik i prespor za tako nešto. Sleteo je mirno, bez trunke straha. Crne boje sa belim štrafticama, gotovo ličeći na one čudne divlje konje sa dalekog juga. Nogice su mu bile tanke i u čudnom, izlomljenom položaju, tek lagano je dodirivao njenu kožu. Spustio je glavu i zario oštar vrh. Počeo je piti krv. Pio je i pio. Iren je gledala kako mu maleni stomačić raste i poprima plavičastu boju vilenjačke krvi. Pio je i pio. Stomak je već bio ogroman. Pio je i pio. Lagani zvuk pucanja. Krv je isprskala. Komarac je bio mrtav, ubijen sopstvenom alavošću ili? "To si bila ti!", zaključi Iren.
Esteri klimnu lagano. "Takvi su ti ljudski magovi. Oni piju, otimaju i kradu moć u ogromnim količinama i na kraju uvek od moći ginu. Gledaj dole. Čovek u odori nema izvor moći. Nema ljudi od kojih bi mogao piti, možda može otimati malo iz drugih stvari ali nije tome vičan. Sigurno je da ovde nije očekivao borbu."
Esteri i Iren su bile na maglooblaku usred ničega, nedaleko od reke Morave, na njenoj južnoj obali, daleko od ljudskih postojbi ili vilenjačkih letećih gradova. Patuljci iz ovih zemalja bejahu proterani odavno. Kako su ljudi zvali ovu svoju krajinu? Čekija. Glupog li imena.

Šta uostalom dva maga mogu ovde tražiti?
Esteri i Iren su ovde završili bežeći od vilenjačke potere. Naravno, Esteri, najmoćniji živi vilenjak, je mogla istu tu poteru lagano zgromiti, spaliti, baciti u samo središte zemlje, nazad Majci, ali to prosto nije želela. Ne ubijati je bio tako determinisan, prek i konačan stav, zapovest ili stil života, ubijati što je manje moguće je njoj bilo sasvim dovoljno. Ubijati što je moguće manje vilenjaka, makar.
"Učila sam te, magija je red, prirodni zakon. Jedan naš drevni učenjak je tačno utvrdio silu kojom zemlja privlači masu k sebi, na primer. Drugi je pak, doneo Zakon akcije i reakcije. Treći, u svoje doba proglašavan ludakom, je tvrdio da je sva energija i sva materija - sve u našem Univerzumu - konstantno. Da smo svi, zapravo, drevni i sačinjeni od malenih čestica koje su stare koliko i vascelo postojanje. Sve rečeno je primenljivo na magiju. Može se tačno izmeriti koliko je energije potrebno za bilo koju akciju, koliko izvorište, koliko neka akcija nanosi štetu i kakve će posledice imati na ovaj svet, odnosno na energetski-eko sistem. Pak, ljudi ili to ne razumeju ili ne mare. Divljaci. Prljavi."
Esteri ućuta i nastavi da posmatra borbu pod njima.

Dok je bilo jasno kako je čovek u odori slab, istrošen i nespreman, devojčica koja se borila protiv njega je, pak, isijavala moć. Bila je puna i... igrala se sa nesretnikom, Esteri shvati. Svakako dvostruko mlađa ili više čak, poigravala se. Mogla je završiti sa ovim još pre deset minuta. Mučila ga je kao mačka miša, željna vežbe i dokazivanja. Dete, bahato dete, pomisli vilenjakinja. "Njihova magija nije uređena. Haotična je i po našim merilima jako čudna. Oni smišljaju razne škole, pravce, ideologije, ali je sve su to bedni moralistički pokušaji, da opravdaju ono što čine, bez ikakvih naučnih osnova. Iako je ona, pokaza Esteri na devojčicu, "toliko moćnija, nikada se ne zna. Borba dva vilenjačka maga je poput partije kartične igre u novac - sa jasno definisanim rpavilima, splet znanja, umeća, blefiranja, nagađanja i kockanja. Ovo, ovo je nalik borbi na život i smrt zarobljenih ljudi u blatnim arenama, gledala si makar jednu od njih?"
Iren se blago namršti, pa klimnu glavom. Zaista odvrtani prizori. Ljudi bi se - najčešće jedna na jedan, ali nekada i u timovima - goli i goloruki rvali i davili u blatu do kolena sve dok neko ne bi izdahnuo i sve to za zabavu, navodno, uzvišene vilenjačke rase. Čak je i njoj, detetu, bila očigledna iskvarenost svega toga.

Devojčica je skakutala u visokim lukovima oko čoveka u odori. Esteri je videla da je on zarobljen - debeli, braon pipci su se obmotali oko njegovih nogu. Bila je naturolog, između ostalog. U šumi? Njen teren. Jadnik zaista nikada nije imao šansi. Devojčica je skakutala onda prasnu nešto i čoveku u odori spade crna kukuljica otkrivajući dugu, ravnu, crnu kosu. Još jedan prasak. Kosa mu se pretvori u... cveće. Čuo se razdragani, piskavi smeh devojčice. "Pogledaj tamo!", naredi Esteri svojoj učenici. Pokazivala je na svenulu travu nedaleko od mesta borbe. "Odatle crpe svoju moć. To je samo trunčica."
"Zar oni ne skladište svoju moć?"
Esteri klimnu glavom, zadovoljno. "Skladište. Mogu koristiti i svoju sopstvenu moć, moć svoje duše. Ali gade je se ili plaše ili.. duše nemaju. Ne znam šta je sa zalihama onog čoveka. Možda samo čeka."
Devojčica je nastavljala da skakuće i počela da pevuši nešto. Esteri malko pojača svoj sluh.
"Oj Vesna, Vesna, proleće rano,
Oj, Vesna, vesna, zelena grano,
Oj, Vesna, Vesna..."
Primetila je bes i uvređenost na licu zarobljenog čoveka.
Devojčica prekinu pesmu, osta u vazduhu, lagano prkoseći snazi privlačenja Majke Zemlje. "Ostavljam te ovde, svešteniče Lažnog Boga. Uživaj u zelenilu!"
Esteri otvori usta. "Toliko moći, toliko smrti nizašta. Bahatost. Ta trava, to poljsko cveće, mrtvo nizašta. Ljudi."
Želela je Esteri istog trena da se udalji, ali onda je ugledala još čudniji i neshvatljiviji prizor. Malena devojčica je prišla delu poljane na kom je trava bila svenula i mrtva. Sagla se, isružila dlan leve ruke i... travi se vraćala jarko zelena boja, uspravljala se, cveće je otvralo svoje beživotne latice, od jednom nanovo prepune vodom i životnom energijom Majke Zemlje. Ona je svoj dug... vratila, pomisli Esteri.
"Idemo dole!", viknu Esteri, pritom ne iznenađujući i Iren, ali i samu sebe.

Doskočila je ispred mlade čarobnice. "Zdravo, ja sam Anora", relče devojčica sasvim mirno. Znala je da je posmatram, zaključi Esteri.



Vesna


Kako se oseća pali Bog?
Zaboravljena boginja?
Zarobljeno otelotvorenje moći prirode?
Posramljenost, bes, strah sva ta ljudska, ružna i nesigurna osećanja su daleko. Njoj sasvim nepojmljiva. Strana. Nesposobna je za njih, baš koliko su ljudi nesposobni za makar delić njene moći. Pa, opet. Eto je tu. U kavezu. Zarobljena.
Zarobljena?
To je fakat. Njenim vernicima nije bila potrebna čvrsta činjenica za veru. njeni vernici su bili budale. Ona je jasno imala dokaz njenog poraza - kavez, bele odore oko kaveza i čudnovata zavesa prebačena preko nje i njenih izvora moći. Zarobljena. Pobeđena. Pa, ipak nije mogla poverovati.
Konflikt na toliko nivoa njene svesti. Boginja, vrhunski razum, oslonac u filozofiji logike, pa opet ne pojmi tako prostu i logičnu situaciju - ona u kavezu jendako ona zarobljena.
Haos u njenoj glavi. Odsečena od moći. Poput ratnih bubnjeva izumrlih orkova. Tutnji i dobuje joj u glavi. Oseća masu svog silnog mozga kako udara o lobanju. Želi d aiskoči napolje. Jak pritisak u očima. zuji joj u ušima. Vrištala bi, samo da može.
Bes. Strah. Posramljenost. Ništa od toga samo zato što ona nije mogla da poveruje u svoju situaciju. Sama ideja da su se ljudi digli protiv nje i zarobili je njoj je nepojmljiva. Nije sanjala. Bogovi ne sanjaju. Oni žive svoj san. Nije ovo bila ni vizija budućnosti, čak i da jeste, razmišljala je, ponovo bi bila jednako neshvatljiva i nezamisliva. U sadašnjosti ili u budućnosti ljudi koji ustaju protiv nje i pobeđuju je bili su jednako neverovatni.
Da li je zaista tako?

Bahatost. Hiljade godina moći. Bahatost. Slepilo.
"Naše vreme ovde je prošlo!", ponavljao je Svarog, njoj i svim ostalim bogovima. Nisu mogli da poveruju.
Kada bi Bog izgubio veru u svoju moć više ne bi bio Bog. Uvek je sve u vezi sa bogovima, religijama nerazdvojivo sa verom. Očigledno, jelte. Beskrajna, silovita samouverenost Boga i što mizernija samopouzdanje njegovih vernika. Što manje običan smrtnik veruje u sebe, više će verovati u nju. Moliće se njoj i tako nesvesno je hraniti svojom dušom.
Zasmejala se. Čak i u tu, u kavezu, sputana nevidljivim i vidljivim lancima, pogrbljena i prljava, smejala se gluposti ljudskog roda i njihovoj samoj genijalnosti. Siliti se pred ljudima, tako malim i glupim, prikazivati se i nazivati se bogovima. Plašiti ih i očaravati, istovremeno i naizmenično. Naterati ih na poniznost i dan eprovedene u molitvama. Molitvama koje, pritajno, otimaju komadiće duše i direktno šalju njima, bogovima, ostavljajući samo blagoslovenu otupljenost, koju su nesretni ljudi mešali sa duševnim mirom.
"Među ljdidma diže se novi Bog, Jedini Bog. Izmišljen sasvim, ali ko mari? Sila im propoveda da postoji, piše molitve i obrede. Mole se nepostojećem bogu i... osećaju se lepše, hrabrije, jer snagu više ne daruju nama. Kako je to genijalno. Ti novi sveštenici su nam doakali, mudriji su čak i od nas! Da li su shvatili? Dali su konačno shvatili koje su budale bili sve ove vekove?" Svarog je sumnjao.
Niko ga nije slušao. lažni bogovi su se dizali i ranije, svakih par decenija, pojavila bi se neka sekta, među ljudima ili pak neki filozof, mislilac koji bi tvrdio d asu bogovi ili mrtvi ili nikada nisu ni postojali, tako neka neizmerna budaletina.
Jasno je da je ovo izuzetak, ovo novo bogohuljenje je pustilo korena. Ljudi su se tom novom Bogu masovno klanjali. Vesna je prvi put, tu u kavezu, ozbiljno razmišljala o njemu. Toliko molitvi upućene samo jednom Bogu!  Drhtala bi, d aje njeno božansko telo sposobno za drhtanje.
Šta ako taj Jedini Bog postoji?
Tolika moć skupljena u jednu tačku.
Pre je bila zavidna i gladna, nego li uplašena tom mišlju. No, nije im tako silni Bog ni bio potreban...
Jedini Vladar i Jedini Bog i njihovi Sveštenici. Ljudi u odorama koji su je zarobili. Njihova združena moć. Egregor. Bogovi nikada to nisu razvili. Nikada to nisu ni želeli da razviju. Ideja da deli ili spaja svoju moć sa Moranom joj se gadila. Ne bi to činila ni sa Svarogom, čak ni sa Jarilom, bilo kojim drugim Bogom. Odvratno.
Ne postoji Jedini Bog, ubedila je sebe vesna.
I otvorila oči.

Posmatrao ju je neki čovečuljak. Bio je lep, čak i po merilima Boga. Visok, vitak, osećala je žilavo telo ispod njegove neugledne, prljave odeće. Srećom, nevidljivi sveštenički lanci sputavali su i njena čula. Vid je još i bio dobar, videla je sasvim jasno tužno lice tog čoveka čak i u mraku, ali nije osetila njegov smrad ili smrad čitavog tog mesta, tog odvratnog grada malih ljudi. Lada je zamerala svima što se ne spuštaju međ' ljude češće. Kako to da čini kada ih se gadi? Koliko nedostojna stvorenja. Imali su javne klozete po ulicama - iznad dubokih jama skucali bi par grubo izdeljanih daski, okačili par krpara i svi bi mogli da im vide lica dok sede i seru. Mnogi nisu imali ni toliko pristojnosti - pijani bi, naslonjeni na neki zid ili drvo, pišali na sred grada. Češće zid, drveće je bivalo retko unutar kamenih zidina. Pa, svaka, i najdivlja, šumska zver to čini sa više dostojanstva, osamljena, makar. Naravno, ničeg dostojanstvenog u žvakanju, gutanju biljaka i životinja i izbacivanja njihovih ostataka kroz analni otvor nema.
Koliko se samo trudila da iznađe drugi način. Svi oni. Kako bi našli drugačiji način, hranjenje ljudi i životinja i biljaka nekim drugim metodama, njihovim, božanskim metodama. Pogledala je čoveka malo bolje, osetila je sažaljenje. Tu u lancima, žalila je čoveka koji je lako mogao biti presretan zbog njene situacije. Pije, puši duvan, proždire šta stigne. Možda ga baš u tom trenutku izjeda tumor debelog creva ili želuca, grla ili pluća. Ljudi. Toliko bedni. Hrane se da bi živeli, ali sam proces hranjenja ih polako haba, na kraju ubija. Samo je pitanje koji će organ prvi otkazati.
Nekada bi mislila kako ljude (vilenjake i patuljke taođe) jeste moguće... unaprediti, nekada bi pomislila da ih jednostavno treba zbrisati. Da je inteligencija limitirana materijalnim destruktivna, pogubna. Ona je gledala svet koji pod pritiskom svesnih, a zapravo polusvesnih rasa - umire.
Od svih zla ljudsko čarobnjaštvo je bilo najveće. A, činilo joj se da ono dobija na snazi.
Prokleti paraziti.
Onda bi, baš kao i ostali bogovi, Vesna shvatila da je i ona parazit, da krade duše svih tih ljudi, tek pomalo, tek neznatno, tokom svake njihove molitve, obredne pesme, običaja... pre ili kasnije bi to zaboravila i jednostavno se prepustila opijanju snagom.
Volela bi kada bi, kao što može ovog nesretnika pored kaveza, mogla da je zadovolji flaša loše rakije. Njoj je trebalo mnogo više.
Moć.
Silina Moći.

Možda je poludela?
Dešavalo se, pomisli i naježi. Ne, ne naježi se. Njena koža nije imala dlačice, spore, njena koža nije čak ni skrivala odvratno ružičasto meso. Čak se nekada pitala da li je to zaista koža ili samo predstava njenog uma ili umova njenih vernika.
Triglav. Ludi Bog.
Samo jednom ga je posetila u poslednjih hiljadu godina. Okovan na vrhu bezimene planine - koja je među bogovima, pak, dobila ime, jednostavno i rpaktično, Triglav - daleko na severu. Okovan. Magijskim lancima, ledom i snegom. Nag prikucan za stenu, sa večitim pogledom na ponor pod sobom. Koliki su samo deo svojih moći trošili na očuvanje tih okova!
Grozomoran prizor. Lebdela je u vazduhu, nedaleko od njega. Tu je vazduh dobrano proređen, toliko da ljudi tu i ne bi mogli disati - njoj kiseonik nije ni bio potreban. Za šta? Za njena sasušena pluća? Za njenu nepostojeću krv? Imaginarno telo?
Nju ljudska misao uopšte zanimala nije, ali bilo je bogova koji su se time zabavljali. Ljudske ideje o slobodi. Silni filozofi, učenjaci, teolozi... Kako možeš biti slobodan kada moraš svakih nekoliko trenutaka da udahneš? Kako možeš biti slobodan dok robuješ tako banalnoj, čestoj i neizbežnoj potrebi?
Gledala ga je pravo u to lice. U te zelene oči. Urlao je na nju.
"Ja sam tvoj Bog! Bog ovog sveta! Jedini istinski! Gospodar ljudi, šuma i zveri. Reka i kamena. Snega i leda. Gospodar!"
Pukao je. Poludeo je i spalio čitav jedan grad. Tek tako. Pao je u neko čudno stanje nakon toga, obamrlost, nikako potpunu nesvest, samo zahvaljujući tome su ga i porazili. Ali, priseti se Vesna, kakakv je utisak to uništenje ostavilo na ljude, širom kontinenta! Dan i noć su se molili, prinosili žrtve svima njima - Jarilu, Morani, Svarogu, Dažbogu, njoj. Moć. U talasima. U širokim potocima. Ka njoj hrlila je. Bila je na vrhuncu, na tren daleko od eksplozije. Ludila.
Oči bi mu se promenile. Postale bi plave. "Ja sam tvoj Gospod. Gospodar svih bogova! Nebeskog svoda. Oba meseca, zvezda i čitave Vaseljene!"
Urlao bi, čak i sputanom - moć mu je izbijala iz usta. Njegove reči su dodirivale Vesninu bit. Tu joj je malo falilo da pokida okove, da oslobodi Ludog Boga. Na kraju, jeste bio njihov Vrhovnik pre ludila - prvi među jednakim, slobodnim i silnim. Oslobodila bi ga, poklonila bi mu se i pošla s njim i do kraja Svemira.
Ali...
Oči su mu pocrnele. Čitave. Dva bezdana. "Ja sam vaša smrt! Tvoja i svih vas malih bogova! Ljudi, vilenjaka, biljaka i zveri. Ja sam gospodar podzemlja. Vaših sitnih duša. Ja jedini ostajem iza vas! Gospodar svega u ništavilu, zaboravu i smrti! Ja!"
Lud. Načisto. Ličnosti podeljene na troje.

Bogovi su i dalje, čak i u vremenu Jedinoga Boga, jebavali smrtnike. Naravno. Vesni tako nešto je uvek bilo strano. Pa, ipak, pala je tako što je bila naga, u travu i cveću sa smrtnicom. Sa Anorom. Mladom čarobnicom. Mala je bila devica i ostala to nakon bezbroj seksualnih igrarija sa Boginjom.
Vesna je mogla samo da dotakne njenu svest i da joj pruži iskustvo desetrostuko prostom ženskom orgazmu, pa ipak je želela tako da je zadovolji. Zaista želela. Spuštajući glavu među njene slabašne, mršave, blede butine. Jezikom bi lagano dodirivala maleni klitoris. Vrh jezika joj je bio vlažan, ali i nabijen magijom. Smrtna devojčica je jecala pod njom. Vesna, iskreno neiskusna u svim ljudskim delanjima, prvog puta uplašila se da je ne povređuje, ali Anora nikada nije zatražila da prestane, naprotiv.
Anora... čudo od deteta. Ona je... dodirnula Sveti gral, za kojim svi bogovi jurcaju, kojeg svi bogovi neuspešno traže vekovima. Moć čitavog sveta. Dušu čitave planete. Izvorište. Anora je to jednom učinila i svu silinu moći proćerdala. Vesna se, isprva, nadala da će iskoristiti Anoru, kako bi došla do moći i porazila svu svoju braću i sestre i ostala jedini Bog, da je iskoristi kao što je iskoristila i anorinu majku - Atanasiju.
Pa, ipak, devojčica joj je postala malo više od još jedne ljudkse igračke ili piona.
Zanesena mirisom njene vagine nije ni osetila gubitak moći isprva. "Šta?!", besno je upitala Anora, a onda i njoj bilo jasno. Magije na njenom jeziku je nestalo, čarobnog dodira nije bilo, a onda je osetila grubi udarac u svoja krsta. I prosto izgubila svest, Ona. Boginja.

Anora je... pobegla. Uspela je. Ne osvrćući se.
Vesna shvati dve stvari.
Prvo, plaši se.
Drugo, vređa je Anorino izdajstvo.
Poludela je, svakako.



Anora


Anora je pala na kolena.
Vrištala je. Osetila je bol, pravu, iskonsku, fizičku bol! Nešto što nije osetila predugo. Toliko dugo je tragala za tom decom, povezala se na duhovnom nivou s anjima, sluškivala njihova srca, njihova pluća, njihove misli. Mrtvi. od jedanput. Jedan, ubrzo i drugi.
KLIŠE/ odabrani dečaci /KLIŠE mrtvi!
Dve vilenjakinje, patuljak, kurva i ork, koji su bili KLIŠE/ njeni nerazdvojni saputnici i prijatelji, /KLIŠE su joj pritrčali.
Starija Vilenjakinja - Esteri - kleknu pokraj nje i nežno je zagrli. I ona je osetila.
"Ubili su ih. Ubili!"
Jedini živi ork na kontinentu je lagano prišao ostatku grupe - uvek se vukao daleko na začelju - i opsovao kratko.
"Kurac!"

Bivša kurva je lagano mešala čorbu koja se krčkala u pocrnelom kotliću, Iren, malena vilenjakinja je sedala pokraj nje i slušala pesmu. Ork se, po običaju, negde izgubio. Esteri, Anora i patuljak su razgovarali.
Anora je plakala, Nogu skupljenih u kolenima i glavom zarivenom u butine. Duga crna kosa ju je gotovu svu, tako sklupčanu, pokrivala. "Porst zadatak", ponavljala je kroz jecaj, "Prost zadatak! Vesnin zadatak. Pronađi decu, povedi ih. Polu-bogovi. Sposobni za silnu moć, možda najveći magovi ikad! Potrebni su nam bili u borbi... Za spas...Jednostavan zadatak."
Esteri joj je tiho prišla i zagrlila je. "Biće dobro. Vesna je živa, to je bitno."
Budala, pomisli Anora, naravno da je živa. Samo d aje ovde, samo d amakr oseti njen duhovni dodir. Odesečena je do nje, ali makar primećuje njenu sen. Živa. Naravno, ljudi ne mogu ubiti Boga!
"Biće relativno lako osloboditi je, zar ne?", upita Esteri pomalo nesigunro.
Klimnula je glavom. "Trebalo bi."
Patuljak koji je lgano pušio svoju lulu prepunu trave smejuljice, frknu. "Augustus je usudnik, zar ne?"
Anora klimnu glavom.
"Koliki je taj gradić?", pitala je Esteri.
"Ne znam, to je najseverniji grad ljudi, možda pet hiljada, možda više, stalno raste."
Esteri se zamisli. "Pet hiljada puta m3.2... petnaest hiljada... Plus onih njegovih par stotina vojnika, jača sila, veća duša, hm... m3.4 možda, možda i čitavih tri i po.", mrmljala je.
"Računaš magijski potencijal?"
Esteri klimnu glavom. Magija je matematika, fizika, nauka, ne ljudska glupa haotičnost. "Mogao bi biti prejak. Za ovako nešto bi lagano žrtvovao čitav grad."
"Ne znam", javi se patuljak, "ipak je to posebno bitno uporište sveta ljudi. Da nije njega mi bi smo...", ućutao je. On je i dlaje živeo u svetu u kome Planine nisu pale, u svetu u kome se patuljci bore oko obala reke Morave, a stvarnost je bila daleko, daleko ružnija i teža po njegov narod. Ljudi, tako su prokleto brzo napredovali i proganjali njegov narod sve severnije.
"Čak i sa pola snage bjači je od mene, ne znam... Anora, plašim se tog čoveka." Odavno je to priznala sebi. Počela se plašiti ljudi. Ljudskih magova. "Plus ne znamo da li bi u slučaju nužde povukao neke od onih dvanaest."
"Ne, oni održavaju Egregor i lance koji sputavaju Vesnu, njih neće dirati."
"Svejedno, potrebno ti je makr petnaest hiljada emova da bi smela ući u borbu sa tim magom, a to je minimalni iznos, čista kocka, samo da imaš šansu za pobedom. A, iscrpljena si, oboje smo."
"Dakle, prosto trebamo pobiti sve te ljude prvo!", reče patuljak pa se silno zasmeja. Bila je to dobra smejuljica.
"Pobiti pet hiljada ljudi...", Esteri zamišljeno ponovi, dopadala joj se ideja.
Anora samo usta i ode od njih, ka obližnjem jezeru.

Noć je bila verda, a oba meseca na nebu visoka i puna. Puna koliko su to u stanju biti. Hold - veliki, muški mesec - je sijao silno i svojom mesečino obasjvaoa čitav prizor. Dolinu opkoljenu planinama na severu, rekom na jugu, sa tim malenim, plavim jezerom, visokom travom, ljudskim delovanjem razređena šuma... Mala je bila nedaleko od svoje večne ljubavi - maleni mesec još okrnjen po obodu. To je ona učinila. Anora. Kada je poludela. Eksplodirala. kada je otela moć čitavog jednog, umirućeg sveta. Kada se hranila iz srca jednog dalekod sveta i jedne daleke zvezde, kada je iz nje kuljala moć. Dana kada je ubila svoju rođenu majku, spalila kamp ljudi, most koji su gradili i pogodila manji mesec nad njenim svetom i otkinula mu deo. dana kada je upoznala Vesnu.
Dana kada je poludela.
Nekoliko meseci joj Vesna priča o toj deci. Dva brata. Oba sinovi boga Jarila. Demigodi. Predodređeni. Ključ za dalju borbu protiv ljudske tiranije, protiv hegemonije i teokratije. Protiv Jedinog Cara i Jedinog Boga. protiv ljduske brojnosti i ekspanzije. Tako preko potrebni za ravnotežu. Sada su mrtvi.
A, Vesna je zarobljena. Njena učiteljica, zamena za majku i ljubavnica.
Sedela je pokraj jezerceta, bosa stopala su bila u hladnoj vodi. Malenim delom moći prizvala je ribe i naterala ih da joj dodiruju i golicaju kožu. Ugodnost u neprijatnom dodiru. Poput magijom nabijenog jezika na njenom klitorisu. Poput prstija prepunih snagom boginje na njenim bradavicama ili unutrašnjoj strani kolena. Već joj je nedostajala materijalna magičnost Vesne, ali i sama njena duhovna prisutnost.
Osećala je samo neku udaljenu senku, gotovo nepomičnu i mrtvu, jezivu.
Makar je znala da je živa, za sada.

Da li ljudi mogu ubiti Boga?

Naježila se.
Dodir na koži. Trgla se.
Esteri. Ponovo. Nikada nije mogla da je čuje ili oseti. Savršena mimikrija. Sela je pokraj nje. Ponovo - zagrljaj. Nije imala snage da je otera. Laže... Bila joj je potrebna. Nije želela da je otera. "Plašim se", tiho je progovorila.
"Znam."
Iksrenost. Jednostavnost. To je volela kod Esteri. Bila je vilenjakinja, bila je čudna po merilima čoveka. Nije osećala potrebu za bilo kakvim pretvaranjem, predstavljanjem sebe u nekom nestvarnom svetlu. Esteri nije želela da se ikome dopadne, nije osećala potrebu za tim. Esteri je bila Esteri. Volite je ili ne. Sledite je ili ne. Bila je, zapravo, nalik Vesni, boginji, samouverena do krajnjih granica, samo... ispravnija. Ljudskija, koliko vilenjak to može biti. I ma koliko puta ju je anora odbijala - ona se vraćala, ubeđena da ovoga puta neće.
Vilenjakinja je svoju veliku šaku sa anorine plećke spustila niže, niz kičmeni stub, do guzova. Dugim prstima je išla dole, podvukla ih pod nju, sve do analnog otvora...
"Nemoj", tiho je uzdahnula Anora. "Vesna..."
Esteri se trže, izvuče ruku, pa usta. Anora vide nešto među njenim nogama. Povezano kožnim kajiševima, bilo je dugo sigurno dvanaest inča, crno na svetlosti dva meseca. Poput palici. "Boginja nema ovo!", uz osmeh reče Esteri, pa vrhom palice lagano ošamari Anoru.



Cliffhanger


Esteri je ležala pokraj nje, sa veštačkim kurcem koji je i dalje bio vezan za nju, koji se na mesečini svetlucao, vlažan od sekreta i krvi. Anora teško disala. Bol je konačno minuo. "A, sada, idemo da oslobodimo boginju!"

*****

Daleko iznad gradića ljudi, što beše podignut na krajnjem severu njihovih teritorija, lebdela su tri Boga.
"Da je spasimo?", upita Jarilo.
"Gledajmo!", zagrme Perun.
"Ubijmo je! Ubijmo je dok je ovako jadna i bedna!", zacereka se Morana.

*****

Vrhovni poglavar Augustus ispred gostionice srete Deroka. "O, mladi lovče, želite li da vidite kako boginja umire?"

DeEvolucija

Doba Prvo

„Kada si poslednji put bila na drvetu?“

Aida mu se nasmejala smehom bez zuba. Toliko ju je razveselilo njegovo pitanje da je počela da sija, da se presijava. Njena blago ljubičasta put dobila je iskričavu notu krljušti sirene. „Glupane! Verovatno poslednji put pre nego što sam dobila krila. Možda sam imala jedanaest godina?“, završila je pitajući samu sebe, spuštajući pritom dugi kažiprst na bradu.

Bili su na krovu njegovog doma. Opuštenih krila, ispruženi na ojačanim morskim školjkama koje su pokrivali skromnu kuću, pod jarkim, jutarnjim suncem. Mrdala je svojim stopalima, grčila i opuštala prstiće obojene u zeleno. „Vilijame.“

„Molim?“

„Šta misliš, kakva su mi stopala?“

Pridigao se, samo da bi se ponovo sagnuo i poljubio njeno desno stopalo. Usne su mu bile meke, vazdušaste i vlažne. „Nisu najlepša na svetu. Ali, lepo je da ih makar imaš.“

„Mrš! Bila bih ja sasvim fina sirena!“

„Bila bi“, složio se. „Još uvek te mori izbor?“

„Ne znam... Pričala sam sa Alisom, izgleda presrećno, samo...“

„Šta?“

„Kada sam je pitala da li joj nedostaje trčanje po rosi – zaplakala je.“

Uzdahnuo je. „Ti i ona, nage, izlazi iz okeana, izlaziš iz okeana“ zastao je na sekundu, namrštio se, „mokre i slane, trčite preko šljunka i peska, preko trave i cveća. Lepšeg prizora ovaj mrtvi grad nije video eonima.“

„Nemoj tako pričati!“

„Ali, jeste bila je i bila si nešto najlepše“

„Znam to, glupane. Nego, nije mrtav grad.“

„O jeste, jeste.“ Poljubio je i njenu ćelavu glavu, prekrivenu nešto tamnijim ljubičastim pečatima, pa legao nazad kraj nje. „Nikada nisam video čoveka da plače.“

„Užasno je. I meni je bilo prvi put. Učila sam o tome, čitala, nekada su plakali ljudi često, redovno skoro, ja sam čak sumnjala u to, mislila sam da sam možda izgubili žlezde ili tako nešto, nemam pojma. Kao zube što nemam. Krv joj se slivala niz obraze, a kada ju je jedna devojka obrisala... Vilijame, brazde su joj ostale po licu. Brazde.“

Lupio se dlanom po čelu. „Da! Spremio sam ti doručak! Čitavu noć sam ti ga sastavljao, tri puta od nule kretao. Stari babin recept, star, pretpostavljam po arhaičnom stilu i sastavu, minimum tri veka. Toliko sam mislio o njemu, toliko se znojio oko njega, da sada ne znam kako sam ga smetnuo sa uma.“

„To je zbog moje lepote.", reče Aida uz osmeh. "Daj. Gladna sam.“

Vilijam je posegao za malenom torbom što je ležala nedaleko od njega. Gurnuo je šaku u nju i izvadio dve poveće, okrugle, crvene tablete.

Lagano ju je spustio na njen isplaženi jezik, istog trena, u dodiru sa njenom pljuvačkom, počela je da se raspada, da se topi, da šušti, da stvara mehuriće. 

Ćutali su neko vreme.

„Bilo je prelepo. Kao, kao... ne znam. Nikada nisam jela tako nešto", pogledala je u visinu, ka nebu i suncu na njemu, uvek bi to činila kada bi se zamislila. "Baš je čudnovato."

„Kažem ti prastar je, nađoh ga u nekoj prašnjavoj svesci. Baba ga je, siguran sam, i bolje spravljala...“

„Hajmo u Zaboravljeni grad“, uzviknu Aida, skoči sa krova i raširi krila - sve ukupno bivajući nasumična kako samo ona to zna.

Leteli su iznad vode, iznad same površine. Aida je nosila crne gaćice koje su jedva prekrivale njenu vaginu bez dlaka, sa tek tankim konopčićem koji se izgubio negde između njenih jakih guzova i komadom, takođe crne, tkanine, koja je efektno sakrivala njene čvrste, male grudi. Vilijam je leteo još niže, go, sa polnim organom koji je parao površinu vode, ostavljajući za sobom veliki rimski simbol za broj pet.
 „Ludače, jednom ćeš ostati bez njega... ali ćeš bar upecati nekog kapitalca!“, vikala je Aida.

Zaboravljeni grad bio je na zapadu. Nekada ga je predivni viseći most spajao sa matičnim ostrvom i glavnim gradom, ali ta vremena bejahu daleko iza, generacijama odvojena od Aide i Vilijama. 

Nihove krupne, okrugle oči već su jasno videle detaljno ukrašene zidine grada. Sav podignut iz plavog kamena, koje su Drevni donosili na svojim leđima iz daljina, beše ukrašen kompleksnim mozaicima, arabeskama, vitražima. Visokih kula, širokih ulica, vrtova još uvek uređivanih. Uvek cvetnih i zelenih. 

Sleteli su na najvišu kulu grada – na Nebesku kulu. Na njenom vrhu stajao je veliki zlatni krug – simbol Sunca. Nežno su sleteli, pazeći da slučajno ne oštete već prastaru konstrukciju.

„Misliš li da neki Drevni još živi ovde negde, među tim vrtovima?“, upitao ju je Vilijam.

„Moguće je, moguće je. Ah, kako bih volela da sam drvo.“

„Ne govori to, znaš da nam je taj izbor zabranjen!“

Nekada su ljudi tog ostrvskog carstva bez cara, kraljevstva bez siromaha, mogli imati i treći izbor – umesto krila ili peraja, izabrati korenje i drvetom postati. Avaj, i previše njih je biralo baš tu sudbinu, toliko previše da gotovo ne bejaše onih sa krilima, onih da održavaju, zalivaju i neguju svoju zelenu braću, braću u večnom zagrljaju Majke Zemlje. 

„Ja ne bih. Ne dam svoja krila, svoju slobodu. Nebesa su večna i beskrajna, Aida. Svenuo bih zarobljen, zakucan za tlo. Šta li, šta li je to u ljudima što ih tera korenju i tlu? Robovanju crnoj zemlji?“

Aida je slegnula ramenima, nasmešila se i rekla: „Povedi me u biblioteku.“

Centralna kula Zaboravljenog grada bila je biblioteka. Skladište svih mudrosti. Jedini ulaz je bio na samom vrhu i odatle bi se spiralno, ka dole, kula širila, sve do dna gde joj je prečnik bio više od petsto koraka. Onda bi se sužavala, kroz stenu, duboko, duboko, gde bi se ponovo širila – sve do svojih standardnih petsto koraka. Taj drugi deo bio je potopljen, sasvim pod hladnom, morskom vodom i u ve;noj i gotovo savršenoj tmini, opremljen knjigama koje su opstajale u takvim, za papir krajnje surovim, uslovima i čija su slova svetlela u tmini morskih dubina. Pravljene za njihovu braću sa perajima...

„Šta bi čitala danas?“

„Ništa“, odgovorila je umorno, „samo želim biti ovde, smiruje me i prelepo je.“
Adamu je ponekad - zapravo češće - bilo previše njene besciljnosti, ali to je mogao da izdrži, ono što nije mogao - da joj kaže ne. Prevrnu očima, shvatajući d aje beznadežni patetik, pa pojuri dalje.

Padali su, ponirali, skupljenih krila. Tek malo regulisali svoj pad, kako ne bi udarili u neku od bezbrojnih polica.

„Eno ga Adam!“, viknula je Aida radosno.

Sjajno, pomisli Vilijam, opet taj dosadni nasrtljivac!

Sedeo je pored jedne police, okružio se debelim knjigama, uzimao sa gomile jednu po jednu, spuštao levi dlan na njenu koricu, prinosio je očima – ostajao tako nekoliko trenutaka, pa bi prelazio na sledeću. Čitao je.
Čitao je onako kako lenštine i neznalice čitaju, intelektualni skorojevići i modernistički šljam, zaključio je nemo Vilijam, prezrivo ga gledajući, sa visine.

Dodirnula ga je nežno po ramenu. Trgao se, ispustio knjigu na kojoj je krupnim slovima pisalo „O „Atlantidi“ među palim ljudima“

„Šta to čitaš?“, upitala ga je. Aida se nikada nije mogla pohvaliti istančanom sposobnošću opažanja.

Isprva zbunjen i uplašen, brzo se nasmejao istim onim bezubim osmehom. „Aida! Otkud ti ovde?“

„Evo, mi smo svratili malo...“ započeo je Vilijam.

Adam se blago namrštio. „Smešan si, Vilijame“

„Što?“, upitao je Vilijam tako smireno, bez trunke povređenosti u glasu ili stavu.

„Često imaš čudne, smešne reči.“
"Pojasni. Šta ti sada nije jasno?"
"Šta uopšte znači "mi", izmiče mi smisao tog koncepta."

„Ah... ona, Aida i ja, Vilijam – mi.“

„Ne razumem te i dalje, čudan si.“

„Mi. Mnoštvo. Množina. Zajedništvo.“

„Kakvo zajedništvo? Kako to? Ti si  - ti i ona je – ona. Odvojeno. Kakvo mnoštvo?“

„Kada smo zajedno, Adame, sada smo ti, Adam, ona, Aida i ja, Vilijam – mi. Nas troje. Zajedno.“

„Kako to... zajedno? Mi smo odvojeni. Mi smo svoji.“

„Ah, ludaci jedni, dragi!“, prekinula ih je Aida. „Šta si to čitao? Odgovori mi!“

Adam sleže sitnim ramenima. „Zbir spisa palih ljudi o nama. Njihove mitove i bajke o nama, čiste baljezgarije, gluposti, neistine. I knjigu nekog njihovog slepog čoveka o nama.“

„Čitao sam to. Istinu zboriš, Adame.“
"Život bez očiju koliko to može biti užasno?", tiha je bila Aida.
"Plaćaju svoje grehe, samo toliko."

Bili su van grada, na peščanoj obali. Okean je bio buran i glasan, talasi visoki i moćni. Mnogobrojna jata ptica nad površinom su kružila, dok se svako malo mogao videti delfin kako iskače iz vode, a sirene i mermeni su bili češći - i do pet metara bi se odrazili od površine vode, okretali se u vazduhu oko svoje ose, pravili trostruka salta... Baš na asmoj obali, baš iz usijanog, sitnog peska raslo je jedno usamljeno drvo.
Bili su pod njim.

„Prelepo je, Adame“, očarana je bila Aida. „Šta je to?“

„Višnja. U cvatu je.“

„Ah, pitam se kakvog li je ukusa?“

„Ja znam, probao sam.“

„Adame!“

„Adame!“

„Šta je?“

„Znaš da to ne činimo!“
"Jednom ćemo, Adame, svi nagrabusiti zbog tvoje nezasitosti i radoznalosti!"

„Samo jedna višnja, jedan-jedini plod. Nikome to ne fali. Magično je. Nešto najlepše na svetu. Priđite, dajte ruke. Zatvorite oči“

Oni učiniše tako. Tvorili su maleni krug, njih troje. Oni. 

Aida je prva otrgla ruke. Vilijam je uzdahnuo. 

„Kako je...“, zadihana je bila Aida, „Kako je... Slatkasto. I kiselo. Istovremeno. I koštica u sredini. Ali, taj spoj, Vilijame, reci Vilijame. Kakav ukus!“

Prišao je bliže stablu. "Čudan mu je cvet, Adame. Bele latice u korenu, prelivaju se preko roze, sve do krv crvene. Ne viđah to nikada ranije.“

„Pričalo mi je. Znam zašto je tako.“

„Drvo ti je pričalo? Ludo jedna!“

„Da! On je jedan od drevnih" izgovorio je potonju reč sa izraženom ozbiljnošću, "Pričalo mi je svoju priču.“

„Kakvu priču?“

„Koju priču?“, oboje su bili ushićeni i nestrpljivi, poput dece. Bilo je nečega u tim ljudima što ih je teralo da čuju i pročitaju svaku priču, svaku pričicu i pripovest. 

„Voleo je jednu devojku. Jako. Najjače. Jedino je nju voleo, zamislite to. Samo jednu devojku. I bila su to pradavna, divlja vremena. Bili su iz suprostavljenih porodica. Njegova pravila je mozaike za ovo što sada zovemo Zaboravljim gradom, a njena familija kreirala je vitraže. Utrkivali su se ko će više ulepšati grad. U mnogim knjigama priča se čak priča o "Ratu kamena i stakla", pominju s ečak i naoružane grupacije plaćane od strane dveju familija, koje su se međusobno tukli, čak je bilo i zabeleženih smrti!"
Aida je uzdahnula, a njena ljubičasta koža je pobledela. Vilijam je znao za Rat stakla i kamena, divljačka vremena, vaistinu.
. "Familije se, najblaže rečeno, misu se podnosile,", nastavljao je Adam, "A, on i ona su se voleli. Kada je došao čas izbora, dogovorili su se da i on i ona izaberu krila i odlete daleko odavde, daleko od Grada, njihovih familija, da žive negde sami i... što bi ti Vilijame rekao – zajedno, ako tako nešto postoji. Ipak, njen otac ju je uhvatio i naterao Svete da je preobrate u sirenu.“

„Kako naterao? Izbor je svetinja, izbor je sloboda, imamo pravo!“, pobunila se Aida.

„Bila su to davna vremena, ne znam... istog dana je našla otrovne trav i pojela ih, slana voda je izbacila njen le na ovu obalu, istu ovu obalu. Na mestu gde ju je našao, odlučio je – postaće drvo.“

„Glupa priča“, reče Vilijam, „jda sam na njegovom mestu, ja bih isto popio ili pojeo neki otrov!“

„Vilijame, gluperdo. On i dan-danas pati. Vekovima kasnije. I nikako da se osuši, da svene. Smrt bi bila brza i laka, bila bi kraj te priče, debilan, razočaravajuć, nedovoljan. Njihova priča i dalje živi i njihova priča je najtužnija priča kada. To crveno na laticama, to su njegove krvave suze. Oslušni ga ako smeš, prisloni uho na njegovu koru.“

„Ne zanima me.“

Aida je, pak, prišla stablu. Prislonila je je obraz i uho. Posle nekoliko trenutaka, zagrlila je drvo. Ostala tako dugo...

 Okrenula se ka njima, crvene suze parale su njene obraze, „On jeca i kroz jecaj ponavlja njeno ime. 

Julija. 

Julija. 

Julija. 

Julija.“

Doba Drugo

Još sinoć su videli čudnovati sjaj daleko na pučini – kopno, pretpostavili su. Nisu spavali, već svi izgladneli, umorni, iscrpljeni, izvukli i spalili su i poslednje trunčice svoje životinjske snage. Molili su bogove, za oprost, za još jednu šansu, za još jedan pogled bačen na njihove žene i decu, na časnu smrt u borbi, ne ovde, daleko od doma, na sred mora, od žeđi i gladi. Proklinjali su sebe što su na put krenuli sa jarlom Eldgrimom. Dok su sa Islanda oni najambiciozniji išli na zapad, pronalazeći čudnovate i ledom okovane zemlje sa one strane velikog mora, Eldgrim ih je vukao na jug. Na jug. Na jug. Tamo gde ničega nema. Okupio je mešanu bagru totalnih ludaka, ljudi koji su odavno na moru skrenuli pameću, ljudi koji bez dobovanja talasa o daske plitkih, lakih brodova više nisu ni mogli da spavaju, takvih prekaljenih morskih džukela i onih previše mladih i previše starih da ih bilo ko ozbiljniji, manje lud ili manje očajan od Eldgrima povede sa sobom.

Sa zorom i sa svakom miljom manje postajalo je jasno da su našli ono što su tražili. Ili nešto čak i bolje. Čak i bogatije. Kule su parale nebesa. Tamo gde su vrhovi kula lagani, prazni i ušuškani u oblacima, tamnice, trezori i podrumi su teški i prepuni zlatom.

Plaža na koju su iskrcali bila je čudno pusta i prazna. Jarl je zabrinuto gledao široki i dugi brisani prostor koji postojao između njega i zidina čudnog, stranog grada. Osvrnuo se. Dok su se približavali kopnu, uspeli su čak i da upecaju silne količine ribe – more kao da je vrvelo od života u ovim krajevima. Nigde ni grančice. „Posecite ovo drvo, ispecite ribu!“

Vikinzi koji će se vratiti svojim domovima sa ovog, prvog, pohoda na ono što su pojedini ljudi nazivali Atlantidom, kleće se svojim ženama i svojoj deci, svojim prijateljima, da je drvo krvarilo i plakalo dok su teškim sekirama cepali njegovo tanušno stablo.

Eldgrim je primetio tri velike ptičurine. Kružile su iznad njih. Malo bolje ih je pogledao, načkiljio svetle oči, gustih, gotovo spojenih orbva. Činilo mu se da su im krila providna, bez perja, a sasvim siguran je bio da vidi ljudske noge na tim... stvorovima. 

*****

„Silazite odatle! Silazite, mamicu vam milosnu jebem!“, vikao je na decu jedan od seljaka. Užurbano, preterano značajno i silju posvećeno se vrzmao oko stabla dreve, moćne lipe, proveravao debljinu, jačinu i rpavilnu pričvšćemost kanapa koji beše prebačen prkeo najdeblje grane drveta. Nešto iznad nje, više u krošnji, čačala su tri slinava, poderana derleta. „Silazite, sve ću vas pobiti!“

„Hajmo deco, siđite, pravda Božija mora biti izvršena. I to na dostojanstven način. Hajmo.“, daleko finije i mirnije ubeđivao ih je sveštenik.

Na obodu sela okupilo se svo pučanstvo. Ćak i trudnice i starci, žene nabrekli sisa prepunih mleka, sa novorođenčadima u rukama – svi. Svi su trebali videti kako se plaća akt sa đavolom. Kada su ga izveli – ruku vezanih iza leđa, a nogu zarobljenih teškim lancem o koji beše okačena i još teža kugla – určlali su na njega, bacali kamenje ili kravlju balegu. Jedno dete je prišlo, stisnutih pesnica, pljunulo ga je i malenom, bosom nogom ga šutnulo u potkolenicu. 

A, on beše nizak, mršav, duge, sede kose, upalih obraza i svetlo, svetlo zelenih-sivih očiju. Pogrbljen i go do pasa, tragovi biča jasno su se videli na jutarnjem suncu – desetina linija, desetina brazdi pružalo se duž leđa, presecale su jedna drugu, negde je bič udarao i na isto mesto više puta, čineći rane još dubljim...

Vrat mu nije odmah pukao. Sveštenik je znao da sa tim mršavim, propalim, izjedenim slugama nečastivog to često bude tako. Skotobi teško umiru. Batrgao se i batrgao viseći tako sa drveta, sa konopcem oko glave. Iskolačio je svoje pogane oči slepca, zapenio, porumeneo i poplavio u obrazima i tek onda se, konačno, umirio. 

„Šta sa knjiigama, oče?“, upitao ga je onaj revnosni seljak.

Našli su u skrivenom podrumu kuće preko dvesta knjiga, mahom sve na latinskom, mahom su sve to bila dela antičkih filozofa. Zaboravljeno i zabranjeno znanje. Bilo je tu i drugačijih knjiga. Mračnih. O narodskim vradžbinama, paganskim ritualim, čak nekim đavolskim verama iz zemalja daleko, daleko na istoku... „Popalite sve, naravno. U vatru bacite i njega, na posletku razbacajte pepeo. 

Ja ću ga poprskati svetom vodicom.“

*****

Čarls i Mona sedeli su u vrtu, za malenim belim stočićem i lagano ispijali čaj. Čarls je i pućkao svoju lulu. Zamišljeno gledao moninu decu koja se pentraju po granama hrasta što je rastao nedaleko od njih.

Mona je brzo blebetala. „...i ne znam, ponovo je morao u Indiju. Čak tamo, na drugi kraj sveta. Na plantaže. Kažu da domoroci ponovo prave probleme, ne znam kakvi su to ljudi, divljaci, polu-ljudi. Naša dva čoveka su ubijena, proizvodnja čaja je potpšuno zaustavljena. Kažem Vam, dragi Čarlse, Kraljica bi morala učiniti nešto po tom pitanju! Takođe, sumnjam da me Džon vara!“

Nije obraćao pažnju na nju. Reči su odbijale od njegovog desnog uha, onog što beše bliže gojaznoj dami, belog, pegavog lica i kovrdžave, narandžaste kose. Ako bi neka i skliznula, zaobišla mentalne barikade protigluposti i praznih priča, istovremeno bi izletela na levo uho, ostavljajući um netaknut, nezatrovan. „Nije li to, moja Mona, čarobno. Deca na drveću. Kada si poslednji put bila na drvetu?“

„Blesane jedan“, kikotala se, stavljajući ruku na usta. 

„Čarobno i čudesno je kako to što se samo deca sa gotovo religiznom posvećenošću i solidarnošću jednakoj zajedničkom umu košnice ili mravinjaka – pentraju po granama i gore ostaju satima, čak. Kao... kao da su na tom nižem stupnju razvoja, nižeg znanja o sebi i svetu, kao da su svesni nečega što mi, matori, zaboravimo. Kao da ih prošlost progoni. Kao da su zbunjeni, nesigurni, kao da se pitaju...“

„Šta se pitaju?“

„Da li smo pogrešili u pradavna vremena.“

„Ništa ja tebe ne razumem, dragi Čarlse, baš ništa. I tako pričam ti, mislim da me vara i to baš sa nekom ogavnom domorotkinjom. Od kako mi se ta misao mota po glavi, ježim se i ne znam da li bih ikada više mogla leći sa njime, u isti krevet.“

*****

Sam.

Ležao je u svome krevetu.

Sam.

Sasvim sam.

Bez devojke. Bez žene.

Čak je i mačka bila negde vani.

Daleko od njega.

Ostavila je samo grumen dlaka i pljuvačke.

Sam.

Gledao je kako dogoreva cigareta.

Još tri u paklici.

Čekajte.

Stanite!

Vi

Jahači Pakla, Legije Rima, Kurve Vavilona, Biznismeni Njujorka.

Stojte!

Ja ležim u krevetu.

Ja sam sam.

Ja gledam tu jebenu cigaretu.

Ja pišem pesmu.

-Ako ovo pesma jeste?-

 Ja sam pesnik, glup i egocentričan.

-Jesam ako pesnik ja?-

Ja pišem, Ja pevam o sebi.

Ja!

Ja volim cigarete.

Puca mi kurčina,

Za Vašu hipokriziju.

Namesto piksle – prazna limenka piva

Palim sledeću, jednu na drugu slažem.

Još samo dve u paklici. 

Dve.

Kurčina – overstatement.

Maštam, otvorenih očiju.

Dva raka.

Dva kancera.

Istovremeno u meni.

-Da li je moguće to uopšte?-

Jedan na plućima.

Drugi na testisima.

Rastu, otimaju proteine,

Mom slabašnom telu.

Utrkuju se.

Takmiče se.

Koji će me pre

Ubiti.

Sam.

Devojka.

Ona.

Zašto je, makar, ne poljubih?

Glup. Glup. Glup. Glup.

Sam i Glup.

Dve u paklici.

Bacam pikavac.

Šušti dok dodiruje

Par kapi 

piva na dnu

Limenke.

Hitam za još jednom.

Samo dve u paklici.

Moraću dole

U prodavnicu.

Jebem te živote!

Otvaram je.

Oh!

Nisam je video, 

zaglavila se za celofan.

Tri su cigarete ostale, ipak.
Čak tri.

Dobro je.

Sve je dobro.

*****

Sedeli su na kauču.

„Provali šta sam ga naučio.“, hvalio se Marko svom najboljem drugu, Nikoli. „Roki – kuhinja, jedan, dva!“

Zlatni retriver je podigao glavu, veselo zamahao repom, ustao i otčao u pravcu kuhinje.

Nije ga bilo neko vreme.

„Hoćeš cigaretu?“

„Pokušavam ostaviti... A, jebiga, daj jednu!“

Pas se vratio. Među zubima je nosio six-pack piva. Šest limenki. Ledeno hladnih. Već su bile vlažnije i lepše od depilirane pičke. 

Nikola se smejao. „Do jaja! Koliko ti je trebalo da ga tome naučiš?“

„Ne mnogo, šest meseci...“

Ujednačavanje pritiska u limenci i u sobi, rezak zvuk. Pst. Pst. Otvorili su ih gotovo istovremeno, potegli su duge, duge gutljaje.

„Jebote šta gledaš ovo, uopšte?“

Na ekranu televizora išao je dokumentarac o životu šimpanzi...

„Ma, ne'am pojma, sranje neko, menjao bih, al' ne znam 'de mi daljinski!“

Doba Treće 

Krater pradavne nuklearne eksplozije. Na obodu onoga što nekada beše Kinšasa. Iz prošene kuće nekaog lokalnog kriminalca izraslo je drvo. No, više nije bilo dece da se po drveću pentraju.

Majmunče, bezimeno i beznačajno, veselo je skakutalo po krošnji, jureći leptira. Samo mu je taj leptir, tog trenutka, bio bitan, na čitavom svetu. Kada bi sleteo na granu ili list, majmunče bi se umirlio pored njega, spustilo glavu i posmatralo ga, čim bi poleteo - skočio bi za njim.

Majka, olinjala šimpanza, ga je dohvatila za ruke, povela preko drveće, na sledeće, na sledeće, sve do jednog od dominantnih mužjaka. Mali je trebao da ga čisti od vaški i ostalih parazita. Da nauči. Činiti uslugu moćnima - usluga je samom sebi. 

Bezvoljno je provčlačio debeljuškaste prste kroz retku dlaku. Čudio se, nežno, znatiželjno je dodirivao veliki tumor koji je rastao na leđima starijeg mužjaka. 

*****

Alisa je zajedno sa delfinom, kojem je nadenula ime - Filip, plivala kroz podvodnu biblioteku nekadašnje Atlantide. bila je presrećna, konačno ga je naučila da čita. Osetila je to u njegovim mislima, osetila je filipovo  jasno shvatanje simbola na listovima papira, čija je tehnologija spravljanja davno zaboravljena.

Poslednja svoje vrste. Poslednja živa sirena. Poslednji živi čovek.
Poslednji delfin u zatrovanim morima umirućeg sveta.

Zavijali su kroz kompleksne pećine podzemne biblioteke, možda i poslednje očuvane riznice znanja na nekada plavoj planeti. Naslovi hiljada i hiljada knjiga sijali su u mraku. Nepotpuna kolekcija ljudske misli. Nije ostalo Uzvišenih da sakupe Dostojevskog, Sartra, Sabata i Milera, istrebljeni su daleko pre. Nepotpuna, ali velika, svejedno.

Izbili su na otvoreno. Pojurli ka gore. Dodirnula je rukom njegovo telo, njegovu glavu. Osetila je ljubav i seksualnu želju. Jaku, jaku seksualnu želju. Bila je centar njegovog malenog sveta i skučene svesti. 

Svest = Svet.
Um joj je vrcavo zaigrao, sirena i delfin? 

Izronili su, poskočili, poleteli. Bila je blizu obale, videla je još uvek zeleni svet nekadašnje Atlantide. Sačuvan nekom pradavnom tehnologijom od zračenja i odumiranja. Pod jarkim suncem videlo se i njeno odvratno, izborano, izbrazdano, crveno lice. Od uglova očiju, pa sve do ivica brade - tragovi drevnih suza.
Skok. Pogled na pusto ostrvo. Pod vodom. Skok. Pogled na crveno nebo. Dodir vode. Skok. Počinjala je kiša. Kisela.  

Ponovo je plakala.