(bez)Lično

LIČNO/ Osećaj je odvratan. Potpuna nemoć. Osećam se nedostojno, glupavo i beskorisno. Tik-tik-tik. Program za unos - anus - i obradu teksta. Piratizovan, ne plaćen ni dinara. Tik-tik-tik. Prvi red i beskrajna belina ispod njega. Digitalna hrpa papira. Ekološki osvešćeno sam zahvalan na njoj. Zamisao na  neku prastaru pisaću mašinu, korektor i hrpu pogužvanog papira u ćošku - film noir scena, crno-bela, klišeizirana -  pa čak i onaj što nije odbačen, protraćen je mojim mislima na njemu. Reklamiraju na televiziji - toalet papir stopostotne celuloze, od najboljeg drveta brazilskih kišnih šuma - pa, u redu, to je gore čak i od mog pisanja po njemu.

 Nepostojeća devica spremna i željna mojih tečnosti, unutrašnjih, mojih, ličnih, ogavnih, mojih, prljavih - otrovnih. Ali ne ide. Tik-tik.tik. Prvi red, dva lupljena razmaka, navika koju vučem iz osnovne škole i razreda nižih. Tanka vertikalna linija koja treperi. Ne ide. Pred tim virtuelnim listom papira sam kao impotentan. Plašim se. Zbunjen sam. Lično. Lično. Lično. Tik-tik-tik. Vertikalna linija treperi na početku prvog reda u ritmu mog srca.

Smejem se svojoj gluposti i nepotrebnosti. Na posletku shvatam da pišem o tome kako ne mogu da pišem. 

Ne gasim kompjuter. Nekada i po čitav dan. Šta god radio. Gde god bio. On radi. Guta struju, tandrče, greje sobu - robu. 

Kopaju ugalj.Obespravljeni radnici. Ulaze u tunele, duboko pod tle zemljino, ne znajući da li će se vratiti. Kopaju ugalj. Lokomotive sa čitavih deset, petnaest, dvadeset vagona teglje tovar ka elektranama. Elektrane lože ugalj. Truju zemlju. Stvaraju struju. Da bi je ja sprcao kompjuterom koji ničemu ne služi.

Ekologija? Zar se neko zaista, iskreno, potresa oko toga?

Ne gasim kompjuter. Ustajem. Uzimam cigarete. Biciklu - imenica ženskog roda u srpskom jeziku, uzjaši biciklu kao ženu - i idem ka Savi. 

BEZLIČNO/ Sava se povukla, pročistila. Pročistila? Ne zaista. Smrdi, plutaju njom hrvatska govna, kondomi i prazne flaše koka kole.

Kroz hiljadu godina sleteće predivna vanzemaljka ljubičaste kože na površinu Zemlje i prvo će naći praznu, još uvek savršeno čitavu, flašu koka kole.

Maj mesec beše? One poplave. Opšta histerija, kukanje, strah i plač. Ja sedim na nasipu dvanaest metara visokom i divim se nepatvorenoj sili prirode i reke. Izlila se Sava - reka glupavog imena, večiti beogradski gubitnik, underdog i rugoba - sprala prašinu i govna ljudska, potamnela, zatrovala se, upropastila se. Ali nosi govna i leševe dalje, desetinama metara široka i moćna. Pored mene izbeglice sa one strane, bez domova i kućnih ljubimaca, komšije i sestra. Svi redom preplašeni. Ja. Očaran.

Pisao sam o Savi, milion puta. pričao ti o Savi, milion puta. Pisanje kao slagalica. Kao lego kockice. Isti elementi uvek drugačije posloženi.

I nije lično. Nije sve. Ne može ni biti. 

Hiljadu paralelnih svetova. Beskrajna mreža račvanja i lutanja. Hiljadu pararelnih nas. Čak i svetovi gde nema... Milana i gde mi, zapravo, jesmo mi. Ne može biti po tvome, uvek. 

Nije lično. Možda je ličnije. Trud ceni.

Ritam.

Sve je ritam.

Sve je u prepoznavanju ritma.

Muzika. Film. Seks. Svet. Život.

Nauči me da prepoznam ritam, pa mi oči iskopaj. Neće mi biti potrebne.

Miler je prepoznao ritam. Seksus. I doveo formu do perfekcije.

Čak je i ubogi Trir prepoznao ritam. Ubogi Nimfomanijak.  

Ritam porno filmova osamdesetih.

Red priče, red jebačine.

Presek torte sa bezbroj žutih, tankih kora i pretamnog, pregorkog čokoladnog fila među njima.

Tako jednostavno. Četiri četvrtine. Ništa neparno, ništa Dream Theater, Meshuggah ili Gojira.

Jednostavno. Genijalno.

Sanjao sam te.

LIČNO/ U tvojim rukama kraljica. Figura. Crna, ali ofucana, sa bojom koja se ljušti. Kraljica među sisama neke devojke. Drugarice. Poznanice moje. Velike, teške, bele. Sve u izmaglici, lens flare-u. Kroz spuštene roletne dopire svetlost uličnih lampi i automobila u prolazu. Buka. Moja soba. San. Logika isključena. Na kraju nebitnog sela nema saobraćaja. Čudi me ta sitnica, kamioni i motori koji jurcaju mojoj ulicom, a ne ti i ona iznad mene. 

U snu sam uvek pasivan. Ne znam otkud to. msenjuje te se na meni. Ona krupnija, debeljuškasta čak, mekana, pod velikim sisama gotovo da osećam znoj. Ti... Ti. Ruka na kuku i palac na stomaku. Šake na mišićavim leđima. Očekujem da svakog trena iz njih izrastu krila. 

Prsti na vratu.

Ona, pa ti, ona, pa ti. Ona i ti. Ja zaboravljen. Traje i traje. Ti, pa ona.

I dok sam u njoj gledam u tebe. 

Vrhunac. Mutan. Dalek. U magnovenju. Tvoja ruka na njenoj sisi. Moje seme po vašim licima.

BEZLIČNO/ Sava je pusta. Nema kupača. Čitavog leta ih nije bilo. Neki pecaroš, tu i tamo. Avetinjski prazan restoran. Pontonske kućice, apartmani, švalerska skloništa, jebarnici - prazni. Reka se povukla i svi su na nju zaboravili. A, ona čeka, kao tumor.

Ipak mi je teško.

Pisao sam o tebi. Onoliko. kao da svaki ženski lik ima makar malo tebe u sebi... ili malo više. Ženski? Ne samo ženski. Pa, opet, pisati tebi je drugačije. Teže, naročito sada.

Uvek grešim dok kucam, znaš to. I sada sigurno. Izvini. Trebalo bi poraditi na tome. Jedno-dva slova mnogo znači, nekada. Povratak na početak teksta. Unos - anus. Ili voleti - boleti. Jedno slovo, a toliko razlike. Mogla si prvo, a ti sada samo ono drugo...

Jebiga.

LIČNO/ "I tako sam ja tog dana pokisla." I tako sam ja tog dana rekao da si genijalna, jer jesi. Mnogi pišu. Svi pišu. Neki, retki pišu lepo, drugi, većinski, su samo banalni. Ti... Ti! U banalnom pronalaziš lepotu. Genijalnost.

I tako sam se ja tog dana napio.

Bila bi to dobra poslednja rečenica. Očekivana, svakako. Ali, dobra. Ja bih bio zadovoljan njome. Pustio bih neki prljavi kauntri i tripovao da sam badass, rebel, stoka. 

I tako sam se ja tog dana nagudrao.

Nisam ni to. Mesecima već. Tvoj čilum stoji spakovan. Tvoj ili čilum Jelene koja ti više nisi?

I tako sam ja tog dana jebao.

Ha, znaš da nisam.

 Pokušao da pišem, otišao na Savu, tamo video jedno veliko ništa, otišao do druga i tamo radio ništa. Pustio kući film koji se ispostavio kao jedno veliko ništa. 

Zaspao i sanjao ništa.

Ritam. Red misli, red seksa. 

Vreme je za seks.

Hajmo Jelena, hajmo!

Jelena, Jelena... random imena u pričama samo skrivaju tebe.

Jelena, da li bi mogla biti srećnija i zaljubljenija no što danas jesi?

Jelena, i tako sam ja tog dana... ništa.