DeEvolucija

Doba Prvo

„Kada si poslednji put bila na drvetu?“

Aida mu se nasmejala smehom bez zuba. Toliko ju je razveselilo njegovo pitanje da je počela da sija, da se presijava. Njena blago ljubičasta put dobila je iskričavu notu krljušti sirene. „Glupane! Verovatno poslednji put pre nego što sam dobila krila. Možda sam imala jedanaest godina?“, završila je pitajući samu sebe, spuštajući pritom dugi kažiprst na bradu.

Bili su na krovu njegovog doma. Opuštenih krila, ispruženi na ojačanim morskim školjkama koje su pokrivali skromnu kuću, pod jarkim, jutarnjim suncem. Mrdala je svojim stopalima, grčila i opuštala prstiće obojene u zeleno. „Vilijame.“

„Molim?“

„Šta misliš, kakva su mi stopala?“

Pridigao se, samo da bi se ponovo sagnuo i poljubio njeno desno stopalo. Usne su mu bile meke, vazdušaste i vlažne. „Nisu najlepša na svetu. Ali, lepo je da ih makar imaš.“

„Mrš! Bila bih ja sasvim fina sirena!“

„Bila bi“, složio se. „Još uvek te mori izbor?“

„Ne znam... Pričala sam sa Alisom, izgleda presrećno, samo...“

„Šta?“

„Kada sam je pitala da li joj nedostaje trčanje po rosi – zaplakala je.“

Uzdahnuo je. „Ti i ona, nage, izlazi iz okeana, izlaziš iz okeana“ zastao je na sekundu, namrštio se, „mokre i slane, trčite preko šljunka i peska, preko trave i cveća. Lepšeg prizora ovaj mrtvi grad nije video eonima.“

„Nemoj tako pričati!“

„Ali, jeste bila je i bila si nešto najlepše“

„Znam to, glupane. Nego, nije mrtav grad.“

„O jeste, jeste.“ Poljubio je i njenu ćelavu glavu, prekrivenu nešto tamnijim ljubičastim pečatima, pa legao nazad kraj nje. „Nikada nisam video čoveka da plače.“

„Užasno je. I meni je bilo prvi put. Učila sam o tome, čitala, nekada su plakali ljudi često, redovno skoro, ja sam čak sumnjala u to, mislila sam da sam možda izgubili žlezde ili tako nešto, nemam pojma. Kao zube što nemam. Krv joj se slivala niz obraze, a kada ju je jedna devojka obrisala... Vilijame, brazde su joj ostale po licu. Brazde.“

Lupio se dlanom po čelu. „Da! Spremio sam ti doručak! Čitavu noć sam ti ga sastavljao, tri puta od nule kretao. Stari babin recept, star, pretpostavljam po arhaičnom stilu i sastavu, minimum tri veka. Toliko sam mislio o njemu, toliko se znojio oko njega, da sada ne znam kako sam ga smetnuo sa uma.“

„To je zbog moje lepote.", reče Aida uz osmeh. "Daj. Gladna sam.“

Vilijam je posegao za malenom torbom što je ležala nedaleko od njega. Gurnuo je šaku u nju i izvadio dve poveće, okrugle, crvene tablete.

Lagano ju je spustio na njen isplaženi jezik, istog trena, u dodiru sa njenom pljuvačkom, počela je da se raspada, da se topi, da šušti, da stvara mehuriće. 

Ćutali su neko vreme.

„Bilo je prelepo. Kao, kao... ne znam. Nikada nisam jela tako nešto", pogledala je u visinu, ka nebu i suncu na njemu, uvek bi to činila kada bi se zamislila. "Baš je čudnovato."

„Kažem ti prastar je, nađoh ga u nekoj prašnjavoj svesci. Baba ga je, siguran sam, i bolje spravljala...“

„Hajmo u Zaboravljeni grad“, uzviknu Aida, skoči sa krova i raširi krila - sve ukupno bivajući nasumična kako samo ona to zna.

Leteli su iznad vode, iznad same površine. Aida je nosila crne gaćice koje su jedva prekrivale njenu vaginu bez dlaka, sa tek tankim konopčićem koji se izgubio negde između njenih jakih guzova i komadom, takođe crne, tkanine, koja je efektno sakrivala njene čvrste, male grudi. Vilijam je leteo još niže, go, sa polnim organom koji je parao površinu vode, ostavljajući za sobom veliki rimski simbol za broj pet.
 „Ludače, jednom ćeš ostati bez njega... ali ćeš bar upecati nekog kapitalca!“, vikala je Aida.

Zaboravljeni grad bio je na zapadu. Nekada ga je predivni viseći most spajao sa matičnim ostrvom i glavnim gradom, ali ta vremena bejahu daleko iza, generacijama odvojena od Aide i Vilijama. 

Nihove krupne, okrugle oči već su jasno videle detaljno ukrašene zidine grada. Sav podignut iz plavog kamena, koje su Drevni donosili na svojim leđima iz daljina, beše ukrašen kompleksnim mozaicima, arabeskama, vitražima. Visokih kula, širokih ulica, vrtova još uvek uređivanih. Uvek cvetnih i zelenih. 

Sleteli su na najvišu kulu grada – na Nebesku kulu. Na njenom vrhu stajao je veliki zlatni krug – simbol Sunca. Nežno su sleteli, pazeći da slučajno ne oštete već prastaru konstrukciju.

„Misliš li da neki Drevni još živi ovde negde, među tim vrtovima?“, upitao ju je Vilijam.

„Moguće je, moguće je. Ah, kako bih volela da sam drvo.“

„Ne govori to, znaš da nam je taj izbor zabranjen!“

Nekada su ljudi tog ostrvskog carstva bez cara, kraljevstva bez siromaha, mogli imati i treći izbor – umesto krila ili peraja, izabrati korenje i drvetom postati. Avaj, i previše njih je biralo baš tu sudbinu, toliko previše da gotovo ne bejaše onih sa krilima, onih da održavaju, zalivaju i neguju svoju zelenu braću, braću u večnom zagrljaju Majke Zemlje. 

„Ja ne bih. Ne dam svoja krila, svoju slobodu. Nebesa su večna i beskrajna, Aida. Svenuo bih zarobljen, zakucan za tlo. Šta li, šta li je to u ljudima što ih tera korenju i tlu? Robovanju crnoj zemlji?“

Aida je slegnula ramenima, nasmešila se i rekla: „Povedi me u biblioteku.“

Centralna kula Zaboravljenog grada bila je biblioteka. Skladište svih mudrosti. Jedini ulaz je bio na samom vrhu i odatle bi se spiralno, ka dole, kula širila, sve do dna gde joj je prečnik bio više od petsto koraka. Onda bi se sužavala, kroz stenu, duboko, duboko, gde bi se ponovo širila – sve do svojih standardnih petsto koraka. Taj drugi deo bio je potopljen, sasvim pod hladnom, morskom vodom i u ve;noj i gotovo savršenoj tmini, opremljen knjigama koje su opstajale u takvim, za papir krajnje surovim, uslovima i čija su slova svetlela u tmini morskih dubina. Pravljene za njihovu braću sa perajima...

„Šta bi čitala danas?“

„Ništa“, odgovorila je umorno, „samo želim biti ovde, smiruje me i prelepo je.“
Adamu je ponekad - zapravo češće - bilo previše njene besciljnosti, ali to je mogao da izdrži, ono što nije mogao - da joj kaže ne. Prevrnu očima, shvatajući d aje beznadežni patetik, pa pojuri dalje.

Padali su, ponirali, skupljenih krila. Tek malo regulisali svoj pad, kako ne bi udarili u neku od bezbrojnih polica.

„Eno ga Adam!“, viknula je Aida radosno.

Sjajno, pomisli Vilijam, opet taj dosadni nasrtljivac!

Sedeo je pored jedne police, okružio se debelim knjigama, uzimao sa gomile jednu po jednu, spuštao levi dlan na njenu koricu, prinosio je očima – ostajao tako nekoliko trenutaka, pa bi prelazio na sledeću. Čitao je.
Čitao je onako kako lenštine i neznalice čitaju, intelektualni skorojevići i modernistički šljam, zaključio je nemo Vilijam, prezrivo ga gledajući, sa visine.

Dodirnula ga je nežno po ramenu. Trgao se, ispustio knjigu na kojoj je krupnim slovima pisalo „O „Atlantidi“ među palim ljudima“

„Šta to čitaš?“, upitala ga je. Aida se nikada nije mogla pohvaliti istančanom sposobnošću opažanja.

Isprva zbunjen i uplašen, brzo se nasmejao istim onim bezubim osmehom. „Aida! Otkud ti ovde?“

„Evo, mi smo svratili malo...“ započeo je Vilijam.

Adam se blago namrštio. „Smešan si, Vilijame“

„Što?“, upitao je Vilijam tako smireno, bez trunke povređenosti u glasu ili stavu.

„Često imaš čudne, smešne reči.“
"Pojasni. Šta ti sada nije jasno?"
"Šta uopšte znači "mi", izmiče mi smisao tog koncepta."

„Ah... ona, Aida i ja, Vilijam – mi.“

„Ne razumem te i dalje, čudan si.“

„Mi. Mnoštvo. Množina. Zajedništvo.“

„Kakvo zajedništvo? Kako to? Ti si  - ti i ona je – ona. Odvojeno. Kakvo mnoštvo?“

„Kada smo zajedno, Adame, sada smo ti, Adam, ona, Aida i ja, Vilijam – mi. Nas troje. Zajedno.“

„Kako to... zajedno? Mi smo odvojeni. Mi smo svoji.“

„Ah, ludaci jedni, dragi!“, prekinula ih je Aida. „Šta si to čitao? Odgovori mi!“

Adam sleže sitnim ramenima. „Zbir spisa palih ljudi o nama. Njihove mitove i bajke o nama, čiste baljezgarije, gluposti, neistine. I knjigu nekog njihovog slepog čoveka o nama.“

„Čitao sam to. Istinu zboriš, Adame.“
"Život bez očiju koliko to može biti užasno?", tiha je bila Aida.
"Plaćaju svoje grehe, samo toliko."

Bili su van grada, na peščanoj obali. Okean je bio buran i glasan, talasi visoki i moćni. Mnogobrojna jata ptica nad površinom su kružila, dok se svako malo mogao videti delfin kako iskače iz vode, a sirene i mermeni su bili češći - i do pet metara bi se odrazili od površine vode, okretali se u vazduhu oko svoje ose, pravili trostruka salta... Baš na asmoj obali, baš iz usijanog, sitnog peska raslo je jedno usamljeno drvo.
Bili su pod njim.

„Prelepo je, Adame“, očarana je bila Aida. „Šta je to?“

„Višnja. U cvatu je.“

„Ah, pitam se kakvog li je ukusa?“

„Ja znam, probao sam.“

„Adame!“

„Adame!“

„Šta je?“

„Znaš da to ne činimo!“
"Jednom ćemo, Adame, svi nagrabusiti zbog tvoje nezasitosti i radoznalosti!"

„Samo jedna višnja, jedan-jedini plod. Nikome to ne fali. Magično je. Nešto najlepše na svetu. Priđite, dajte ruke. Zatvorite oči“

Oni učiniše tako. Tvorili su maleni krug, njih troje. Oni. 

Aida je prva otrgla ruke. Vilijam je uzdahnuo. 

„Kako je...“, zadihana je bila Aida, „Kako je... Slatkasto. I kiselo. Istovremeno. I koštica u sredini. Ali, taj spoj, Vilijame, reci Vilijame. Kakav ukus!“

Prišao je bliže stablu. "Čudan mu je cvet, Adame. Bele latice u korenu, prelivaju se preko roze, sve do krv crvene. Ne viđah to nikada ranije.“

„Pričalo mi je. Znam zašto je tako.“

„Drvo ti je pričalo? Ludo jedna!“

„Da! On je jedan od drevnih" izgovorio je potonju reč sa izraženom ozbiljnošću, "Pričalo mi je svoju priču.“

„Kakvu priču?“

„Koju priču?“, oboje su bili ushićeni i nestrpljivi, poput dece. Bilo je nečega u tim ljudima što ih je teralo da čuju i pročitaju svaku priču, svaku pričicu i pripovest. 

„Voleo je jednu devojku. Jako. Najjače. Jedino je nju voleo, zamislite to. Samo jednu devojku. I bila su to pradavna, divlja vremena. Bili su iz suprostavljenih porodica. Njegova pravila je mozaike za ovo što sada zovemo Zaboravljim gradom, a njena familija kreirala je vitraže. Utrkivali su se ko će više ulepšati grad. U mnogim knjigama priča se čak priča o "Ratu kamena i stakla", pominju s ečak i naoružane grupacije plaćane od strane dveju familija, koje su se međusobno tukli, čak je bilo i zabeleženih smrti!"
Aida je uzdahnula, a njena ljubičasta koža je pobledela. Vilijam je znao za Rat stakla i kamena, divljačka vremena, vaistinu.
. "Familije se, najblaže rečeno, misu se podnosile,", nastavljao je Adam, "A, on i ona su se voleli. Kada je došao čas izbora, dogovorili su se da i on i ona izaberu krila i odlete daleko odavde, daleko od Grada, njihovih familija, da žive negde sami i... što bi ti Vilijame rekao – zajedno, ako tako nešto postoji. Ipak, njen otac ju je uhvatio i naterao Svete da je preobrate u sirenu.“

„Kako naterao? Izbor je svetinja, izbor je sloboda, imamo pravo!“, pobunila se Aida.

„Bila su to davna vremena, ne znam... istog dana je našla otrovne trav i pojela ih, slana voda je izbacila njen le na ovu obalu, istu ovu obalu. Na mestu gde ju je našao, odlučio je – postaće drvo.“

„Glupa priča“, reče Vilijam, „jda sam na njegovom mestu, ja bih isto popio ili pojeo neki otrov!“

„Vilijame, gluperdo. On i dan-danas pati. Vekovima kasnije. I nikako da se osuši, da svene. Smrt bi bila brza i laka, bila bi kraj te priče, debilan, razočaravajuć, nedovoljan. Njihova priča i dalje živi i njihova priča je najtužnija priča kada. To crveno na laticama, to su njegove krvave suze. Oslušni ga ako smeš, prisloni uho na njegovu koru.“

„Ne zanima me.“

Aida je, pak, prišla stablu. Prislonila je je obraz i uho. Posle nekoliko trenutaka, zagrlila je drvo. Ostala tako dugo...

 Okrenula se ka njima, crvene suze parale su njene obraze, „On jeca i kroz jecaj ponavlja njeno ime. 

Julija. 

Julija. 

Julija. 

Julija.“

Doba Drugo

Još sinoć su videli čudnovati sjaj daleko na pučini – kopno, pretpostavili su. Nisu spavali, već svi izgladneli, umorni, iscrpljeni, izvukli i spalili su i poslednje trunčice svoje životinjske snage. Molili su bogove, za oprost, za još jednu šansu, za još jedan pogled bačen na njihove žene i decu, na časnu smrt u borbi, ne ovde, daleko od doma, na sred mora, od žeđi i gladi. Proklinjali su sebe što su na put krenuli sa jarlom Eldgrimom. Dok su sa Islanda oni najambiciozniji išli na zapad, pronalazeći čudnovate i ledom okovane zemlje sa one strane velikog mora, Eldgrim ih je vukao na jug. Na jug. Na jug. Tamo gde ničega nema. Okupio je mešanu bagru totalnih ludaka, ljudi koji su odavno na moru skrenuli pameću, ljudi koji bez dobovanja talasa o daske plitkih, lakih brodova više nisu ni mogli da spavaju, takvih prekaljenih morskih džukela i onih previše mladih i previše starih da ih bilo ko ozbiljniji, manje lud ili manje očajan od Eldgrima povede sa sobom.

Sa zorom i sa svakom miljom manje postajalo je jasno da su našli ono što su tražili. Ili nešto čak i bolje. Čak i bogatije. Kule su parale nebesa. Tamo gde su vrhovi kula lagani, prazni i ušuškani u oblacima, tamnice, trezori i podrumi su teški i prepuni zlatom.

Plaža na koju su iskrcali bila je čudno pusta i prazna. Jarl je zabrinuto gledao široki i dugi brisani prostor koji postojao između njega i zidina čudnog, stranog grada. Osvrnuo se. Dok su se približavali kopnu, uspeli su čak i da upecaju silne količine ribe – more kao da je vrvelo od života u ovim krajevima. Nigde ni grančice. „Posecite ovo drvo, ispecite ribu!“

Vikinzi koji će se vratiti svojim domovima sa ovog, prvog, pohoda na ono što su pojedini ljudi nazivali Atlantidom, kleće se svojim ženama i svojoj deci, svojim prijateljima, da je drvo krvarilo i plakalo dok su teškim sekirama cepali njegovo tanušno stablo.

Eldgrim je primetio tri velike ptičurine. Kružile su iznad njih. Malo bolje ih je pogledao, načkiljio svetle oči, gustih, gotovo spojenih orbva. Činilo mu se da su im krila providna, bez perja, a sasvim siguran je bio da vidi ljudske noge na tim... stvorovima. 

*****

„Silazite odatle! Silazite, mamicu vam milosnu jebem!“, vikao je na decu jedan od seljaka. Užurbano, preterano značajno i silju posvećeno se vrzmao oko stabla dreve, moćne lipe, proveravao debljinu, jačinu i rpavilnu pričvšćemost kanapa koji beše prebačen prkeo najdeblje grane drveta. Nešto iznad nje, više u krošnji, čačala su tri slinava, poderana derleta. „Silazite, sve ću vas pobiti!“

„Hajmo deco, siđite, pravda Božija mora biti izvršena. I to na dostojanstven način. Hajmo.“, daleko finije i mirnije ubeđivao ih je sveštenik.

Na obodu sela okupilo se svo pučanstvo. Ćak i trudnice i starci, žene nabrekli sisa prepunih mleka, sa novorođenčadima u rukama – svi. Svi su trebali videti kako se plaća akt sa đavolom. Kada su ga izveli – ruku vezanih iza leđa, a nogu zarobljenih teškim lancem o koji beše okačena i još teža kugla – určlali su na njega, bacali kamenje ili kravlju balegu. Jedno dete je prišlo, stisnutih pesnica, pljunulo ga je i malenom, bosom nogom ga šutnulo u potkolenicu. 

A, on beše nizak, mršav, duge, sede kose, upalih obraza i svetlo, svetlo zelenih-sivih očiju. Pogrbljen i go do pasa, tragovi biča jasno su se videli na jutarnjem suncu – desetina linija, desetina brazdi pružalo se duž leđa, presecale su jedna drugu, negde je bič udarao i na isto mesto više puta, čineći rane još dubljim...

Vrat mu nije odmah pukao. Sveštenik je znao da sa tim mršavim, propalim, izjedenim slugama nečastivog to često bude tako. Skotobi teško umiru. Batrgao se i batrgao viseći tako sa drveta, sa konopcem oko glave. Iskolačio je svoje pogane oči slepca, zapenio, porumeneo i poplavio u obrazima i tek onda se, konačno, umirio. 

„Šta sa knjiigama, oče?“, upitao ga je onaj revnosni seljak.

Našli su u skrivenom podrumu kuće preko dvesta knjiga, mahom sve na latinskom, mahom su sve to bila dela antičkih filozofa. Zaboravljeno i zabranjeno znanje. Bilo je tu i drugačijih knjiga. Mračnih. O narodskim vradžbinama, paganskim ritualim, čak nekim đavolskim verama iz zemalja daleko, daleko na istoku... „Popalite sve, naravno. U vatru bacite i njega, na posletku razbacajte pepeo. 

Ja ću ga poprskati svetom vodicom.“

*****

Čarls i Mona sedeli su u vrtu, za malenim belim stočićem i lagano ispijali čaj. Čarls je i pućkao svoju lulu. Zamišljeno gledao moninu decu koja se pentraju po granama hrasta što je rastao nedaleko od njih.

Mona je brzo blebetala. „...i ne znam, ponovo je morao u Indiju. Čak tamo, na drugi kraj sveta. Na plantaže. Kažu da domoroci ponovo prave probleme, ne znam kakvi su to ljudi, divljaci, polu-ljudi. Naša dva čoveka su ubijena, proizvodnja čaja je potpšuno zaustavljena. Kažem Vam, dragi Čarlse, Kraljica bi morala učiniti nešto po tom pitanju! Takođe, sumnjam da me Džon vara!“

Nije obraćao pažnju na nju. Reči su odbijale od njegovog desnog uha, onog što beše bliže gojaznoj dami, belog, pegavog lica i kovrdžave, narandžaste kose. Ako bi neka i skliznula, zaobišla mentalne barikade protigluposti i praznih priča, istovremeno bi izletela na levo uho, ostavljajući um netaknut, nezatrovan. „Nije li to, moja Mona, čarobno. Deca na drveću. Kada si poslednji put bila na drvetu?“

„Blesane jedan“, kikotala se, stavljajući ruku na usta. 

„Čarobno i čudesno je kako to što se samo deca sa gotovo religiznom posvećenošću i solidarnošću jednakoj zajedničkom umu košnice ili mravinjaka – pentraju po granama i gore ostaju satima, čak. Kao... kao da su na tom nižem stupnju razvoja, nižeg znanja o sebi i svetu, kao da su svesni nečega što mi, matori, zaboravimo. Kao da ih prošlost progoni. Kao da su zbunjeni, nesigurni, kao da se pitaju...“

„Šta se pitaju?“

„Da li smo pogrešili u pradavna vremena.“

„Ništa ja tebe ne razumem, dragi Čarlse, baš ništa. I tako pričam ti, mislim da me vara i to baš sa nekom ogavnom domorotkinjom. Od kako mi se ta misao mota po glavi, ježim se i ne znam da li bih ikada više mogla leći sa njime, u isti krevet.“

*****

Sam.

Ležao je u svome krevetu.

Sam.

Sasvim sam.

Bez devojke. Bez žene.

Čak je i mačka bila negde vani.

Daleko od njega.

Ostavila je samo grumen dlaka i pljuvačke.

Sam.

Gledao je kako dogoreva cigareta.

Još tri u paklici.

Čekajte.

Stanite!

Vi

Jahači Pakla, Legije Rima, Kurve Vavilona, Biznismeni Njujorka.

Stojte!

Ja ležim u krevetu.

Ja sam sam.

Ja gledam tu jebenu cigaretu.

Ja pišem pesmu.

-Ako ovo pesma jeste?-

 Ja sam pesnik, glup i egocentričan.

-Jesam ako pesnik ja?-

Ja pišem, Ja pevam o sebi.

Ja!

Ja volim cigarete.

Puca mi kurčina,

Za Vašu hipokriziju.

Namesto piksle – prazna limenka piva

Palim sledeću, jednu na drugu slažem.

Još samo dve u paklici. 

Dve.

Kurčina – overstatement.

Maštam, otvorenih očiju.

Dva raka.

Dva kancera.

Istovremeno u meni.

-Da li je moguće to uopšte?-

Jedan na plućima.

Drugi na testisima.

Rastu, otimaju proteine,

Mom slabašnom telu.

Utrkuju se.

Takmiče se.

Koji će me pre

Ubiti.

Sam.

Devojka.

Ona.

Zašto je, makar, ne poljubih?

Glup. Glup. Glup. Glup.

Sam i Glup.

Dve u paklici.

Bacam pikavac.

Šušti dok dodiruje

Par kapi 

piva na dnu

Limenke.

Hitam za još jednom.

Samo dve u paklici.

Moraću dole

U prodavnicu.

Jebem te živote!

Otvaram je.

Oh!

Nisam je video, 

zaglavila se za celofan.

Tri su cigarete ostale, ipak.
Čak tri.

Dobro je.

Sve je dobro.

*****

Sedeli su na kauču.

„Provali šta sam ga naučio.“, hvalio se Marko svom najboljem drugu, Nikoli. „Roki – kuhinja, jedan, dva!“

Zlatni retriver je podigao glavu, veselo zamahao repom, ustao i otčao u pravcu kuhinje.

Nije ga bilo neko vreme.

„Hoćeš cigaretu?“

„Pokušavam ostaviti... A, jebiga, daj jednu!“

Pas se vratio. Među zubima je nosio six-pack piva. Šest limenki. Ledeno hladnih. Već su bile vlažnije i lepše od depilirane pičke. 

Nikola se smejao. „Do jaja! Koliko ti je trebalo da ga tome naučiš?“

„Ne mnogo, šest meseci...“

Ujednačavanje pritiska u limenci i u sobi, rezak zvuk. Pst. Pst. Otvorili su ih gotovo istovremeno, potegli su duge, duge gutljaje.

„Jebote šta gledaš ovo, uopšte?“

Na ekranu televizora išao je dokumentarac o životu šimpanzi...

„Ma, ne'am pojma, sranje neko, menjao bih, al' ne znam 'de mi daljinski!“

Doba Treće 

Krater pradavne nuklearne eksplozije. Na obodu onoga što nekada beše Kinšasa. Iz prošene kuće nekaog lokalnog kriminalca izraslo je drvo. No, više nije bilo dece da se po drveću pentraju.

Majmunče, bezimeno i beznačajno, veselo je skakutalo po krošnji, jureći leptira. Samo mu je taj leptir, tog trenutka, bio bitan, na čitavom svetu. Kada bi sleteo na granu ili list, majmunče bi se umirlio pored njega, spustilo glavu i posmatralo ga, čim bi poleteo - skočio bi za njim.

Majka, olinjala šimpanza, ga je dohvatila za ruke, povela preko drveće, na sledeće, na sledeće, sve do jednog od dominantnih mužjaka. Mali je trebao da ga čisti od vaški i ostalih parazita. Da nauči. Činiti uslugu moćnima - usluga je samom sebi. 

Bezvoljno je provčlačio debeljuškaste prste kroz retku dlaku. Čudio se, nežno, znatiželjno je dodirivao veliki tumor koji je rastao na leđima starijeg mužjaka. 

*****

Alisa je zajedno sa delfinom, kojem je nadenula ime - Filip, plivala kroz podvodnu biblioteku nekadašnje Atlantide. bila je presrećna, konačno ga je naučila da čita. Osetila je to u njegovim mislima, osetila je filipovo  jasno shvatanje simbola na listovima papira, čija je tehnologija spravljanja davno zaboravljena.

Poslednja svoje vrste. Poslednja živa sirena. Poslednji živi čovek.
Poslednji delfin u zatrovanim morima umirućeg sveta.

Zavijali su kroz kompleksne pećine podzemne biblioteke, možda i poslednje očuvane riznice znanja na nekada plavoj planeti. Naslovi hiljada i hiljada knjiga sijali su u mraku. Nepotpuna kolekcija ljudske misli. Nije ostalo Uzvišenih da sakupe Dostojevskog, Sartra, Sabata i Milera, istrebljeni su daleko pre. Nepotpuna, ali velika, svejedno.

Izbili su na otvoreno. Pojurli ka gore. Dodirnula je rukom njegovo telo, njegovu glavu. Osetila je ljubav i seksualnu želju. Jaku, jaku seksualnu želju. Bila je centar njegovog malenog sveta i skučene svesti. 

Svest = Svet.
Um joj je vrcavo zaigrao, sirena i delfin? 

Izronili su, poskočili, poleteli. Bila je blizu obale, videla je još uvek zeleni svet nekadašnje Atlantide. Sačuvan nekom pradavnom tehnologijom od zračenja i odumiranja. Pod jarkim suncem videlo se i njeno odvratno, izborano, izbrazdano, crveno lice. Od uglova očiju, pa sve do ivica brade - tragovi drevnih suza.
Skok. Pogled na pusto ostrvo. Pod vodom. Skok. Pogled na crveno nebo. Dodir vode. Skok. Počinjala je kiša. Kisela.  

Ponovo je plakala.