O plavom (Cvetu i njoj)

1.

Pomrlo je sve

Negde daleko u budućnosti.

Pomrlo je... gotovo sve.

Planeta zemlja opustela, gola i ružna čeka svoj poslednji čas. Životinje njenim tlom odavno ne trče. Cveće ne cveta. Nebo je lepo, možda nešto tmurnije, više cijan, no blaženo plavo, možda su kiše koje padaju kiselije, otrovnije, ali visina i nedostižnost je lepa uvek. I ono je prazno. Zakržljale, sivo-zelene biljčice muče se, vire iz suve i ispucale zemlje. Poneki insekt, glodar, gušter. Gmižu, lenjo zuje, vuku se, slinave po slanoj i kiseloj zemlji. Mršavi i bolesni. 

I ljudi.

Ljudi. Izdržljivi. Bezobrazni. Uporni. Na kraju svog evolutivnog puta. Demigodovi koji ne mogu ništa promeniti.

Njih je malo. Na čitavom svetu, kako je Marko verovao, nije ostalo više od stotinjak. Razbežali se, rasuli po svemiru. Davno prevazišli svoje proste fizičke potrebe za vazuhom i vodom, mogli su postojati bilo gde i nigde. Dostigli su nivo konačnog postojanja, bez da su se i milimetar primakli smislu. Zapravo, postojanje je ostalo smisao sam po sebi. Život radi života. 

Mogli su otići sa sveta osuđenog na srmt. Ali, nisu. Par desetina poslednjih ljudi tvrdoglavo je ostajalo.

Njemu je Zemlja prijala. Beskrajni mrtvi pejsaži su postali samo njegovi. Ono što je nekada bila Ukrajina, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Istočna Nemačka sada je njegovo dvorište. Bez i jednog čoveka do njega. Divota. Nisu mu ni trebali. Prvi sused je žena njegovog života i živela je tamo gde je sasvim davno postojao Pariz. Hiljadama kilometra daleko. Ona mu je jedino i nedostajala. Ali to je bilo hronično, neizbežno. Da je živela u sobici od dvadeset kvadrata, sa njim, svaki put kada bi izašla na vazduh i bila udaljena od njega dvadeset metara i dvadeset minuta – nedostajala bi mu. Pustio ju je. Gotovo oterao od sebe. Samo da je ne bi ugušio.

Ona.

Jelena... Jelena je bila kao...

***BLOKADA. MRTVILO UMA. Prazni redovi ostaju prazni. Nemoć. Sramna bezvlast nad mislima i rečima. Vazda ponosan na svoj tok misli, rečitost, pismenost, pred ovim opisom ostaje nemoćan. Pisac je ne može opisati, ne mže slova složiti u reči, rečenice toliko smisleno, duboko, iskreno. On bi s euhvatio kičice i štafelaja da zna slikati. On bi komponovao sonatu što bi dočarala njenu dušu, simfoniju koja bi bila njen karakter, odsvirao na gitari bluz njenog srca. On bi je napravio od srebra. Ne, ne od srebra. Od gline, blata. Da je ima pokraj sebe i da je Vama pokaže. Običan smrtnik iz blata pravi Boginju. Kakvo pišanje po Starom zavet... Poruka sebi, upiši književnost, završi filozofiju, pročitaj stotine knjiga još, napiši hiljade rečenica... samo kako bi nju mogao opisati, rečima dočarati.***

Stigla mu je pozivnica.

„Danas je moj dan.

Džon.“

Marko je načas porazmislio o vremenu kada je na planeti bilo milion, deset ili sto miliona ljudi koji su ponosno nosili izrazito dosadno ime – Džon. Odmah je znao koji mu to od svih njih šalje poruku. Na kraju, ostao je samo jedan.

Mislima je dodirnuo Jelenu. Plakala je. Nije morao da pita da li ide - znao je da neće. Nikada nije išla na Dane. Svu svoju belu energiju poslao je njoj. Da bi je tek za nijansu smirio. Stomak odavno mrtav i nepotreban, okretao mu se i grčio. Tonula je sve više u karakterističnu bezvoljnost, apatiju, sa tek ponekim izlivima preterane energije i životnosti koji bi je na posletku ostavljali još slabijom. Njen Dan se bližio. Prekinuo je vezu ošamućen i pospan. Nikada i nije mogao dugo ostati povezan s njom, previše osećaja, emocija. Haos i strah u glavi, napadi histerije. Prejako, preduboko je uticala na njega, čak i kada to nije želela. Sinhronitet dva uma, dva srca. Njeno sporo i njegovo ubrzano, tahikardično. Buka. Neparni ritmovi. Primordijalni zvuk haosa. Dok se dva uma motaju jedan oko drugog u savršenu DNK rešetku sa svršetkom u božanstvenom. Uvek bi on prekinuo. Nije mogao...

Ljudi će tada koračati goli. Ponovo. Bez stida, bez ponosa. Ne obraćajući pažnju na prosto fizičko. Ljudi tada jedva da će koračati. Marko je iskrivio vreme---prostor i našao se na ostvru što je nekada bilo Britanija. Nije ni čudo što je Jelena očajna, bio je to njen prvi sused. I bivši saputnik. 

Grad. Ruševine. Gotovo sasvim nestale pod prašinom i ništavilom. Da nije sve mrtvo, priroda bi odavno progutala drevnu nastanbu ranijih ljudi. Sada više nema šta da dođe ne njegovo mesto. Okup je u podnožju nekog velikog tornja sa satom na vrhu. S tim da Konačni ljudi ne znaju šta je sat, ne zanima ih, ne shvataju, ne treba im. 

Marko je razgledao okupljene ljude. Tako ih je malo. Prebrojao je jedva dvadesetak. Većina više i nema snage za ve stvari, a ovi što dolaze tu su samo da njihov Dan, kada konačno dođe, ne ostane pust. Ostati sam je, nekako, vrhunski strah konačnih ljudi, iako uglavnom ne mogu podneti društvo drugih.

Džonov dan. Konačni, poslednji. 

Pojavljuje se na vrhu tornja. Prodornim glasom naređuje svima da se udaje na stotinjak koraka. Kratka tirada o tome kako mu je dosta, kako ne može pasivno čekati kraj sveta, kako život uzima u svoje ruke. Namiče omču na vrat i skače. Pada i pada. Svesno menja gustinu svog tela, gotovo lebdi. Zatim sabija sebe u jednu tačku, postaje gušći od najgušćeg metala, juri ka dole. Omča se zateže i lomi vrat. Puca. Njegovo telo pada. Iz tla se pojavljuju ogrmoni crveni šiljci. Pada direktno na njih. Grudima na dole. Metal probija telo, oštrice sjajne od krvi na podnevnom, polumtrvom suncu se presijava. Eksplozija. Vrh tornja se odvaja. Pada. Pada na njegov leš. Zatrpava ga tonama prastarog betona i kamena.

Marko sleže ramenima. Jedan od dosadnijih Dana. Baca pogled na okupljene. Ravnodušni izrazi lica, poneko čak sleže ramenima, pljuje. Dani samoubistva su odavno postali stvar prestiža, takmičenja čak. Neko je predložio da s euvedu sudije, da se boduju originalnost, brutalnost, dužina umiranja, broj komadića u koje je telo razneseno. Činjenica da na kraju neće biti nikog da proglasi pobednika, da ne pominjemo činjenicu da bi pobednik morao biti mrtav i da mu je kao takvom savršeno svejedno koji je na listi najubedljivijih suicida, odustalo se od ideje. Dosada je svakako čudo.

„Efektno, ali ništa spektakularno“, opisao je Marko džonovu smrt i teleportovao se. 

2.

Tobogan niz kompleksne DNK zavojnice. Putovanje kroz prošlost. Sabirnica vascelog čovečanstva. Hiljade generacija u vama. Zaključani. Zarobljeni. Ali makar sačuvani i kroz vas produženi. Vaš nos je nos pretka koji je hodao zemljom pre dve hiljade godina. Čudnovati zalizak je zalizak vašeg prapradede. Bolest od koje ćete umreti je bolest koja je ubila i čoveka čije gene nosite, a koji je umro pre osamsto pedeset i četiri godina.

Starosedeoci ledene Evrope – Neandertalci. Invazione, agresivne snage modernog čoveka. Nepoverenje. Strah. Tihi konflikt. Mržnja. Rat batinama i kamenjem. 

  Znate gde su.

Znate njihovu pećinu i znate da ih je manje. I da su slabiji. Krećete ka njima. Gledaš ženu. Dugo. Oko ti igra. Osećaš strah. Nećeš je videti više. 

Neandertalci. 

Šaman njihov boji žene. Tamnim bojama. Prva, najstarija kozmetika na svetu. Šaman. Moli se uzvišenim silama. Prva ili jedna od prvih religija na svetu. Neandertalci večno istrebljeni i zaboravljeni. Večno prozvani nižom rasom. Večno sačuvani u našim DNK, bez obzira na sve.

Šaman hoda oko plavog cveta i klanja mu se. Moli za lovinu, sunce, toplotu.

Urlici. 

Urlici.

Urlici.

Horda ljudi u krznima sa batinama, motkama i kamenjem u rukama. Jurišaju na ulaz u pećinu. Na šamana i okupljene žene. Samo stari i neiskusni su ostali - mlađi love, bezuspešno kao i poslednjih nekoliko mesečevih ciklusa. 

Nema nade. Napadači skaču, udaraju, lome. Šamanova krv zaliva božanstveni cvet plave boje. Žene stenju i plaču pod udarcima. Plaču, da. Grebu oštrim, dugim, iskidanim noktima svoje silovatelje. 

Klečiš nad cvetom. Dlakavom, prljavom rukom dodiruješ meke latice. Nema u tvom mozgu ničega do želje za posedovanjem. Ubiraš ga. Lomiš stabljiku tik ispod samog cveta. Ne shvataš tragediju i ironiju – da bi delio, moraš posedovati. Želiš cvet pokloniti ženi.

3.

Marko je oči iskopao pre nekoliko mesečevih ciklusa.

Nakon što je video džonovo samoubistvo – verovatno pdeset i neko kojem je prisutvovao u njegovom životu i ostao sasvim ravnodušan. Nakon što Jelena nije želela da se vidi sa njim... Nakon što je svet posiveo i umro. Shvatio je da više nema šta videti. Sopstvene prste je zario u očne duplje. Ne isključujući receptore bola, osakatio je sebe. 

Za samo nekoliko meseci ostala čula su mu podvljala. Dodir, miris, sluh. Nije jedan post-čovek imao problem da se snalazi u svetu bez očiju. Osećao je gustinu objekata, njihova suptilna gravitaciona polja kretao se među njima bez imalo muke. Ali je osećao zato mnogo više. Miris kamena, zemlje, sasušene biljke ili guštera koji je umro od gladi. Baš kao i prizori i mirisi ovog sveta bili su siromašni i ogavni, ali su makar bili novi za njegov um. 

Jeleni nije smeo da priđe. Plašio se još jednog odbijanja. Doputovao je u nekadašnji Pariz, koji je i danas bio divno očuvan – posvetila se tome gotovo u potpunosti. Ulice su bile čiste i ispunjene automatonima – roboljudima koje je on napravio za nju. Fasade makar one u užem delu centru grada, očuvane i čiste. Solarne ploče su bile postavljane na krovove i usmerene na ulice, pa su kolektovanu svetlost prosipali po njima i omogućavale zelene parkove, pa čak i poneki patuljasti drvored. Fontane su radile. Jedino je ostavila monstruozni metalni spomenik da nesmetano rđa i truli, kao spomenik bivšem društvu ljudi koje je umrlo.

Verovatno najživahnije, najbogatije, najlepše mesto na zemlji. Sa najviše mirisa. A, Marko  je lako osećao samo njen. Višeslojan. Dubok. Pun. Vođen njim mogao je bez očiju do kraja sveta bez da se spotakne. Nije mogao... ***Nauči da pišeš, jebeno nauči da pišeš ako ćeš o boginjama pisati!***

Pobegao je kroz rupu u vreme-prostoru.

**********

Jutro je osvanulo sa novim mirisom u vazduhu.

Marko je lako locirao odakle dolazi. Ostrvo prkeo okeana. Nekadašnja Kuba.

Očaran, omađijan kao dana kada je prvi put video Jelenu.

Otvara rupu.

Ulazi u jeleninu sobu. Ne vidi je. Slep je. Kaje se, naravno. Ali oseća je. Gola je, na njenom krevetu. Uplašena na trenutak. Zatim tužna. Uvek prokleto tužna. Dodiruje njen um. Pođi sa mnom, makar ovaj put. Veruj mi. 

 

Putovanje kroz vreme-prostor je čudno i teško. Oko vas blješte zvezde i kosti. Planete i creva. Komete i izbijeni zubi. Iskopane oči i asteroidi. Izlazite nedaleko od cveta. Ti ga ne vidiš. Osećaš njegov miris. Nije ti žao. Možda je to i najlepši prizor na ovom svetu. Možda je to poslednji atom snage posrnule prirode. Nebitno ti je.  Žao ti je što ne vidiš nju. Jelenu.

 Čuješ njen uzbuđeni smeh – prvi put posle hiljadu godina - i ushićenost u glasu – prvi put posle hiljadu godina – radosna je možda prvi put u ovom milenijumu, sam život probuđen i jak čuješ u njenim rečima: „Plav je!“. 

**********

Stidljivo tražiš njenu ruku. Polako u večitom mraku svog slepila, približavaš ruku ka prostoru u kome osećaš njeno prisustvo. Pružaš srednji i kažiprst. Srce ti jače kuca. Plašiš se. Steže ti šake. Jako. Pada ti kamen sa srca, osećaš mir i radost. Blizinu. Kompletiranost.

I drugu. Ali nežnije, Svojim malenim prstima, dugih noktiju, ne moraš videti da bi znao – plavi su – navodi tvoje šaku. Ka cvetu. Ka laticama. „Dodirni ih“, čuješ njen nežan, ali zapoveđujući glas. Osećaš savršenu nežnost biljke. Pa, opet, misliš samo na njenu kožu. Osećaš svaku poricu. Svaku neravninu na dlanu i vrhovima prstiju. Njen otisak – samo njen, njoj svojstven, poseban – ostaje na tvojoj koži poput žiga, prodire dublje do krvnih sudova i kostiju. Tačan raspored šara njenih prstiju osećaš i na srcu i na površini mozga. A, njen miris... mirsi sveta koji je još uvek živ, mlad i zdrav, miris svemira pet sekundi nakon velikog praska, miris koji sadrži sve – lagano nadmašuje mizerni cvet.

Daleko na istoku, na horizontu, rađa se Sunce. Jače no ikada - eksplodiralo je u supernovu. Svetu je konačno došao kraj.

Smeješ se. Držiš je za ruku.