GMO

1.

Arhi-oksanant Deir' Kron ćutke je posmatrao svoje pomoćnike. Otvorili su Matericu, izvukli mrtvog stvora i ubacili u beli sanduk. Još devet meseci uzaludnog truda. Još jedan poraz. Spustili su poklopac sanduka sazdanog iz svetog neonita. Naredba je da se stvorovima dozvoli ta čast. Njihovi životi - koji nikada zaista i nisu postojali - jesu nesvesne žrtve za budućnost Imperije. Sanduk će biti ispaljen iz zastarelog topa za planetarnu odbranu, kroz atmosferu treće planete od zvezde Sol, u svemir, u smeru Drekone - matične planete, svete planete.
Arhi-oksanant skamenjenog, bledo-plavog lica, ćutke je posmatrao svoje sluge, lomio prste na donjoj desnoj ruci i razmišljao o susretu i razgovoru sa Arhi-drejkonom planete Tere, Frabrom Gendijem. Fetusi u druge dve Materice su jednako mrtvi kao i ovaj dole, umrli u dvanaestoj i petnaestoj nedelji razvoja. Ovaj beše mrtvorođeni. Sve je išlo bezmalo savršeno - materica jeste dve nedelje pre termina digla uzbunu, pištala i svetlela, ali ipak uspela da sama stabilizuje plod - do samog porođaja, dete je sluzavo i krvavo izbačeno napolje i jednostavno nije disalo. Neuspeh za neuspehom. Nezapamćeno u predugom životu Arhi-oksnantovom, nezapamćeno u slavnoj istoriji njegovog naroda.
Šta će uopšte reći Arhi-drejkonu? Istina je da je neosporni vladar planete ispod njega, koliko po uticaju, bogatstvu i znanju, toliko i po realnoj moći - Deir' Kron je pod sobom imao oružanu silu koja je uveliko prevazilazila moć jadnog planetarnog garnizona pod komandom Arhi-drejkona Gendija. Lagani misaoni napor, ulaz u višu Svest i njegova flota bi krenula ka Teri. Gendi to zna i sigurno neće biti preagresivan.
No, nije to ni bitno... I Arhi-drejkon i Arhi-oksanant su samo sluge.
Priznati neuspeh, poraz, sopstvenu nesposobnost? Biti obeščašćen, proglašen izdajnikom, ali makar biti miran? I dobiti beli sanduk na poklon i besplatnu kartu za maetičnu planetu u jednom rpavcu? Deir' Kronu se ta opcija sve više dopadala. Bio je star. Ne. Bio je drevan. U celom kvadrantu nije postojao iko od njega matoriji. On je konstruisao prvu Matericu, on je od naroda jedva inteligentnih slinoždera sa neke, činilo mu se, sada već zaboravljene stene od planete stvorio savršene asteroidske rudare, obezbeđujući time resurse za flotu... Sada je od polu-stoke trebao stvoriti polu-bogove. Kao da ga je sam Arhi-Ardo tim zadatkom svesno ubio.
Mislima je prizvao crne zavese na okna kroz koje je gledao svoje laboratorije ispod. Okrenuo se. Čak i godinama nakon spuštanja na ovu divljačku planetu, nije mogao sasvim da se svikne na njenu gravitaciju, tromo i nespretno je koračao svojim vižljastim nogama. Iz tajne pregrade u zidu, koju je otvorio mislima, izvadio je staklenu, anahronu flašu. Davno je platio jednog librara da mu dešifruje nečitko, grubo znakovno pismo. Librar, isprva začuđen činjenicom da Arhi-oksanant poseduje tako nešto i za to se raspituje, reče mu da je to konjak, napitak koji je važio za jedan od najfiniji u svetu ljudi pre Pada, danas jako redak i... zabranjen, dodao je na kraju. Poslužiće, možda, za eksperimente, slagao je tada Deir' mladog librara, zatim je slegnuo gornjim ramenima i koristeći višu svest udavio stručnjaka za istoriju i kulturu planete Tere pre Pada.
Izvadio je špric iz džepa, gurnuo iglu u flašu koju je malko nakrivio, ispunio unutrašnjost sprave tekućinom. Iglu je gurnuo u svoje sasvim crno oko.
Pokušaće ponovo, odlučio je- Pretpostavljao je gde greši. Preambicioznost. Zakržljali um homo sapiensa nije bio u stanju da prihvati sve to. Brisaće telekinezu iz programa.
Zapitao se šta drugi, daleko mlađi i dokazivanja željni, Oksanant u sistemu zvezde Sol, radi sa svojim zadatkom. - od stoke napraviti još veću stoku.


2.

Bogdan je odložio koru drveta na kojoj behu smešane boje. Slika je bezmalo bila završena - prizor trojice zvezdanih ljudi  izbodenih kopljima i strelama i grupica Ljudi oko njih. Završiće je sutra. Ili prekosutra. Njegova žena je prinela plastični balon pun vode - koji je preživeo i grom i pakao i ostao kao artefakt netsalog sveta. "Da, opereš ruke", rekla je tiho.
"Neka", odgovorio je grublje nego što je nameravao. I... izašao iz svoje pećine.
Na istoku sunce je već zalazilo, bacajući plamenu svetlost na njegovo malo carstvo - liticu i rečnu dolinu i šumu pod njom. Desno do njega, pod stablima divlje jabuke, starac je okupio dečurliju i iz prljave, raskupusane knjige čitao jednu od svojih priča. Dole u šumi su lovci. Njih četvoro. Već dva dana su se vraćala bez hrane, pa su danas verovatno zbog toga ostali ovoliko dugo, pomislio je Bogdan. "Ovde nam fali par strana...", čuo je starca. Taj isti starac mu je jednom rekao da je "četa" nekada bila reč koja je stajala za naoružane ljude, ratnike, a ne kao danas za trudnice, decu i starce. Bogdan je bio vladar pećine, litice i šume i čete žena i dece. Da mu je samo jedan prava četa iz priča matorog zgubidana.
Istina, Zvezdani ljudi su popustili u poslednje vreme. Nije bilo bučnog nadletanja, nisu se čule eksplozije u daljini, mesecima Bogdan nije čuo o napadima na druge ljudska skloništa. Jeste, doduše, čuo o sukobima među četama - rastkova i miroslavljeva su se sukobile oko prokletog rodinog gnezda, oko dva jajeta. Tri čoveka su tog dana pala i još toliko je oskaćeno. Pljunuo je. Bolela ga je narav njegovog naroda, nesloga i glupost. Nije znao čitati - zapravo, starac beše jedini u njegovoj pećini koji je to znao - nije znao ni gledati zvezde, nije bio ni najbolji sa nožem, kopljem ili strelom, ali Bogdan jeste bio vođa! Dobar vođa. Zato što je razumeo stvari. Razumeo je svet. Znao je zašto ih Zvezdani više ne diraju - postali su premali, prejadni da bi ikome, ikad zasmetati. Kriti se u pećiama i rupama, gajiti decu, pušiti i gajiti decu je sve čemu se ljudski rod mogao nadati. I četa mu nije trebala za borbu protiv Zvezdanih, već protiv drugih ljudi. Jer, koliko god malo imao, naćiće se neki čovek koji će to poželeti da otme.
S tim na umu, Bogdan izvadi prtenu kesu punu namrvljenog kanabisa. Napunio je svoju lulu. Zagledao se u daljinu i iznenada, svojim sokolovim okom, ugledao je lovce.
Ali ne svoje lovce.


3.

"Sada slobodno otkočite svoje oružje", rekao im je vodič, krijumčar, i svakako spektakularna svemirska protuva po imenu Aradan. Njoj je bio predivan. Za čitavu glavu niži od ostalih i gotovo zelene kože bio je tako egzotičan. Sigurno je poreklom sa južnog kontinenta matične planete.
Ali, istovremeno joj se i gadio.
"Ulazimo na njihovu teritoriju. U ovim šumama sam ih već viđa, ubio zapravo nekolicinu. Tu negde je sigurno njihova čitava četa."
"Četa?" upitao je jedan od dva lovca koja su krenula u ovu ekspediciju.
"Primordijalni oblik okupljanja, sa jasno izraženom patrijahalnom hijerarhijom, eventualnim odjecima nekadašnje vojne tradicije koja se ogleda u postojanju lanca vlasti, da se tako izrazim. Ženke i nakot su im sklonjeni u nekoj rupi, uvalini, na nekom drvetu ili u pećini, a najjači muški primerci stalno lutaju šumom naoružani u potrazi za hranom. Iako primitvno naoružani, poznaju ovu zemlju, tihi su, spretni i potencijalno opasni... ukoliko nas prvi primete."
"Municija nije ubojita?", morala je još jednom proveriti.
"Ne, nikako. sve da i bude direktan pogodac u glavu neće ih ubiti. Čak i da pogodimo dete ili neki posebno slab i izgladneli primerak preživelo bi."
Bila je zadovoljna. "Deca i "posebno slabi primerci" me ne zanimaju, ipak je rekla.
"Naravno, gospodarice. Sada kada smo daleko od grada, galame i znatiželjnih očija, a ja pod svojom lovačkom zakletvom, mogu li Vas pitati za šta će Vam? Znam da ste protiv... konzumacije ljudi."
I bila je. Javno. jedan od najvećih boraca protiv "konzumacije" ljudi. Protiv njihovog proždiranja! Kuvani, hrskavo pečeni, punjeni, mleveni, prerađeni u milion oblika. Hrana za snobove i skorojeviće. Posebno divlji ljudi. Jer, avaj, uzgajani na farmama "nemaju onaj ukus".
Čitala je ljudsku književnost iz perioda pre pada njihove imperije. Šekspira, Hesea, Markesa i Kunderu. Šnicle ne pišu. Slušala je njihovu muziku. Kobasice ne sviraju.
"Potrebni su za kuću. Odlične su sluge."
"Ipak, niste uopšte morali sa nama, da se izlažete opasnosti, a i pitomi ljudi sa specijalizovanih farmi za uzgoj ljubimaca i pomoćne radne snage su daleko bolji izbor od ovih divljaka"
"Samo radite svoj posao, vodiču."
"Kućni ljubimci...", frknuo je jedan od lovaca. "Ako mene pitaš, čovek je dobar na ražnju, a još bolji kada ga isereš, i sasvim izbaciš iz sebe. Kažem ti, ovde su počeli masovno da oboljevaju od njihovog mesa."
"Boli me, ja ih volim na hiljadu i jedan način. Jebe mi se da l' je nezdravo... A i moja ćerka ima jednog onog malog, zakržljalog... kepec, ili kako li se već zovu, igra se s anjim po ceo dan", odgovorio je drugi lovac.
Budale.
Zarekla se da će spasiti što više može. Da će ljudski rod preživeti genocid i nanovo ojačati. Okupila je najučenije librare čitave Zvezdane Imperije, posebno stručnjake za ljude. Potrošila bogatstvo u borbi protiv ljudožderstva, počela da dobija sve više pratilaca. Čak kroz same kanale vrhovne vlasti finansira istraživanja pozitivnog modifikovanja ljudi, njihovog unapređivanja na genetskom nivou da bi postala jednaka sa Arhanima.
A i dobri su u krevetu, priznala je sebi.
"Polako", tiho reče vodič, mašući rukama pritom, "osećam ih na radaru. Muškarci. Četvoro čak. Ovo je vaš sretan dan, gospodarice!"


4.

Oksanant Dargiin je sedeo u fotelji od kože neke istrebljen životinje, a pored njega, u daleko skromnijem parčetu ahraičnog ljudskog nameštaja je bila malena novinarka (po arhanskih aršinima maleno je bilo sve ispod dva i po metra). Razgovor je sniman na najnovijem modelu organske memorije.
"...I, kao što znate ljudi su na univerzalnoj ČI skali svrstani u šesti stepen, što je na nivou našeg novorođenčeta, dok na K skali u deveti, što je naše trogodišnje dete. To je, naravno, već dugo bio moralni problem širom naše prosvećene Imperije. Koji je dobio na značaju kada su naša ispitivanja dokazala izuzetno blagorodne efekte ljudskog mesa na organizam. Savršen balans različitih prirodnih elemanata u njemu ga čini idealnom hranom na dugim svemirskim putovanjima, kao što, jelte, svi već znamo, arhanski organizam savršeno može živeti samo na ljudskom mesu nekoliko meseci bez posledica. Uglavnom, previsok ČI i K nivo jeste bio primarni moralni problem, ali spor uzgoj ljudi i porast potražnje za ljudskim mesom je bio onaj pravi, praktični, koji nas je nagnao na početak rada."
"Možete li nam ukratko o nevoljama uzgoja pre vašeg pronalaska?"
"To su suštinski poznate činjenice. Devet meseci je bilo potrebno da se rodi mladunče čoveka, i to u ogromnom broju slučajeva samo jedno jedino, uz neverovatno visoku stopu smrtnosti u zarobljeništvu. Takođe, moj cenjeni kolega Arhi-Oksanant Deir' Kron sa svojim, takozvanim, svetim matericama nije uspeo da proizvede i prostog čoveka, a zamlaćivao se nekakvim "naprednim verzijama". Tako da je svo meso što nam je dolazilo bilo sa prostih farmi koje su radile na nivou mračnih pre-Imperijalnih vremena. I naravno divljač, ali ona ipak nije bila namenjena širokim masama."
"Na koji je način vaš izum, da kažemo vaša sveta materica, promenila to?"
"Pre svega skratila je vreme uzgoja na svega tri meseca i donosila nam čak i do dvadeset mladunčeta po oplodnji. Takođe, smanjili smo ČI nivo za jedan stepen, a na K skali čovek iz naših materica je spušten sve do petog nivoa, što je daleko ispod moći govora i predstavlja rudimentarnu samosvet."
"Vi smatrate da nije moralno jesti čoveka koji je viši na K skali, može govoriti, baviti se matematikom, primitivnim oblicima fizike, kreativnim radom, ali stvarate čoveka po svojoj meri. Da li je to išta moralnije?"
"Da li bi ste vi više voleli da pojedete tupavo stvorenje iz moje fabrike ili biće koje je do juče slikalo i pevalo?"
 "Vlada izrazito jak strah i panika povodom potencijalne opasnosti ljudskog mesa iz svetih materica..."
"To su gluposti! To je strah zatucanih, dogmama i praznoverjem zamagljenih umova. Naše meso je apsolutno istog hemijskog sastava kao i ono iz šuma Tere, samo nemerljivo jeftinije. Čak, šta više, za uzgoj našeg mesa korišćeni su samo kontrolisani preparati i prirodna hrana, dok mi apsolutno nemamo ideju čime se sve divlji ljudi, po prirodi svaštojedi, hrane po beskrajnim šumama i gorama te planete."
"Ipak, kada su u javnost izašle slike vaših pogona, gde u malim prostorijama obitava i po dvestotinjak mladunčadi, bukvalno se penjući jedni drugima na glavu, borci za zaštitu prava ljudi su Vas žestoko napali za nepoštovanje istih."
"Mi nemamo propisana nikakva ljudska prava, čak mi je taj čitav koncept gotovo sulud. Zvanično, Imperija je i dalje u ratu sa ljudima. Kao što znate, oni nikada nisu integrisani u naše društvo. Oni nemaju nikakva zakonom zagarantovana prava."
 "Vaš stav o farmama ljudi?"
"Primtivan oblik uzgoja, ali ipak sa svojim prednostima. Mislimo da je meso sa farmi lošijeg kvaliteta od našeg i skuplje, ali pošto oni uzgajaju izvornog čoveka, oni jesu praktičniji za obuku za rad u kući, na imanjima, u fabrikama zbog višeg K nivoa, iako smatram da ljudi generalno nisu za takve poslove."
"Za kraj, znate li šta će biti sa populacijom dilvjih ljudi na Teri?"
"Politika je jasna, ja se možda ne slažem u potpunosti sa njom, ali svakkao ne mogu protiv nje. Odluka je da se strogo kontroliše ljudska populacija, da se ne pokušava njihovo integrisanje u drušvo, već da budu na neki način zaštićena vrsta, ali držana na jednom biološkom minimumu. Lov će biti zabranjen, a krivolov teško kažnjiv. Ali će upravo vlada vršiti odstrel prekobrojnih divljih ljudi. Po meni je granica za dozvoljeni broj stavljena prenisko, ali to svakako nije na meni... Takođe, ne znam kada će to stupiti na snagu."
"I, da, nadate li se skorijem unapređenju u Arhi-Oksananta"
"O tome će odlučivati nadležni."
"Hvala vam, Oksanante Dargiin."
"Hvala Vama."


5.

Formacija lovaca pod tvojom komandom se približavala lokaciji na kojoj je primećen neprijatelj. Po tri lovca sa tvoje leve i desne strane, svaki udaljen po pet metara jedan od drugog. Raširenih krila, sa oružjem uraslim u sve čitiri ruke, sa nizom bombi i raketa zakačenim za kukice na telu, letite ka njima. Sunce u zalasku je iza vas, tek blagi povetarac vas udara, i osećaš tako finu toplotu na plavoj koži koje nikako ne možeš da se zasitiš. Nikada ne bi želeo da napusti Teru i blagorodni sjaj njenog Sola.
Odavno si video grupice ljudi. Prepoznao si mladunčad ispod goluždravog drveća, video si ženke i po nekog za borbu sposobnog mužjaka. Za borbu sposobni možda jesu, ali obučeni i naoružani nisu. Uz to, u pitanju je posebno mala četa, koja je do sada opstala zahvaljujući sjajnom položaju. Biće gotovo dosadno.
Primećeni ste.
To je svakako bilo za očekivati. I po planu misije gotovo sva akcija se odvija na zemlji, sa zasipanjem raketama i granatama više zbog buđenja elementa straha. Vidiš da u pećinu utrčavaju prvo mladunčad i ženke. Nekolicina mužjaka naoružana kopljima ostaje ispred. Neki imaju lukove i strele. Gađaće. Prokleta smejurija. Približavaš im se na svega dvesta svojih dugačkih koraka. Nekoliko strela je poletelo ka vama, jednom zavladaš svojom snagom volje, zaustavljaš je u vazduhu i bacaš natrag, sa takvom snagom i preciznošću da kidaš čovekov grkljan.
U podsvesti čuješ pitanje oficira levog krila - da li da bombarduju? Da, ali, sasvim malo. Posebnog razloga za rasipanjem nema.
Levo krilo se odvaja od fomracije, ponire. Bombe počinju da eksplodiraju, da tresu zemlju pod tobom. A ti kružiš iznad poput lešinara. Još dva čoveka su ubijena, budale nisu htele da pobegnu u pećinu. U daljini, na istoku vidiš planinu i zapravo razišljaš više o noj, priča se da je tamo formirana daleko veća ljudska zajednica. To će biti istinska zabava.
Levo krilo ti se pridužuje. vreme je za rad na kopnu.

Preko krupnih očija spuštaš jedan od tri para svojih kapaka, prilagođavaš oči na mrkli mrak. Pališ štitotove i termoregulatore, ti nisi jedan od v-Arhona prilagođenih za život u svemiru, ne prija ti temperaturna razlika spoljnog sveta i pećine.
Uz urlike, nekolicine muškaraca juriša ka tebi, kamen proleće pored tvoje glave. Donjom levom rukom pucaš i pogađaš čoveka u glavu... od koje u trenu ništa nije ostalo, a telo ostaje na nogama još nekoliko trenutaka nesigurno da li je živo ili mrtvo. Drugi trči ka tebi, odlučuješ da ga pustiš da ti priđe. Zamahuješ rukom. Lomiš mu vilicu. Čovek vrišti i bljuje krv i zube dok mu donja kost landara i visi. Tvoji saborci su pobili ostalo. Po svoj logici obuke, sada možeš očekivati poneku očajnu ženu koja iz straha za svoj nakot, crpeći sav bes i hrabrost iz svog malenog tela, mašući šakam juri ka tebi. Nema ih. Ideš dublje u pećinu, uz jedan zid svi preostali su sabijeni. jedan starac pokušava drhtavom rukom da ispali strelu, ali samo delićem misli stegao si mu vrat i ugušio ga. Mladunčad su počela da vrište i plaču.
Sve u lance, nemo komanduješ svojim vojnicima. Za to da je silovanje kažnjivo smrću znaju. Juče su ostali bez jednog saborca.
U lance, pa na pijacu sa njima.

Izlaziš iz pećine. Zadoovljno šetaš ka ivici litice. prolaziš pored drveća ispod kojeg su sedela deca pre nego što je dignuta uzbuna, pre nego što su utrčala u pećinu. U utabanoj zemlji vidiš knjigu, saginješ se i donjom desnom rukom je podižeš. Otac ti je bio librar i naučio te je da čitaš ljudsko pismo.
Knjiga se zove "Alisa u zemlji čuda".

1.

Arhi-Oksanant Deir' Kron je gledao svoje čedo. Malo stvorenje bez i jedne dlake na sebi, ružičaste kože lebdelo je, nemarno mašući svojim krilima. Flašica sa prirodnim čovečijim mlekom bila je nedaleko od njega. Čedo se namrštilo, začkiljilo okicama i flašica je trzavo i nespretno počela da mu se približava.
Arhi oksanant je to gledao kroz maleno okno svemirskog broda, dok je čedo - koje će nazvati Marija - bilo sa druge strane, u beskrajnoj praznini svemira.

O Kralju (O piscu, piscima i Piscu)

Jutro
Pre mesec dana

"Moram pozvati menadžera! Dosta je Pisanja!", rekao je sav znojav.

***

  “Slušaš li ti mene?“, treštalo je iz malenog zvučnika mobilnog telefona.
 Pisac ga nije slušao. Čovek s one strane žice je galamio i pljuvao u slušalicu dobrih pet, deset, dođavola, pomislio je pisac u fotelji, dok je gledao na preskupi ručni sat marke Louis Moinet, prokletih dvadeset minuta! „Jebiga... izvini, ali...“, nastavljao je piščev menadžer iznenada tišim, mirnijim glasom. Naizmenična vika, vređanje, psovanje i izvinjenja, te večeri, kao i nekolicinu puta ranije. Ceo razgovor kao prokleti deja vu! Ali, ovaj je poslednji, govorio je sebi srednjovečni... ne, prastari čovek zavaljen u svoju kožnu fotelju, sa mobilnim telefonom prislonjenim na desno uho. Poslednji.
„Druže... razumi...“, pokušavao je pisac da prekine poplavu reči s druge strane. Neuspešno. Njegov menadžer kao da ga nije ni čuo. Nastavljao je po starom: „Imamo tako dobru stvar ovde! Tvoje knjige, one... one se prodaju luđe no ikada! Idu serije, filmovi, ponude sa svih strana! Zašto stajati? I, zanemari novac na sekund, ako je tolike sume uopšte moguće zanemariti, nagrade na sve strane i ljubav miliona fanova. Svet je još uvek gladan tvojih priča, a ti? Ti si ih još uvek pun!“
Nije. Isceđen kao testisi porno glumca nakon osmočasovnih napora na setu. Da li je njegov menadžer toga svestan? Sigurno jeste. Svi su. Čak i većina tih „fanova“. Ko to ne vidi, nije ništa do budale...  a hvale i nagrade od takvih ga posebno ne dodiruju i ne motivišu. Njihov novac, doduše, nije tako loš. Ali i novca je bilo previše. Jebalo mu se čak i za novac!
Ma, sve je to nebitno sranje. Novac. Inspiracija. Nagrade. Jebeni san... NE! Pogledavši predmete na stočiću pored fotelje, opomenuo je sebe pisac, nije to bio samo san. Vizija. Otkrovenje! Od same pomisli na minulu noć stomak mu se nervozno grčio, jeza mu je prolazila kroz čitavo telo, sve do najsistnije dlačice na vratu, da bi ga zatim oblio znoj.
Neće više ni reč napisati!
  Nije mogao trpeti više menadžera. „Čoveče“, povisio je glas, „ja ne pišem više! Gotovo. Ćao. Nema više.  Zatvaramo jebenu radnju!“
  Konačno tišina. Samo teško disanje debelog menadžera koji je bio na drugom kraju sveta i na drugom kraju zamišljenem i svkaako zastarele telefonske žice.

Ranije danas

Ležao je u velikom dnevnom boravku, njihove velike kuće... jedne od njihovi velikih kuća. Čitao je. Bilo je divno. Čak, knjiga nije ni bila posebno dobra, neki silno nahvaljeni bestseler, za koji se ispostavilo da je čisto smeće. Nije ni očekivao više, nije ga ni bilo briga. Ne, to nije sasvim tačno. On se nadao smeću, priželjkivao je smeće. Čitao je i sasvim rasterećen - uživao. nije merkao svaku reč, nije razmišljao kako bi on to zapisao, nije se plašio da će se ova priča preliti u neku njegovu, nije potajno grabio delove koje bi, sasvim svesno, ubacio u neku svoju knjigu. Potonje je radio, poslednjih desetak godina i prečesto i bilo ga je stid zbog toga. Zaista jeste. Nije takođe ni razmišljao o - ne tako loše plaćenim - rečima hvale koje bi mogao napisati o ovoj knjizi, da budu štampana na poleđini nekog novog izdanja, kada ovo bude rasprodato. Znate ono "Novi Tolkin", "Novi kurac-na-biciklu", zbog kojih slepci kupuju knjige. Samo je jurio pogledom preko slova i upijao reči, rečenice, pasuse.

Pušač koji otkriva mirise nakon prestanka pušenja.
Narkoman koji je bio čist nedeljama, pa ga roba sada radi kao nikada pre.
Pijanac tokom svoje prve čaše dobrog single malt-a.
I ponovo pušač.

Pušač tokom svoje prve cohibe.

Pokušavao je ne misliti o tome šta ova priča zaista znači, šta ona predstavlja. Koliko je prokleto istinski stvarna i koliko je osuđena na tužan kraj. Ne patetično tužan, ne samo tužan, užasan kraj na koji je osuđena svaka priča. Pokušavao je da se ne pita šta će sa tim svetom biti kada, iznenada, prebogata spisateljica ovog remek-dela umre?
 Srećom, likovi su bili toliko plitki, da posto nije mogao da ih žali. Čak se pomalo i radovao njihovoj večnoj patnji. Njihova stvoriteljka bila je glupa, plitka kučka, tako da ga je jednako boleo kurac i za nju.
A i ponovo je počeo intenzivno da pije.
Poslednjih mesec dana je čitao što gluplje knjige, pio što jači viski i uživao kao nikada u proteklih deset godina.

***

U sobu je ušla njegova žena. Ostarela. Blago pogrbljena. Seda. Ali i dalje divna, njemu. Počeo je čak i u mislima dodavati to "njemu", kao da se pravda. Bio je svestan zalaska u kojem se nalazio njen život čak i jače i potpunije no što je bio svestan sosptvenog propadanja. Smrt je jednom izbegao za dlaku. Osetio je njen vonj, zaslepela ga je njena pomračina. Pre tog susreta sa smrću se igrao i smrt prizivao. Droga. Alkohol. Potpuno nemaran, raspušten život rok end rol zvezde u telu ružnjikavog pisca horora. Nakon tog susreta promenio je sve. Počeo je živeti. I počeo je smrti se plašiti.
No, sve je pre ravno mesec dana dobilo sasvim novu dimenziju. Taj san. Nije jebeni san! To otkrovenje. Nije suštinski ništa promenilo, samo je pojačalo osećanje. Sada ga je smrt užasavala. Sada mu se od smrti povraćalo. Sada mu je heroin trebao više nego ikada.
A, ipak...
Njene smrti se plašio više. Nju, nadao se, ne čeka tako loša sudba tamo preko, tamo s onu stranu, ali njegov život na ovom svetu bez nje, bio bi početak večnog pakla koji ga neumitno čekao.
Nosila je nekakve šarene papire u rukama. Sela je pored njegove glave. "Znaš...", počinjala je ugodinim altom, "našla sam divnu kuću na obali Jadranskog mora. Na nekom je malom ostrvu i državica koja je vlasnik prodaje i nju i čitavo osrtvo, jer je u krizi." Uzela mu je knjigu i u ruke tutnula prospekte koji su bil. "Zamisli nas tamo, na toj terasi", pokazivala je rpstom po slici, "Bilo bi lepo tamo provesti poslednje godine - zamisli samo, naše ostrvo - zar ne? I mogli bi smo, ako bi prihvatio onu poslednju ponudu za novu knjigu. M?"

Noć
Pre mesec dana 

Probudila ga je eksplozija.
Negde duboko - mada ne baš uvek posebno duboko - u svesti svakog amerikanca sa početka trećeg milenijuma po rođenju Spasitelja, ostao je urezan strah od terorističkih napada, čak i čitavu deceniju nakon istih.
I sada je pomislio upravo na teroriste. No, sasvim začudo, mirno je ustao u svojoj beloj atlet majici i jednako belim gaćama, koje do pre deset godina ni u ludilu ne bi obukao, bez trunke panike, kao da živi u prokletom pojasu Gaze, krenuo je da upali lampu, ali je tek u magnovenju primetio da je soba, zapravo, sasvim dovoljno osvetljena. Kao da je napolju pun mesec. Ne. Tri puna meseca. Portrljao je oči i...
Ogroman prozor, neka dva sa četiri, pet metara, ko će ga više i znati, postao je prozor u pakao. Jebeni video bim sa "uživo" prenosom, no signal je umesto sa kamera raspoređenih po ragbi stadionu, dolazio sa poprišta trećeg svetskog rata, armagedona, vizije ludaka ili košmarnih snova mozga H.P. Lavkrafta načetog sifilisom i crvima.
Kao hipnotisan - i dalje bez panike i straha, samo sa narastajućim osećajem mučnine - približio se prozoru i... već je uveliko raspoznavao detalje, već je uveliko shvatao poreklo tog užasa. Već je uveliko bio na kolenima.
Video je bujicu vode, video je klovna, video je hordu zombija, video je desetine i desetine vanzemaljaca, video je duhove, vukodlake, nasmejanog čoveka sa sekirom, video je revolveraša, video je narkomane načičkane iglama, video je čoveka sa sunđerom u jednoj i velikim, arhaičnim električnim prekidačem iščupanim iz zida u drugoj ruci... video je sve. Svi ti likovi, sve te spodobe, sva ta ostvarenja njegovih snova, strahova i očajničke potrebe za novcem jurila su, gmizala i letela po ulicama grada. Ljudi su vrištali, padali ispred njih, umirali spektakularnim smrtima koje je retko kada i on umeo da opiše u svojim knjiga.
Krv i vatra.
Mozak i drob.
Neka devojka je pokretom ruke podigla automobil marke "hamer" -  upravo fenomen paranoidne post-11/9 Amerike - visoko od tla, bacila ga na grupu dečaka... mogao je čuti i osetiti kosti kako pucaju.
Izgubio je svest.

Prvo što je ugledao bio je starac.
Pa devojčica.
Onda ponovo njegov grad. Lebdeo je visoko iznad njega i sada je video sve, u mislim upotrebljavajući prokleto ofucano, koje je valjda samo oslikavalo bolnu jalovost njegovog uma - "kao na dlanu". Desetine požara je buktalo i polako se, poput kapljica žive prosute po katedri kabineta hemije u gimnaziji, stapalo u jedan veliki. Negde dole je bila i njegova žena...
No, bio je nekako uznemirijuće ravnodušan. Ne, bio je bezbrižan, jer je ugledao nebo iznad svog grada. Suludo, ali svi požari nisu nebo zagadili ni trunkom svoje svetlosti, video je zvezda više nego ikada u životu. Odmah je prepoznao preko dvadeset sazvežđa, no nije to bilo ono najlepše i najčudnije. Svetlost požara bila je zanemraljiva u odnosu na prokleta, istinska, već pominjana u vidu nategnutog poređenja, tri puna meseca  na nebu i... Zemlju. Velika i plava kao na svim onim slikama koje su ga fascinirale kao klinca. Mogao je lepo videti stari svet, evroaziju na toj drugoj zemlji što je zauzimala ogroman deo noćnog neba.
Nekako sklanjajući oči sa najdivnijeg prizora njegovog života, ponovo je pogledao starca. Klišeizirana i dosadna, koliko i naočita prilika, nema šta - duga, monolitno bela kosa i brada, bela odora i bosa stopala, sa sve obligatornim štapom u rukama. Čarobnjak ili... Ne, ne, samo čarobnjak, ubeđivao je sebe pisac.
A, devojčica pored njega je bila ono zaista čudno. Imala je...
"Ti si kralj..:", započeo je starac gromkim glasom od koga bi piscu zaklecala kolena i bacila ga na zemlju, da nije od iste bio udaljen par stotina metara i da ga neka nepojmljiva sila tu nije držala. Zbunjeno, pisac je, misleći na svoje prezime, klimnuo glavom. "Ti si kralj ovog sveta", završi starac.
Sada je već bio zbunjen.
"Ti si tvorac svega ovog. Sve ovo je iz tvoje glave, iz tvoje ruke, tvoga pera. Ti si kralj i Bog ovog sveta."
Sada je bio skrhan.
Starac je spustio ruku na teme devojčice.
Devojčica...
Bila je malena, mršava, sedom čoveku jedva do struka i imala je neverovatno dugu i gustu kosu- visila je, lepršala i vijorila vazduhom makar duplo duža od nje same i bila je tamne boje, ali se masno presijavala poput riblje krljušti, plavim, zelenim, narandžastim i zlatnim nijansama. Iako je bila gotvo neuhranjena, imala je zdravo, puno i okruglo lice, malo širi nosić, usne na kojima je pisac video nešto odraslo, neprimereno i... bogovi, četiri krupna, kao u psa okrugla oka. I to nisu bile oči sa beonjačama i zenicama, sa kapcima i trepavicama, bile su to četiri planete, četiri sveta, od kojih jedna jeste bila Zemlja. Iznad očiju, na čelu, sijala je malena zvezda, zbog koje pisac i nije mogao dugo posmatrati tu devojčicu, to stvorenje.
"Sve što si napisao je ovde", starac je prstom pokazao ispod sebe, na grad u plamenu. "Sve što nisi dovršio je tu negde, u čistilištu. Pokazaću ti...", pošto je pustio veliki crni štap, verovatno od abonosa spravljen, da visi u vazduhu blizu njega,  počeo je rukama da prebira po vlasima mršave devojčice. Kada je između palca i kažiprsta ostala samo jedna dlaka, zadovoljno je klimnuo glavom, promrljao par reči i svet oko njih se promenio.

Do malo pre je osećaj bio sasvim čudan - težu jeste osećao, ali jednako i silu koja ga održava visoko iznad tla. Sada je bio u potpunom bestežinskom stanju. I sveobuhvatnom mraku. Pored njega su plutali starac i devojčica - osvetljeni đavo će znati kako - čija je kosa stala ne promenjena, kao da je sila gravitacije i dalje vuče na dole. Možda tek pet metara od njih bio je mladić - jednako svetao usred crnog ništavila - unakaženog lica, u blatnjavoj uniformi i sa M-16 puškom u rukama. Pisac ga je odmah prepoznao. Njegov lik. Napisao je čitavu njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost. Desetine i desetine strana. Stotine. Imao je toliko planova za njega. Minimum tri knjige o njemu. Ali nikada nije zamislio priču dovoljno dobru da ga u nju smesti. Deliće njega jeste ubacio ovamo i tamo, ali čitavog nikada! Ostao je da tavori u kreativnom zapećku i čeka svoju priliku koja, s godinama mu je bilo sve jasnije, nikada neće doći. Lice je bilo prekriveno opekotinama i posekotinama, na desnoj šaci falio je prst... Na silnim ispisanim stranama njegovog života on je bio primoran da gleda kako desetine njegovih saboraca gine, jednog je i ubio, ubijao je još, silovao, bio silovan, drogirao se...
Pisac je počeo da plače. Pakao koji je stvorio svojim objavljenim knjigama, sav užas koji je stvorio i koji je nekim čudom oživeo nije ga dodirnu ni upola koliko ovo.
"I ovako je sa svakim likom bez priče?"
Starac je klimnu, mogao se zakleti da je video tugu na njegovom licu. I u očima. Bogovi! Tek sada je zapravo video starčeve oči - najsvetlije plavo ikada. Gotovo staklaste, gotovo kao oči slepca.
Samo je tu plutao... "Koliko?", upitao je starca.
"Dvadesetak godina i sve dok ne umreš"
Osetio je instant olakšanje, kao špric u venu. Njemu, svakako, nije ostalo mnogo od života. "A, nedovšrene priče?"
"To su svetovi nalik onom prethodnom. U tvom slučaju jednako mračni i prepuni smrti, samo... haotični, nepotpuni, iskrlivljeni, pokvareni. Tamo nećemo ići. Loša mesta, čak i za mene, a posebno za nju", tužno je pogledao devojčicu. "naravno, kao i svi pre tebe, misliš kako će svemu doću uskoro kraj. Kako, eto, nisi znao, kako si pisao zato što... i naćeš neki izgovor. Ali, brzo će kraj, i sve će nestati. To ste svi mislili! Svi koje sam doveo svetovima koje su stvorili, svetovima čiji su Bogovi! Svi ste umirali. Tuberkuloza, sida, kancer, ciroza jetre, sifilis, za kafanskim stolom zakrčeni krvni sudovi koji smao što nisu zaustavili dotok kiseonika u mozak, samo na kašiku heroina daleko od fatalne doze... Napisaćete jednu lepu i veselu priču za kraj, da se iskupite i onda ćete umreti i svemu će doći kraj. Neće. Posle tvoje smrti će sve...", starac je uzdahnuo, "pokazaću ti."
Ponovo je čeprkao po kosi devojčice.

Pogled je bio kao u nekoj strateškoj igri na kompjuteru. Gledao je na svet visoko sa neba, ali njega nije bilo tu u materijalnom obliku - mogao je gledati u svim pravcima, ali nigde nije bilo niti komadića njegovog tela. Pogled je menjao baš kao da upravlja vratom , samo brže, bez fizičkih ograničenja pršljenova. Mogao je udaljivati do meseca i zumirati sve do pogleda sa visine prosečnog mrava. Mogao je sve. Bio je, de facto, svevideće oko na goletima Mordora. Pred njim su se pružala jalovost Gorgorota još i ružnija od one kakvu je zamišljao čitajući te knjige pre jedne čitave večnosti, bivajući još slinavac nesvestan da će upravo - između ostalih - te knjige oblikovati njegovu profesiju, njegov čitav, prokleti život. Osećao je toplotu lave koja je tekla iz planine Usuda, osećao smrad gejzira sumporne vode koji su dizali kapljice desetinama metara u vis, koje bi nakon toga padale po pepelu, tečnom kamenju i vatri pretvarajući se u još smrdljiviju paru. Ničeg živog tu nije bilo. Misaonom komandom nalik onoj koju je slao svojim očima kada trebaju da pročitaju nešto posebno sitno, zumirao je pogled i leteo na svega par metara iznad tla. Niti najmanje, najbednije, najzakržljalije travke nije bilo. Leteo je dalje, ubrzavajući. Preleteo je iznad dva malena kostura, kostura dece... ili? Na samo trenutak se zapitao, ali nije želeo da zna odgovor. Leteo je dalje. Crna kapija je bila razvaljena, širom otvorena, a svet iznad njega. Podigao je pogled, podigao je kameru na set džeksonovog filma koji je pošao po zlu ili negde nizput ostao bez novca. Dokle god su njegove - u ovom svetu višestruko moćnije - oči dosezale, vladala je samrt. Da, to je reč. Život na ivici smrti, leprozni bolesnik u finalnoj fazi truljenja, smrdljiv i na izdisaju. Čitav svet zahvaćen temeljnom entropijom, dovedenom do koraka na konačni raspad na molekule i atome. I ne samo samrt. I ludilo je ovde bilo jako. Dajte tolkinova dela već pominjanom Lavkraftu i pustite ga da ih neograničeno siluje svojim morama, svojim bezgraničnim nizovima reči "strah", "smrt" "ludilo", "bolest", "perverzija", "strah", "strah" i sličnim od kojih nije mogao da se odvoji niti na jednu, najkraću, od svojih priča i dobićete ovaj jebeni svet!
Zidine Belog grada bile su crne od vatre, mahom skršene opsadnim spravama. Ulicama grada lutale su bande ljudi, nogama razbijali vrata iz kuća izvaličili orkove i gobline, čitave njihove porodice, ženke i nakot. Prosipali govnjiva creva. Odrubljivali su glave odraslim, čizmama drobili glave goblinčićima. Pojedini ljudi su čak silovali smrdljive ženke.
Dalje, daleko na severu video je patuljačke čete kako marširaju zajedno sa orcima na vilovnjačke šume, ognjem i sekirama, koje su i same bez njih bile suve poput sisa stogodišnjakinje. Video je
krvoločnost u očima tih vilovnjaka, video je radost dok seku drveće i od njih spravljaju kočeve i koplja, dok vrbino pruće kite perima i metalnim oštricama, praveći od njih strele. Sneg se topio, sneg je padao, bilo je hladno, bilo je vruće. vreme je bilo haotično koliko i sam svet.
Dalje, dalje... Naletao je na čitave rupe u tkanju ovog sveta. Propadanje je uzelo toliko maha da su čitave livade nestale, ostavljajući zvezdane ambise. Noću je tako leteo sa identičnim nebima iznad i ispod sebe. Kosmička jezera. Iako i najveći simbol propadanja, bila su jedino lepo u ovom svetu.
Išao je na zapad, preko ogromnih rohanskih prostranstava. Sve što je tu video bile su fantazije posebno poremećenog zoofiličara. Stamene žene, bradati muškarci dugih kosa i širokih vilica, deca čak... i pastuvi. U bezbroj varijanti i kombinacija. Kao proklete aromatizovane cigare.
Pošteno bi bilo reći da ga je prizor Okruga skrhao, srušio sve ono što je u detinjstvu bilo sveto. Ali, avaj, nikada i nije preterano mario za male gadove. Bosonogi hobiti su bili porobljeni od strane neke vilovnjačke kraljice. Žene hobite čak nije ni video, a muškarci su se goli šetali naseljima, zidali raznolika zdanja, pasli travu, zalivali cveće. A nekima su mali, posebno dlakavi i smežurani kurčevi bili prekriveni monstruoznim drvenim karikaturama tog organa. Za njihovu kraljicu su izgradili piramidu nasred Hobitona i pisac je, ušavši u nju, ubrzo shvatio čemu drveni kurčevi služe - mada, nije i bio neki posebni rebus u pitanju.
Dalje, dalje. Preko vode, preko mora i okeana. Na onu stranu! Pa, naravno! Ko to nije želeo?! Ko nije ćeleo da o tome čita! Da jebeno vidi! Makar i sasvim izopačeno. Jurio je. Na obali je ostavio lešinare što su graktali i siktali umesto galebova. Krv-crveni delfini su povremeno iskakali iz mirne vode samo da bi ih nekakve ogromne nemani gutale, dok su još u vazduhu.
Jurio je na zapad već dugo kad je ugledao... Daleko na horizontu se iz vode uspinjalo nešto. Dobro je pogledao tražeći obalu nekog ostrva ili čitavog kontinenta, nije video. Samo nešto što je izgledao kao stub. Približivši se video još jedno drvo, zakucano u horizontalnom položaju za ono što je izranjavalo iz vode, formirajući tako neobični krst.
Sasvim se približio. Podigao malo. Na ogromnom krstu bio je razapet On. Starac ogromnih ušiju, velikog nosa i krupnih očiju iz kojih su curele krvave suze. Krv je u mlazovima šikljala i iz rupa po njegovom telu, tamo gde su ga klinovi prikucali za krst.
Tolkin.

Kada se našao nazad iznad svog sveta. Sveta čiji je, očigledno, on Bog Stvoritelj, prvo je poželeo da skoči na sedog starca, da mu otme štap, da mu istim rascopa glavurdu. Da iskopa nakazne oči devojčici, počupa joj kosu i natakne na debeli, crni štap.
Nije mogao.
Želeo je makar plakati, baciti se na kolena, baciti se sve do dole, do tla, do gradića u kome klovnovi jebu decu, zombiji proždiru starice, robot-medvedi sa antenama na glavama krše kosti invalida u kolicima...
Nije mogao.
Starac se smejao. "Misliš da je njemu loše? Pa, on je pisao o patuljcima i vilama! Šta misliš na ša će tvoja večnost ličiti? Na šta će ovaj svet", pakazo je rukom nadole, "izgledati kada umreš, kada počne da propada i truli, s obzirom na to kako sada izgleda? O, eno vidi, grupa dečaka je okružila devojčicu, tamo dole, kod vodotornja, vidiš li? Šta misliš, šta će da joj rade? Znaš, izgledaju kao dečaci, jesu dečaci, ali dlake jesu počele da im rastu, znaš li?"
Pisac je pokušao da kaže nešto. Da se brani, da moli, da preklinje.
Nije mogao.
"Kako se možeš spasti tog pakla?", sada je starac tutnjao energijom groma, masivnošću snežne lavine. "Pitaš se! Kao i svi pre tebe. Puna su vam usta umetnosti, žrtvovanja, predanosti, posebnosti, uzvišenosti. Hoćeš li makar ti primiti to ko čovek, kao bog ili kao i svi pre tebe... dobro, skoro svi... ili početi da piješ, da se drogiraš, da se ubiješ čim se probudiš? Ili ćeš početi da pališ svoje knjige? Da, mnogi silni pisci su upravo to prvo uzeli da urade.", poslednju rečenicu je starac izgovorio sa svom setom i tugom.
Ponovo je počeo da pretura po kosi mršave devojčice.

Piscu je trebalo svega nekoliko trenutaka da shvati u čijem je svetu, čijem je ličnom paklu sada.
Koliko klaustrofobičniji od prethodnog, opasan memljivim, niskim zidovima, ispresecan hodnicima, stepenicima, podeljen na spratove, podrume i tavane. Ovaj svet je bio daleko nepotpuniji od tolkinovog - sa silnim zvezdanim rupama u njegovom tkanju. Umesto prozora, imali ste rupčage u zidovima u kojima su se ogledale te proklete zvezde. Probijati se kroz lavirint soba bilo je mučno i sporo. Ovde je bio u svom telu i stalno je pazio na te rupe, ili na one koje bi se, pod njegovom težinom i u klimavom podu, mogle upravo otvoriti. Nije nikako želeo da upadne u to ništavilo.
Brzo je znao čije je ovo večno mučilište, jer je već u prvoj sobi, na plafonu visila ogromna buba veličine čoveka iz koje je kapalo nešto bledo zeleno.
Posle nekog vremena, video je stariju ženu razapetu na sasvim čudnu i komplikovanu spravu za mučenje.
I, konačno.
U jednom podrumu naišao je na kavez. U kavezu je bilo nešto slame i sasvim malo sasušenog izmeta i bio je čovek. Najmrašviji čovek kojeg je ikada video. Nemoguće mršav čovek. Kosti su mu se, i to ne figurativno, već vrlo stvarno, providile kroz tanak sloj kože. Rebra su na par mesta čak probila napolje. Nigde nije bilo krvi, kao da je mučenik sasvim suv iznutra. Čovek u kavezu je sporo podigao glavu i u oči pogledao pisca.
Krenule su mu suze. To je bio On. Veliki K! Proživljavao je paklenu verziju svoju poslednje priče.
"Vodi me odavde, vodi me odavde...", šaputao je kroz suze i sline.

On i strac sedeli su na klupi u njegovom gradu. U gradu koji je stvorio. Već dugo. Pričali su. Devojčica je skakutala okolo igrajući školice koristeći prosuta creva umesto krede i nečije oko umesto kamena. Kosa joj s evukla po krvi, unutrašnjim organima, parčićima stakla , čaurama i govnima.
Starac je pričao sasvim običnim, čak glasom punim sažaljenja. "Umireš... Svi koji su ovo videli su umirali. Ti i ne posebno brzo. Imaš vremena da okončaš sve poslove i više od toga. Ako se potrudiš možeš popraviti i ovo ovde, tvom svetu pružiti makar malo predaha. Neće biti lako i čak i ako pokušaš, verovatno nećeš uspeti. Zlo je ovde preveliko. Ali pružiti dušama koje si stvorio makar mesec, dva dana mira je pokušaja vredan cilj. Na kraju će, verovatno, biti svejedno. sve će ovo otići u još spektakularniji kurac, da se izrazim tvojim rečnikom. Bićeš negde obešen, razapet ili nataknut i dok kraja večnosti gledati prizor od ovoga nezamislivo gori. Baš si u govnima....", starcu se u rukama stvori flaša piva. Pošteno je nategnuo. "Jebale te horor priče!"
"Dva puta si već nagovestio da je moguć presedan.", rekao je pisac.
Starac se nasmejao. "Da, ali nisi ti materijal za tako nešto, nemoj se ni nadati. A, i, bilo je moguće, ko zna da li je i danas?"
Pisac je klimnuo glavom. I potegao iz znojave flaše koja mu se u međuvremenu stvorila u levoj ruci. "Dobro je."
"Mhm, na neki način, ja sam ga napravio."
Popili su u tišini. Kao da su čak i večni urlici i pucnju ovog sveta utihnuli na par trenutaka.
"Vreme je da pođeš, da se vratiš na Zemlju.", rekao je starac dok je ustajao da baci flašu u kontejner za staklo.
"Samo... još jedno pitanje...", oklevao je pisac, "Ko si ti?"
Starac ga je pogledao, pa se nasmejao. Dozvao je devojčicu, šakom joj dodirnuo lice i malim prstom iskopao jedno od četiri oka-planeta. Iskopao je ono koje je izgledalo kao Zemlja. Vrteo je oko među prstima. Pogledao Zemlju koja je visila na nebu i nanovo se zasmejao. "Ja sam Pisac."

***

"Moram pozvati menadžera! Dosta je pisanja!", rekao je sav znojav.


Danas
(Epilog)

Sedeo je za svojim stolom. Ispred njega je bio prazan list papira, sa leve strane čaša viskija, a sa desne prospekti luksuzne kuće i ostrva u nekoj evropskoj pripizdini. para je imao, ali baš toliko ne. Mogao ih je uštedeti - novac je kapao sa svih strana, ali on je želeo da kupi kuću odmah. Njoj. A za samo siže će dobiti...
 Slegnuo je ramenima i počeo da piše. Nekih pola sata je razmišljao o čemu. Zombiji su bili ofucaniji od hevi metala 1993. godine. Vampiri su nepovratno upropašteni, ako su ikada i valjali čemu. Vanzemlajci su bili u redu. Da, vanzemaljci. Oteli su studentiknju... ne, neka bude srednjoškolka, druga godina. Maloletnica. I odveli je na svoj brod. vršiće eksperimente nad njom, naravno. Od nje će želeti da naprave čoveka ukusnijeg za jelo. I malo će je silovati.
Da, to je dobra priča.
Prodaće se!

Paradoks-Devojka u Prvoj Smeni

Trgla je jednu ljutu.

Ne pije.

U principu.

Ali, sada je morala. Svemir oko nje je prsao u milion komadića i kao da ga je nazad sklopilo neko derle sa daunovim sindromom baš onako kako slaže jebeni puzzle - nasilno gurajići, gnječeći i cepajući neodgovarajuće deliće dok se nekako ne spoje, ostvarujući tako haotičnu viziju potpunog ludaka.

Nasula je još jednu.

Nije, naravno, ovo prvi put. Nije ni stoti. Od kada zna za sebe živi sa tim sranjem. Čitavo objašnjenje - koje deluje čak i luđe od samog problema - uključivalo je njenu majku, Džejmsa Dina, stari model "Forda", previše crnog vina i sasvim slučajno putovanje kroz vreme pomoću, ispostaviće se, magičnih papilotni kupljenih od neke stare ciganke na Kalenić pijaci. Od samog svog života se nikada nije propila, ali od objašnjenja za njega verovatno hoće.

Trgla je i drugu.

Mladić u uglu kafića - koji je sada izgledao kao turska zadimljena me'ana - mahnuo je rukom. Zakolutala očima i krenula ka stolu. Bilo ih je četvoro i bili su njeni redovni gosti. Dolazili su kad god bi svet otišao dođavola... što je bilo sve češće. Dolazili su u "spačeku" kupljenom u Nemačkoj, na partiju-dve karata, na po koju rakiju. Dolazili su da se "zagreju pre igranke na Kališu ili Mašincu". Bilo ih je četvoro, dvoje su bili u crnim odelima, jednom je falio sako, pa je bio samo u prsluku, a poslednji je nosio neki široki džemper oker boje. Kako je prilazila, čula je ovog u prsluku kako priča.

"Ma, kakav Mile Lojpur! Kažem vam, na sajmu će biti festival gitara. Ja i oni moji vežbamo celo leto, pobedićemo..."

"Izvolite?", procedila je kroz zube.

"Ah", momak u prsluku se zbunio, "Ovaj, četiri kajsije, lepotice"

"Ja ću dunju!", iznervirano je viknuo onaj u džemperu.

Da, uvek je bilo tako. Tri kajsije, jedna dunja. Dok se vraćala ka šanku već je čula priče o Sofiji Loren i tome koliko bi je posedovali. Posle toga će, pomisli mlada kelnerica na ivici nervnog sloma, pričati o pravima studenata i marksizmu, o doživljajima iz drugog svetskog rata, drugu Titu i Jugoslaviji. Onda će se osvrtati levo i desno, svi odreda preplašeni, verovatno će svuda oko sebe videti udbaše u kožnim manitlima, pa će na kraju zapaliti iz kafane. Niz beogradsku ulicu prepunu... pa, ne baš prepunu u savremenom smislu pojma "saobraćajna gužva"... dakle, "prepunu" kockastih "tristaća", malenih "fića", još manjih vespi i po nekog "vagena". 

Oni će tom ulicom otići, a ona je došla uskom, kaldrmisanom pariskom ulicom koja je bila prepuna zanatskih radnji,crvenih fenjera i kafića, ulicom iz koje se video još uvek nedovršeni Ajfelov toranj. I sa te ulice je ušla - pritom se ne pitajući zašto na svako pominjanje Pariza baš mora da se pomene i prokleti toranj - u klišeizirani, prašnjavi, otrcani salun negde daleko na divljem, divljem zapadu. Salun se, dok je prala čaše, pretvorio u mehanu sa trbušnim plesačicama, arapskom muzikom i nargilama.

Kicoši su igrali karte i ispijali rakije, jedan crnac je u ćošku čitao "Moju borbu", a trbušne plesačice su se lizale u drugom. Sve je bilo uobičajno po standardima potpuno ludog uma. Ali, ona nije bila luda... Ovo joj se dešavalo svakog punog meseca, kad god bi dobila i... kada bi posebno zagorela.
Bilo je jutro, menstruaciji nije bilo vreme. Dakle.. Ah, dođavola, proklela je kelnerica u sebi. 

Čula su se zvonca okačena iznad ulaznih vrata kafića-mehane. Ušao je ćelavi, visoki lik u crnoj šuškavoj trenerci, belim čarapama, fluoroscentim patikama sa vazdušnim đonom i crnoj atlet majici. Tu je bila i obligatorna kajla sa velikim raspećem od kojeg kao da mu se malo pokrivio vrat. Slika i prilika.

Seo je sto do onog nesretnog crnca što se zanima za firerove misli. 

Prišla mu je. Atlet majica, nažalost, nije sakrivala lošu tetovažu Svetog Save na levom bicepsu. Čekaj. Zaškiljija je očima.  Levo od sveca, doduše dosta manji, mogao je biti Niče - ili pak Karađorđe - a desno neko ko je mogao biti Gete, ali i nije morao. Zaboga, nemojte štedeti na tetovažama. Nikada. 

Atlet majica... napolju je bio decembar mesec. 

"Ribo, dačeš mi jedan točeni "Jelen" da se rashladim. Ubi ova vručina, a?"

"Vrućina?"

"Da, bre, znači vručiji juli ne pamtim!"

Klimnula je glavom. "Stiže pivo."

"Ajde mačko"

"Zagorela, da. Očajna, ipak, nisam", pomislila je dok je ubrzavala ka šanku i osećala njegov goveđi pogled na zadnjici. 

Kicoši su otišli. U žurbi. Jedan je čak zaboravio svoj šešir. Prišla je stolu da pokupi čaše i zameni pepeljaru ispod koje je stajao novac kojim su platili piće. Velika, odrpana plava novčanica sa slikom zgrade skupštine i na gornjoj strani ćirilicom, a na donjoj latinicom ispisanio "SOSIJALISTIČKA FEDERATIVNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA". Bila je to novčanica od pedeset dinara štampana tokom šezdesetih godina prošlog veka. Divno, pomislila je, već počinjem da stvaram kolekciju kući.
Kada je videla da ćelavac iz ranca - kojeg nije ni imao kada je ulazio u kafić-salun-mehanu - vadi "Braću Karamazove", nije mogla da ne opsuje naglas. I da ne trgne i treću rakiju.

I tako, smena je tekla. Pitala se kako je, ako joj je dosadno sada - dok je sve savim nenormalno, dok se čuju pohotni uzdasi dve rasne, mada za njen ukus previše masne, trbušne plesačice iz WC-a - preživljavala obične dane? Teško, svakako, no, ipak je prosta dosada bila bolja od ove sulude.
Izvadila je ukrštene reči.

***

Za šankom je sedeo kauboj. Revolveraš. Verovatno neki bandit. 

Ušao je lupivši vratima, gotovo ih trgajući iz šarki. Pljunuo je. Pogledao po mehani, ugledao mladu šankeru i od tada nije skidao pogled s nje.
Duge, masne, smeđe kose koja se slivala iz crnog, prašnjavog šešira. Riđe brade. U otrcanim cipelama, braon pantalonama i košulji.
Sedeo je. Gledao ju je. Ćutao je.
Spustio je jedan od svojih revolvera na šank.
"Burb..." krenuo je. Ponovo se zagledao u nju. "Dry martini... shaken, not stirred", dodao je nakon pauze. Imao je sasvim promukli glas.
Oh, divota, prljavi kauboj priča ko jebeni Bond!

Papir na kome je, drhtavom rukom, pisana ova priča, poče je da se menja, da se gužva i ispravlja, da pulsira u ritmu ostarelog srca. Priča je pisana godinama nakon tog dana kada je svet poslednji put otišao dođavola. Priča je pisana godinama nakon što je kelnerica prvi put videla kauboja. Priča je pisana mršavom rukom, koja beše naružena (kauboj bi je ljubio i govorio da je "okićena") staračkim pegama. Priča je pisana dok je kauboj dremao u svojoj ljuljašci na tremu. Dok je Sunce zalazilo.
Priča je pisana drhtavom, mršavom, pegavom rukom starice koja pre pola veka beše kelnerica i student.
Njena priča se sada otrgla od nje. Pulsirala tempom njenog bolešljivog srca. Poletela je kao nošena vetrom. Papir se u vazduhu ispravio kao d n ikada gužvan nije bio i... slova su počela da se mešaju, da idu levo-desno, gore-dole, haotično se sudaraju i odbijaju poput kuglica za tombolu. I to samo jedan pasus. Pasus o pravljenju tog prokletog martinija. 
Na kraju papir je pao u njene ruke.
Pasus je bio sasvim izmenjen. Nije bio napisan iz njene perspektive.

Reči su izletele iz mojih usta. Ostao sam savim zaprepašćen njima, nisam čak ni znao njihovo prokleto značenje. Jezik mi je ostao potpuno svezan i nisam mogao reći da se šalim,  da... sam se zbunio, da sam šta god, da hoću samo dobar, stari burbon i ništa više. A i Ona je radila tako brzo i tako vešto. Odmah je uzela čašu sasvim čudnog oblika koja ne bi preživela niti jednu salunsku tuču il' pucnjavu, natrpala u nju brdo leda... ali, tako čudnog leda, isečenog u sasvim ravnomerne i potpuno providne kocke. Zatim je u veliku metalnu čašu stavila još leda i onda sipala tek malo nečega što je nazvala "Vermut", pa je drugom metalnom čašom zaklopila i počela da meša i trese sve to skupa. O, bože. Tek tada mi je bilo sasvim drago što nisam naručio prosti burbon. Naglo je stala, skinula jednu od čaša, uzela malo metalno sito i, na moje zaprepašćenje, prosula sav vermut i vodu u koju se led rastopio. Zatim je uzela flašu džina i nalila zamašnu količinu u metalnu čašu sa ledom, ponovo zaklopila, jako udarajući dno gornje čaše. Čvrsto je stisla čaše, toliko čvrsto da su prsti počeli da joj bele. Srce mi je zastalo. Prinela je čaše grudima i počela da ih trese. I ponovo - o Bože! Sada je to trajalo mnogo brže. Trajalo je čitavu večnost. A, Ona. Plavokosa, sitna, ali takva da su joj se mišiće gotovo ocrtavali dok je tresla čaše, gledala me je pravo u oči. Goreo sam pod tim pogledom. Prokleto sam želeo da zažmurim, da se okrenem, da odem. Nešto ovde nije bilo kako treba. Dešavalo se sve ovo i ranije, ali nikada ovako. Ma, celo to jutreo je bilo čudno: oni zeleni ljudi, ona mačka što psuje na španskom... no, ovo je bilo nekako najgore, kao da moj život nije samo moj, kao da sam Bog (tada sam se, priznajem, plašio da je Đavo upleo prste, a da je ovo ispred mene ništa više od veštice ili sukube). Želeo sam pobeći, ali, nisam mogao. Ne, pogled sa nje nisam mogao skinuti. Od kako sam je ugledao iza tog šanka i još dugo, dugo nakon tog prvog martinija u mom životu. U mom novom životu. Tek kasnije, kada je završila smenu, mogao sam pogledati nešto osim nje, istinski videti čudan salun oko mene i čudne ljude u njemu. Tek onda sam maogao izaći, držeći za ruku tu plavu devojku, u grad sasvim drugačiji od mog. U svet sasvim drugačiji od mog. U svoj novi život. Ali, sve to je bilo kasnije.
Ona je tresla čaše.
I gledala me...

Papir je dozvolio starici da nastavi sa svojom pričom, sledeći pasus napisan njenom rukom ostao je sasvim neizmenjen.

 O, bože.
Nešto u njegovom pogledu.
Trgla se. Martini, koji i inače treba mešati, ne tresti, je verovatno bio sasvim uništen. Prosula je led iz čaše i u nju procedila martini. Spustila je u čašu tri maslinke na čačkalici i gurnula je ka kauboju. Koji ju je gledao. Prhivatio je čašu i popio ledeni martini na iskap. Uspeo je da se namrštio, ali da ne zatvori oči. Gledao ju je.
 Nešto u njemu.
Osećala se kao voz na šinama, kao automobil na auto-putu... kao da nema izbora, kao da nema levo i desno, kao da njen život trenutno nije samo njen. Kao da neka sila spolja deluje. Želudac joj se skupio. Glava ju je zabolela.
Tada su vrata mehane pukla. Nešto je udarilo u njih lomeći stakla, kršeći drvo, šarke su konačno popustile i ostaci su popadali na pod mehane-kafane-kafića-saluna. Ušao je prokleti pećinski čovek sa toljagom o ramenu, velikim kurcem međ' nogama i još većim žbunom dlaka oko njega.
"Ovo je previše", pomislia je kelnerica, uvatila flašu one rakije i namignula kauboju.

***

Malena starica je prestala da piše. Dovoljno za večeras, govorila je sebi. O tome kako nije iz te kafane izašla zagorela, o tome kako su isterali one dve trbušne plesačice iz WC-a (iako je kauboj predložio da ostanu), o tome kako ga je, držeći za ruku, izvela u Pariz sa kraja devetnaestog veka, sutra će. Ili prekosutra. Nešto joj je govorilo da ne mora žuriti. Spustila je plastičnu hemijsku olovku koju je još tog dana, u toj kafani, greškom stavila u svoju tašnu i koju je juče sasvim slučajno pronašla ispod kreveta, pogledala još jedared papir-koji-nije-bio-običan-papir i koji joj je vetar juče doneo - bila je zadovoljna napisanim. 
Polako, uz tihi jauk svojstven samo ljudima sa bolovima u leđima, ustala  je sa stolice. 
Upitila se ka kuhinji.
Skuvaće čaj, pa proboduti svog ostrarelog kauboja.

Kletva (Jelena)

Početak

(Vlaška magija)

Nije zvao.

Tri, četiri dana je prošlo.

Prokletnik nije zvao. 

Svinja kao i svi ostali!

Ležala je u krevetu u gaćicama i beloj majici, zarozana, sa šminkom od prekjuče. Pušila je, paleći jednu dok se opušak prethodne još dimio, a flaša škotske brlje ležala je na mestu gde je ležao on pre neku noć.

Niti poruke proklete.

A, tolike reči, toliko lepih i velikih reči... toliko sranja. 

Pojebati i zajebati. Sve je što on i svi nalik njemu znaju. 

Ugasila je cigaretu tako naglo i besno da je slomila nokat. Glasno je opsovala, a zatim bacila pikslu. Napravljena od tankog stakla,  tresnula je o zid, pala na jeftin laminat i razbila se u bezbroj parčića. 

Uzela je ključeve kola i njegovu dugu, сmeđu dlaku - svinja se s jeseni prokleto linjala. 

Ide kući, ide kod majke.

Trpezarija porodične kuće u Zaječaru bila je velika, visokog plafona, sa ikonama i kandilima na zidovima, lamperijom, goblenima i brdom kičastih detalja. Sedela je za stolom zajedno sa svojom majkom.

Stara je saslušala priču. Naizmenično je klimala i odmahivala glavom, a konstantno je coktala. "Dakle... vezivanje? Uobičajno", upitala je stara veštica svoju ćerku.

Razmišljala je nekoliko trenutaka. Vezivanje muškarca. Impotencija totalna ili selektivna, iskusne vračare su mogle to sasvim tačno urediti. Recimo, muž je mogao za svoju ženu ostati rasplodni jarac, satir prokleti! A, opet, za sve druge žene mlitavi nesposobnjaković. Ovaj njen je mogao ostati nesposoban za ceo ženski rod... i muški takođe. Ali nije želela to za njega. Deo nje se plašio da to čak u njegovom slučaju i nije moguće, ali pre svega je želela nešto drugo, nešto više. "Ne, hoću da pati! Hoću da proklinje dan kada me je sreo! Hoću da nema mira, ni spokoja, da oko ne može da zatvori, da ga sa druge strane jave samo more, jad i smrt čekaju!"

Stara veštica, majka iskorišćene devojke, nasmešila se i otišla u podrum po neophodne sastojke.

Pod Kletvom

Noć prva

Ceo dan ga je bolela glava. Leva slepoočnica mu je pulsirala i izluđivala koliko i treći sat na tehno žurci. Osećao je nervozu, neobjašnjivi svrab po čitavom telu, svako malo bi se preznojio. 

No, dan je skoro pa prošao. Dovukao se nekako kući i sada je ostalo da ga završi kao i svaki drugi  - čaša viskija i cigareta. Cigareta je bila camel proizveden u Senti, a viski irski i sasvim pristojan. 

***

Kasnio je na posao. Nije da ga je bilo posebno briga, nije se posebno potresao, bila je to jednostavna činjenica koje je postao svestan gledajući na sat. Činjenica poput tog ružnog, vetrovitog jesenjeg jutra - neosporna, ali nikako neugodna. jer, njemu je to jutro bilo sasvim fino. I nije hteo nikud žuriti. Čak je zastao dovoljno dugo da sa visine i dosta prezira pomisli na sve one što ne nose sat, već kad god im treba tačno vreme rovare po tašnama i džepovima u potrazi za mobilnim. Tačno vreme držati bilo gde osim na ruci mogli su samo likovi iz prastarih filmova, u džepovima, u satovima na lanac. 

Na semaforu je bilo crveno, a kroz slušalice je išao Charles Mingus, s kojim je delio svoja jutra već dugo... s njim ili Prodigy-jem. Nema jače injekcije nepatvorene energije, pomislio je. Neko prljavo ciganče ga je povuklo za jaknu. "Imaš neki dinar, bato?" Pogledao ga je. Jadno, neuhranjeno, smrdljivo žgepče. Uzdahnuo je i počeo da skida sat sa ruke. Na, kraju krajeva, koji će mu? Imao je mobilni! A i tačno vreme nije za njega.

Bacio je pogled nazad na semafor i... i dalje je bilo crveno. 

Onda je ugledao. 

Nju. 

Prekoputa. Čekala je na zeleno. Mala. Malecka. Niska i mršava. Sitna. Neko bi rekao "džepna venera". Taj neko nije bio čovek bez sata. Čoveku bez sata taj izraz bio je ogavan. Bila je sitna, ali lepo građena i bila je lepa. Jednostavno. 

Imala je crnu kosu, neke šarene pantalone i u rukama brdo kesa. Velike, bele, crne, šarene kese kakve dobijate po raznim buticima. Bile su gotovo veće od nje. Neko bi se zapitao ko se to vraća iz "shoppinga" u osam ujutru, ali ne i čovek bez sata. On je krenuo ka njoj. 

Devojka je pogledala u svoje desno, ispustila kese. On je ispratio njen pogled. Žuti autobus sa brojem "95" i natpisom "Borča III" jurio je njemu u susret. Ostao je kao zakucan za asfalt. Sirena i...

Probudio se uz vrisak.

Noć druga

Danas mu je bilo i gore. Bio je toliko premoren da nervozu i svrab nije ni osetio, ali glava ga je bolela, a predveče je i kiselina u želudcu počela da ga muči. Nije večerao. Odlično, kažu, nije zdravo večerati. Samo jedan viski, nekoliko cigareta i jednu tabletu za spavanje.

***

Bio je u prvoj A klasi na direktnom letu Zemlja-Venera. To je sve što su mogli izdvojiti za njega. Brzoletače nisu mogli priuštiti - Previše je kriznih oblasti - rekli su mu iz administracije. Kao da je Venera ništa, a on još manje od nje! Sve dolazi dođavola!

Samo jedan gutljaj nekog artificijalnog, fluorescentng alkoholnog sranja bio mu je dosta, pa je čaša stajala pored njega, od tada netaknuta. Naručio je kafu još pre pola sata, ali nije stizala. Kada bi zamislio kvalitet iste, bio bi zahvalan bogovima što je nema. SSP (svemirski saobraćajni prevoz) se tragično srozao u poslednje vreme, zaključio je.

Na video prozorčetu pored njega prolazili su idilični 3D predeli Šumadije, snimljeni još u prošlom veku. Puštali su ih da bi ulepšali i olakšali putovanje kroz monolitnu tminu svemira. Oh, vidi, stado ovaca!

Ušao je freeflow - kiber prostor u kome ste živeli život koji želite, ne koji morate. 

Sedeo je u svojoj fotelji, ženka haskija, malo nemaštovito nazvana Senka, je spavala pored njegovih nogu, a crna mačka je po sobi jurila robomiša, stalno psujući na španskom. Čitao je Markesa. U ovom svetu čitavu knjigu ste mogli pustiti direktno u mozak, ali ne, on je čitao. Pukovniku nema ko da piše...

Nešto ga je trglo.

Sve je pocrnelo.

Eksplodiralo.

Pobelelo.

"Gospodine... gospodine...", čuo je dalek, ženski glas. "Gospodine...", čuo prijatan ženski glas.

Polako oči su se navikle, a mozak uspeo da počne da procesuira podatke. Prvo je video njene grudi i metalnu pločicu preko leve dojke na kojoj je pisalo "Jelena". Svako naglo buđenje iz ff-a bilo je mučno, ali je mogao zamisliti bezbroj mučnijih od ovog. Zažmurio je i protrljao oči. Otvarajući ih malo je iskrvio i podigao glavu. Sada je video lice. Oči. Dugu plavu kosu. Konačno je um uobličio u čitavu, ne previše veliku, devojku plavoj uniformi koja se savim pripajala uz njeno mlado telo. 

"Gospodine... izvinite na ovom. Morala sam. Ja sam kondukter SpacePlus-a, imate li kartu?"

Gledao je njene zube. Imala je nešto u njima. Metal neki. "Molim?", upitao je on zbunjeno.

"Kartu?", ponovila je sada sporije, kao da priča sa glupom osobom.

"Kakva crna karta?"

"Po uredbi grofa Krkokabibać, upravnika sektora Beogradskog, Svemirske Serbijanske Imperije, kupovina karte u letelicama SSP-a je obavezna", izdeklamovala je devojka.

"Znate li vi ko sam ja?", upitao je čovek sada već sasvim osvešćen, ali i na ivici besa.

"Znam."

"Na Veneri Amazonke prete dizanjem ustanka. Situacija je zategnuta i na rubu oružanog konfilkta. Car Klon Dušan Silni me je lično poslao u pregovaračku misiju!"

"Nemate kartu?", bes se već nazirao i u glasu konduterke.

Samo ju je gledao. Besna je bila i lepša.

"Pođite sa mnom", rekla je.
Nije se bunio. Ustao je. Povela ga je kroz niz hodnika letelice. Pratio ju je i zagledao njenu zadnjicu u plavoj uniformi. "Zašto radiš ovaj posao?", upitao ju je iznenada, sa sažaljenjem u glasu.

Stala je, okrenula se i ošinula ga očima. "Moram... studiram, dodatni posao. Proklete školarine! No, dosta priče o meni. Stigli smo."

Čovek bez karte je bio zbunjen. "Stigli gde?"

"Stojte ovde", rekla mu je. Otišla do vrata. Prošla je kroz njih, zatvorila ih i gledala ga kroz maleni prozor. Nešto mu je rekla, ali nije je čuo, niti uspeo da pročita sa usana.

I onda su se velika vrata na drugom kraju prostorije naglo otvorila i čovek bez karte je poleteo u smrtni zagrljaj ništavila. 

Probudio se uz vrisak.

Noć treća

Povraćao je.

Nije znao ni šta tačno, valjda same želudačne sokove. Ceo dan gotovo ništa nije jeo, sa posla je ranije otišao i generalno se toliko loše osećao da mu se nije dalo ni pornić sa azijatkinjama pogledati. 

Drmnuo dupli viski i dve tablete, uzdahnuo i legao, već se plašeći noćnih mora.

***

Noć je jurila oko njih. Nije više ni znao kako je počelo. Kako se našao za njenim stolom. Početak i sve pre njega kao da je bio neki prošli život, neko drugo postojanje, neka druga realnost. Sada je postojao samo sto i  Ona. Na stolu su bile paklice "sarajevske drine" i nekih dugih, ženskih cigareta, šoljica Njene turske kafe i čaša njegovog burbona. A, dim što se spustio oko njih, gust poput jesenje magle, davno ih je odvojio od ostatka kafane, prljavog grada i praznog svemira. Samo je kelner u redovnim vremenskim intervalima donosio nove količine tekućine i remetio razgovor. Da je čovek preko puta te crnokose devojke doživeo sutra, da ga je sutra neko pitao o čemu su tačno pričali, ne bi mogao da kaže. Osećaj poput onog kada poželite da se setite knjige koje vam se izuzetno dopala, ali je vreme nekako izrbisalo pojedinosti, ostalo je samo osećanje lepote i radosti. Pričali su i to je bilo bitno. Ona nije karikatura i to je bilo najbitnije. Nije bila njanjava princeza, nije bila ni "zajebana kučka" sa asfalta beogradskog. Nije bila kliše koji možete svesti na dve reči - imenicu i pridev. Bila je osoba. Bila je i romantik i perv. Bila je ozbiljan i duhovita. Bila je nekako dislocirana u vremenu i prostoru, kao da je zalutala iz neke minule epoha, opet bila je i devojka svog vremena, a nekad mu se, pak, činilo da je rođena nekoliko decenija prerano. Bila je...

U to neko vreme stolu je prišao kelner i rekao im da uskoro zatvaraju, pa ako bi mogao da naplati... Dečko prekoputa crnokose nije obratio pažnju na njega - pričala mu je o filmovima. 

Uskoro je došao i "šef sale", spodoba sa pivskim stomakom, brkovima i u socrealističnom odelu šivenom verovatno negde s početka osamdesetih u "Kluzu" ili "Prvom Maju". "Dečko, zatvaramo, fajront, izvoli račun..."

Dečko je ustao, uhvatio za ruku šefa sale i poveo ga od stola, u pravcu šanka. "Slušaj, slepče, mene iz kafane ni najnesretnijeg nisu izbacivali, pa nećete ni sada! Jasno? Sada tutanj po još jedan burbon, dok te nisam izlomio! I izvadi onaj bolji!"

"Je l' tako?"

Dečko je klimnuo glavom i osmehnuo se.

"U redu", promrljao je debeli brkonja i otišao na drugu stranu šanka, "U rođenoj kafani! Ma, dosta mi je vas alkoholičara, mladih, zgubidana prokletih, svi ste govna..." mrmljao je dok je tražio nešto ispod polirane površine šanka, "Ah, tu si lepotice!" Uspravio se. "nek sve ide dođavola!", uzviknuo je. U rukama je držao sačmaru skraćene cevi. "Ti ćeš u mojoj kafani da sereš i naređuješ? Seronjo! Jebaću ti..." 

Zadrigli brkonja je opalio.

Svet oko dečka koji je do pre nekoliko trenutaka bio srećan usporio je, iskrivio se, ne sasvim u klišeiziranom "Matrix" maniru, ali ne i mnogo daleko od toga. Čuo je otegnuti pucanj i video blejsak iz koga se rađalo jato sačme koje je hitalo da mu izbuši pluća i srce i unakazi lice koje i inače nije bilo nešto prelepo

Probudio se uz vrisak.

Noć četvrta

Nije ni išao na posao. Bio je umoran, iznuren, izgladneo... nikakav. Proteklih noći spavao je jedva po pola sata, sat. Viski više nije sipao u čašu, a popio je tri ili četiri tablete za spavanje. 

***

Bio je u bioskopu. Sa drugaricom. Curom koju nije uspeo da pojebe, tačnije, ali drugarica je svakako zvučalo lepše. Na projekciji drugog "Hobit" filma. Nije istinski želeo da ide, mada se nadao da će biti bolji od prethodnog. Gori ne može, tešio se. 

Sala je bila, iz nekog razloga, puna. Bilo je dece koja su i inače teško podnošljiva, ali u bioskopima kao da postaju samo otelotvorenje zla i pakosti! Aman, dajte im male trozupce i kopita umesto, morao je to priznati, slatkih patikica, i makar učinite paklenu sliku kompletnom! Bila je zima i sezona gripa i prehlada, pa je svako treći kašljucao, avsko drugi slinavio. A u svakom redu je bio neki fanatik koji je poluglasno komenatarisao film, ali, nažalost, najbučnija je bila upravo njegova cura koju nije po... drugarica. Svako malo je primećivala razlike između knjige i filma. "U knjizi se ne pojavljuje Legolas!", "U knjizi ovog dela sa Gandalfom uopšte nema!, "U knjizi je Šmaug drugačije opisan!", "U knjizi čizma ovog patuljka je braon, ovde je crna!". Takođe, svako malo se i devojka koja je sedela ispred njega okretala i opominjala njegovu... drugaricu da bude tiša. Bila je plave kose, sitnog lica i slađa sa svakom dodatnom trunkom besa. Prst na usnama uz oštro "ššš", zamenilo je "tiho!", onda je usledilo "ćuti!", "oćeš umuknuti više!?". Da bi, kada je drugarica počela da se histerično smeje na neukusnu scenu prepunu patuljaka i podrigivanja,  plavokosa devojka masno opsovala, preskočila sedište, našla se ispred dečka koji je dotada smorenogledao film i naglo se bacila na njegovu drugaricu. Prvo ju je pesnicom udarila među oči, pa počela da je čupa za kosu. Njemu je sve to bilo zabavnije od filma, naravno. Gledao je bez i trunke namere da prekine scenu. Plavuša, koja je bila snažnija nego što izgleda, kada je konačno bila zadovoljna učinjenom, okrenula se nazad ka dečku, sklonila pramen kose sa lica, pružila ruku i rekla, "Ćao, ja sam Jelena. Izvini na ovome."

U tom trenu projekcija je bila prekinuta. Platno je pocrnelo. Nakon nekoliko trenutaka pojavila su se slova.

"ZEMLJANI, VAŠA PLANETA JE POD NAPADOM! PREBUČNI STE! PRIMAMO VAŠE RADIO TALASE! VAŠE PESME! VAŠE VESTI I SVE VAŠE GLUPOSTI! NE MOŽEMO TO VIŠE TRPETI! IZVINITE NA OVOME!"

Bioskop se zatresao. Jednom. Dvaput. Jelena je izgubila tlo pod nogama i nekako se našla na dečku čija je drugarica bila pretučena. Jelenina leva, čvsta sisa mu se, sasvim slučajno, našla u šaci, a zatgenuta zadnjica međ' nogama. Čovek sa pretučenom curom mogao je zamisliti bezbroj ružnijih načina da se umre. Baš zategnuta!

Onda je sve eksplodiralo.

Probudio se uz vrisak.

Noć peta

Čitav dan nije izlazio iz kreveta. Sve ga je živo bolelo. Viskija više nije imao, a pre nego što je zaklopio oči popio je punu šaku tableta. 

***

Nije ni sam znao kako je završio ovde. imao je slobodnu noć. U Birou "Za Događaje i Bića od Posebnog Značaja", menjao ga je Miloš. Bila je neka kafanska tuča. Izbačen je. Napolje je bio sneg. 

Da, to bi bio dovoljan razlog za njegovo postojanje u KSTu. Svirala je plejlista koja je poslednji put menjana devedeset i osme, a nisu imali viski. "Kako nemaš jebeni viski? A, burbon?", sasvim besno je pitao devojku koja je stajala iza šanka - nije bila konobarica, nije bila šankerka, bila je neznalica, a ni posebno lepa.

"Pa, nemam. ne uzimaju to. Imam "Jeger", može to?"

Ošinuo je pogledom. "Na šta ti ličem? Prokletu Hajdi!? Berem cveće i pijem likere?" Pogledao je svoj stomaku nastajanju, slegnuo ramenima, uzdao se u svoj šarm i rekao joj: "Daj pivo!"

Naslonio se na šank i tako gledao razigranu gomilu. Mahom klinčadija, prošarana ponekim matorim perverznjakom. Svi skupa su igrali čudno. Najčudnija je bila  niska crnokosa cura u mrežastim čarapama koja je kao da je klizila po podijuma, provlačila se između ljudi, bila večito nasmejana. Ali, njegovu pažnju ona nije isprva privukla. Video je momke koji igraju sa momcima, devojke koji igraju sa devojkama. Odvojeni gotovo kao na času fizičkog vaspitanja u "O.Š. Donja Babušnica" hiljadu devetsto sedamdeset i šeste. Nije mu to bilo sasvim pojmljivo, a nije ga zapravo ni posebno zanimalo. A, devojka u mrežastim čarapama je igrala sve brže, sve veselije, sve bliže njemu. Zapalio je cigaretu. Više i nije skretao pogled sa nje, gotovo nije ni treptao. Pokreti tako skladni i veseli i živi. Znao je da su šumske vile pre mnogo stoleća baš takvim plesom opčinjavali junake iz priča. Pogledao je još bolje. "Bogovi me spališe", prošaputao je. Devojka za sobom jeste ostavljala blagi svetlucavi trag, poput prašine koja se presijava na suncu. Bila je Vila! Prošla je tik pored nejga. Nije ga videla. Nije ga primetila. Bio je niko i ništa za nju i to ga je neobjašnjivo jako uvredilo, gotovo zabolelo. Nastavila je da igra među nebitnim smrtnicima. Neki lik ju je grubo zaustavio, nešto joj rekao, ponudio limenku piva. Ona mu se samo nasmešila i nastavila da igra. Čoveku pored šanka bi lakše. Toliko je bio opčinjen da mu je cigareta dogorela do prstiju i ožarila mu kožu. Ospovao je. I onda je sve nekako brzo počelo da se dešava. Vila je ponovo igrala blizu njega. Začula se neka galama iz hodnika KST-a. Nekoliko stravičnih vrisaka. Ljudi su nagrnuli u klub. Muzika je prestala. Nekoliko prilika, mahom devojčice u crnom, vrištale su i gurale se, a za njima su ulazili... Ulazili... tromo, ali postojano. Krvave, odrpane prilike kojima je koža visila sa lica, kojima je odeća bila pocepana, kojima su komadi mesa bili u ustima i rukama. Ispuštali su duboke grlene glasove, a klubom se širio sve jači smard truleži. Bacio je limenku piva. Potrčao ka Vili koja je ukočena u užasu stajala i gledala u prizor iz horor filma pred njom. Uhvatio ju je za ruku i povukao, gotovo je dižući sa zemlje. Spustio je svoje ruke na njene kukove, podigao je na šank, pa ga i sam preskočio. Kada ju je bezbedno smestio na drugoj strani, odlučio je da prvo potraži jebeni viski, a onda vidi kako će da izvuče sebe i Vilu odavde. Dok je čuo urlike bezvrednih klinki, slinavaca i krezavih likova sa druge strane šanka, jeza je prošla kroz njegovo telo. 

Viskija zaista nije bilo.

Probudio se uz urlik.

Pravi Početak

Nekako se digao iz kreveta tog jutra. Presvukao se, iako to nije moglo zamaskirati vonj neopranog, bolesnog tela. Morao je kod lekara. Nemajući viskija, potegao je nekoliko gutljaja vinjaka. Odličan, pomislio je.

Lift nije radio, naravno.

Bio je na ulici. Čekao je na zeleno svetlo za pešake.

Ciganče mu je prišlo i zatražilo neki dinar. Ne znajući ni sam zašto, odmah je krenuo ka satu, ali sata nije bilo na ruci. Čudnovato, nikada ga ne skida. Šta je muškarac bez sata? Zavukao je ruku u džep i izvadio nešto sitniša. Tutnuo je novčiće u koščatu, dečiju šaku. 

Bacio je pogled nazad na semafor i... i dalje je bilo crveno. 

Onda je ugledao. 

Nju. 

Devojku iz njegovih snova!

Sada je imala plavu kosu, bila u farmerkama i nosila ljubičastu fasciklu u rukama. Išla je na fakultet. Pa, da! Šta bi drugo radila u osam izjutra?

Pojurio je ka njoj. Devojka je pogledala u njeno desno, ispustila fasciklu, u užasu prinela šake ustima i viknula: "Pazi! Budalo!"

Stao je, kao ukopan u mestu. Pogledao levo i... žuti autobus sa brojem "95" i natpisom "Borča III" projurio je toliko blizu njega da je gotovo mogao osetiti dodir hladnog metala na nosu.

Spasla mu je život.

Progon (Manifest)

Upozorenje

U pitanju nije klasična priča, već više lična vežba iz metafizike i sabiranje nekih stavova i ideja za eventualnu buduću, dužu priču, otud i više nego očigledno, "prst u oko" filozofiranje i dijalozi koji se trude da budu pametni i prenatrpanost.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Prorok

Dva stražara su ga izvela iz tamnice. Ćutke su ga sprovidila kroz hodnike koji su ih konstantno vodili ka gore - kratki hodnik, pa levo, pa stepenice, hodnik, stepenice i tako u nedogled. Tu i tamo bi začuo jauke novopridošlih grešnika, smeh stražara, gromoglasnu viku sveštenika... Pekla ga je posekotina preko leđa koju je zadobio nakon što je po poslednji put odbio da zamoli za oprost i spas duše, ali boleo, pekao, krvario, gnojio se svaki deo njegovog tela, tako da posekotina sama po sebi i nije bila tako strašna.
Izveli su ga napolje. Padala je kiša. Divno, pomislio je starac, baš divno. Pridružila su se još dva stražara koji su vodili neku devojku - visoku, čak višu od njega samog, čak i od ta dva krupna, naoružana čoveka, duga crna kosa joj je u dronjcima visila preko leđa i dojki. Ogrebotine, prljavština i skorela krv su bolje i detaljnije skrivale njenu sramotu od iskidanih parčića odeće koji su visili sa nje - u povorci su bila i tri sveštenika i jedan čovek - koji mu beše jako poznat, ali nije mogao setiti se odakle - sa nekakvom knjigom u ruci, sav u crnom i kao smrt bled u licu..
Brzo su izbili na glavni gradski trg gde će se čitav spektakl dogoditi. Tada je okovani starac opsovao u sebi. Znao je da ovaj čas neumitno dolazi, da se staza ili staze kojima se kretao od rođenja sve sabiraju i završavaju baš ovde. Nije od njega bežao, čak je, jasno mu je sada, nesvesno hitao njemu - ako je samozvanom sinu božijem to pomoglo, zašto ne bi i njemu? - shvatajući, nadajući se da će od njega postati stradalnik, mučenik, ne za veru, već za slobodu. Simbol novog pokreta, pokreta za slobodu čoveka, uma i duše. Bio je novembar mesec, već jako hladno, kiša je pljuštala i jedini svedoci njegovog pogubljenja biće par gubavih prosjaka ili pijandura što su se sčućurili pod strehe kuća, bakalnica i zanatskih radnji koje su okruživale trg i drvenu platformu na kojoj će biti ubijen.
Ćutke uz škriputave stepenice, ćutke preko klimavih, trulih dasaka, ćutke na podijum koji će se kroz nekoliko minuta otvoriti pod njim. Samo je krajičkom oka pogledao crnokosu devojku koja je, za njim, jednako tiho i jednako ponosno, stupala na svoje gubilište. Pomislio je i da je Hrist umro pored razbojnika, on umire pored prelepe devojke. Nije mogao da ne nađe malo zadovoljstva u tome, nije mogao da ne pogleda ka gore i ne osmehne se.
Shvatao je starac da nije ispunio ni deo svoje misije, shvatao je da su njegovi učitelji sa dalekog istoka, zemlje gde se Sunce rađa, pogrešili kada su u njemu videli čoveka koji će probuditi usnulu Evropu, čoveka koji će povesti svet na put uzdizanja, na put slobode. Ćutao je i dok su mu nameštali omču oko vrata. Ćutao je i dok je sveštenik - koji ga je je jutros šibao i sekao po leđima - čitao poslednje molitve. Nije pamet starca više ni funkcionisala. Nije se plašio, strah je bilo stanje uma koje ga već dekadama nije pohodilo. Um je jednostavno stao, a čak i da nije, čak da je i imao poslednje reči, neke posebno pametne, upečatljive, nije postojao niko ko bi ih čuo, zapamtio i zapisao... Umreće, ovde i danas, zbog svojih ideja i uverenja, da pritom svojim idejama i uverenjima nije ostavio nikakav trag.
Još jednom je pogledao pusti trg i... tada je ugledao. Ispred platforme, sasvim sama, stajala je devojčica. U ruci je držala nekakvu igračku, krpenu lutku najverovatnije, imala je plavu kosicu, koja joj od vode beše sasvim slepljena i prljavu, sivu - ili posivelu - haljinu koja joj se mokra pripila uz telo, otkrivajući tek napupele, probuđene bradavice. Plamen u srcu starca kao da je buknuo nanovo, kao da je paučina i magla koja je prekrila um naglo strgnuta, zaustio je... ali pre nego što je išta zaista i rekao, čuo je naglo zatvaranje biblije, čuo je - jasno je kroz pljusak čuo -  pero u ruci misterioznog čoveka u crnom kako grebe nešto po velikoj, debeloj knjizi... osetio da gubi tlo pod nogama.


Veštica

Sedela je na podu svoje sobe, sedela je na prekštenim nogama, a šake su joj opušteno, sa dlanovima na gore, bile položene na kolena. Meditacija. Tehnika koju je naučila na dalekom istoku. Tamo je i rođena. Ćerka arapskog trgovca i azijatske kurve... Ćerka koja ne liči na svoje roditelje - sasvim bela, čak bolesno bleda, za dve glave viša do majke i glavu i po od oca, crnokosa, plavih očiju i krv crvenih usana.
Njeno telo jeste bilo tu, na podu, u kući, u sobi iza prodavnice u kojoj je prodavala "svilu i poslastice sa bliskog istoka", kako je stajalo iznad ulaznih vrata u radnju.  Njeno telo jeste bilo u u Parizu. Njeno telo jeste čekalo učenice, ali njena duša... Ona je bila hiljadama kilometara daleko, na istoku, gde joj je i bila kuća i mesto. Makar se nadala da je na istoku. Nije zapravo znala. Možda, možda i nije bila na ovom svetu uopšte? Možda ovo mesto i ne postoji? Ali ono jeste bilo nešto najbliže domu što je ikada imala ili će imati, znala je to. Nalazila se nasred nekog mora ili okeana. Sedela je - u istom položaju kao njeno telo u Parizu - na drvenoj platformi čija je površina tek bila dovoljna za njenu zadnjicu, možda sto metara, možda i više, iznad uzburkane površine mora. Platforma je stajala na dugom i sasvim tankom drvenom stubu, motki zapravo. Postojale su još tri takve platforme, koje su sve skupa gradile pravilan kvadar. Na mestu preko puta nje sedeo je mladić crvene puti, go do pasa, namazan ratničkim bojama po licu i telu - verovala je da jesu ratničke boje u pitanju, ali njegova građa, mršava i jadna, nije bila građa jednog ratnika - obrijane glave i sav okićen ptičijim perjem jarkih boja. Uvek je sedeo preko puta nje, a dva mesta sa strane su i tada, kao i uvek pre i posle, ostajala prazna, rezervisana za neke koji nikada do ovog mesta nisu stigli. Između njih treperila je beličasta kugla. Sasvim mala. Sijala je, nastajala, nestajala i nanovo se vraćala u treptaju oka. Nije bila ni stalnih dimenzija, ivice su bile uzburkane, širile se i skupljale, poput mešine sa vinom ili vazdušnog mehura na gajdama. Kugla je bila njihovih umova rod, nešto najbliže detetu što će oboje ikada imati, toga su bili svesni. Noć je bila sasvim vedra, sa tepihom zvezda i punim mesecom iznad njih - na nebu - i ispod njih - na površini mora - i njima koji kao da su lebdeli između dva sveta, dva univerzuma. Toliko svetlo, a toliko malo toga da se osvetli. Hiljadama milja unaokolo ničeg nije bilo, znali su to: Jednom su se uzdigli visoko iznad svojih platformi, skoro do ivica vazduha koji su mogli disati - iako im na ovom mestu vazduh i nije zaista bio neophodan - i jedino što su videli jeste zakrivljenje mora daleko na horizontu i ni najmanji trag kopna. Sjaj njihove kugle, njihovog čeda bio je mali i jadan u poređenju sa sjajem dva neba, pa su ga i uspavali, spuštajući ga u slanu vodu. Sreća ih je obuzimala, sreća i ponos od same pomisli da su ga doneli na ovaj svet, da su ga stvorili ni iz čega - kao što pisac ni iz čega stvara likove i priče, samo snagom svoje mašte, tako su oni snagom svoje volje stvorili dete, inteligentno već sada. Poželelo im je laku noć, pre nego što je zaronjeno u vodu... od same pomisli da su prvi to uspeli, tekle su im suze, oboma.
Ali, sreća kao da ne može sama dolaziti...
"Vidim čas...", počeo je mladić. Retko su razgovarali, za razgovorom oni nisu imali potrebe, oni su se osećali, "Vidim ga kao što sada vidim tebe, čujem ga kao što čujem more, čujem ga kao što čujem disanje našeg deteta, osećam njegov dodir, kao dodir vetrića ovog, samo što on ne miluje... šiba me."
Znala je sve to i pre nego što je rekao. Osećala je sve to jednako jako. "Reci mi svoje ime, ponovo, molim te."
Nekoliko trenutaka ju je samo gledao. Znala je da joj želi reći još nešto o času, znala je da ništa reći neće. "Miš koji misli."
"Lepo je."
Ćutali su.
"Ne plašim se...", prekinula je tišinu, "Učitelj mi je rekao da si ti On, ali to sam znala od samog početka. Iza ovog samo sloboda čeka i mir. Osećam umor! Znaš li? Kao da sam hiljadama godina starija od mog tela, dosta mi je. Ne, ne plašim ga se, hitam ka njemu - trčim u zagrljaj kraju. Samo... Samo me boli, ovde me boli", pokazivala je na mesto između njenih dojki, "što te nikad nisam..." Ne pretočivši misao u reči do kraja, ustala je i skočila sa platforme. Padala je, ruku pripijenih uz telo, očiju širom otvorenih. Iza nje kao da je ostajao jedva primetni sjaj, treptaj čestica, poput presijavanja prašine na suncu. Tek na nekoliko metara iznad vode, raširila je ruke zabacila glavu i naglo krenula da se penje, samo vrhovima nožnih prstiju dodirujući ledenu vodu, od koje joj se čitavo telo naježilo. U nekoliko trena se našla pokraj njegove platforme. On je jednako mirno sedeo. Progutala je bolnu knedlu i pružila ruku... ona je samo prošla kroz njega, kao što bi prošla kroz gustu maglu ili dim, ništa.
Sve je počelo da se trese, da gori, da ječi, da bledi, nestaje.
Počela je da pada.


Prorok

Daleko iznad njega video je lice svog učitelja. Bio je duboko pod zemljom, na dnu suvog bunara. Spustili su ga u povećem vedretu... i prošla su tri svitanja sunca od kako su to učinili.
"Jesi li gladan?", upitao je učitelj.
"Da! Da!", viknuo je dečak na dnu bunara.
"Šta bi učinio da napuniš svoj stomak, dečače?"
Dečak je odmah poželeo uzviknuti bilo šta, to je i bila istina, ali znao je da ga iza ovog pitanja čeka neka lekcija, pa, zaboravljajući jednu drugu lekciju - da nikada ne laže - reče: "Ako moj učitelj ne želi da jedem, ja neću jesti, neću osetiti glad. Ništa van Vaše volje, učitelju."
"Zašto bi tvoj učitelj želeo tako nešto? Da bude gospodar tvoje volje? Ne želim ja to! Da ti gladuješ? Ne. Evo.", starac je bacio nešto. Nekoliko trena kasnije nedaleko do dečaka pao je, pritom ostavljajući krvavu fleku, obezglavljeni pacov. Nestade učiteljevog lica.
***
Još tri svitanja su prošla. Pacov je i dalje beživotno ležao na dnu. Dečak je delovao maltene jednako beživotno... Ispucalih usana, sva voda koju je popio bila je kišnica, bledog lica i izgubljenog pogleda.
Učitelj se vratio.
"Dečače, fali li ti nešto? Smeta li ti nešto?"
Nije želeo, nije smeo da se žali na glad i žeđ, nije smeo zahtevati vodu i hranu. Hrana koju je dobio još je trulila pored njega, a vodu... voda - mokraću nekog pijanca- koju je dobio još je smrdela na njemu. "Malo smrdi, učitelju."
"Smrdi? Šta smrdi? Smrdi voda koju si tražuio i dobio? Smrdi hrana koju si tražio i dobio? Smrdi voda koju si sam iz sebe ispustio? I smrdi otpad tvoj? Voda i hrana koju si već oteo i uprljao?"
***
Prošlo je... valjda petnaest svitanja od kako je dole.
Kao i svakog jutra i tog se učiteljevo lice pojavilo na vrhu bunara. Kao i uvek pre, i tada je usledilo samo na oko brižno pitanje: "Falili ti nečega, dečače?"
"Ne, učitelju.", potpuno ravnim glasom reče.
"Dakle fino ti je dole?"
"Da."
"Ostao bi dole još?"
"Da, učitelju."
"Prva stanica, zanimljivo... već? Pitam se.", promrljao je starac, "Dečače," nastatvljao je glasnije "mnogo veće stvari se od tebe očekuju, mnogo više od truljenja na dnu bunara, od uživanja u smradu sopstvenog đubreta. Ili ćeš ispuniti svoju misiju ili umreti, sada ili kroz koju godinu... nije bitno, uspeh ili smrt. Ako si bezvredan, poštedi vazduha i umri odmah!"
Zemlja oko dečaka počela je da se trese, iz suvog tla odjednom iskočiše klinovi, oštri i zarđali, probili su lešinu velikog pacova, počeli su probadati kožu mršavog, izmučenog dečaka.
***
Koračao je, trčao je ka kolibi svog učitelja, Bio je slobodan, spašen. Išao je da mu zahvali. Ni sam nije znao kako, kada? Sigurno je izgubio svest nakon što je bezbroj klinova prošlo kroz njegovu kožu. Ali, sada je bio živ. Snažan i zdrav kao nikad. Osećao je, znao je, da bi mogao poleteti, slomiti glineni blok, zgnječiti kamen, sve ono što je i sam učitelj mogao. Dobro je pogledao svoje telo, ruke, noge, stomak i nigde nije video ni traga ožiljaka od klinova. Šta god da je učitelj učinio, zbog čega god da je to učinio, sada je on - siroče, ostavljeno da umre pred vratima hrama - bio bolji, bliži kraju svoje obuke, ispunjenju svoje misije, kakva god ona bila. Nije znao šta je to učinio dole u bunaru, šta mu je donelo spasenje, ali jeste. Trčao je.
Vrata kolibe bila su otvorena, utrčao je, "Učitelju, učitelju!", vikao je, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da je prekinuo starca u meditaciji - prekršivši ponovo jedno od pravila, ponovo zarađujući kaznu, nakon što se tek oporavio od jedne - hteo je udariti glavom o zid, pomislio je kako nema gluplje osobe na svetu. Učitelj se trgnuo, okrenuo, skočio na noge, pojurio ka njemu. Dečak je već osećao snagu groma, vrelinu ognja kako ga briše sa ovog sveta, ali.. Učitelj je samo... prošao kroz njega, trčeći napolje, ka bunaru. "Vadite ga, vadite ga, brzo!", vikao je starac. "Uspeo je! Druga stanica! Druga! Već! Vadite ga! Brzo!"


Veštica

Bilo joj je potrebno i više od nekoliko trenutaka da dođe sebi.
Prvo je povraćala, zatim čula neku glamu. Sve je bilo mutno - svetlo ju je zaslepljivao... "ugasi... te... sve... će...", jecala je i cvilela između naleta želudačnih sokova i polusvarenog voćnog obroka.
Kada je nekako došla k sebi, vraćajući tek trunku pređašnjeg mira i snage, shvatila je da su u sobi dve njene učenice, nije znala njihova imena, imena nisu bila bitna, jedna je bila kćer nekog vojvode iz unutrašnjosti zemlje, poslata na dvor zarad obrazovanja, učenja manira i traženja prigodnog, poželjno imućnog ženika. Druga je bila sirotica, pralja i čistačica u obližnjoj taverni, ali omiljena od svakojakog muškog roda što se vukao pariskim ulicama - od vitezova, do prosjaka. Falila je treća. Kurva. Ivana, ruskinja ili čehinja ili poljakinja, kao da je bitno, dovučena preko pola kontinenta da prodaje sebe za srebrenjak.
Pralja je - snalazeći se u tuđoj, kao u svojoj kući - našla lavor i krpu, nasula vruću vodi iz lonca sa šporeta i polako kupila povraćku sa patosa. "Gde je Ivana?", upitala je crnokosa devojka svoju učenicu visokog roda, koja je bila obučena sasvim obično, u garderobu neke služavke sa dvora, najverovatnije. Kćer vojvode je samo tupavo slegla ramenima.
"Sačekaćemo je još malo", Ivana je bila jedini pravi potencijal u grupi, pomisli, ali naravno ne kaza crnokosa devojka. Razmišljala je o događajima "sa one strane", kako je nazivala svoj dom, mesto gde je živela sa Njim i njihovim čedom. Nije znala ništa o nekom zakonu koji je zabranjivao dodir, sve do sada joj je jednostavno negde u podsvesti delovao ogavan, odbojan, kao sestri gužvanje postelje sa bratom. Da li zbog časa koji se bližio ili nečeg drugog, jednostavno je sada morala. I svega je nestalo. Zauvek? Jasno joj je bilo da, svejedno, nije mnogo vremena ostalo, ali nije se ni oprostila. Daleko važnije, šta je sa njihovim čedom? Kreacijom snage njihovih umova, ne tela. Možda jedinstveno dete u istoriji cele ljudske civilizacije. Treća stanica uspona!
Njen učitelj možda i ne zna da se dogodilo, da se rodilo. Nije još ni trag ostavilo, a već je umrlo? Znala je ona - to je jedna od prvih lekcija - pravde u univerzumu postoji, ali je pravda ono protiv čega se valja boriti, jer je pravda istovremneo i okov, jednako kao i zločin - nema prave pravde bez kazne. Kazna je robstvo. Nije ni počela da traži pravdu u smrti svog deteta, jer je to dete možda trebalo biti prvi ekser u kovčegu pravde same i čitavog univerzuma pride. Ne... smrt njenog deteta je dokaz da pravda postoji i da je i dalje jaka. Ali, jaki smo i mi, pomisli ona. Njen učitelj joj je jednom rekao da dostizanje treće stanice uspona neće biti moguće još mnogo vekova, da će čovečanstvo odbrojati i tri hiljade godina po rođenju samozvanog božijeg sina, a i dalje biti daleko od nje. Nije bio u pravu? Usudila se devojka da pomisli to.
"Stigla sam!"
Podiže pogled. Ispred nje je stajala plavokosa, rasčupana devojka, sva izgrebana i izubijana po licu,. Crnokosa devojka, majka koja je upravo izgubila svoje dete, ustala je i krenula da je zagrli... "Ne! Dobro sam, učiteljice, Zaista!".
"Ivana... šta se desilo?"
Iskezila se plavokosa. "Desila su se tri srebrnjaka."
***
Pralja je sada čisto maramicom umivala ivanino lice. "Zaista sam dobro, učiteljice, molim vas počnite. Već kasnimo."
Klimnula je glavom. "Rekli smo već da postoje dve staze, koje su to staze?", pogledala je crvenokosu devojku sa dvora.
"Staza Uma i Staza Ljubavi."
"Tako je. Do sada smo učili o stazi Uma. To je glavna staza. To je staza pravog spasenja. Ali nije jedina staza. Ivana,. koja je treća stanica na toj stazi?"
"Stvaranje Egregora, učiteljice. Samostalne mentalne moći,. energije, udružene snage više duša, najmanje dve, najverovatnije više duša..."
"Da, tako je. Odlično. Kraj Staze Uma se nalazi na kraju čitavog univezuma, svemira, svega materijalnog, svega što možemo dodirnuti, videti, čuti, na bilo koji način osetiti i spoznati, jer je sve to plod kruga i pravde kojoj robuju naše duše. Oslobođenje duše, pak, moguće je i na drugi način..."
"Stazom Ljubavi!", prekinu je prlja.
"Tiho. Da. Stazom Ljubavi. Tako se duša može spasiti, tačnije osloboditi. Osloboditi večnog kruženja na ovom svetu ili nekom drugom svetu ovog univerzuma.
Na početku svega nastale su duše. Hiljade hiljada i mnogo više. I bile su same sebi dovoljne. Možda čak i nisu nastale, možda su - a i ja verujem u to - one bile tu oduvek. Slobodne, neograničene. Bile su sve i ništa. Mogle su sve i ništa. U jednom času one su se udružile, povezale, stvorile svoj Egregor - beskrajno malu, beskrajno veliku, beskrajno tešku, beskrajno svetlu, beskrajno vrelu tačku iz koje se rodio ceo svemir, sve zvezde i svi svetovi, hiljade hiljada i mnogo više. Zemlja i hiljade hiljada svetova poput nje. No, duše su stvorile još nešto, nešto što se okrenulo protiv njih i zarobilo ih. Zvali smo to nešto raznim i mnogim imenima, stalno osećajući njegovo postojanje, ali ga ne shvatajući. To nešto nazivano je imenima hiljadu hiljada i mnogo više bogovo. To nešto jeste Bog, jeste i sav niz bogova, ali je i više do toga. To je Kodeks, to je Kosmička Pravda, to je Krug. Da, Krug u kome se večno vrtimo, živimo niz života. Hiljadu hiljada života i kada ih sve proživimo krećemo iz početka, proživljavajući prvi... Besktvo iz tog kruga je na kraju staze Uma, kao što smo već učili. Ali... u času stvaranja Kosmosa, u času stvaranja Kruga, desilo se još nešto. Naše duše bile su pocepane na pola, na dva dela. zašto je to tako? To još ne znamo, ideju pravu nemamo, čak i najveći mudraci, moji učitelji to ne shvataju sasvim. Kazna? Delo Kosmičke Pravde? Verovatno. Način samoodbrane novonastalog ogranizma - Kosmosa - takođe verovatno. Sada ne samo da smo raštrkani po čitavom svemiru, ne samo da smo zarobljeni u oblicima koji nisu u stanju za hodanje stazom Uma - da tek ponekad završimo u telu čoveka ili nekog drugog bića, na nekom drugom svetu koje može koračati Stazom Uma - već i kada njom koračamo, koračamo duplo sporije, jer je to samo pola nas.
Staza Ljubavi daje šansu. Naći svoju srodnu dušu!
Znanja se dele sa Stazom Uma, makar prve dve stanice u mnogome povećavaju šansu za pronalaženjem srodne duše, odnosno samo druge polovine vaše duše. No, bez obzira na sve, šanse su vam očajno male. Možda je vaša srodna duša sada na nekom drugom svetu? Možda je u ovom vremenu rođena kao životinja ili je istog pola? Ili je jednostavno nikada nećete sresti? Veruje se da je za svih hiljadu hiljada života u samo jednom suđeno svakoj duši da sretne svoju drugu polovinu i da i tada ogromna većina to ne spozna zaista, propusti šansu, ne primeti, ne poveruje i ostane za još čitav jedan ciklus od hiljadu hiljada života zarobljena u materijalnom svemiru.
Ivana..."
Devojka se prenu iz stanja nalik hipnozi. "Molim, učiteljice."
"Znaš li ti da je te tvoje modrice i ogrebotine osetila i tvoja srodna duša?"
Ivana je ćutala.
"Da, osetila je. Možda kao neki čudni, iznenadni bol, možda tek kao neku tugu, možda je neobjašnjivo počela da plače, možda je tvoja srdona duša u ovom vremenu neki insekt ili miš li tako neko malo, krhko stvorenje, njega je podeljeni bol mogao ubiti... možda baš sada ispušta poslednji dah i kada se to desi i ti ćeš za njim, vrlo brzo. Jer srodne duše, bez obzira gde se nalazile u kosmosu, umiru u isto vreme."
"Učiteljice, ja..."
"Nemoj. samo misli o tome, kada sutra ponovo izađeš na ulicu i ponudiš sebe."
Ivana nije imala šta da kaže, samo je oborila pogled... i blago pocrvenela, verovatno prvi put još od svog prvog mesečnog krvarenja.
"Ja sam svoju srodnu dušu, drugu polovinu upoznala, pronašla koristeći drugu stanicu Staze Uma. I za koji dan, možda već sutra, umreću, umrećemo oboje... Bežite sada, kroz hodnik, vrata desno, otvorite veliki sanduk veliki, prolaz vodi do reke."
"Učiteljice..."
"Odmah!", viknula je svom snagom, u desnoj ruci, iznad dlana formirala se vatrena kugla, "ili ću Vas žive spaliti!"
Krenule su. "Uvek slušati učitelja", bila je prva lekcija koju su naučila, "ne biti živ spaljen - od strane učitelja ili na lomači" je druga. "Tražite mir, hodajte Stazom i širite znanje", reče crnokosa učiteljica za njima.
Krenula je ka vratima koja vode u prostoriji u kojoj je bila smeštena njena radnja. Otvorila ih je. U isti čas vrata od ulice su bila provaljena i kroz njih su ušla dva, a za njima još pet-šest naoružanih prilika. Zamahnula je rukom, malo je falilo da baci vatrenu kuglu, ubije makar neke od njih, pre nego što - i već izmučena svime što se desilo "sa one strane" - igubi svest. Iznenada je - ne shvatajući ni sama kako, sigurno su joj s ebudila neka nova čula, neke nove moći - postala bolno svesna krpene lutkice ispod verižnjače jednog od naoružanih muškaraca. Imao je dete. Ćerku. Znala je to.
Kugle nestade u oblaku dima.


(porok) Prorok(a)

Treći ili četvrti ili deseti prekomerni vrč vina razvezao je starčev jezik. Pio je u nekoj prljavoj taverni, na obodu grada, gde je vino bilo najjeftinije u čitavom Parizu i pio je sa nekim mladim, kicoškim bardom koji je "za vino i komad mesa pesmom zarađivao", zato je i pio toliko.
Naizmenično su pričali, naizmenično prosipali pameti i uzvišene misli. Red je bio na barda.
"Mnogo, o prijatelju moj novi, misliš, mnogo pametuješ, preterano komplikuješ. Sereš, kako bi se izrazili neki od mene manje poetični. Zamaraš se životom posle smrti? Zašto, pitam ja, zašto? Do kraja svog vašljivog života - imaš li vaške inače? gadne napasti, gadne! - možeš o tome razmišljati i šta? Na kraju će ti se sve već samo reći. Najverovatnije šta god smislio, ispašćeš budala koja ne može više biti u krivu. Pronaći raj na zemlji, to je poenta, to je ideja. Gde je? Ne znam, prijatelju moj, još uvek ne znam. Ali, znam gde ga tražiti. Na dnu svake flaše, svakog vrča, svake bačve i krigle!", uzeo je u ruke prazan vrč sa stola, "vidim nije na dnu ovog!", bacio ga je, slomio se o pod. "Krčmarice! Još jednu! Dalje, tražim ga na kraju svake pesme. nema ga ni tamo još uvek, ali mora ga biti na kraju one najbolje, kada nađem, prijatelju, kažem ti, kačim lautu o klin i čitam taj poslednji stih dok ne umrem. I da, naravno, među nogama žena. Tu ga ima, makar malo, makar na tren. Među dlakama, kada zarosi i kada ne smrdi... preterano."
Starac je slušao, sa licem koje nije krilo gađenje. "Hoćeš ja da ti kažem o tome, istinu, pravu istinu? Istinu koju sam video kao što tebe vidim sada?
Bard klimnu glavom, pritom gubeći ravnotežu na stolici i padajući sa iste.
***
"...Hiljadu hiljada života i kada ih sve proživimo krećemo iz početka, proživljavajući prvi... ", završavao je starac svoju priču, priču koju je naučio na dalekom istoku, od svog učitelja, priču zbog koje je poslat u Evropu, da podučava i bori se protiv mraka koji je tim kontinentom zavladao. "Pitaš se sada, prijatelju, kako prekinuti to prokletstvo? Kako se osloboditi?"
"Ne, ne baš... ", reče bard, dok je natezao poslednje kapi iz svoje čaše.
"Znam ja kako. u pitanju je staza, Staza Uma. Njome se mora kretati pojedinac, kao i čitavo čovečanstvo i više do njega, sve živo na ovom i na svim drugim svetovima. Na kraju te staze je sloboda. na stazi ti je nekoliko stanica, taverni ako hoćeš. Do prve je moguće doći relativno lako - mada, opet, većina ljudi danas to još uvek ne može - potrebno je samo uspostaviti mir sa sobom i prirodom oko sebe, sa čitavim kosmosom. Postoji više metoda, verovao ili ne, alkohol je jedna od njih... ali, jedino meditacijom - to ti je učenje iz zemlje daleko na istoku - se postiže stalni mir. Kada u tome uspeš, sledeća je astralna projekcija. Moć da svoju dušu odvojiš od tela, to ti je prvi pravi pravi dokaz da je duša istinita. To već retki postižu, danas skoro pa niko. Veruje se da će tek za hiljadu godina to postati lakše ljudima, kada prođe dve i po hiljade godina i više od hristovog rođenja. Treća... treća stanica. Tu postaje bitno. To je udruživanje više duša. Duša, makar privremeno oslobođena od materijalnog, od tela, je jača i udruživanje takvih nekoliko može stvoriti egregor - nalik onom iz kojeg je rođen svemir, samo mnogo, mnogo slabiji. Sledeća stanica bi bila stvaranje Egregora čitavog čovečanstva! Tada putem tog egregora bi počeli putovati diljem kosmosa, upoznajući druge rase i udružujući moć sa njima. Na sledećoj stanici imamo egregor dovoljno jak, da menjamo žive oblike, od guštera i pasa stvaramo bića koja misle, udruživanjem i sa njima, sa svim živim stvaramo egregor jednake snage prvobitnom, egregor sposoban da uništi univerzum i oslobodi nas. To ti je moj pijani prijatelju put u spasenje."
   Bard nije bio za stolom, ali starac je čuo hrkanje, mrmljanje, pogledao je ispod stola i... našao svog prijatelja. Dok je starac podizao glavu i kretao da naruči još jedan vrč, preko puta je već sedeo čovek u crnom, a nekakva knjižurdača je bila spuštena na sto. "Sada ćete mirno krenuti sa mnom.", jedva čujno reče čovek.


Veštica

Gledala je pokislu devojčicu sa krpenom lutkom u ruci. Pre nego što ju je primetila zaista je želela da pruži sveštenicima neku predstavu, da udari grom u neku kuću, da joj iz očiju pokulja plamen, da ispovraća zmajče... sve je to mogla i mnogo više. Nisu je o tome učili, kada bi pitala učitelja da li je moguće prizivanje vatrene lopte, on bi je verovatno udario štapom po glavi i naterao je da hiljadu puta kaže kaktusu da je lep i da ga pomazi za kaznu.... čak joj se činilo da je baš tako nešto već činio.
Ipak, učitelj bi rekao da današnjem čoveku stvaranje egregora nije moguće, a ona je uspela. Prizvala ga je, stvorila zajedno sa Mišem koji misli. Rod njihovih umova. Čedo njihovo. Šta će biti s njim? Da li jedino ono zaista umire danas? Čovek pored nje će koliko sutra biti ponovo rođen, na nekom drugom mestu u nekom drugom obliku, ona će se, ukoliko se ne vara, spojiti sa dušom Miša koji misli i vratiti se na početak vremena. A, ono? Ništavilo zauvek? Ili, možda, samo možda, su oni stvorili novu dušu?
 Htela je da stvori mit, priču, ali...znala je, to bi samo nanovo ojačalo ovo ludilo, ovu hajku, samo bi još stotine hiljada nevinih žena stradalo zbog veštičarenja, sada kada sve ovo jenjava, kada smo pri kraju ere. No, nije nju predomislilo sve to, koliko baš ta devojčica, jer crnokosa veštica - bivša učiteljica i budući leš, bivša majka i buduća legenda - nije želela da je pamti takvu. Strašnu. Zatvorila je oči. Samo mali napor. Samo mali deo nje je odvojila. Kao crtanje u pesku. Menjala je, kitila i ulepšavala tu krpenu lutku. Lepša kosa, oči kao prave, haljina od svile iz njene radnje, osmeh... Suluda ideja. Za kraj. Zašto ne? Samo mali komadić duše, ono što bi dlaka fizičkom telu bila, samo toliko je ostavila u toj lutki. Deo sebe ostavljajući u grdima do tada samo krpama ispunjenim, lutka kao da zadrhat, kao da joj obrazi postaše malo crveniji, kao da cela posta samo malo toplija.
Otvorila je oči. Sveštenik je mrmljao neke sasvim nebitne molitve. Isti sveštenik koji je samo do pre nekoliko sati surovom tvrdoglavošću pokušavao da istera đavla iz nje. Prvo batinama, pa bičevima, pa nekim daleko kreativnijim spravama za mučenje. Posle... posle je valjda došao do ideje da se đavo krije u njenim rupama, u sve tri... kada ga ni tu nije našao, kada ga ni odatle nije isterao - kako je i mogao, jer, ako ga je ikad bilo, on ga je samo nabio još dublje - vratio se batinama i bičevima. Ali sve to nije moglo da se meri sa bolom koji je, samo nešto pre nego što su je izveli iz tamnice, osetila. Um joj se pomračio, želudac prevnuo. Verovatno su joj povredili neki unutrašnji organ... ili je On... već...
Pročitao je sveštenik šta ima, zaklopio bibliju. Čovek u crnom pored je nešto zapisao perom u svoju knjigu... otvorio se ambis pod njom.
Ona se smešila, čvrsto stežući svoju levu šaku.
Ona je već bila u raju.


Epilog

Miš koji misli je gledao na trg u njemu do tada nepoznatom gradu. Samo nešto ranije, daleko odavde, preko velike vode, umro je i on. sećanje na to brzo isparava iz njega, da li beše trovanje nekog koje hteo zauzeti njegovo mesto plemenskog vrača? Pregazio ga neki bizon? Napad na selo suparničkog plemena? Nije bio siguran, nije bilo bitno. Ispod njega umirao je još jedanput. Osetio je komešanje. Spustivpi s edole na ulicu, shvatio je šta je u pitanju. Osetio je da je Ona delić sebe ugradila u lutku. Obe polovine pre spajanja moraju biti jednake. Ona je sebe ugradila u grudi lutke, on je sasvim mali, neznatno mali deo svoje duše zarobio u glavu lutke, tik iza očiju, koje su u tom trenu neznatno zasijale, kao prave.
Odleteo je na platformu, tek marginalno primećujući smrknutog starca... Stao je pored Nje, pružio je ruku, potražio njenu...
Video je njen osmeh.
On je već bio u raju.