Pisac
"Šta da obučem?"
****
"Čekaj. Čekaj Čekaj!", povikala je. "Zar priču o piscu, pardon Piscu, počinješ takvom banalnošću?"
Nasmejao se. " A, zašto da ne? Zar pisac nije običan čovek, pa često, najčešće, gotovo uvek, ponižavajuće banalan?"
"Ne znam ja. Zar tvoja teza nije da je pisac Bog?"
"Oh. Mora da sam bio napušen kada sam to pisao. Mada zanimljivo zvuči i dan-danas!"
"Šta je pisac? Ko je pisac?"
"Onaj ko od pisanja živi?"
"Novinar?"
"On valjda zapisuje, mada ne nužno, može i komentarisati... Ah... Pisac je onaj ko objavljuje knjige?"
"Sto soma dinara - eto ti knjiga. Sto soma = pisac?"
"Pisac ne postoji."
"Bog ne postoji?"
*****
"Pa, šta znam. Košulje ti lepo stoje. Mica si u njima uvek bio."
Ispustio je neki nedefinisani zvuk nedostojan ljudskog, inteligentnog oblika života. Neko ogavno i bezlično "knjaghh", poput mordorskog orka, nakon kojeg je podrignuo i konačno odložio "O junacima i grobovima".
*****
"A, opet! Podrigivanje, Tolkin i Sabato u istoj rečenici! Tolkin?"
"Tišina tamo!"
*****
"Šta me boli kurac. Bejah sinoć na nekoj naučnoj tribini o teorijama zavere i tako tome i doktor nauka, radi na Filozofskom, u laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju, je nosio iste ovakve pantalone", pokazao je prstom na par bačen preko uzglavlja fotelje - bež, široke. "Ako, može on..."
"Ne, konju, bolje uzmi bermude i starke!", iznervirana je bila. Ona - njegova cimerka,. povremena partnerka i pos vemu sudećem - nesuđena ljubav života.
"Dlakave muške noge gole na malim ekranima televizijskih prijemnika diljem države? Ne dolazi u obzir. Bermude su nedostojan komad muške odeće. Fuj. Starke? Ko to nosi? Wannabe levičari? Čitaj kao - debili koji daju tolke pare za platnene patike. Idi u kurac."
Možda, samo možda, zbog "idi u kurac", "puši kurac", "naduvaš mi jaja", "jebi se", "vajdu ga" jeste njegova nesuđena ljubav.
"Slažem se. Ali, šta ćeš da obuješ?"
"Skejterke, naravno."
"Znaš kako uvek pričamo o tome šta i ko je pisac? Šta je ta vezivna, najosnovnija, neraskidiva veza tog anti-zanata?"
"Ne znam da li delim stav da je to nekakav anti-zanat, na prvom mestu."
"Zanemari sada to, osnovna zajednička crta svakog pisca?"
"...je?"
"Ružno se oblače."
*****
„Koliko si samo bled“, prošaptala je šminkerka, „hm... ovde čak imaš i ovu bubuljicu. Prekrićemo to. Malo pudera...“
Prirodno je bio aristokratski beo... aritokratski ili bolesno beo. Vani je izlazio gotovo samo noću – dan je bio rezervisan tek za jutarnju vožnju bicikle i eventualni brzinski silazak do prodavnice po jabuke, brokoli , jogurt i dve pakle najjačih cigara koje su u datom trenutku imali. Na moru je poslednji put bio... Prošlo leto je završavao knjigu zbog koje je sada tu, ono tamo je biop u teškoj depresiji i nije promolio nos iz svoj ustajale i tada prilično štrokave jazbine. „Štrokavo“ i prečesto je koristio taj pridev, a nije mu delovao posebno književan i lep. Da li prljavština može biti lepa? Setio se svoje nesuđene dragane, onog julskog jutra... vraćali su se sa Petrovaradinske tvrđave, trećeg dana Exit festivala, padala je kiša i blata je bilo na sve strane, a ona nije posebno na isto orbaćala pažnju – skakala je i igrala, vrtela se i smejala na kiši, obasjana laserima i munjama, šljapkala po barama i blatu, čak u isto i upala. Ona će, činilo mu se, igrati sve i da je oko nje smak sveta. Da sve pršti i raspada se, u finalnoj fazi entropije, dok joj se čak i samo telo raspada – ona bi igrala i igrala, dok Lucifer ustaja, dok nebo i zvučni zid para ogromni meteorit, dok silne bujice i cunamiji peru ljagu ljudi sa lica zemlje - igrala i igrala. Dok ima muzike i njenih uvek glatkih nogu - igrati i igrati. Izjutra je bila premorena, kaljava i smrdljiva – štrokava i prelepa. Coknuo je tiho – onaj spektakularno iritantan zvuk stvaran uz pomoć vrha jezika i gornjih „kečeva“, karakterističan za starije generacije, za pijace, podrume pića, kladionice, bilijar klubove – bedan i nikako empirijski dokaz - ona je njemu bila prelepa uvek i svuda.
„Eto, lep kao slika!“, uz osmeh, dok je odlagala šminku, uzviknula je šminkerka.
Šta je, na posletku, lepota? Zar je u njegovom slučaju, zaista, to samo tanki sloj pudera?
*****
Coktao bi da je dovoljno bezobrazan. Prevrtao bi očima da je samo nekoliko godina mlađi.
„...Da, da, da! Čini mi se sedmi tiraž, sedamdeset hiljada knjiga, da! Ne, naravno da nisam očekivala toliki uspeh. Kao što sam već rekla, znala sam od samog početka da je moja priča, moja životna priča spektakulrna, prepuna pouka, teških situacija, bola i patnje, da je sjajna opomena za sve devojčice i devojke u Srbiji, a i šire, pa ipak nisam ni sanjala da će uspeh biti toliki!“
Mlada spisateljica. Debi knjiga i to odmah – autobiografija. TV lice. Starleta. Rijaliti šou. Ta fela. Sa samog dna moderne, medijske scene, koja je i sva u govnima, spermi i ispovraćanim trodonima i ekeerima. Nije bio baš ni sam siguran, šta je tačno radila, gde je bila, koji će kurac tu. Jebala se sa nekim bogatašem ili više njih, u to je svakako bio siguran. Sedela je prekoputa njega, voditeljka u sredini, svi zajedno za okruglim stolom. Nazovi ozbiljna emisija. On je ovde, kako mu je rečeno, trebao da predstavlja intelektualca, pozitivnu stranu „nove srpske pisane reči“. Gadio se samom sebi.
„Ipak, mnogi smatraju da, pored agresivne medijske kampanje, činjenice da ste u žiži interesovanja tabloida i širokih masa pre svega zahvaljujući nizu seks skandala, na velikim tiražima možete zahvaliti i eksplicitnim scenama seksa koje su možda i prečeste u vašoj knjizi.“
„To je moj živto“, nasmejala se i pogledala ga pravo u oči. Kurvetina pomislio je i nasmešio joj se.
„I vaša knjige su prepune seksa, da li je to nekakav trend?“
Slegnuo je ramenima, bezvoljno. Nije želeo posebno na tu temu. „Ne, ne verujem. Ljudska seksualnost je pokretački motor čitavog sveta, možda i onaj najveći, najjači. Seksualnost nalazimo kroz čitavu istoriju književnosti, pa čak i šire, čak i u antičkoj filozofiji. Kao što je gospođica... Aja Sofija“, zastao je, samo da bi ludost doprla do mozgova ljudi sa one strane TV ekrana, „rekla – to su naši životi.“
„Vaša najnovija knjiga se nije prodala u tolikom tiražu, ali čini se da ne ide loše?“
„To nije moja najnovija knjiga, morao bih vas ispraviti. To je samo moja knjiga koja je poslednja objavljena. Da, koliko znam drugi tiraž se štampa, prevodi se na nekoliko jezika, čini mi se poljski i slovački.“
„Ja sam je pročitala, naravno“, sumnjao je u to, naravno, „ali, da li bi ste zbog naših gledalaca mogli da nam nešto kažete o njoj?“
Oborio je glavu. „To je epskofantastična knjiga, ali je negde moja ambicija sa njom bila daleko veća od samog žanra. To je moj pokušaj da poput kukavice podmetnem jaje, seme ideje ljudima do kojih ona inače ne bi stigla. Znate, nije tačno da danas mladi, čak i deca ne čitaju, čitaju, ali pretežno žanrovsku, lakšu literaturu. Sa druge strane ima dosta onih pretencioznih, intelektualnih drkadžija i snobova koji ne pipaju knjiženost uz koju ne idu pridevi „lepa“ i „ozbiljna“. Hteo sam zbuniti i jedne i druge, prvima pružiti nešto ozbiljnije no što inače gutaju, drugima pokazati da priča o vilenjacima može biti ozbiljnija no kvazi-intelektualno smeće na koje svršavaju, misleći da su time pametniji. Promeniti život ljudima! Povesti ih na duhovno putovanje uz reči i rečenice kao na vrh Tibeta. Razbucati iz temelja žanr epske fantastike i stvoriti novi svet. Spiritualni manifest, izvor nove religije, ako hoćete.“
Voditeljka se nasmejala. „I tu dolazi ona kritika na vaš račun – kažu ljudi: „On je prepotentan, umišljen, možda ti i ne dođe u emisiju, možda ti napravi neku situaciju, umišlja boga i proroka...““
„Vidi... vidite... u Srbiji se i dalje bore dva nasleđa, jedno je jače i tradicionalno – hrišćansko, pravoslavno – drugo izumire, izgubilo je, ali je još uvek jako u našim očevima, majkama, dedama i babama i ponekom mlađanom degeneriku – komunističko, nasleđe samoupravnog socijalizma, kako god da su to partijski zlotvori definisali. I dok su te ideologije, religije, šta god da su, međusobno suprostavljene, a suprostavljene su samo zato što se bore za prevlast nad masom, one su idejno jako slične. I hrišćanstvo i komunizam, sva ta levičarenja, žele samo jedno – jadnog, bednog, malog, sivog čovečuljka savijene grbače. Jedno obećava jednakost i pravdu na onom svetu, drugo te vrednosti obećava na ovom svetu, ali ni jedno ni drugo ne ispunjava obećanja, niti ima nameru da to čini. E, unutar takvog društva, zadojenog tim lažima, ja sam prepotentan, lud i bezobrazan. Naravno da jesam. I još jedno – da ne mislim da sam bolji od većine, ne bih ni pisao. O čemu da piše bedni prosek? O jebačinama svojim?“
„Ovaj... vreme je za EPP. Moramo i mi, dragi gledaoci, od nečega živeti.“
„E, jebiga, nisi morao baš...“, rekla mu je voditeljka.
„Šta me boli kurac“
„A, šta bi trebalo da znači ono na kraju? Je l' to na moj račun nešto?“
*****
„Moja je želja da opomenem svaku devojku u ovoj zemlji na mrak televizije, šou biznisa, na iskvrenost muškog roda, na težak put koji sam prošla. Da stavim do znanja da nasilje nad ženama, nasilje u porodici... na sve te strašne stvari.“
„A, vi?“
Zamislio se. Zašto piše? Samo zato što mora. Zato što dok neku ideju ne zapiše ne može da zaspi. Zato što je previše star da se igra plastičnim vojnicima. Da, zato. Zato što dok piše... dok piše – smeje se, uživa u tome. Pali cigaretu na cigaretu i smeje se. Pliva u svojim haotičnim mislima koje slaže, baca na papir. Zato što ne zna da crta i slika. Zato što ne zna da svira i peva. Zato što nema para i strpljenja da napravi film. Zato piše. Zato što razrešava niz kompleksa. Zato što je on sve samo ne samouvereni skot sa tripom boga, zato što je bednik nesiguran i jadan. Zato piše. „Pišem... da bih inspirisao ljude. Da ih zamislim, zatrujem nekom idejom i pitanjem. Da danima o tome razmišljaju, da danima samo razmišljaju. Ja postavljam pitanja, od njih tražim odgovore.“ Pišem zato što sam tada živ.
„Kao što smo ranije čuli – jak anti-religjski sentiment kod tebe je prisutan, da li si imao problema zbog toga?“
„Ne, ne anti-religijski! Čak ni anti-hrišćanski, to je prevaziđeno, to je jalovo. Evropa je doživela svog Sartra, Šopenhauera, Ničea, Hesea, ne trebam joj ja da serem o hrišćanstvu. Takođe, ja nisam nikakav ateista. To je najdebilniji stav mogući. Ni agnostik, to je prost kukavičluk. Ja ne želim da verujem u svoju neveru. Ja ne želim da verujem da Boga nema."
„Takođe te optužuju za ekstremno desničarske, fašističke stavove...“
„Da. Pa, kritika levih ideja, današnje nazovi-demokratije, američkog imperijalizma, mundijalističkog zla pod nazivom Evropska unija, sama kritika tih pojava je danas jednaka...“
Zazvonio mu je telefon. Lagano ga je, bez blama, izvukao iz džepa. Otvorio poruku.
„Haha, kako si sladak i naporan u isto vreme <3 :D
Čekam te u ovome.“
Uz poruku došla je i slika.
Njegova nesuđena dragana, na njegovom krevetu, u crnim dokolenicama, bez gaćica, sa njegovom knjigom međ' nogama.
Preznojio se. „Šta sam ono pričao?“
*****
„Nesumnjivo je da inspirišete ljude, oboje, ali šta vas inspiriše?“
„Ljubav“, ispačlila je kao iz topa Aja Sofija.
„Sve može biti inspiracija, apsolutno sve. Film je veliki uticaj na mene. Ja čitavog života samo pokušavam zapisati neki ludi postmodernistički film – brzih rezova, kratkih, jasnih scena, složene, haotične strukture, bam-bam-bam. Ljudi, devojke i najmanji, najbanalniji susret, razgovor, događaj... Sve je inspiracija i opstrukcija istovremeno.“
Neka poruka mladim i još uvek neafirmisanim piscima?“
Sofija je dugim noktom – nadogradnaja koja mu se gadila – počešala rupicu na bradi. „Da ne odustaju, da veruju u sebe, da guraju svoju priču do kraja.“
Nasmešio se, kiselo. „Da skapiraju da su govna. Da nikada neće imati stil i ubedljivost jednog Dostojevskog, ni blizu njega. Da baš zbog toga moraju stvoriti neki svoj stil, biti originalni.“
*****
„Vreme je za uključenja gledalaca.“
„Dobro veče, pozdrav za sve u studiju, ovde Milena. Hteo bih da kažem da je Sofija danas prelepa, da je gotovo moj idol i samo da je pitam hoće li biti neke nove knjige'“
„Hvala. Pa, nastavak autobiografije svakako za nekih desetak godina, a za sada imam nekoliko idje aza ljubavne romane. Videćemo.“
„Dobro veče, ovde Miloš, pitanje za Sofiju, kako komentariše ostavku ministra Jovanovića?“
Nasmejala se. „Sve što sam o dotičnom čoveku imala da kažem, rekla sam u svojoj knjizi.“
„Pozdravio bih sve i samo poručio mladom gospodinu – da nije bilo crkve, danas bi bio turčin!“
„...Ja sam istinski zgranuta bezobrazlukom mladog pisca. Nisam čitala njegove knjige, niti ću. I hvala mu što se distancirao od srpske pisane reči. Nije on, ovakav kakav je, dostojan jednog Andrića, Crnjanskog i Kiša. Daleko mu lepa kuća!“
„Sofija, kakav donji veš trenutno imate na sebi?“
„Sofija, da li ste spavali sa Nemanjom u Velikom Bratu?“
„Sofija, da li vas je otac nekada seksualno napastvovao? U knjizi kao da dajete nagoveštaje, ali kao da izbegavate detalje.“
„Sofija, kako se zove vaš plastični hirurg?“
„Genetika, sve je to genetika i rad na sebi.“
Televizija (Vizija jednog teleta)*
Kupljena na stočnoj pijaci modernog doba – u plastičnom mega-super-ultra-giga šopu. Postavljena na sam centar sobe, gde nakada davno bejaše ognjište. Udenuta u izvor života – električnu energiju. Nakačena na antene, muzičke uređaje, kompjutere, igračke konzole, dvd čitače, vhs čitače, kućne bioskope, foto aparate, šporet, mikrotalasnu i frižider. Spremna!
Debeli, masni čovečuljak, koji se nalazi na tek nekoliko evolucijkih koraka daleko od zaraslog, majmunolikog Pećinka koji proždire sirovo mesa, klepa ženu toljagom i kenja sebi u šake - češka se prstima nakićenim zlatnim prstenjem po štrokavim mudima koje sapun ne videše čitavu nedelju. Zeva, njače i riče taj moderni Pećinko. Dosadno mu je... Onako, u gaćama i beloj – sada već od znoja žutoj – podmajci ustaje sa krevata i gega se do kuhinje. Iz vitrine vadi džambo pakovanje čipsa arome ljute paprike. Otvara kesu. Smotan kakav je, dobar deo sadržaja prosipa. Ofucani tepih usisivač nije video mesecima, ali greota da se baci toliki čips. Saginje se. Prdne onako usput. Sad mu pola dupeta viri iz usranih gaća. Ruka leti od poda do usta brzinom gušterovog jezika koji u sekundi hvata skakavca. Za samo koji tren pod je čist. Nema čipsa, nema ni sitnog trunja, a nema ni dlaka. Sve je pojedeno...
Pećinko se vratio u dnevnu sobu. Kako je samo vruće. Uključio je stari, razdrndani ventilator. Skinuo majicu i sad se po krevetu valja samo u gaćama, sa kesom krompira u rukama...
„A, gde je onaj kurac!?“, besno viče. „Deca su ga opet negde zaturila! Jebala ih ona što ih rodila! GDE JE?!“
Svojevrsi nastavak polnog organa, zamenu za erekciju i orgazam, pronalazi ispod hrpe prljavog veša što bleji u ćošku prostorije. Ah, kako je samo lep. Crn i sjajan poput monolita iz Odiseje Svemirom. Dug i debeo kao pošteni kurac u vozdignutom stanju. Sa stotinom sitnih, lepih, šarenih dugmića s kojim čovek svašta može da radi. Da menja kanale, da ton i sliku podešava do sitnih crevaca, da pušta filmove, da... menja kanale. Ah, daljinski upravljač - dokaz da Bog zaista postoji!
Sa krezavim osmehom, Pećinko se vraća svom zgužvanom krevetu. Sa sjajem u očima gleda u daljinski upravljač. Kako glupo ime, pre mu odgovara čarobni štap! Oprezno pritiska crveno dugme. Ogromni, moderni, precenjeni LCD televizor škljocnu, zazuja... na ekranu se lagano pojavi savršena slika bez snega, podrhtavanja, nezgodnih linija i svih ostalih vidova smetnji. A, zvuk, kristalno čist trešti iz skupocenog jedan plus sedam kroz devet puta deset sistema, koji je s puno pažnje, čitavo jedno popodne, raspoređivao po sobi.
Obična antena našem Pećinku odavno je postala upravo to – obična. Uveo je on kablovsku, i sad plaća nemalu pretplatu. No, i to mu posta nedovljno. Kupi on i preskupu satelitsku atntenu... Ali, avaj, kud ide tele nek ide i uže i keš i vizija, sad je uveo i brzi internet kako bi mogao gledati televiziju i preko mreže. Sad ima šesto šezdeset i šest kanala. Šesto šezdeset i šest koraka do zabava, sreće i raja na zemlji.
Pećinko kreće sa šaltanjem tv programa. Na prvom političari, na drugom političari, na trećem neka debela kokoška sa svojim gošćama debelim kokoškama kokodače o pra-vima žene, razvodu, trudnoći i raku sisa. Na četvrtom crtani film, na petom životiunje, na šestom narodne pevaljke. Tu se zadržava par trenutaka. Ona što zeva na blještavoj bini ima sise tolike da vola može ubiti s njim, a gaće – crne tange – malo-malo pa sevnu. Na sedmom programu neki buđavi film, na osmom političari, na devetom debela krava sa svojim gošćama debelim kravetinama muče i njače o ženskim pravima, ženskoj modi, šminki, trendovima, sandalicama, torbicama, gaćama i ulošcima. Na desetom izveštaji sa ratišta sa, za našeg Pećinka predalekog, bliskog istoka. Sa jedanaestog kanala smeši se neki nabildani kreten bez kose i sere o zdravom životu, na dvanaestom je neka sapunjara na španskom. Trinaesti, četrnaesti, petnaesti i šesntaesti su natrpani sportom... Dvadeset i deveti - još razgaćenih, sisatih pevaljki. Trideset i peti je non-stop porno kanal. Evo upravo sad neka plavuša puši nekom ćelavom, brkatom liku koji stenje na nemačkom, dok u pozadini konj jebe jednu rasnu crnku koja puši keru koji se balavi sa jednom riđokosom devojkom koja levom rukom drka nekom crncu, koji u dupe neke debele ženšturače nabija ogromni žuti dildo... Četrdeseti kanal je o stranoj kvazi rok muzici i stranim kvazi rok muzičarima koji se hvale svojim gajbama i kolima. Stotinu pedeseti program o kišnim šumama Brazila. Na dvestotom programu kenjaju o našem putu u evropsku uniju... Na tristotom kanalu još malo pornjave - na sitnoj i nikakvoj belikinji iživljava se pet crnaca sa polnim organima prosečnog konja...
Kanal sa rednim brojem 666 - neka sisata dronfuljetina i neki propali pisac, glabaju o svojim knjigama... Pospan, propisno ubijen u pojam, Pećinko ispušta daljinski upravljač na pod, mumla nešto sebi u bradu, okreće se i tone u san o televizoru dijagonale sto inča i izboru od hiljadu i šesto šezdeset i šest kanala...
Kraj
Njihova soba,. Preko matorog „EI NIŠ“ televizora zalepljen je poster ružnog Vudi Alena iz mlađih dana. Zagrljeni, gledaju u njega. Razbijeni, preparirani. Dobar šit.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
HA!
„Jednom si napisao da je Bog pisac“, počela je tiho, sa licem zarivenim u njegove grudi, „da je svet samo njegova knjiga, jedan od.“
„Mhm“, poljubio je temen njene glave. Kosa joj je mirisala. Sveže oprana. Nekakav indijski sapun. „Koristi ga i ti, vidiš da ti se kosa proredila, vidiš da dobijaš auto-put na sred glave!“
„Ako je zaista tako, šta smo mi? Ti i ja? Glavni likovi ili tek sporedne, jedva razrađene role? Junaci silnih vrlina i sa ponekom simpatičnom manom ili neki jedva zamišljeni, magloviti duhovi, tu samo da popune prostor?“
Ponovo ju je poljubio i jače stisnuo. To nije znao. Znao je samo da je ona bila svaki njegov ženski lik - ikada izmaštani, ikada napisani, ikada stvoreni.
*segment Televizija (Vizija jednog teleta)
je stara priča, napisana 2010. godine
Ispustio je neki nedefinisani zvuk nedostojan ljudskog, inteligentnog oblika života. Neko ogavno i bezlično "knjaghh", poput mordorskog orka, nakon kojeg je podrignuo i konačno odložio "O junacima i grobovima".
*****
"A, opet! Podrigivanje, Tolkin i Sabato u istoj rečenici! Tolkin?"
"Tišina tamo!"
*****
"Šta me boli kurac. Bejah sinoć na nekoj naučnoj tribini o teorijama zavere i tako tome i doktor nauka, radi na Filozofskom, u laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju, je nosio iste ovakve pantalone", pokazao je prstom na par bačen preko uzglavlja fotelje - bež, široke. "Ako, može on..."
"Ne, konju, bolje uzmi bermude i starke!", iznervirana je bila. Ona - njegova cimerka,. povremena partnerka i pos vemu sudećem - nesuđena ljubav života.
"Dlakave muške noge gole na malim ekranima televizijskih prijemnika diljem države? Ne dolazi u obzir. Bermude su nedostojan komad muške odeće. Fuj. Starke? Ko to nosi? Wannabe levičari? Čitaj kao - debili koji daju tolke pare za platnene patike. Idi u kurac."
Možda, samo možda, zbog "idi u kurac", "puši kurac", "naduvaš mi jaja", "jebi se", "vajdu ga" jeste njegova nesuđena ljubav.
"Slažem se. Ali, šta ćeš da obuješ?"
"Skejterke, naravno."
"Znaš kako uvek pričamo o tome šta i ko je pisac? Šta je ta vezivna, najosnovnija, neraskidiva veza tog anti-zanata?"
"Ne znam da li delim stav da je to nekakav anti-zanat, na prvom mestu."
"Zanemari sada to, osnovna zajednička crta svakog pisca?"
"...je?"
"Ružno se oblače."
*****
„Koliko si samo bled“, prošaptala je šminkerka, „hm... ovde čak imaš i ovu bubuljicu. Prekrićemo to. Malo pudera...“
Prirodno je bio aristokratski beo... aritokratski ili bolesno beo. Vani je izlazio gotovo samo noću – dan je bio rezervisan tek za jutarnju vožnju bicikle i eventualni brzinski silazak do prodavnice po jabuke, brokoli , jogurt i dve pakle najjačih cigara koje su u datom trenutku imali. Na moru je poslednji put bio... Prošlo leto je završavao knjigu zbog koje je sada tu, ono tamo je biop u teškoj depresiji i nije promolio nos iz svoj ustajale i tada prilično štrokave jazbine. „Štrokavo“ i prečesto je koristio taj pridev, a nije mu delovao posebno književan i lep. Da li prljavština može biti lepa? Setio se svoje nesuđene dragane, onog julskog jutra... vraćali su se sa Petrovaradinske tvrđave, trećeg dana Exit festivala, padala je kiša i blata je bilo na sve strane, a ona nije posebno na isto orbaćala pažnju – skakala je i igrala, vrtela se i smejala na kiši, obasjana laserima i munjama, šljapkala po barama i blatu, čak u isto i upala. Ona će, činilo mu se, igrati sve i da je oko nje smak sveta. Da sve pršti i raspada se, u finalnoj fazi entropije, dok joj se čak i samo telo raspada – ona bi igrala i igrala, dok Lucifer ustaja, dok nebo i zvučni zid para ogromni meteorit, dok silne bujice i cunamiji peru ljagu ljudi sa lica zemlje - igrala i igrala. Dok ima muzike i njenih uvek glatkih nogu - igrati i igrati. Izjutra je bila premorena, kaljava i smrdljiva – štrokava i prelepa. Coknuo je tiho – onaj spektakularno iritantan zvuk stvaran uz pomoć vrha jezika i gornjih „kečeva“, karakterističan za starije generacije, za pijace, podrume pića, kladionice, bilijar klubove – bedan i nikako empirijski dokaz - ona je njemu bila prelepa uvek i svuda.
„Eto, lep kao slika!“, uz osmeh, dok je odlagala šminku, uzviknula je šminkerka.
Šta je, na posletku, lepota? Zar je u njegovom slučaju, zaista, to samo tanki sloj pudera?
*****
Coktao bi da je dovoljno bezobrazan. Prevrtao bi očima da je samo nekoliko godina mlađi.
„...Da, da, da! Čini mi se sedmi tiraž, sedamdeset hiljada knjiga, da! Ne, naravno da nisam očekivala toliki uspeh. Kao što sam već rekla, znala sam od samog početka da je moja priča, moja životna priča spektakulrna, prepuna pouka, teških situacija, bola i patnje, da je sjajna opomena za sve devojčice i devojke u Srbiji, a i šire, pa ipak nisam ni sanjala da će uspeh biti toliki!“
Mlada spisateljica. Debi knjiga i to odmah – autobiografija. TV lice. Starleta. Rijaliti šou. Ta fela. Sa samog dna moderne, medijske scene, koja je i sva u govnima, spermi i ispovraćanim trodonima i ekeerima. Nije bio baš ni sam siguran, šta je tačno radila, gde je bila, koji će kurac tu. Jebala se sa nekim bogatašem ili više njih, u to je svakako bio siguran. Sedela je prekoputa njega, voditeljka u sredini, svi zajedno za okruglim stolom. Nazovi ozbiljna emisija. On je ovde, kako mu je rečeno, trebao da predstavlja intelektualca, pozitivnu stranu „nove srpske pisane reči“. Gadio se samom sebi.
„Ipak, mnogi smatraju da, pored agresivne medijske kampanje, činjenice da ste u žiži interesovanja tabloida i širokih masa pre svega zahvaljujući nizu seks skandala, na velikim tiražima možete zahvaliti i eksplicitnim scenama seksa koje su možda i prečeste u vašoj knjizi.“
„To je moj živto“, nasmejala se i pogledala ga pravo u oči. Kurvetina pomislio je i nasmešio joj se.
„I vaša knjige su prepune seksa, da li je to nekakav trend?“
Slegnuo je ramenima, bezvoljno. Nije želeo posebno na tu temu. „Ne, ne verujem. Ljudska seksualnost je pokretački motor čitavog sveta, možda i onaj najveći, najjači. Seksualnost nalazimo kroz čitavu istoriju književnosti, pa čak i šire, čak i u antičkoj filozofiji. Kao što je gospođica... Aja Sofija“, zastao je, samo da bi ludost doprla do mozgova ljudi sa one strane TV ekrana, „rekla – to su naši životi.“
„Vaša najnovija knjiga se nije prodala u tolikom tiražu, ali čini se da ne ide loše?“
„To nije moja najnovija knjiga, morao bih vas ispraviti. To je samo moja knjiga koja je poslednja objavljena. Da, koliko znam drugi tiraž se štampa, prevodi se na nekoliko jezika, čini mi se poljski i slovački.“
„Ja sam je pročitala, naravno“, sumnjao je u to, naravno, „ali, da li bi ste zbog naših gledalaca mogli da nam nešto kažete o njoj?“
Oborio je glavu. „To je epskofantastična knjiga, ali je negde moja ambicija sa njom bila daleko veća od samog žanra. To je moj pokušaj da poput kukavice podmetnem jaje, seme ideje ljudima do kojih ona inače ne bi stigla. Znate, nije tačno da danas mladi, čak i deca ne čitaju, čitaju, ali pretežno žanrovsku, lakšu literaturu. Sa druge strane ima dosta onih pretencioznih, intelektualnih drkadžija i snobova koji ne pipaju knjiženost uz koju ne idu pridevi „lepa“ i „ozbiljna“. Hteo sam zbuniti i jedne i druge, prvima pružiti nešto ozbiljnije no što inače gutaju, drugima pokazati da priča o vilenjacima može biti ozbiljnija no kvazi-intelektualno smeće na koje svršavaju, misleći da su time pametniji. Promeniti život ljudima! Povesti ih na duhovno putovanje uz reči i rečenice kao na vrh Tibeta. Razbucati iz temelja žanr epske fantastike i stvoriti novi svet. Spiritualni manifest, izvor nove religije, ako hoćete.“
Voditeljka se nasmejala. „I tu dolazi ona kritika na vaš račun – kažu ljudi: „On je prepotentan, umišljen, možda ti i ne dođe u emisiju, možda ti napravi neku situaciju, umišlja boga i proroka...““
„Vidi... vidite... u Srbiji se i dalje bore dva nasleđa, jedno je jače i tradicionalno – hrišćansko, pravoslavno – drugo izumire, izgubilo je, ali je još uvek jako u našim očevima, majkama, dedama i babama i ponekom mlađanom degeneriku – komunističko, nasleđe samoupravnog socijalizma, kako god da su to partijski zlotvori definisali. I dok su te ideologije, religije, šta god da su, međusobno suprostavljene, a suprostavljene su samo zato što se bore za prevlast nad masom, one su idejno jako slične. I hrišćanstvo i komunizam, sva ta levičarenja, žele samo jedno – jadnog, bednog, malog, sivog čovečuljka savijene grbače. Jedno obećava jednakost i pravdu na onom svetu, drugo te vrednosti obećava na ovom svetu, ali ni jedno ni drugo ne ispunjava obećanja, niti ima nameru da to čini. E, unutar takvog društva, zadojenog tim lažima, ja sam prepotentan, lud i bezobrazan. Naravno da jesam. I još jedno – da ne mislim da sam bolji od većine, ne bih ni pisao. O čemu da piše bedni prosek? O jebačinama svojim?“
„Ovaj... vreme je za EPP. Moramo i mi, dragi gledaoci, od nečega živeti.“
„E, jebiga, nisi morao baš...“, rekla mu je voditeljka.
„Šta me boli kurac“
„A, šta bi trebalo da znači ono na kraju? Je l' to na moj račun nešto?“
*****
„Moja je želja da opomenem svaku devojku u ovoj zemlji na mrak televizije, šou biznisa, na iskvrenost muškog roda, na težak put koji sam prošla. Da stavim do znanja da nasilje nad ženama, nasilje u porodici... na sve te strašne stvari.“
„A, vi?“
Zamislio se. Zašto piše? Samo zato što mora. Zato što dok neku ideju ne zapiše ne može da zaspi. Zato što je previše star da se igra plastičnim vojnicima. Da, zato. Zato što dok piše... dok piše – smeje se, uživa u tome. Pali cigaretu na cigaretu i smeje se. Pliva u svojim haotičnim mislima koje slaže, baca na papir. Zato što ne zna da crta i slika. Zato što ne zna da svira i peva. Zato što nema para i strpljenja da napravi film. Zato piše. Zato što razrešava niz kompleksa. Zato što je on sve samo ne samouvereni skot sa tripom boga, zato što je bednik nesiguran i jadan. Zato piše. „Pišem... da bih inspirisao ljude. Da ih zamislim, zatrujem nekom idejom i pitanjem. Da danima o tome razmišljaju, da danima samo razmišljaju. Ja postavljam pitanja, od njih tražim odgovore.“ Pišem zato što sam tada živ.
„Kao što smo ranije čuli – jak anti-religjski sentiment kod tebe je prisutan, da li si imao problema zbog toga?“
„Ne, ne anti-religijski! Čak ni anti-hrišćanski, to je prevaziđeno, to je jalovo. Evropa je doživela svog Sartra, Šopenhauera, Ničea, Hesea, ne trebam joj ja da serem o hrišćanstvu. Takođe, ja nisam nikakav ateista. To je najdebilniji stav mogući. Ni agnostik, to je prost kukavičluk. Ja ne želim da verujem u svoju neveru. Ja ne želim da verujem da Boga nema."
„Takođe te optužuju za ekstremno desničarske, fašističke stavove...“
„Da. Pa, kritika levih ideja, današnje nazovi-demokratije, američkog imperijalizma, mundijalističkog zla pod nazivom Evropska unija, sama kritika tih pojava je danas jednaka...“
Zazvonio mu je telefon. Lagano ga je, bez blama, izvukao iz džepa. Otvorio poruku.
„Haha, kako si sladak i naporan u isto vreme <3 :D
Čekam te u ovome.“
Uz poruku došla je i slika.
Njegova nesuđena dragana, na njegovom krevetu, u crnim dokolenicama, bez gaćica, sa njegovom knjigom međ' nogama.
Preznojio se. „Šta sam ono pričao?“
*****
„Nesumnjivo je da inspirišete ljude, oboje, ali šta vas inspiriše?“
„Ljubav“, ispačlila je kao iz topa Aja Sofija.
„Sve može biti inspiracija, apsolutno sve. Film je veliki uticaj na mene. Ja čitavog života samo pokušavam zapisati neki ludi postmodernistički film – brzih rezova, kratkih, jasnih scena, složene, haotične strukture, bam-bam-bam. Ljudi, devojke i najmanji, najbanalniji susret, razgovor, događaj... Sve je inspiracija i opstrukcija istovremeno.“
Neka poruka mladim i još uvek neafirmisanim piscima?“
Sofija je dugim noktom – nadogradnaja koja mu se gadila – počešala rupicu na bradi. „Da ne odustaju, da veruju u sebe, da guraju svoju priču do kraja.“
Nasmešio se, kiselo. „Da skapiraju da su govna. Da nikada neće imati stil i ubedljivost jednog Dostojevskog, ni blizu njega. Da baš zbog toga moraju stvoriti neki svoj stil, biti originalni.“
*****
„Vreme je za uključenja gledalaca.“
„Dobro veče, pozdrav za sve u studiju, ovde Milena. Hteo bih da kažem da je Sofija danas prelepa, da je gotovo moj idol i samo da je pitam hoće li biti neke nove knjige'“
„Hvala. Pa, nastavak autobiografije svakako za nekih desetak godina, a za sada imam nekoliko idje aza ljubavne romane. Videćemo.“
„Dobro veče, ovde Miloš, pitanje za Sofiju, kako komentariše ostavku ministra Jovanovića?“
Nasmejala se. „Sve što sam o dotičnom čoveku imala da kažem, rekla sam u svojoj knjizi.“
„Pozdravio bih sve i samo poručio mladom gospodinu – da nije bilo crkve, danas bi bio turčin!“
„...Ja sam istinski zgranuta bezobrazlukom mladog pisca. Nisam čitala njegove knjige, niti ću. I hvala mu što se distancirao od srpske pisane reči. Nije on, ovakav kakav je, dostojan jednog Andrića, Crnjanskog i Kiša. Daleko mu lepa kuća!“
„Sofija, kakav donji veš trenutno imate na sebi?“
„Sofija, da li ste spavali sa Nemanjom u Velikom Bratu?“
„Sofija, da li vas je otac nekada seksualno napastvovao? U knjizi kao da dajete nagoveštaje, ali kao da izbegavate detalje.“
„Sofija, kako se zove vaš plastični hirurg?“
„Genetika, sve je to genetika i rad na sebi.“
Televizija (Vizija jednog teleta)*
Kupljena na stočnoj pijaci modernog doba – u plastičnom mega-super-ultra-giga šopu. Postavljena na sam centar sobe, gde nakada davno bejaše ognjište. Udenuta u izvor života – električnu energiju. Nakačena na antene, muzičke uređaje, kompjutere, igračke konzole, dvd čitače, vhs čitače, kućne bioskope, foto aparate, šporet, mikrotalasnu i frižider. Spremna!
Debeli, masni čovečuljak, koji se nalazi na tek nekoliko evolucijkih koraka daleko od zaraslog, majmunolikog Pećinka koji proždire sirovo mesa, klepa ženu toljagom i kenja sebi u šake - češka se prstima nakićenim zlatnim prstenjem po štrokavim mudima koje sapun ne videše čitavu nedelju. Zeva, njače i riče taj moderni Pećinko. Dosadno mu je... Onako, u gaćama i beloj – sada već od znoja žutoj – podmajci ustaje sa krevata i gega se do kuhinje. Iz vitrine vadi džambo pakovanje čipsa arome ljute paprike. Otvara kesu. Smotan kakav je, dobar deo sadržaja prosipa. Ofucani tepih usisivač nije video mesecima, ali greota da se baci toliki čips. Saginje se. Prdne onako usput. Sad mu pola dupeta viri iz usranih gaća. Ruka leti od poda do usta brzinom gušterovog jezika koji u sekundi hvata skakavca. Za samo koji tren pod je čist. Nema čipsa, nema ni sitnog trunja, a nema ni dlaka. Sve je pojedeno...
Pećinko se vratio u dnevnu sobu. Kako je samo vruće. Uključio je stari, razdrndani ventilator. Skinuo majicu i sad se po krevetu valja samo u gaćama, sa kesom krompira u rukama...
„A, gde je onaj kurac!?“, besno viče. „Deca su ga opet negde zaturila! Jebala ih ona što ih rodila! GDE JE?!“
Svojevrsi nastavak polnog organa, zamenu za erekciju i orgazam, pronalazi ispod hrpe prljavog veša što bleji u ćošku prostorije. Ah, kako je samo lep. Crn i sjajan poput monolita iz Odiseje Svemirom. Dug i debeo kao pošteni kurac u vozdignutom stanju. Sa stotinom sitnih, lepih, šarenih dugmića s kojim čovek svašta može da radi. Da menja kanale, da ton i sliku podešava do sitnih crevaca, da pušta filmove, da... menja kanale. Ah, daljinski upravljač - dokaz da Bog zaista postoji!
Sa krezavim osmehom, Pećinko se vraća svom zgužvanom krevetu. Sa sjajem u očima gleda u daljinski upravljač. Kako glupo ime, pre mu odgovara čarobni štap! Oprezno pritiska crveno dugme. Ogromni, moderni, precenjeni LCD televizor škljocnu, zazuja... na ekranu se lagano pojavi savršena slika bez snega, podrhtavanja, nezgodnih linija i svih ostalih vidova smetnji. A, zvuk, kristalno čist trešti iz skupocenog jedan plus sedam kroz devet puta deset sistema, koji je s puno pažnje, čitavo jedno popodne, raspoređivao po sobi.
Obična antena našem Pećinku odavno je postala upravo to – obična. Uveo je on kablovsku, i sad plaća nemalu pretplatu. No, i to mu posta nedovljno. Kupi on i preskupu satelitsku atntenu... Ali, avaj, kud ide tele nek ide i uže i keš i vizija, sad je uveo i brzi internet kako bi mogao gledati televiziju i preko mreže. Sad ima šesto šezdeset i šest kanala. Šesto šezdeset i šest koraka do zabava, sreće i raja na zemlji.
Pećinko kreće sa šaltanjem tv programa. Na prvom političari, na drugom političari, na trećem neka debela kokoška sa svojim gošćama debelim kokoškama kokodače o pra-vima žene, razvodu, trudnoći i raku sisa. Na četvrtom crtani film, na petom životiunje, na šestom narodne pevaljke. Tu se zadržava par trenutaka. Ona što zeva na blještavoj bini ima sise tolike da vola može ubiti s njim, a gaće – crne tange – malo-malo pa sevnu. Na sedmom programu neki buđavi film, na osmom političari, na devetom debela krava sa svojim gošćama debelim kravetinama muče i njače o ženskim pravima, ženskoj modi, šminki, trendovima, sandalicama, torbicama, gaćama i ulošcima. Na desetom izveštaji sa ratišta sa, za našeg Pećinka predalekog, bliskog istoka. Sa jedanaestog kanala smeši se neki nabildani kreten bez kose i sere o zdravom životu, na dvanaestom je neka sapunjara na španskom. Trinaesti, četrnaesti, petnaesti i šesntaesti su natrpani sportom... Dvadeset i deveti - još razgaćenih, sisatih pevaljki. Trideset i peti je non-stop porno kanal. Evo upravo sad neka plavuša puši nekom ćelavom, brkatom liku koji stenje na nemačkom, dok u pozadini konj jebe jednu rasnu crnku koja puši keru koji se balavi sa jednom riđokosom devojkom koja levom rukom drka nekom crncu, koji u dupe neke debele ženšturače nabija ogromni žuti dildo... Četrdeseti kanal je o stranoj kvazi rok muzici i stranim kvazi rok muzičarima koji se hvale svojim gajbama i kolima. Stotinu pedeseti program o kišnim šumama Brazila. Na dvestotom programu kenjaju o našem putu u evropsku uniju... Na tristotom kanalu još malo pornjave - na sitnoj i nikakvoj belikinji iživljava se pet crnaca sa polnim organima prosečnog konja...
Kanal sa rednim brojem 666 - neka sisata dronfuljetina i neki propali pisac, glabaju o svojim knjigama... Pospan, propisno ubijen u pojam, Pećinko ispušta daljinski upravljač na pod, mumla nešto sebi u bradu, okreće se i tone u san o televizoru dijagonale sto inča i izboru od hiljadu i šesto šezdeset i šest kanala...
Kraj
Njihova soba,. Preko matorog „EI NIŠ“ televizora zalepljen je poster ružnog Vudi Alena iz mlađih dana. Zagrljeni, gledaju u njega. Razbijeni, preparirani. Dobar šit.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
HA!
„Jednom si napisao da je Bog pisac“, počela je tiho, sa licem zarivenim u njegove grudi, „da je svet samo njegova knjiga, jedan od.“
„Mhm“, poljubio je temen njene glave. Kosa joj je mirisala. Sveže oprana. Nekakav indijski sapun. „Koristi ga i ti, vidiš da ti se kosa proredila, vidiš da dobijaš auto-put na sred glave!“
„Ako je zaista tako, šta smo mi? Ti i ja? Glavni likovi ili tek sporedne, jedva razrađene role? Junaci silnih vrlina i sa ponekom simpatičnom manom ili neki jedva zamišljeni, magloviti duhovi, tu samo da popune prostor?“
Ponovo ju je poljubio i jače stisnuo. To nije znao. Znao je samo da je ona bila svaki njegov ženski lik - ikada izmaštani, ikada napisani, ikada stvoreni.
*segment Televizija (Vizija jednog teleta)
je stara priča, napisana 2010. godine
No comments:
Post a Comment