„Aj se pojebemo?“
„Mrš u pičku materinu, seljačino jedna!“
„Ali...“
„Mrš!“
*****
„Šta bi radio da je smak svet? Iz fazona, da je za tri dana smak sveta, kraj civilizacije, kaput, ende, nema dalje, ćao, ćao, pušite kurac?“
Pitanje ga je morilo, kidalo već danima. Pitala ga je petak veče, napušena i pripita. Poput nekakvog crva, parazita, sonde za gastroskopiju, ušlo je u njega, duboko i bolno. Obuzelo ga celog i pokidalo. Nije mu prvi put, nadao se ni poslednji da nekakvo pitanje, zagonetka ili bilo kakva mentalna zavrzlama sasvim poremeti njegov učmali svet. Verujući za sebe da je inteligentan, ne posebno ponoseći se time, već priznajući prostu činjenicu, nije dozvoljavao niti jednom pitanju da ostane bez odgovora.
Smak sveta. Tri dana. Konačnost. Ograničenost. Svesti čitav makar maglovito planirani život u tri dana? Čak i da nema nikakvog plana, ima želja, snova, nadanja koja bezbrižno smeštamo u... sutra. Tamo gd euvek ima dovoljno vremena i verovatnoće da se i najluđa maštanja ostvare. Sutra. Prekosutra. I nema više? Je l' beše nemamo legitiman naziv za dan polse prekosutra? Je l' to predaleko u budućnosti za većinu ljudi?
Dan je čudo. Dešavalo mu se da za dan, odnosno noć zatvori četiri kafana, ode na tri svirke, pojebe isto toliko devojaka, promeni pet gradova, šest autobusa, četiri para gaća. Dešavalo se, zaista jeste, ali ti dani su samo bili ostrva čudesa, upamćeni spektakli između mora očaja i pustare zaborava. Pored tih slavljenja vrednih dana, bilo je bezbroj onih identičnih, smrtno dosadnih, proćerdanih. Vukao ga je rulet, ta prosta pedeset—pedeset verovatnoća. Crno ili crveno. Pobednik ili pokojnik. Prosto. Ta verovatnoća je čudesna i blažena. Poštena. Verovatnoća da njegov dan bude zabavan, lep, ispunjen, rekao bi, svakog jutra bio je devedeset-deset, u korist toga da jednostavno – neće.
Sutra, prekosutra, kaput.
Juče, prekjuče, onaj-treći-dan. Valjda ni sećanje ljudsko nije ništa dublje i temeljnije od planiranja. Prekjuče nije spavao. Juče nije spavao. Danas nije spavao. U sobi dve prazne flaše viskija. Desetak paklica cigareta, sve različite, voleo je menjati svoj otrov. Možda zato nije mogao da se skrasi sa nekom devojkom? Kosu nije prao, bila je masna, smrdljiva i slepljena. Zabradavljeno lice. Podočnjaci.
Tri dana nije spavao, četvrto jutro je opsovao, seo za računar i počeo pisati priču... o smaku sveta.
*****
„'Aj se pojebemo, bre!“
„Odjebi majmunčino, nema te sto godina, koji kurac sada hoćeš?“
„Pa, da se pojebemo. Uskoro će...“
„Mrš u pičku materinu!“
*****
Na nebu je sumorno svetlela poruka. Odbrojavanje do kraja civilizacije. Počelo je pre nešto više od sat vremena. Brodovi su se pojavili nešto ranije, pre možda mesec dana i mirno su stajali nad našim nebom, iznad svakog većeg grada na zemlji. Stajali, ćutali i posmatrali. Onda je došla poruka.
„Za tri dana biće izbrisana ljudksa rasa. Samo ona. Sa lica zemlje. Potpuno. Određene vrste primata i delfini će biti stavljeni na dalji monitoring.“
I onda se pojavio sat. Umesto unapred, išao je ka nuli.
Odbrojavao.
Lagano.
Prebrzo.
*****
U bankarskom sistemu zemlje, pa i čitave planete, nastao je potpuni haos. Verovao je da su jedino poslovično hladnokrvni i savšreno profesionalni švajcarskji bankari, sa svojim skladištima, sefovima i trezorima pod samim alpima, sa spektakularnim sistemima obezbeđenja, hlađenja, konstruisanim tako da verovatno prežive nuklearni rat, pad meteorita ili biblijski potop, uspevaju da posluju u haosu i gunguli poslednjih dana.
No, banke nisu jedine u kojima vlada ludost i nasilje. Vsakako nije imao nameru ić tamo, po svoj novac, niti ostati ovde, među ljudima kojima je presuđeno, kojima otkucava, koji sa time ne mogu da se pomire.
Ne čeka previše. Broji svoje poslednje novce, sklonjene na nekoliko mesta po kući, kupi i ono sitno i beznačajno. Sve.
Gde sa tim? Šta sa tim?
Šta, uopšte, znači novac na kraju sveta?
Zavtreo je glavom. Verovao je da je moć novca neograničena, hranjena ljudskom pohlepom, vredće novac sve do samog kraja. U ranac je potrpao svu hranu što je imao u frižideru.
Podigao zavesu i pogledao na ulice.
Policija je izašla, demonstranti razni, jedni predvođeni popovima, drugi studentima, treći sindikalnijm predstavnicima, četvrti vođama navijača... Tukli su se pod njegovim prozorom. Sirene, alarmi, vika, plač. Helikopteri.
Pokušaće da stigne do mora. Novembar je mesec i čini se savršeno vreme za more. Boljeg svakako neće biti. Dovućiće se nekako do njega, već, autostopom. Sesti na obalu i tu sačekati kraj.
*****
„'Aj se pojebemo!“
„Ti si? Čekaj, mi nismo nikada?“
„Ne.“
„Pa, 'ajde, mogli bi. Čekaj da vidim raspored. Šaljem ti poruku...“
Drugar se smejao. „Koga si to zvao?“
„Mariju.“
„Šta, jebaćeš?“
„Naravno, sva tri dana ću jebati, samo to ću raditi, pitaću svaku ribu koje se setim, koju sam ceo život hteo pojebati, ma i potpuno nepoznate, na ulici, bilo gde. Hoću da crknem od iscrpljenosti, od pičke, ako je ikako moguće. Na nekoj plavuši, da izdahnem.“
*****
„Predsednik vlade podneo ostavku.“
„Neredi na ulicama Beograda. Potpuni haos u bolnicama. Bezbroj mrtvih i povređenih. Većina lekara nije ni došla na posao.“
„Policija, makar ono malo što ih je istrajalo na radnim mestima, se bori da smiri situaciju. Nemmao ljudstva, a među pučanstvom vlada strah i panika. Broj pljački i silovanja je verovatno deset, dvadeset puta povećan.“
„Poslednje dane provedite sa porodicama, u molitvama Bogu. Službe i molebani će biti stalno održavani u svim crkvama i hramovima širom zemlje. Molite se za spas duše, oprost grehaova. Oprovedite poslednje dane u miru sa Bogom, ljudima i sobom.“
„Zanimljivost iz sveta. Andrej Vozjackin, amerikanac ruskog porekla, vođa satanističkog kulta koji je predviđao skori smak sveta, ubio se danas sa svim svojim sledbenicima. „Konačno vidite da smo bili u pravu“, poručio je medijima i dodao: „Mi pred vladara našeg Lucifera hitamo nasmejani i prvi!“
*****
Na ulici si. Levo i desno, iza tebe su tvoji drugari. Zastave crne i crvene visoko se vijore. U šaci, na kojoj je istetovirano zaokruženo slovo „A“, držiš bejzbol palicu. Dobar deo života proveo si koristeći tu palicu, bez d asi ikada ne igrao, već i na televiziji gledao bejzbol.
Na drugoj strani su oni.
Između vas, visoko na nebu, kao graičnik je brojčanik koji odbrojava poslednje dane.
Vi i oni.
Anarhisti i nacisti.
Antifašisti i anti-antifašisti.
Ortak pored tebe urliče i jurca napred. U tuču.
Jebi im mater, poslednji put. Keziš se. Krezav si. Fale ti dva prednja zuba. Nos ti je slomljen i elastičan. Telo ti je u ožiljcima.
Napred!
Za ideologiju!
*****
"Gospođo, smirite se. Hirurg Marković je meni rekao da će Vas primiti. Morate razumeti, gužve su, on jedini radi - svi ostali su prosto otišli kućama, da sačekaju kraj sa porodicama - a, verujte mi - niste jedina žena koja želi da smak sveta dočeka nevina. Vaša rekonstrukcija himena biće odrađena, sada sedite, sačekajte i opustite se."
*****
On se moli, kleči. Klanja se Alahu. Ceo dan, bez prekida. Nije jeo. Samo je par puta liznuo malo vode, što mu je neka dorba duša prinela. Provešće tu poslednje dane, poslednje sate, poslednje trenove, sve dok ga sila sa neba ne poseče, ne pokosi.
Čitav dan udara, tutlji, trese. Rat divlja. Poslednji rat. Jevreja i muslimana.
On ne primećuje, on je odavno u svom svetu molitve. Mantre koju hipnotisano ponavlja. U savršenom skladu uma i tela - klanja se, ponavlja reči. Odsutan za ovozemaljksi svet. Ne primećuje da su detonacije sve bliže. Da ljudi urliču na arapskom „Povlačenje, povlačenje!“, da pojedinici ustajui beže napolju. Ne čuje granate koje maše džamiju. Onu koja je pogodila... nju je bilo kasno da čuje.
*****
Čudnovato je to.
Ponekada vam neki film ili knjiga, i pre nego što je pročitate, uđe u glavu. Čujete od druga, od devojke, pročitate negde, nekog cenjenog recenzenta, stvorite sliku u svojoj glavi. Sopstvenu predstavu o tom delu i posle vas je strah da pogledate/pročitate, u strahu ste da će vas razočarati, da neće biti ono što ste zamisli.
Kažu da Hajdeger sve do trideset i neke nije pročitao niti jednu celu hegelovu knjigu. Tako ni on nije nikad ado kraja nije isčitao „Zaratustru“. Samo je nekoliko puta počinjao. Čitav životje posvetio tom delu. Na temeljima toga osnovao kult, religiju, stil života, političku ideologiju i stranku, a nikada nije pročitao do kraja.
Gledao je na sat na nebu.
Svakako je imao vremena da je pročita.
U panici je yvao drugaricu.
„Da?“
„Brzo, film koji moram pogledati pre smaka sveta?“
„Apokalipsa Danas!“
„Haha, da! Nisam taj pogledao. Album muzički, za poslušati?“
„Ne znam to. Opanji Musorgskog. Dolazim ti kasnije, važi?“
*****
Već je sigurno dva-tri minuta stajao pred vratima jovanove kuće.
Srce mu je ludački mlatilo, znojio se, a kažiprst, spušten na zvonce, mu se nekontrolisao tresao. Puls mu je toliko skočio da mu je bubnjalo u ušima, poput večitog derbija na „JNA“. Jovan je bio, kako bi se to reklo, varoška pederčina. Svi su to znali, on je bio praktrično jedini koji je to javno priznao, čak je bio aktivista nekog njihovog pederskog udruženja, svakako finansiranog od strane neke jevrejske, masonske ili slične inostrane organizacije.
Nemanja je, gutajući bolnu knedlu, konačno pozvonio.
Nemanja je progutao svu njegovu spermu. Gotovo je pohlepno pazio da ne prolije niti jednu kap. Jovanov kurac je, neočekivano, bio velik, debeo, a seme je obilato pokuljalo.
Pridigao ga je. Približio svoje usne njegovim. Nemanja ga je žustro, žustrije nego što je želeo, odgurnuo od sebe, „Izvini... je l' može bez ljubljenja?“
Klimnuo je glavom. Jako ga stisnuo za ruku, izvrnuo je i okrenuo ga. Uhvatio ga za dupe i zario nokte u meso. A zatim zario i svoj...
Pušili su cigarete, doki su ležali na krevetu. Goli i smežuranih kurčeva.
„Jebiga... uvek sam maštao o ovome, ali sam se plašio. Valjda sam se plašio da će mi se dopasti.“
„I? Izgledaš kao da ti se jeste dopalo?“
Klimnuo je glavom. Blago je crveneo u obrazima. Zar je moguće osetiti stid pred osobom sa kojom si se upravo jebao?
Jovan je to primetio, lagano se nasmešio i levom rukom posegao za nemanjinimtestisima. Lagano ih je mazio.
Treka tada je Jovan primetio kratak, ali dubok ožiljak iznad nemanjinog desnog oka. Dodirnuo ga je vrhovima prstiju. Nežno. „Odakle ti ovo?“
Oklevao je. „Znaš... čuo si sigurno. Neka hulja. Navijači, šta li su. Pretukli su me pre dve godine. To je pivska flaša. Kažu lekari, dobro sam prošao.“
Klimnuo je glavom, otrgao se i počeo da traži svoje gaće.
„Šta ti je odjednom? Gde ćeš?“
„Idem. Žurim“, rekao je Nemanja.
On je bio taj koji ga je udario flašom.
*****
„Aj' se pojebemo?“
„Mislila sam da se nikada nećeš javiti. A... nisam imala hrabrosti da okrenem ja tebe.“
„Je l' to znači „da“?“
„Mhm.“
Njena stopala na njegovim ramenima. Njene ruke na njegovim leđima. Nokti u njegovom mesu.
Njegov kurac u njoj. Njegove ruke pod njenim leđima. Njegovi nokti u njenom mesu.
Njen pogled prikucan na njegovim očima.
Njegov pogled prikucan na njenm očima.
Kao nekada.
S njom nikada nije mogao žuriti i biti agresivan. Čak i kada bi, pri vrhuncu vrištala na njega, da udari jače, brže.
Gotovo ritualno sporo, posvećeno.
Kao nekada.
Samo se stropoštao preko nje.
Samo je izdahnula ispod njega.
Ostali su spojeni.
*****
Musorgski. „Slike na izložbi“. Trese avetno pustu zgradu u blizini groblja.
„Gde su svi?“
„Razbežali se. Na selo. Na ulicama, kradu i biju se. Većina je, pak, u skloništu dole. Valjda, umesto smaka sveta, čekaju „NATO“ avijone.“
Smejala se. Podigla je čašu visoko. „Za ljudsku glupost!“
„Za ljudsku glupost.“
Otpila je predugi gutljaj. „Dobar je.“
„Taj sam kupio onomad kada smo bili u Češkoj...“
„I još ga čuvaš?“
„Da. Viski ne valja da stoji otovren. A, ovaj je čekao posebnu priliku.“
„Smak sveta, a? Svakako poslednja prilika.“
Čutao je nekoliko trenutaka. „Ne... Ne tu priliku. Znaš, uvek sam mislio da ću te oženiti.“
Malo mu se približila, cimajući sosptveno dupe po ofucanom parketu. „Znaš da nikada nisam bila za brak. Ali, da, da sam s eikada udala, bilo bi to za tebe. Izgleda da nije bilo vremena...“
„Ima vremena.“ Pružio je ruku ka njenoj kosi. Uhvatio njen debeli rep i povukao crnu gumicu na dole. Previo je na pola, čineći od kruga osmicu, zatim ju je rotirao za devedeset stepeni, stvarajući simbol za beskonačno, kroz jednu rupicu provukao je svoj domali prst, pa zatim pružio gumicu ka njoj. „Udaj se za mene!“
Smešila se, dok joj je suza klizila niz obraz.
Spojeni samo tom gumicom ležali su na podu. Muzika je treštala.
„Sećaš li se onog dana, na onoj trešnji, kada smo ih krali?“
„Ono kada nisi smeo da se popenješ, pičko. Kada sam ja bila na drvetu, u haljinici, a ti bio dole i gledao moje gaćice?“
„Da.“
„Kada je onaj ludi deda pucao iz vazdušne puške na nas? Kada sam se zakačila za ogradu, posekla i kada si me nosio do kuće? Sećam se. Svakog trena se sećam.“
„Čekaj.“
Ustao je, podižući i nju – nije želeo da zvuče prst iz gumice - otišao do računara i promenio pesmu. Pustio je „Majdan“, „Block Out“.
„Kad god ne mogu zaspati – a ti znaš da patim od nesanice – pustim ovu pesmu i sećam se tog dana. Zaspim u roku od odmah. Kada si poslednji put bila na drvetu?“
Zagrlila ga je. Izgubila svest. Pala kao pokošena.
„Dunav će postati more, podaviće sve.“
***Kraj***
*****
Nije imao jak, zadovoljavajući odgovor na pitanje koje ga je morilo.
„Šta bi radio da je smak sveta za tri dana?“
Avaj, priču je završio, nije bio siguran da je valjana, ali je bila gotova. Pisao ju je... tri dana.
Smak sveta se, možda, već dogodio.
No comments:
Post a Comment