Trougao, Ljubavni - Čarobnica, Vilenjakinja, Boginja (iz "Ciklusa Mržnje" Poglavlje Osmo)

                                                           "Volim te. Jebaćemo se u paklu!" -  Andrea Voič, spaljena na lomači 1192. godine Novog Početka zbog dokazanog protiv prirodnog bluda, reči je uputila svojoj ljubavnici koja je izgorela tik uz nju.

Esteri


Posmatrala je borbu dva čarobnjaka pod njom. Sedela je na maglooblaku sa svojom učenicom Iren, koja je čučala i glavom izvirivala preko ivice malene, meke površine magičnog oblaka.
Čarobnica, po esterinoj proceni, mada nije najbolje prepoznavala sitnije razlike u ljudskom uzrastu - svi su oni njoj bili slični - nije bila starija od dvadeset godina. Možda samo petnaest. To je za ljudsku rasu, koja je pogano prkosila zagrljaju smrti, tek dete. Da li su joj one ogavne dlake počele rasti po telu, zapitala se Ester, mahinalno je rukom prešla preko svoje savršeno glatke vagine.
Retko kada je imala prilike da vidi ovako nešto, još ju je ređe to zanimalo. Ljudi. I njihova magija. "Odvratno je", progovori napokon. Malena Iren se trže i pogleda je.
Iren je... pa, praktično otela kada je napuštala Stakleni grad. Kada je iz njega bežala. Nije želela da je ostavi njima i njihovom springvodu.
Springvod... vilenjački izum koji je, inače narodu kratkog veka, doneo praktičnu besmrtnost na nivou čitave ras - sva saznanja, iskustva, sećanja svakog pojedinca sabirana su u springvode i kasnije deljena mladima. No, u dodiru sa Istinom i Majkom Esteri je saznala više o springvodima. Saznala i uništila, za sada, dva.
"Šta je odvratno?", upita vilenjačka devojčica, koja beše naga baš kao i njena učiteljica, tihim glasom, kao da se pribojavala da će je magovi daleko ispod čuti. Ona još nije u stanju ni da pojmi svu moju snagu, pomisli Ester, gotovo uvređeno.
"Njihova magija, Iren. Neki vilenjački učenjaci je nazivaju mekom ili niskom, ali ona je zapravo prljava, ružna i primitvna. I štetna. Osećaš li?"
Iren se namršti, zatim zaklopi oči, da bi na posletku odmahnula glavom, crveneći. Ništa strašno, dušo. "Onda gledaj detaljnije. Taj čovek u odori. On je ljudski nekromanser ili rezuraktor ili usudnik, kako li ih već danas i u ovom delu sveta zovu. On... Vidi, Iren, svi oni kradu svoju moć. Oni su...", Esteri zastade. Ispruži ruku i zapeva tiho. kroz nekoliko trenutaka na njenu ljubičastu kožu sleteo je poveći komarac, koji se inače hranio ponajviše krvlju domaćih krava ili raznolike krupnije divljači - makar one divljači koju ljudi nisu istrebili -  retko napadajući čoveka - bio je prevelik i prespor za tako nešto. Sleteo je mirno, bez trunke straha. Crne boje sa belim štrafticama, gotovo ličeći na one čudne divlje konje sa dalekog juga. Nogice su mu bile tanke i u čudnom, izlomljenom položaju, tek lagano je dodirivao njenu kožu. Spustio je glavu i zario oštar vrh. Počeo je piti krv. Pio je i pio. Iren je gledala kako mu maleni stomačić raste i poprima plavičastu boju vilenjačke krvi. Pio je i pio. Stomak je već bio ogroman. Pio je i pio. Lagani zvuk pucanja. Krv je isprskala. Komarac je bio mrtav, ubijen sopstvenom alavošću ili? "To si bila ti!", zaključi Iren.
Esteri klimnu lagano. "Takvi su ti ljudski magovi. Oni piju, otimaju i kradu moć u ogromnim količinama i na kraju uvek od moći ginu. Gledaj dole. Čovek u odori nema izvor moći. Nema ljudi od kojih bi mogao piti, možda može otimati malo iz drugih stvari ali nije tome vičan. Sigurno je da ovde nije očekivao borbu."
Esteri i Iren su bile na maglooblaku usred ničega, nedaleko od reke Morave, na njenoj južnoj obali, daleko od ljudskih postojbi ili vilenjačkih letećih gradova. Patuljci iz ovih zemalja bejahu proterani odavno. Kako su ljudi zvali ovu svoju krajinu? Čekija. Glupog li imena.

Šta uostalom dva maga mogu ovde tražiti?
Esteri i Iren su ovde završili bežeći od vilenjačke potere. Naravno, Esteri, najmoćniji živi vilenjak, je mogla istu tu poteru lagano zgromiti, spaliti, baciti u samo središte zemlje, nazad Majci, ali to prosto nije želela. Ne ubijati je bio tako determinisan, prek i konačan stav, zapovest ili stil života, ubijati što je manje moguće je njoj bilo sasvim dovoljno. Ubijati što je moguće manje vilenjaka, makar.
"Učila sam te, magija je red, prirodni zakon. Jedan naš drevni učenjak je tačno utvrdio silu kojom zemlja privlači masu k sebi, na primer. Drugi je pak, doneo Zakon akcije i reakcije. Treći, u svoje doba proglašavan ludakom, je tvrdio da je sva energija i sva materija - sve u našem Univerzumu - konstantno. Da smo svi, zapravo, drevni i sačinjeni od malenih čestica koje su stare koliko i vascelo postojanje. Sve rečeno je primenljivo na magiju. Može se tačno izmeriti koliko je energije potrebno za bilo koju akciju, koliko izvorište, koliko neka akcija nanosi štetu i kakve će posledice imati na ovaj svet, odnosno na energetski-eko sistem. Pak, ljudi ili to ne razumeju ili ne mare. Divljaci. Prljavi."
Esteri ućuta i nastavi da posmatra borbu pod njima.

Dok je bilo jasno kako je čovek u odori slab, istrošen i nespreman, devojčica koja se borila protiv njega je, pak, isijavala moć. Bila je puna i... igrala se sa nesretnikom, Esteri shvati. Svakako dvostruko mlađa ili više čak, poigravala se. Mogla je završiti sa ovim još pre deset minuta. Mučila ga je kao mačka miša, željna vežbe i dokazivanja. Dete, bahato dete, pomisli vilenjakinja. "Njihova magija nije uređena. Haotična je i po našim merilima jako čudna. Oni smišljaju razne škole, pravce, ideologije, ali je sve su to bedni moralistički pokušaji, da opravdaju ono što čine, bez ikakvih naučnih osnova. Iako je ona, pokaza Esteri na devojčicu, "toliko moćnija, nikada se ne zna. Borba dva vilenjačka maga je poput partije kartične igre u novac - sa jasno definisanim rpavilima, splet znanja, umeća, blefiranja, nagađanja i kockanja. Ovo, ovo je nalik borbi na život i smrt zarobljenih ljudi u blatnim arenama, gledala si makar jednu od njih?"
Iren se blago namršti, pa klimnu glavom. Zaista odvrtani prizori. Ljudi bi se - najčešće jedna na jedan, ali nekada i u timovima - goli i goloruki rvali i davili u blatu do kolena sve dok neko ne bi izdahnuo i sve to za zabavu, navodno, uzvišene vilenjačke rase. Čak je i njoj, detetu, bila očigledna iskvarenost svega toga.

Devojčica je skakutala u visokim lukovima oko čoveka u odori. Esteri je videla da je on zarobljen - debeli, braon pipci su se obmotali oko njegovih nogu. Bila je naturolog, između ostalog. U šumi? Njen teren. Jadnik zaista nikada nije imao šansi. Devojčica je skakutala onda prasnu nešto i čoveku u odori spade crna kukuljica otkrivajući dugu, ravnu, crnu kosu. Još jedan prasak. Kosa mu se pretvori u... cveće. Čuo se razdragani, piskavi smeh devojčice. "Pogledaj tamo!", naredi Esteri svojoj učenici. Pokazivala je na svenulu travu nedaleko od mesta borbe. "Odatle crpe svoju moć. To je samo trunčica."
"Zar oni ne skladište svoju moć?"
Esteri klimnu glavom, zadovoljno. "Skladište. Mogu koristiti i svoju sopstvenu moć, moć svoje duše. Ali gade je se ili plaše ili.. duše nemaju. Ne znam šta je sa zalihama onog čoveka. Možda samo čeka."
Devojčica je nastavljala da skakuće i počela da pevuši nešto. Esteri malko pojača svoj sluh.
"Oj Vesna, Vesna, proleće rano,
Oj, Vesna, vesna, zelena grano,
Oj, Vesna, Vesna..."
Primetila je bes i uvređenost na licu zarobljenog čoveka.
Devojčica prekinu pesmu, osta u vazduhu, lagano prkoseći snazi privlačenja Majke Zemlje. "Ostavljam te ovde, svešteniče Lažnog Boga. Uživaj u zelenilu!"
Esteri otvori usta. "Toliko moći, toliko smrti nizašta. Bahatost. Ta trava, to poljsko cveće, mrtvo nizašta. Ljudi."
Želela je Esteri istog trena da se udalji, ali onda je ugledala još čudniji i neshvatljiviji prizor. Malena devojčica je prišla delu poljane na kom je trava bila svenula i mrtva. Sagla se, isružila dlan leve ruke i... travi se vraćala jarko zelena boja, uspravljala se, cveće je otvralo svoje beživotne latice, od jednom nanovo prepune vodom i životnom energijom Majke Zemlje. Ona je svoj dug... vratila, pomisli Esteri.
"Idemo dole!", viknu Esteri, pritom ne iznenađujući i Iren, ali i samu sebe.

Doskočila je ispred mlade čarobnice. "Zdravo, ja sam Anora", relče devojčica sasvim mirno. Znala je da je posmatram, zaključi Esteri.



Vesna


Kako se oseća pali Bog?
Zaboravljena boginja?
Zarobljeno otelotvorenje moći prirode?
Posramljenost, bes, strah sva ta ljudska, ružna i nesigurna osećanja su daleko. Njoj sasvim nepojmljiva. Strana. Nesposobna je za njih, baš koliko su ljudi nesposobni za makar delić njene moći. Pa, opet. Eto je tu. U kavezu. Zarobljena.
Zarobljena?
To je fakat. Njenim vernicima nije bila potrebna čvrsta činjenica za veru. njeni vernici su bili budale. Ona je jasno imala dokaz njenog poraza - kavez, bele odore oko kaveza i čudnovata zavesa prebačena preko nje i njenih izvora moći. Zarobljena. Pobeđena. Pa, ipak nije mogla poverovati.
Konflikt na toliko nivoa njene svesti. Boginja, vrhunski razum, oslonac u filozofiji logike, pa opet ne pojmi tako prostu i logičnu situaciju - ona u kavezu jendako ona zarobljena.
Haos u njenoj glavi. Odsečena od moći. Poput ratnih bubnjeva izumrlih orkova. Tutnji i dobuje joj u glavi. Oseća masu svog silnog mozga kako udara o lobanju. Želi d aiskoči napolje. Jak pritisak u očima. zuji joj u ušima. Vrištala bi, samo da može.
Bes. Strah. Posramljenost. Ništa od toga samo zato što ona nije mogla da poveruje u svoju situaciju. Sama ideja da su se ljudi digli protiv nje i zarobili je njoj je nepojmljiva. Nije sanjala. Bogovi ne sanjaju. Oni žive svoj san. Nije ovo bila ni vizija budućnosti, čak i da jeste, razmišljala je, ponovo bi bila jednako neshvatljiva i nezamisliva. U sadašnjosti ili u budućnosti ljudi koji ustaju protiv nje i pobeđuju je bili su jednako neverovatni.
Da li je zaista tako?

Bahatost. Hiljade godina moći. Bahatost. Slepilo.
"Naše vreme ovde je prošlo!", ponavljao je Svarog, njoj i svim ostalim bogovima. Nisu mogli da poveruju.
Kada bi Bog izgubio veru u svoju moć više ne bi bio Bog. Uvek je sve u vezi sa bogovima, religijama nerazdvojivo sa verom. Očigledno, jelte. Beskrajna, silovita samouverenost Boga i što mizernija samopouzdanje njegovih vernika. Što manje običan smrtnik veruje u sebe, više će verovati u nju. Moliće se njoj i tako nesvesno je hraniti svojom dušom.
Zasmejala se. Čak i u tu, u kavezu, sputana nevidljivim i vidljivim lancima, pogrbljena i prljava, smejala se gluposti ljudskog roda i njihovoj samoj genijalnosti. Siliti se pred ljudima, tako malim i glupim, prikazivati se i nazivati se bogovima. Plašiti ih i očaravati, istovremeno i naizmenično. Naterati ih na poniznost i dan eprovedene u molitvama. Molitvama koje, pritajno, otimaju komadiće duše i direktno šalju njima, bogovima, ostavljajući samo blagoslovenu otupljenost, koju su nesretni ljudi mešali sa duševnim mirom.
"Među ljdidma diže se novi Bog, Jedini Bog. Izmišljen sasvim, ali ko mari? Sila im propoveda da postoji, piše molitve i obrede. Mole se nepostojećem bogu i... osećaju se lepše, hrabrije, jer snagu više ne daruju nama. Kako je to genijalno. Ti novi sveštenici su nam doakali, mudriji su čak i od nas! Da li su shvatili? Dali su konačno shvatili koje su budale bili sve ove vekove?" Svarog je sumnjao.
Niko ga nije slušao. lažni bogovi su se dizali i ranije, svakih par decenija, pojavila bi se neka sekta, među ljudima ili pak neki filozof, mislilac koji bi tvrdio d asu bogovi ili mrtvi ili nikada nisu ni postojali, tako neka neizmerna budaletina.
Jasno je da je ovo izuzetak, ovo novo bogohuljenje je pustilo korena. Ljudi su se tom novom Bogu masovno klanjali. Vesna je prvi put, tu u kavezu, ozbiljno razmišljala o njemu. Toliko molitvi upućene samo jednom Bogu!  Drhtala bi, d aje njeno božansko telo sposobno za drhtanje.
Šta ako taj Jedini Bog postoji?
Tolika moć skupljena u jednu tačku.
Pre je bila zavidna i gladna, nego li uplašena tom mišlju. No, nije im tako silni Bog ni bio potreban...
Jedini Vladar i Jedini Bog i njihovi Sveštenici. Ljudi u odorama koji su je zarobili. Njihova združena moć. Egregor. Bogovi nikada to nisu razvili. Nikada to nisu ni želeli da razviju. Ideja da deli ili spaja svoju moć sa Moranom joj se gadila. Ne bi to činila ni sa Svarogom, čak ni sa Jarilom, bilo kojim drugim Bogom. Odvratno.
Ne postoji Jedini Bog, ubedila je sebe vesna.
I otvorila oči.

Posmatrao ju je neki čovečuljak. Bio je lep, čak i po merilima Boga. Visok, vitak, osećala je žilavo telo ispod njegove neugledne, prljave odeće. Srećom, nevidljivi sveštenički lanci sputavali su i njena čula. Vid je još i bio dobar, videla je sasvim jasno tužno lice tog čoveka čak i u mraku, ali nije osetila njegov smrad ili smrad čitavog tog mesta, tog odvratnog grada malih ljudi. Lada je zamerala svima što se ne spuštaju međ' ljude češće. Kako to da čini kada ih se gadi? Koliko nedostojna stvorenja. Imali su javne klozete po ulicama - iznad dubokih jama skucali bi par grubo izdeljanih daski, okačili par krpara i svi bi mogli da im vide lica dok sede i seru. Mnogi nisu imali ni toliko pristojnosti - pijani bi, naslonjeni na neki zid ili drvo, pišali na sred grada. Češće zid, drveće je bivalo retko unutar kamenih zidina. Pa, svaka, i najdivlja, šumska zver to čini sa više dostojanstva, osamljena, makar. Naravno, ničeg dostojanstvenog u žvakanju, gutanju biljaka i životinja i izbacivanja njihovih ostataka kroz analni otvor nema.
Koliko se samo trudila da iznađe drugi način. Svi oni. Kako bi našli drugačiji način, hranjenje ljudi i životinja i biljaka nekim drugim metodama, njihovim, božanskim metodama. Pogledala je čoveka malo bolje, osetila je sažaljenje. Tu u lancima, žalila je čoveka koji je lako mogao biti presretan zbog njene situacije. Pije, puši duvan, proždire šta stigne. Možda ga baš u tom trenutku izjeda tumor debelog creva ili želuca, grla ili pluća. Ljudi. Toliko bedni. Hrane se da bi živeli, ali sam proces hranjenja ih polako haba, na kraju ubija. Samo je pitanje koji će organ prvi otkazati.
Nekada bi mislila kako ljude (vilenjake i patuljke taođe) jeste moguće... unaprediti, nekada bi pomislila da ih jednostavno treba zbrisati. Da je inteligencija limitirana materijalnim destruktivna, pogubna. Ona je gledala svet koji pod pritiskom svesnih, a zapravo polusvesnih rasa - umire.
Od svih zla ljudsko čarobnjaštvo je bilo najveće. A, činilo joj se da ono dobija na snazi.
Prokleti paraziti.
Onda bi, baš kao i ostali bogovi, Vesna shvatila da je i ona parazit, da krade duše svih tih ljudi, tek pomalo, tek neznatno, tokom svake njihove molitve, obredne pesme, običaja... pre ili kasnije bi to zaboravila i jednostavno se prepustila opijanju snagom.
Volela bi kada bi, kao što može ovog nesretnika pored kaveza, mogla da je zadovolji flaša loše rakije. Njoj je trebalo mnogo više.
Moć.
Silina Moći.

Možda je poludela?
Dešavalo se, pomisli i naježi. Ne, ne naježi se. Njena koža nije imala dlačice, spore, njena koža nije čak ni skrivala odvratno ružičasto meso. Čak se nekada pitala da li je to zaista koža ili samo predstava njenog uma ili umova njenih vernika.
Triglav. Ludi Bog.
Samo jednom ga je posetila u poslednjih hiljadu godina. Okovan na vrhu bezimene planine - koja je među bogovima, pak, dobila ime, jednostavno i rpaktično, Triglav - daleko na severu. Okovan. Magijskim lancima, ledom i snegom. Nag prikucan za stenu, sa večitim pogledom na ponor pod sobom. Koliki su samo deo svojih moći trošili na očuvanje tih okova!
Grozomoran prizor. Lebdela je u vazduhu, nedaleko od njega. Tu je vazduh dobrano proređen, toliko da ljudi tu i ne bi mogli disati - njoj kiseonik nije ni bio potreban. Za šta? Za njena sasušena pluća? Za njenu nepostojeću krv? Imaginarno telo?
Nju ljudska misao uopšte zanimala nije, ali bilo je bogova koji su se time zabavljali. Ljudske ideje o slobodi. Silni filozofi, učenjaci, teolozi... Kako možeš biti slobodan kada moraš svakih nekoliko trenutaka da udahneš? Kako možeš biti slobodan dok robuješ tako banalnoj, čestoj i neizbežnoj potrebi?
Gledala ga je pravo u to lice. U te zelene oči. Urlao je na nju.
"Ja sam tvoj Bog! Bog ovog sveta! Jedini istinski! Gospodar ljudi, šuma i zveri. Reka i kamena. Snega i leda. Gospodar!"
Pukao je. Poludeo je i spalio čitav jedan grad. Tek tako. Pao je u neko čudno stanje nakon toga, obamrlost, nikako potpunu nesvest, samo zahvaljujući tome su ga i porazili. Ali, priseti se Vesna, kakakv je utisak to uništenje ostavilo na ljude, širom kontinenta! Dan i noć su se molili, prinosili žrtve svima njima - Jarilu, Morani, Svarogu, Dažbogu, njoj. Moć. U talasima. U širokim potocima. Ka njoj hrlila je. Bila je na vrhuncu, na tren daleko od eksplozije. Ludila.
Oči bi mu se promenile. Postale bi plave. "Ja sam tvoj Gospod. Gospodar svih bogova! Nebeskog svoda. Oba meseca, zvezda i čitave Vaseljene!"
Urlao bi, čak i sputanom - moć mu je izbijala iz usta. Njegove reči su dodirivale Vesninu bit. Tu joj je malo falilo da pokida okove, da oslobodi Ludog Boga. Na kraju, jeste bio njihov Vrhovnik pre ludila - prvi među jednakim, slobodnim i silnim. Oslobodila bi ga, poklonila bi mu se i pošla s njim i do kraja Svemira.
Ali...
Oči su mu pocrnele. Čitave. Dva bezdana. "Ja sam vaša smrt! Tvoja i svih vas malih bogova! Ljudi, vilenjaka, biljaka i zveri. Ja sam gospodar podzemlja. Vaših sitnih duša. Ja jedini ostajem iza vas! Gospodar svega u ništavilu, zaboravu i smrti! Ja!"
Lud. Načisto. Ličnosti podeljene na troje.

Bogovi su i dalje, čak i u vremenu Jedinoga Boga, jebavali smrtnike. Naravno. Vesni tako nešto je uvek bilo strano. Pa, ipak, pala je tako što je bila naga, u travu i cveću sa smrtnicom. Sa Anorom. Mladom čarobnicom. Mala je bila devica i ostala to nakon bezbroj seksualnih igrarija sa Boginjom.
Vesna je mogla samo da dotakne njenu svest i da joj pruži iskustvo desetrostuko prostom ženskom orgazmu, pa ipak je želela tako da je zadovolji. Zaista želela. Spuštajući glavu među njene slabašne, mršave, blede butine. Jezikom bi lagano dodirivala maleni klitoris. Vrh jezika joj je bio vlažan, ali i nabijen magijom. Smrtna devojčica je jecala pod njom. Vesna, iskreno neiskusna u svim ljudskim delanjima, prvog puta uplašila se da je ne povređuje, ali Anora nikada nije zatražila da prestane, naprotiv.
Anora... čudo od deteta. Ona je... dodirnula Sveti gral, za kojim svi bogovi jurcaju, kojeg svi bogovi neuspešno traže vekovima. Moć čitavog sveta. Dušu čitave planete. Izvorište. Anora je to jednom učinila i svu silinu moći proćerdala. Vesna se, isprva, nadala da će iskoristiti Anoru, kako bi došla do moći i porazila svu svoju braću i sestre i ostala jedini Bog, da je iskoristi kao što je iskoristila i anorinu majku - Atanasiju.
Pa, ipak, devojčica joj je postala malo više od još jedne ljudkse igračke ili piona.
Zanesena mirisom njene vagine nije ni osetila gubitak moći isprva. "Šta?!", besno je upitala Anora, a onda i njoj bilo jasno. Magije na njenom jeziku je nestalo, čarobnog dodira nije bilo, a onda je osetila grubi udarac u svoja krsta. I prosto izgubila svest, Ona. Boginja.

Anora je... pobegla. Uspela je. Ne osvrćući se.
Vesna shvati dve stvari.
Prvo, plaši se.
Drugo, vređa je Anorino izdajstvo.
Poludela je, svakako.



Anora


Anora je pala na kolena.
Vrištala je. Osetila je bol, pravu, iskonsku, fizičku bol! Nešto što nije osetila predugo. Toliko dugo je tragala za tom decom, povezala se na duhovnom nivou s anjima, sluškivala njihova srca, njihova pluća, njihove misli. Mrtvi. od jedanput. Jedan, ubrzo i drugi.
KLIŠE/ odabrani dečaci /KLIŠE mrtvi!
Dve vilenjakinje, patuljak, kurva i ork, koji su bili KLIŠE/ njeni nerazdvojni saputnici i prijatelji, /KLIŠE su joj pritrčali.
Starija Vilenjakinja - Esteri - kleknu pokraj nje i nežno je zagrli. I ona je osetila.
"Ubili su ih. Ubili!"
Jedini živi ork na kontinentu je lagano prišao ostatku grupe - uvek se vukao daleko na začelju - i opsovao kratko.
"Kurac!"

Bivša kurva je lagano mešala čorbu koja se krčkala u pocrnelom kotliću, Iren, malena vilenjakinja je sedala pokraj nje i slušala pesmu. Ork se, po običaju, negde izgubio. Esteri, Anora i patuljak su razgovarali.
Anora je plakala, Nogu skupljenih u kolenima i glavom zarivenom u butine. Duga crna kosa ju je gotovu svu, tako sklupčanu, pokrivala. "Porst zadatak", ponavljala je kroz jecaj, "Prost zadatak! Vesnin zadatak. Pronađi decu, povedi ih. Polu-bogovi. Sposobni za silnu moć, možda najveći magovi ikad! Potrebni su nam bili u borbi... Za spas...Jednostavan zadatak."
Esteri joj je tiho prišla i zagrlila je. "Biće dobro. Vesna je živa, to je bitno."
Budala, pomisli Anora, naravno da je živa. Samo d aje ovde, samo d amakr oseti njen duhovni dodir. Odesečena je do nje, ali makar primećuje njenu sen. Živa. Naravno, ljudi ne mogu ubiti Boga!
"Biće relativno lako osloboditi je, zar ne?", upita Esteri pomalo nesigunro.
Klimnula je glavom. "Trebalo bi."
Patuljak koji je lgano pušio svoju lulu prepunu trave smejuljice, frknu. "Augustus je usudnik, zar ne?"
Anora klimnu glavom.
"Koliki je taj gradić?", pitala je Esteri.
"Ne znam, to je najseverniji grad ljudi, možda pet hiljada, možda više, stalno raste."
Esteri se zamisli. "Pet hiljada puta m3.2... petnaest hiljada... Plus onih njegovih par stotina vojnika, jača sila, veća duša, hm... m3.4 možda, možda i čitavih tri i po.", mrmljala je.
"Računaš magijski potencijal?"
Esteri klimnu glavom. Magija je matematika, fizika, nauka, ne ljudska glupa haotičnost. "Mogao bi biti prejak. Za ovako nešto bi lagano žrtvovao čitav grad."
"Ne znam", javi se patuljak, "ipak je to posebno bitno uporište sveta ljudi. Da nije njega mi bi smo...", ućutao je. On je i dlaje živeo u svetu u kome Planine nisu pale, u svetu u kome se patuljci bore oko obala reke Morave, a stvarnost je bila daleko, daleko ružnija i teža po njegov narod. Ljudi, tako su prokleto brzo napredovali i proganjali njegov narod sve severnije.
"Čak i sa pola snage bjači je od mene, ne znam... Anora, plašim se tog čoveka." Odavno je to priznala sebi. Počela se plašiti ljudi. Ljudskih magova. "Plus ne znamo da li bi u slučaju nužde povukao neke od onih dvanaest."
"Ne, oni održavaju Egregor i lance koji sputavaju Vesnu, njih neće dirati."
"Svejedno, potrebno ti je makr petnaest hiljada emova da bi smela ući u borbu sa tim magom, a to je minimalni iznos, čista kocka, samo da imaš šansu za pobedom. A, iscrpljena si, oboje smo."
"Dakle, prosto trebamo pobiti sve te ljude prvo!", reče patuljak pa se silno zasmeja. Bila je to dobra smejuljica.
"Pobiti pet hiljada ljudi...", Esteri zamišljeno ponovi, dopadala joj se ideja.
Anora samo usta i ode od njih, ka obližnjem jezeru.

Noć je bila verda, a oba meseca na nebu visoka i puna. Puna koliko su to u stanju biti. Hold - veliki, muški mesec - je sijao silno i svojom mesečino obasjvaoa čitav prizor. Dolinu opkoljenu planinama na severu, rekom na jugu, sa tim malenim, plavim jezerom, visokom travom, ljudskim delovanjem razređena šuma... Mala je bila nedaleko od svoje večne ljubavi - maleni mesec još okrnjen po obodu. To je ona učinila. Anora. Kada je poludela. Eksplodirala. kada je otela moć čitavog jednog, umirućeg sveta. Kada se hranila iz srca jednog dalekod sveta i jedne daleke zvezde, kada je iz nje kuljala moć. Dana kada je ubila svoju rođenu majku, spalila kamp ljudi, most koji su gradili i pogodila manji mesec nad njenim svetom i otkinula mu deo. dana kada je upoznala Vesnu.
Dana kada je poludela.
Nekoliko meseci joj Vesna priča o toj deci. Dva brata. Oba sinovi boga Jarila. Demigodi. Predodređeni. Ključ za dalju borbu protiv ljudske tiranije, protiv hegemonije i teokratije. Protiv Jedinog Cara i Jedinog Boga. protiv ljduske brojnosti i ekspanzije. Tako preko potrebni za ravnotežu. Sada su mrtvi.
A, Vesna je zarobljena. Njena učiteljica, zamena za majku i ljubavnica.
Sedela je pokraj jezerceta, bosa stopala su bila u hladnoj vodi. Malenim delom moći prizvala je ribe i naterala ih da joj dodiruju i golicaju kožu. Ugodnost u neprijatnom dodiru. Poput magijom nabijenog jezika na njenom klitorisu. Poput prstija prepunih snagom boginje na njenim bradavicama ili unutrašnjoj strani kolena. Već joj je nedostajala materijalna magičnost Vesne, ali i sama njena duhovna prisutnost.
Osećala je samo neku udaljenu senku, gotovo nepomičnu i mrtvu, jezivu.
Makar je znala da je živa, za sada.

Da li ljudi mogu ubiti Boga?

Naježila se.
Dodir na koži. Trgla se.
Esteri. Ponovo. Nikada nije mogla da je čuje ili oseti. Savršena mimikrija. Sela je pokraj nje. Ponovo - zagrljaj. Nije imala snage da je otera. Laže... Bila joj je potrebna. Nije želela da je otera. "Plašim se", tiho je progovorila.
"Znam."
Iksrenost. Jednostavnost. To je volela kod Esteri. Bila je vilenjakinja, bila je čudna po merilima čoveka. Nije osećala potrebu za bilo kakvim pretvaranjem, predstavljanjem sebe u nekom nestvarnom svetlu. Esteri nije želela da se ikome dopadne, nije osećala potrebu za tim. Esteri je bila Esteri. Volite je ili ne. Sledite je ili ne. Bila je, zapravo, nalik Vesni, boginji, samouverena do krajnjih granica, samo... ispravnija. Ljudskija, koliko vilenjak to može biti. I ma koliko puta ju je anora odbijala - ona se vraćala, ubeđena da ovoga puta neće.
Vilenjakinja je svoju veliku šaku sa anorine plećke spustila niže, niz kičmeni stub, do guzova. Dugim prstima je išla dole, podvukla ih pod nju, sve do analnog otvora...
"Nemoj", tiho je uzdahnula Anora. "Vesna..."
Esteri se trže, izvuče ruku, pa usta. Anora vide nešto među njenim nogama. Povezano kožnim kajiševima, bilo je dugo sigurno dvanaest inča, crno na svetlosti dva meseca. Poput palici. "Boginja nema ovo!", uz osmeh reče Esteri, pa vrhom palice lagano ošamari Anoru.



Cliffhanger


Esteri je ležala pokraj nje, sa veštačkim kurcem koji je i dalje bio vezan za nju, koji se na mesečini svetlucao, vlažan od sekreta i krvi. Anora teško disala. Bol je konačno minuo. "A, sada, idemo da oslobodimo boginju!"

*****

Daleko iznad gradića ljudi, što beše podignut na krajnjem severu njihovih teritorija, lebdela su tri Boga.
"Da je spasimo?", upita Jarilo.
"Gledajmo!", zagrme Perun.
"Ubijmo je! Ubijmo je dok je ovako jadna i bedna!", zacereka se Morana.

*****

Vrhovni poglavar Augustus ispred gostionice srete Deroka. "O, mladi lovče, želite li da vidite kako boginja umire?"

DeEvolucija

Doba Prvo

„Kada si poslednji put bila na drvetu?“

Aida mu se nasmejala smehom bez zuba. Toliko ju je razveselilo njegovo pitanje da je počela da sija, da se presijava. Njena blago ljubičasta put dobila je iskričavu notu krljušti sirene. „Glupane! Verovatno poslednji put pre nego što sam dobila krila. Možda sam imala jedanaest godina?“, završila je pitajući samu sebe, spuštajući pritom dugi kažiprst na bradu.

Bili su na krovu njegovog doma. Opuštenih krila, ispruženi na ojačanim morskim školjkama koje su pokrivali skromnu kuću, pod jarkim, jutarnjim suncem. Mrdala je svojim stopalima, grčila i opuštala prstiće obojene u zeleno. „Vilijame.“

„Molim?“

„Šta misliš, kakva su mi stopala?“

Pridigao se, samo da bi se ponovo sagnuo i poljubio njeno desno stopalo. Usne su mu bile meke, vazdušaste i vlažne. „Nisu najlepša na svetu. Ali, lepo je da ih makar imaš.“

„Mrš! Bila bih ja sasvim fina sirena!“

„Bila bi“, složio se. „Još uvek te mori izbor?“

„Ne znam... Pričala sam sa Alisom, izgleda presrećno, samo...“

„Šta?“

„Kada sam je pitala da li joj nedostaje trčanje po rosi – zaplakala je.“

Uzdahnuo je. „Ti i ona, nage, izlazi iz okeana, izlaziš iz okeana“ zastao je na sekundu, namrštio se, „mokre i slane, trčite preko šljunka i peska, preko trave i cveća. Lepšeg prizora ovaj mrtvi grad nije video eonima.“

„Nemoj tako pričati!“

„Ali, jeste bila je i bila si nešto najlepše“

„Znam to, glupane. Nego, nije mrtav grad.“

„O jeste, jeste.“ Poljubio je i njenu ćelavu glavu, prekrivenu nešto tamnijim ljubičastim pečatima, pa legao nazad kraj nje. „Nikada nisam video čoveka da plače.“

„Užasno je. I meni je bilo prvi put. Učila sam o tome, čitala, nekada su plakali ljudi često, redovno skoro, ja sam čak sumnjala u to, mislila sam da sam možda izgubili žlezde ili tako nešto, nemam pojma. Kao zube što nemam. Krv joj se slivala niz obraze, a kada ju je jedna devojka obrisala... Vilijame, brazde su joj ostale po licu. Brazde.“

Lupio se dlanom po čelu. „Da! Spremio sam ti doručak! Čitavu noć sam ti ga sastavljao, tri puta od nule kretao. Stari babin recept, star, pretpostavljam po arhaičnom stilu i sastavu, minimum tri veka. Toliko sam mislio o njemu, toliko se znojio oko njega, da sada ne znam kako sam ga smetnuo sa uma.“

„To je zbog moje lepote.", reče Aida uz osmeh. "Daj. Gladna sam.“

Vilijam je posegao za malenom torbom što je ležala nedaleko od njega. Gurnuo je šaku u nju i izvadio dve poveće, okrugle, crvene tablete.

Lagano ju je spustio na njen isplaženi jezik, istog trena, u dodiru sa njenom pljuvačkom, počela je da se raspada, da se topi, da šušti, da stvara mehuriće. 

Ćutali su neko vreme.

„Bilo je prelepo. Kao, kao... ne znam. Nikada nisam jela tako nešto", pogledala je u visinu, ka nebu i suncu na njemu, uvek bi to činila kada bi se zamislila. "Baš je čudnovato."

„Kažem ti prastar je, nađoh ga u nekoj prašnjavoj svesci. Baba ga je, siguran sam, i bolje spravljala...“

„Hajmo u Zaboravljeni grad“, uzviknu Aida, skoči sa krova i raširi krila - sve ukupno bivajući nasumična kako samo ona to zna.

Leteli su iznad vode, iznad same površine. Aida je nosila crne gaćice koje su jedva prekrivale njenu vaginu bez dlaka, sa tek tankim konopčićem koji se izgubio negde između njenih jakih guzova i komadom, takođe crne, tkanine, koja je efektno sakrivala njene čvrste, male grudi. Vilijam je leteo još niže, go, sa polnim organom koji je parao površinu vode, ostavljajući za sobom veliki rimski simbol za broj pet.
 „Ludače, jednom ćeš ostati bez njega... ali ćeš bar upecati nekog kapitalca!“, vikala je Aida.

Zaboravljeni grad bio je na zapadu. Nekada ga je predivni viseći most spajao sa matičnim ostrvom i glavnim gradom, ali ta vremena bejahu daleko iza, generacijama odvojena od Aide i Vilijama. 

Nihove krupne, okrugle oči već su jasno videle detaljno ukrašene zidine grada. Sav podignut iz plavog kamena, koje su Drevni donosili na svojim leđima iz daljina, beše ukrašen kompleksnim mozaicima, arabeskama, vitražima. Visokih kula, širokih ulica, vrtova još uvek uređivanih. Uvek cvetnih i zelenih. 

Sleteli su na najvišu kulu grada – na Nebesku kulu. Na njenom vrhu stajao je veliki zlatni krug – simbol Sunca. Nežno su sleteli, pazeći da slučajno ne oštete već prastaru konstrukciju.

„Misliš li da neki Drevni još živi ovde negde, među tim vrtovima?“, upitao ju je Vilijam.

„Moguće je, moguće je. Ah, kako bih volela da sam drvo.“

„Ne govori to, znaš da nam je taj izbor zabranjen!“

Nekada su ljudi tog ostrvskog carstva bez cara, kraljevstva bez siromaha, mogli imati i treći izbor – umesto krila ili peraja, izabrati korenje i drvetom postati. Avaj, i previše njih je biralo baš tu sudbinu, toliko previše da gotovo ne bejaše onih sa krilima, onih da održavaju, zalivaju i neguju svoju zelenu braću, braću u večnom zagrljaju Majke Zemlje. 

„Ja ne bih. Ne dam svoja krila, svoju slobodu. Nebesa su večna i beskrajna, Aida. Svenuo bih zarobljen, zakucan za tlo. Šta li, šta li je to u ljudima što ih tera korenju i tlu? Robovanju crnoj zemlji?“

Aida je slegnula ramenima, nasmešila se i rekla: „Povedi me u biblioteku.“

Centralna kula Zaboravljenog grada bila je biblioteka. Skladište svih mudrosti. Jedini ulaz je bio na samom vrhu i odatle bi se spiralno, ka dole, kula širila, sve do dna gde joj je prečnik bio više od petsto koraka. Onda bi se sužavala, kroz stenu, duboko, duboko, gde bi se ponovo širila – sve do svojih standardnih petsto koraka. Taj drugi deo bio je potopljen, sasvim pod hladnom, morskom vodom i u ve;noj i gotovo savršenoj tmini, opremljen knjigama koje su opstajale u takvim, za papir krajnje surovim, uslovima i čija su slova svetlela u tmini morskih dubina. Pravljene za njihovu braću sa perajima...

„Šta bi čitala danas?“

„Ništa“, odgovorila je umorno, „samo želim biti ovde, smiruje me i prelepo je.“
Adamu je ponekad - zapravo češće - bilo previše njene besciljnosti, ali to je mogao da izdrži, ono što nije mogao - da joj kaže ne. Prevrnu očima, shvatajući d aje beznadežni patetik, pa pojuri dalje.

Padali su, ponirali, skupljenih krila. Tek malo regulisali svoj pad, kako ne bi udarili u neku od bezbrojnih polica.

„Eno ga Adam!“, viknula je Aida radosno.

Sjajno, pomisli Vilijam, opet taj dosadni nasrtljivac!

Sedeo je pored jedne police, okružio se debelim knjigama, uzimao sa gomile jednu po jednu, spuštao levi dlan na njenu koricu, prinosio je očima – ostajao tako nekoliko trenutaka, pa bi prelazio na sledeću. Čitao je.
Čitao je onako kako lenštine i neznalice čitaju, intelektualni skorojevići i modernistički šljam, zaključio je nemo Vilijam, prezrivo ga gledajući, sa visine.

Dodirnula ga je nežno po ramenu. Trgao se, ispustio knjigu na kojoj je krupnim slovima pisalo „O „Atlantidi“ među palim ljudima“

„Šta to čitaš?“, upitala ga je. Aida se nikada nije mogla pohvaliti istančanom sposobnošću opažanja.

Isprva zbunjen i uplašen, brzo se nasmejao istim onim bezubim osmehom. „Aida! Otkud ti ovde?“

„Evo, mi smo svratili malo...“ započeo je Vilijam.

Adam se blago namrštio. „Smešan si, Vilijame“

„Što?“, upitao je Vilijam tako smireno, bez trunke povređenosti u glasu ili stavu.

„Često imaš čudne, smešne reči.“
"Pojasni. Šta ti sada nije jasno?"
"Šta uopšte znači "mi", izmiče mi smisao tog koncepta."

„Ah... ona, Aida i ja, Vilijam – mi.“

„Ne razumem te i dalje, čudan si.“

„Mi. Mnoštvo. Množina. Zajedništvo.“

„Kakvo zajedništvo? Kako to? Ti si  - ti i ona je – ona. Odvojeno. Kakvo mnoštvo?“

„Kada smo zajedno, Adame, sada smo ti, Adam, ona, Aida i ja, Vilijam – mi. Nas troje. Zajedno.“

„Kako to... zajedno? Mi smo odvojeni. Mi smo svoji.“

„Ah, ludaci jedni, dragi!“, prekinula ih je Aida. „Šta si to čitao? Odgovori mi!“

Adam sleže sitnim ramenima. „Zbir spisa palih ljudi o nama. Njihove mitove i bajke o nama, čiste baljezgarije, gluposti, neistine. I knjigu nekog njihovog slepog čoveka o nama.“

„Čitao sam to. Istinu zboriš, Adame.“
"Život bez očiju koliko to može biti užasno?", tiha je bila Aida.
"Plaćaju svoje grehe, samo toliko."

Bili su van grada, na peščanoj obali. Okean je bio buran i glasan, talasi visoki i moćni. Mnogobrojna jata ptica nad površinom su kružila, dok se svako malo mogao videti delfin kako iskače iz vode, a sirene i mermeni su bili češći - i do pet metara bi se odrazili od površine vode, okretali se u vazduhu oko svoje ose, pravili trostruka salta... Baš na asmoj obali, baš iz usijanog, sitnog peska raslo je jedno usamljeno drvo.
Bili su pod njim.

„Prelepo je, Adame“, očarana je bila Aida. „Šta je to?“

„Višnja. U cvatu je.“

„Ah, pitam se kakvog li je ukusa?“

„Ja znam, probao sam.“

„Adame!“

„Adame!“

„Šta je?“

„Znaš da to ne činimo!“
"Jednom ćemo, Adame, svi nagrabusiti zbog tvoje nezasitosti i radoznalosti!"

„Samo jedna višnja, jedan-jedini plod. Nikome to ne fali. Magično je. Nešto najlepše na svetu. Priđite, dajte ruke. Zatvorite oči“

Oni učiniše tako. Tvorili su maleni krug, njih troje. Oni. 

Aida je prva otrgla ruke. Vilijam je uzdahnuo. 

„Kako je...“, zadihana je bila Aida, „Kako je... Slatkasto. I kiselo. Istovremeno. I koštica u sredini. Ali, taj spoj, Vilijame, reci Vilijame. Kakav ukus!“

Prišao je bliže stablu. "Čudan mu je cvet, Adame. Bele latice u korenu, prelivaju se preko roze, sve do krv crvene. Ne viđah to nikada ranije.“

„Pričalo mi je. Znam zašto je tako.“

„Drvo ti je pričalo? Ludo jedna!“

„Da! On je jedan od drevnih" izgovorio je potonju reč sa izraženom ozbiljnošću, "Pričalo mi je svoju priču.“

„Kakvu priču?“

„Koju priču?“, oboje su bili ushićeni i nestrpljivi, poput dece. Bilo je nečega u tim ljudima što ih je teralo da čuju i pročitaju svaku priču, svaku pričicu i pripovest. 

„Voleo je jednu devojku. Jako. Najjače. Jedino je nju voleo, zamislite to. Samo jednu devojku. I bila su to pradavna, divlja vremena. Bili su iz suprostavljenih porodica. Njegova pravila je mozaike za ovo što sada zovemo Zaboravljim gradom, a njena familija kreirala je vitraže. Utrkivali su se ko će više ulepšati grad. U mnogim knjigama priča se čak priča o "Ratu kamena i stakla", pominju s ečak i naoružane grupacije plaćane od strane dveju familija, koje su se međusobno tukli, čak je bilo i zabeleženih smrti!"
Aida je uzdahnula, a njena ljubičasta koža je pobledela. Vilijam je znao za Rat stakla i kamena, divljačka vremena, vaistinu.
. "Familije se, najblaže rečeno, misu se podnosile,", nastavljao je Adam, "A, on i ona su se voleli. Kada je došao čas izbora, dogovorili su se da i on i ona izaberu krila i odlete daleko odavde, daleko od Grada, njihovih familija, da žive negde sami i... što bi ti Vilijame rekao – zajedno, ako tako nešto postoji. Ipak, njen otac ju je uhvatio i naterao Svete da je preobrate u sirenu.“

„Kako naterao? Izbor je svetinja, izbor je sloboda, imamo pravo!“, pobunila se Aida.

„Bila su to davna vremena, ne znam... istog dana je našla otrovne trav i pojela ih, slana voda je izbacila njen le na ovu obalu, istu ovu obalu. Na mestu gde ju je našao, odlučio je – postaće drvo.“

„Glupa priča“, reče Vilijam, „jda sam na njegovom mestu, ja bih isto popio ili pojeo neki otrov!“

„Vilijame, gluperdo. On i dan-danas pati. Vekovima kasnije. I nikako da se osuši, da svene. Smrt bi bila brza i laka, bila bi kraj te priče, debilan, razočaravajuć, nedovoljan. Njihova priča i dalje živi i njihova priča je najtužnija priča kada. To crveno na laticama, to su njegove krvave suze. Oslušni ga ako smeš, prisloni uho na njegovu koru.“

„Ne zanima me.“

Aida je, pak, prišla stablu. Prislonila je je obraz i uho. Posle nekoliko trenutaka, zagrlila je drvo. Ostala tako dugo...

 Okrenula se ka njima, crvene suze parale su njene obraze, „On jeca i kroz jecaj ponavlja njeno ime. 

Julija. 

Julija. 

Julija. 

Julija.“

Doba Drugo

Još sinoć su videli čudnovati sjaj daleko na pučini – kopno, pretpostavili su. Nisu spavali, već svi izgladneli, umorni, iscrpljeni, izvukli i spalili su i poslednje trunčice svoje životinjske snage. Molili su bogove, za oprost, za još jednu šansu, za još jedan pogled bačen na njihove žene i decu, na časnu smrt u borbi, ne ovde, daleko od doma, na sred mora, od žeđi i gladi. Proklinjali su sebe što su na put krenuli sa jarlom Eldgrimom. Dok su sa Islanda oni najambiciozniji išli na zapad, pronalazeći čudnovate i ledom okovane zemlje sa one strane velikog mora, Eldgrim ih je vukao na jug. Na jug. Na jug. Tamo gde ničega nema. Okupio je mešanu bagru totalnih ludaka, ljudi koji su odavno na moru skrenuli pameću, ljudi koji bez dobovanja talasa o daske plitkih, lakih brodova više nisu ni mogli da spavaju, takvih prekaljenih morskih džukela i onih previše mladih i previše starih da ih bilo ko ozbiljniji, manje lud ili manje očajan od Eldgrima povede sa sobom.

Sa zorom i sa svakom miljom manje postajalo je jasno da su našli ono što su tražili. Ili nešto čak i bolje. Čak i bogatije. Kule su parale nebesa. Tamo gde su vrhovi kula lagani, prazni i ušuškani u oblacima, tamnice, trezori i podrumi su teški i prepuni zlatom.

Plaža na koju su iskrcali bila je čudno pusta i prazna. Jarl je zabrinuto gledao široki i dugi brisani prostor koji postojao između njega i zidina čudnog, stranog grada. Osvrnuo se. Dok su se približavali kopnu, uspeli su čak i da upecaju silne količine ribe – more kao da je vrvelo od života u ovim krajevima. Nigde ni grančice. „Posecite ovo drvo, ispecite ribu!“

Vikinzi koji će se vratiti svojim domovima sa ovog, prvog, pohoda na ono što su pojedini ljudi nazivali Atlantidom, kleće se svojim ženama i svojoj deci, svojim prijateljima, da je drvo krvarilo i plakalo dok su teškim sekirama cepali njegovo tanušno stablo.

Eldgrim je primetio tri velike ptičurine. Kružile su iznad njih. Malo bolje ih je pogledao, načkiljio svetle oči, gustih, gotovo spojenih orbva. Činilo mu se da su im krila providna, bez perja, a sasvim siguran je bio da vidi ljudske noge na tim... stvorovima. 

*****

„Silazite odatle! Silazite, mamicu vam milosnu jebem!“, vikao je na decu jedan od seljaka. Užurbano, preterano značajno i silju posvećeno se vrzmao oko stabla dreve, moćne lipe, proveravao debljinu, jačinu i rpavilnu pričvšćemost kanapa koji beše prebačen prkeo najdeblje grane drveta. Nešto iznad nje, više u krošnji, čačala su tri slinava, poderana derleta. „Silazite, sve ću vas pobiti!“

„Hajmo deco, siđite, pravda Božija mora biti izvršena. I to na dostojanstven način. Hajmo.“, daleko finije i mirnije ubeđivao ih je sveštenik.

Na obodu sela okupilo se svo pučanstvo. Ćak i trudnice i starci, žene nabrekli sisa prepunih mleka, sa novorođenčadima u rukama – svi. Svi su trebali videti kako se plaća akt sa đavolom. Kada su ga izveli – ruku vezanih iza leđa, a nogu zarobljenih teškim lancem o koji beše okačena i još teža kugla – určlali su na njega, bacali kamenje ili kravlju balegu. Jedno dete je prišlo, stisnutih pesnica, pljunulo ga je i malenom, bosom nogom ga šutnulo u potkolenicu. 

A, on beše nizak, mršav, duge, sede kose, upalih obraza i svetlo, svetlo zelenih-sivih očiju. Pogrbljen i go do pasa, tragovi biča jasno su se videli na jutarnjem suncu – desetina linija, desetina brazdi pružalo se duž leđa, presecale su jedna drugu, negde je bič udarao i na isto mesto više puta, čineći rane još dubljim...

Vrat mu nije odmah pukao. Sveštenik je znao da sa tim mršavim, propalim, izjedenim slugama nečastivog to često bude tako. Skotobi teško umiru. Batrgao se i batrgao viseći tako sa drveta, sa konopcem oko glave. Iskolačio je svoje pogane oči slepca, zapenio, porumeneo i poplavio u obrazima i tek onda se, konačno, umirio. 

„Šta sa knjiigama, oče?“, upitao ga je onaj revnosni seljak.

Našli su u skrivenom podrumu kuće preko dvesta knjiga, mahom sve na latinskom, mahom su sve to bila dela antičkih filozofa. Zaboravljeno i zabranjeno znanje. Bilo je tu i drugačijih knjiga. Mračnih. O narodskim vradžbinama, paganskim ritualim, čak nekim đavolskim verama iz zemalja daleko, daleko na istoku... „Popalite sve, naravno. U vatru bacite i njega, na posletku razbacajte pepeo. 

Ja ću ga poprskati svetom vodicom.“

*****

Čarls i Mona sedeli su u vrtu, za malenim belim stočićem i lagano ispijali čaj. Čarls je i pućkao svoju lulu. Zamišljeno gledao moninu decu koja se pentraju po granama hrasta što je rastao nedaleko od njih.

Mona je brzo blebetala. „...i ne znam, ponovo je morao u Indiju. Čak tamo, na drugi kraj sveta. Na plantaže. Kažu da domoroci ponovo prave probleme, ne znam kakvi su to ljudi, divljaci, polu-ljudi. Naša dva čoveka su ubijena, proizvodnja čaja je potpšuno zaustavljena. Kažem Vam, dragi Čarlse, Kraljica bi morala učiniti nešto po tom pitanju! Takođe, sumnjam da me Džon vara!“

Nije obraćao pažnju na nju. Reči su odbijale od njegovog desnog uha, onog što beše bliže gojaznoj dami, belog, pegavog lica i kovrdžave, narandžaste kose. Ako bi neka i skliznula, zaobišla mentalne barikade protigluposti i praznih priča, istovremeno bi izletela na levo uho, ostavljajući um netaknut, nezatrovan. „Nije li to, moja Mona, čarobno. Deca na drveću. Kada si poslednji put bila na drvetu?“

„Blesane jedan“, kikotala se, stavljajući ruku na usta. 

„Čarobno i čudesno je kako to što se samo deca sa gotovo religiznom posvećenošću i solidarnošću jednakoj zajedničkom umu košnice ili mravinjaka – pentraju po granama i gore ostaju satima, čak. Kao... kao da su na tom nižem stupnju razvoja, nižeg znanja o sebi i svetu, kao da su svesni nečega što mi, matori, zaboravimo. Kao da ih prošlost progoni. Kao da su zbunjeni, nesigurni, kao da se pitaju...“

„Šta se pitaju?“

„Da li smo pogrešili u pradavna vremena.“

„Ništa ja tebe ne razumem, dragi Čarlse, baš ništa. I tako pričam ti, mislim da me vara i to baš sa nekom ogavnom domorotkinjom. Od kako mi se ta misao mota po glavi, ježim se i ne znam da li bih ikada više mogla leći sa njime, u isti krevet.“

*****

Sam.

Ležao je u svome krevetu.

Sam.

Sasvim sam.

Bez devojke. Bez žene.

Čak je i mačka bila negde vani.

Daleko od njega.

Ostavila je samo grumen dlaka i pljuvačke.

Sam.

Gledao je kako dogoreva cigareta.

Još tri u paklici.

Čekajte.

Stanite!

Vi

Jahači Pakla, Legije Rima, Kurve Vavilona, Biznismeni Njujorka.

Stojte!

Ja ležim u krevetu.

Ja sam sam.

Ja gledam tu jebenu cigaretu.

Ja pišem pesmu.

-Ako ovo pesma jeste?-

 Ja sam pesnik, glup i egocentričan.

-Jesam ako pesnik ja?-

Ja pišem, Ja pevam o sebi.

Ja!

Ja volim cigarete.

Puca mi kurčina,

Za Vašu hipokriziju.

Namesto piksle – prazna limenka piva

Palim sledeću, jednu na drugu slažem.

Još samo dve u paklici. 

Dve.

Kurčina – overstatement.

Maštam, otvorenih očiju.

Dva raka.

Dva kancera.

Istovremeno u meni.

-Da li je moguće to uopšte?-

Jedan na plućima.

Drugi na testisima.

Rastu, otimaju proteine,

Mom slabašnom telu.

Utrkuju se.

Takmiče se.

Koji će me pre

Ubiti.

Sam.

Devojka.

Ona.

Zašto je, makar, ne poljubih?

Glup. Glup. Glup. Glup.

Sam i Glup.

Dve u paklici.

Bacam pikavac.

Šušti dok dodiruje

Par kapi 

piva na dnu

Limenke.

Hitam za još jednom.

Samo dve u paklici.

Moraću dole

U prodavnicu.

Jebem te živote!

Otvaram je.

Oh!

Nisam je video, 

zaglavila se za celofan.

Tri su cigarete ostale, ipak.
Čak tri.

Dobro je.

Sve je dobro.

*****

Sedeli su na kauču.

„Provali šta sam ga naučio.“, hvalio se Marko svom najboljem drugu, Nikoli. „Roki – kuhinja, jedan, dva!“

Zlatni retriver je podigao glavu, veselo zamahao repom, ustao i otčao u pravcu kuhinje.

Nije ga bilo neko vreme.

„Hoćeš cigaretu?“

„Pokušavam ostaviti... A, jebiga, daj jednu!“

Pas se vratio. Među zubima je nosio six-pack piva. Šest limenki. Ledeno hladnih. Već su bile vlažnije i lepše od depilirane pičke. 

Nikola se smejao. „Do jaja! Koliko ti je trebalo da ga tome naučiš?“

„Ne mnogo, šest meseci...“

Ujednačavanje pritiska u limenci i u sobi, rezak zvuk. Pst. Pst. Otvorili su ih gotovo istovremeno, potegli su duge, duge gutljaje.

„Jebote šta gledaš ovo, uopšte?“

Na ekranu televizora išao je dokumentarac o životu šimpanzi...

„Ma, ne'am pojma, sranje neko, menjao bih, al' ne znam 'de mi daljinski!“

Doba Treće 

Krater pradavne nuklearne eksplozije. Na obodu onoga što nekada beše Kinšasa. Iz prošene kuće nekaog lokalnog kriminalca izraslo je drvo. No, više nije bilo dece da se po drveću pentraju.

Majmunče, bezimeno i beznačajno, veselo je skakutalo po krošnji, jureći leptira. Samo mu je taj leptir, tog trenutka, bio bitan, na čitavom svetu. Kada bi sleteo na granu ili list, majmunče bi se umirlio pored njega, spustilo glavu i posmatralo ga, čim bi poleteo - skočio bi za njim.

Majka, olinjala šimpanza, ga je dohvatila za ruke, povela preko drveće, na sledeće, na sledeće, sve do jednog od dominantnih mužjaka. Mali je trebao da ga čisti od vaški i ostalih parazita. Da nauči. Činiti uslugu moćnima - usluga je samom sebi. 

Bezvoljno je provčlačio debeljuškaste prste kroz retku dlaku. Čudio se, nežno, znatiželjno je dodirivao veliki tumor koji je rastao na leđima starijeg mužjaka. 

*****

Alisa je zajedno sa delfinom, kojem je nadenula ime - Filip, plivala kroz podvodnu biblioteku nekadašnje Atlantide. bila je presrećna, konačno ga je naučila da čita. Osetila je to u njegovim mislima, osetila je filipovo  jasno shvatanje simbola na listovima papira, čija je tehnologija spravljanja davno zaboravljena.

Poslednja svoje vrste. Poslednja živa sirena. Poslednji živi čovek.
Poslednji delfin u zatrovanim morima umirućeg sveta.

Zavijali su kroz kompleksne pećine podzemne biblioteke, možda i poslednje očuvane riznice znanja na nekada plavoj planeti. Naslovi hiljada i hiljada knjiga sijali su u mraku. Nepotpuna kolekcija ljudske misli. Nije ostalo Uzvišenih da sakupe Dostojevskog, Sartra, Sabata i Milera, istrebljeni su daleko pre. Nepotpuna, ali velika, svejedno.

Izbili su na otvoreno. Pojurli ka gore. Dodirnula je rukom njegovo telo, njegovu glavu. Osetila je ljubav i seksualnu želju. Jaku, jaku seksualnu želju. Bila je centar njegovog malenog sveta i skučene svesti. 

Svest = Svet.
Um joj je vrcavo zaigrao, sirena i delfin? 

Izronili su, poskočili, poleteli. Bila je blizu obale, videla je još uvek zeleni svet nekadašnje Atlantide. Sačuvan nekom pradavnom tehnologijom od zračenja i odumiranja. Pod jarkim suncem videlo se i njeno odvratno, izborano, izbrazdano, crveno lice. Od uglova očiju, pa sve do ivica brade - tragovi drevnih suza.
Skok. Pogled na pusto ostrvo. Pod vodom. Skok. Pogled na crveno nebo. Dodir vode. Skok. Počinjala je kiša. Kisela.  

Ponovo je plakala.

Smak Sveta (jedan od)

„Aj se pojebemo?“

„Mrš u pičku materinu, seljačino jedna!“

„Ali...“

„Mrš!“

*****

„Šta bi radio da je smak svet? Iz fazona, da je za tri dana smak sveta, kraj civilizacije, kaput, ende, nema dalje, ćao, ćao, pušite kurac?“

Pitanje ga je morilo, kidalo već danima. Pitala ga je petak veče, napušena i pripita. Poput nekakvog crva, parazita, sonde za gastroskopiju, ušlo je u njega, duboko i bolno. Obuzelo ga celog i pokidalo. Nije mu prvi put, nadao se ni poslednji da nekakvo pitanje, zagonetka ili bilo kakva mentalna zavrzlama sasvim poremeti njegov učmali svet. Verujući za sebe da je inteligentan, ne posebno ponoseći se time, već priznajući prostu činjenicu, nije dozvoljavao niti jednom pitanju da ostane bez odgovora. 

Smak sveta. Tri dana. Konačnost. Ograničenost. Svesti čitav makar maglovito planirani život u tri dana? Čak i da nema nikakvog plana, ima želja, snova, nadanja koja bezbrižno smeštamo u... sutra. Tamo gd euvek ima dovoljno vremena i verovatnoće da se i najluđa maštanja ostvare. Sutra. Prekosutra. I nema više? Je l' beše nemamo legitiman naziv za dan polse prekosutra? Je l' to predaleko u budućnosti za većinu ljudi?

Dan je čudo. Dešavalo mu se da za dan, odnosno noć zatvori četiri kafana, ode na tri svirke, pojebe isto toliko devojaka, promeni pet gradova, šest autobusa, četiri para gaća. Dešavalo se, zaista jeste, ali ti dani su samo bili ostrva čudesa, upamćeni spektakli između mora očaja i pustare zaborava. Pored tih slavljenja vrednih dana, bilo je bezbroj onih identičnih, smrtno dosadnih, proćerdanih. Vukao ga je rulet, ta prosta pedeset—pedeset verovatnoća. Crno ili crveno. Pobednik ili pokojnik. Prosto. Ta verovatnoća je čudesna i blažena. Poštena. Verovatnoća da njegov dan bude zabavan, lep, ispunjen, rekao bi, svakog jutra bio je devedeset-deset, u korist toga da jednostavno – neće.

Sutra, prekosutra, kaput.

Juče, prekjuče, onaj-treći-dan. Valjda ni sećanje ljudsko nije ništa dublje i temeljnije od planiranja. Prekjuče nije spavao. Juče nije spavao. Danas nije spavao. U sobi dve prazne flaše viskija. Desetak paklica cigareta, sve različite, voleo je menjati svoj otrov. Možda zato nije mogao da se skrasi sa nekom devojkom? Kosu nije prao, bila je masna, smrdljiva i slepljena. Zabradavljeno lice. Podočnjaci. 

Tri dana nije spavao, četvrto jutro je opsovao, seo za računar i počeo pisati priču... o smaku sveta.

*****

„'Aj se pojebemo, bre!“

„Odjebi majmunčino, nema te sto godina, koji kurac sada hoćeš?“

„Pa, da se pojebemo. Uskoro će...“

„Mrš u pičku materinu!“

*****

Na nebu je sumorno svetlela poruka. Odbrojavanje do kraja civilizacije. Počelo je pre nešto više od sat vremena. Brodovi su se pojavili nešto ranije, pre možda mesec dana i mirno su stajali nad našim nebom, iznad svakog većeg grada na zemlji. Stajali, ćutali i posmatrali. Onda je došla poruka. 

„Za tri dana biće izbrisana ljudksa rasa. Samo ona. Sa lica zemlje. Potpuno. Određene vrste primata i delfini će biti stavljeni na dalji monitoring.“

I onda se pojavio sat. Umesto unapred, išao je ka nuli. 

Odbrojavao. 

Lagano. 

Prebrzo.

*****

U bankarskom sistemu zemlje, pa i čitave planete, nastao je potpuni haos. Verovao je da su jedino poslovično hladnokrvni i savšreno profesionalni švajcarskji bankari, sa svojim skladištima, sefovima i trezorima pod samim alpima, sa spektakularnim sistemima obezbeđenja, hlađenja, konstruisanim tako da verovatno prežive nuklearni rat, pad meteorita ili biblijski potop, uspevaju da posluju u haosu i gunguli poslednjih dana. 

No, banke nisu jedine u kojima vlada ludost i nasilje. Vsakako nije imao nameru ić tamo, po svoj novac, niti ostati ovde, među ljudima kojima je presuđeno, kojima otkucava, koji sa time ne mogu da se pomire. 

Ne čeka previše. Broji svoje poslednje novce, sklonjene na nekoliko mesta po kući, kupi i ono sitno i beznačajno. Sve. 

Gde sa tim? Šta sa tim? 

Šta, uopšte, znači novac na kraju sveta?

Zavtreo je glavom. Verovao je da je moć novca neograničena, hranjena ljudskom pohlepom, vredće novac sve do samog kraja. U ranac je potrpao svu hranu što je imao u frižideru. 

Podigao zavesu i pogledao na ulice.

Policija je izašla, demonstranti razni, jedni predvođeni popovima, drugi studentima, treći sindikalnijm predstavnicima, četvrti vođama navijača... Tukli su se pod njegovim prozorom. Sirene, alarmi, vika, plač. Helikopteri. 

Pokušaće da stigne do mora. Novembar je mesec i čini se savršeno vreme za more. Boljeg svakako neće biti. Dovućiće se nekako do njega, već, autostopom. Sesti na obalu i tu sačekati kraj. 

*****

„'Aj se pojebemo!“

„Ti si? Čekaj, mi nismo nikada?“

„Ne.“

„Pa, 'ajde, mogli bi. Čekaj da vidim raspored. Šaljem ti poruku...“

Drugar se smejao. „Koga si to zvao?“

„Mariju.“

„Šta, jebaćeš?“

„Naravno, sva tri dana ću jebati, samo to ću raditi, pitaću svaku ribu koje se setim, koju sam ceo život hteo pojebati, ma i potpuno nepoznate, na ulici, bilo gde. Hoću da crknem od iscrpljenosti, od pičke, ako je ikako moguće. Na nekoj plavuši, da izdahnem.“

*****

„Predsednik vlade podneo ostavku.“

„Neredi na ulicama Beograda. Potpuni haos u bolnicama. Bezbroj mrtvih i povređenih. Većina lekara nije ni došla na posao.“

„Policija, makar ono malo što ih je istrajalo na radnim mestima, se bori da smiri situaciju. Nemmao ljudstva, a među pučanstvom vlada strah i panika. Broj pljački i silovanja je verovatno deset, dvadeset puta povećan.“

„Poslednje dane provedite sa porodicama, u molitvama Bogu. Službe i molebani će biti stalno održavani u svim crkvama i hramovima širom zemlje. Molite se za spas duše, oprost grehaova. Oprovedite poslednje dane u miru sa Bogom, ljudima i sobom.“

„Zanimljivost iz sveta. Andrej Vozjackin, amerikanac ruskog porekla, vođa satanističkog kulta koji je predviđao skori smak sveta, ubio se danas sa svim svojim sledbenicima. „Konačno vidite da smo bili u pravu“, poručio je medijima i dodao: „Mi pred vladara našeg Lucifera hitamo nasmejani  i prvi!“

*****

Na ulici si. Levo i desno, iza tebe su tvoji drugari. Zastave crne i crvene visoko se vijore. U šaci, na kojoj je istetovirano zaokruženo slovo „A“, držiš bejzbol palicu. Dobar deo života proveo si koristeći tu palicu, bez d asi ikada ne igrao, već i na televiziji gledao bejzbol. 

Na drugoj strani su oni.

Između vas, visoko na nebu, kao graičnik je brojčanik koji odbrojava poslednje dane.

Vi i oni.

Anarhisti i nacisti.

Antifašisti i anti-antifašisti.

Ortak pored tebe urliče i jurca napred. U tuču.

Jebi im mater, poslednji put. Keziš se. Krezav si. Fale ti dva prednja zuba. Nos ti je slomljen i elastičan. Telo ti je u ožiljcima. 

Napred! 

Za ideologiju!

*****

"Gospođo, smirite se. Hirurg Marković je meni rekao da će Vas primiti. Morate razumeti, gužve su, on jedini radi - svi ostali su prosto otišli kućama, da sačekaju kraj sa porodicama - a, verujte mi - niste jedina žena koja želi da smak sveta dočeka nevina. Vaša rekonstrukcija himena biće odrađena, sada sedite, sačekajte i opustite se."

*****

On se moli, kleči. Klanja se Alahu. Ceo dan, bez prekida. Nije jeo. Samo je par puta liznuo malo vode, što mu je neka dorba duša prinela. Provešće tu poslednje dane, poslednje sate, poslednje trenove, sve dok ga sila sa neba ne poseče, ne pokosi. 

Čitav dan udara, tutlji, trese. Rat divlja. Poslednji rat. Jevreja i muslimana. 

On ne primećuje, on je odavno u svom svetu molitve. Mantre koju hipnotisano ponavlja. U savršenom skladu uma i tela - klanja se, ponavlja reči. Odsutan za ovozemaljksi svet. Ne primećuje da su detonacije sve bliže. Da ljudi urliču na arapskom „Povlačenje, povlačenje!“, da pojedinici ustajui beže napolju. Ne čuje granate koje maše džamiju. Onu koja je pogodila... nju je bilo kasno da čuje.

*****

Čudnovato je to.

Ponekada vam neki film ili knjiga, i pre nego što je pročitate, uđe u glavu. Čujete od druga, od devojke, pročitate negde, nekog cenjenog recenzenta, stvorite sliku u svojoj glavi. Sopstvenu predstavu o tom delu i posle vas je strah da pogledate/pročitate, u strahu ste da će vas razočarati, da neće biti ono što ste zamisli.

Kažu da Hajdeger sve do trideset i neke nije pročitao niti jednu celu hegelovu knjigu. Tako ni on nije nikad ado kraja nije isčitao „Zaratustru“. Samo je nekoliko puta počinjao. Čitav životje posvetio tom delu. Na temeljima toga osnovao kult, religiju, stil života, političku ideologiju i stranku, a nikada nije pročitao do kraja. 

Gledao je na sat na nebu.

Svakako je imao vremena da je pročita.

U panici je yvao drugaricu.

„Da?“

„Brzo, film koji moram pogledati pre smaka sveta?“

„Apokalipsa Danas!“

„Haha, da! Nisam taj pogledao. Album muzički, za poslušati?“

„Ne znam to. Opanji Musorgskog. Dolazim ti kasnije, važi?“

*****

Već je sigurno dva-tri minuta stajao pred vratima jovanove kuće.

Srce mu je ludački mlatilo, znojio se, a kažiprst, spušten na zvonce, mu se nekontrolisao tresao. Puls mu je toliko skočio da mu je bubnjalo u ušima, poput večitog derbija na „JNA“. Jovan je bio, kako bi se to reklo, varoška pederčina. Svi su to znali, on je bio praktrično jedini koji je to javno priznao, čak je bio aktivista nekog njihovog pederskog udruženja, svakako finansiranog od strane neke jevrejske, masonske ili slične inostrane organizacije. 

Nemanja je, gutajući bolnu knedlu, konačno pozvonio.

Nemanja je progutao svu njegovu spermu. Gotovo je pohlepno pazio da ne prolije niti jednu kap. Jovanov kurac je, neočekivano, bio velik, debeo, a seme je obilato pokuljalo.

Pridigao ga je. Približio svoje usne njegovim. Nemanja ga je žustro, žustrije nego što je želeo, odgurnuo od sebe, „Izvini... je l' može bez ljubljenja?“

Klimnuo je glavom. Jako ga stisnuo za ruku, izvrnuo je i okrenuo ga. Uhvatio ga za dupe i zario nokte u meso. A zatim zario i svoj...

Pušili su cigarete, doki su ležali na krevetu. Goli i smežuranih kurčeva.

„Jebiga... uvek sam maštao o ovome, ali sam se plašio. Valjda sam se plašio da će mi se dopasti.“

„I? Izgledaš kao da ti se jeste dopalo?“

Klimnuo je glavom. Blago je crveneo u obrazima. Zar je moguće osetiti stid pred osobom sa kojom si se upravo jebao? 

Jovan je to primetio, lagano se nasmešio i levom rukom posegao za nemanjinimtestisima. Lagano ih je mazio.

Treka tada je Jovan primetio kratak, ali dubok ožiljak iznad nemanjinog desnog oka. Dodirnuo ga je vrhovima prstiju. Nežno. „Odakle ti ovo?“

Oklevao je. „Znaš... čuo si sigurno. Neka hulja. Navijači, šta li su. Pretukli su me pre dve godine. To je pivska flaša. Kažu lekari, dobro sam prošao.“

Klimnuo je glavom, otrgao se i počeo da traži svoje gaće.

„Šta ti je odjednom? Gde ćeš?“

„Idem. Žurim“, rekao je Nemanja. 

On je bio taj koji ga je udario flašom.

*****

„Aj' se pojebemo?“

„Mislila sam da se nikada nećeš javiti. A... nisam imala hrabrosti da okrenem ja tebe.“

„Je l' to znači „da“?“

„Mhm.“

Njena stopala na njegovim ramenima. Njene ruke na njegovim leđima. Nokti u njegovom mesu. 

Njegov kurac u njoj. Njegove ruke pod njenim leđima. Njegovi nokti u njenom mesu.

Njen pogled prikucan na njegovim očima.

Njegov pogled prikucan na njenm očima.

Kao nekada.

S njom nikada nije mogao žuriti i biti agresivan. Čak i kada bi, pri vrhuncu vrištala na njega, da udari jače, brže. 

Gotovo ritualno sporo, posvećeno.

Kao nekada.

Samo se stropoštao preko nje.

Samo je izdahnula ispod njega.

Ostali su spojeni.

*****

Musorgski. „Slike na izložbi“. Trese avetno pustu zgradu u blizini groblja. 

„Gde su svi?“

„Razbežali se. Na selo. Na ulicama, kradu i biju se. Većina je, pak, u skloništu dole. Valjda, umesto smaka sveta, čekaju „NATO“ avijone.“

Smejala se. Podigla je čašu visoko. „Za ljudsku glupost!“

„Za ljudsku glupost.“

Otpila je predugi gutljaj. „Dobar je.“

„Taj sam kupio onomad kada smo bili u Češkoj...“

„I još ga čuvaš?“

„Da. Viski ne valja da stoji otovren. A, ovaj je čekao posebnu priliku.“

„Smak sveta, a? Svakako poslednja prilika.“

Čutao je nekoliko trenutaka. „Ne... Ne tu priliku. Znaš, uvek sam mislio da ću te oženiti.“ 

Malo mu se približila, cimajući sosptveno dupe po ofucanom parketu. „Znaš da nikada nisam bila za brak. Ali, da, da sam s eikada udala, bilo bi to za tebe. Izgleda da nije bilo vremena...“

„Ima vremena.“ Pružio je ruku ka njenoj kosi. Uhvatio njen debeli rep i povukao crnu gumicu na dole. Previo je na pola, čineći od kruga osmicu, zatim ju je rotirao za devedeset stepeni, stvarajući simbol za beskonačno, kroz jednu rupicu provukao je svoj domali prst, pa zatim pružio gumicu ka njoj. „Udaj se za mene!“

Smešila se, dok joj je suza klizila niz obraz. 

Spojeni samo tom gumicom ležali su na podu. Muzika je treštala.

„Sećaš li se onog dana, na onoj trešnji, kada smo ih krali?“

„Ono kada nisi smeo da se popenješ, pičko. Kada sam ja bila na drvetu, u haljinici, a ti bio dole i gledao moje gaćice?“

„Da.“

„Kada je onaj ludi deda pucao iz vazdušne puške na nas? Kada sam se zakačila za ogradu, posekla i kada si me nosio do kuće? Sećam se. Svakog trena se sećam.“

„Čekaj.“

Ustao je, podižući i nju – nije želeo da zvuče prst iz gumice - otišao do računara i promenio pesmu. Pustio je „Majdan“, „Block Out“. 

„Kad god ne mogu zaspati – a ti znaš da patim od nesanice – pustim ovu pesmu i sećam se tog dana. Zaspim u roku od odmah. Kada si poslednji put bila na drvetu?“

Zagrlila ga je. Izgubila svest. Pala kao pokošena.

„Dunav će postati more, podaviće sve.“

***Kraj***

*****

Nije imao jak, zadovoljavajući odgovor na pitanje koje ga je morilo.

„Šta bi radio da je smak sveta za tri dana?“

Avaj, priču je završio, nije bio siguran da je valjana, ali je bila gotova. Pisao ju je... tri dana.

Smak sveta se, možda, već dogodio.

Pisac i Svet (Televizija)

Pisac

"Šta da obučem?"

****

"Čekaj. Čekaj Čekaj!", povikala je. "Zar priču o piscu, pardon Piscu, počinješ takvom banalnošću?"

Nasmejao se. " A, zašto da ne? Zar pisac nije običan čovek, pa često, najčešće, gotovo uvek, ponižavajuće banalan?"

"Ne znam ja. Zar tvoja teza nije da je pisac Bog?"

"Oh. Mora da sam bio napušen kada sam to pisao. Mada zanimljivo zvuči i dan-danas!"

"Šta je pisac? Ko je pisac?"

"Onaj ko od pisanja živi?"

"Novinar?"

"On valjda zapisuje, mada ne nužno, može i komentarisati... Ah... Pisac je onaj ko objavljuje knjige?"

"Sto soma dinara - eto ti knjiga. Sto soma = pisac?"

"Pisac ne postoji."

"Bog ne postoji?"

*****

"Pa, šta znam. Košulje ti lepo stoje. Mica si u njima uvek bio."
Ispustio je neki nedefinisani zvuk nedostojan ljudskog, inteligentnog oblika života. Neko ogavno i bezlično "knjaghh", poput mordorskog orka, nakon kojeg je podrignuo i konačno odložio "O junacima i grobovima".
*****
"A, opet! Podrigivanje, Tolkin i Sabato u istoj rečenici! Tolkin?"
"Tišina tamo!"
*****
  "Šta me boli kurac. Bejah sinoć na nekoj naučnoj tribini o teorijama zavere i tako tome i doktor nauka, radi na Filozofskom, u laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju, je nosio iste ovakve pantalone", pokazao je prstom na par bačen preko uzglavlja fotelje - bež, široke. "Ako, može on..."
"Ne, konju, bolje uzmi bermude i starke!", iznervirana je bila. Ona - njegova cimerka,. povremena partnerka i pos vemu sudećem - nesuđena ljubav života.
"Dlakave muške noge gole na malim ekranima televizijskih prijemnika diljem države? Ne dolazi u obzir. Bermude su nedostojan komad muške odeće. Fuj. Starke? Ko to nosi? Wannabe levičari? Čitaj kao - debili koji daju tolke pare za platnene patike. Idi u kurac."
Možda, samo možda, zbog "idi u kurac", "puši kurac", "naduvaš mi jaja", "jebi se", "vajdu ga" jeste njegova nesuđena ljubav.
"Slažem se. Ali, šta ćeš da obuješ?"
"Skejterke, naravno."
"Znaš kako uvek pričamo o tome šta i ko je pisac? Šta je ta vezivna, najosnovnija, neraskidiva veza tog anti-zanata?"
"Ne znam da li delim stav da je to nekakav anti-zanat, na prvom mestu."
"Zanemari sada to, osnovna zajednička crta svakog pisca?"
"...je?"
"Ružno se oblače."

*****

„Koliko si samo bled“, prošaptala je šminkerka, „hm... ovde čak imaš i ovu bubuljicu. Prekrićemo to. Malo pudera...“
Prirodno je bio aristokratski beo... aritokratski ili bolesno beo. Vani je izlazio gotovo samo noću – dan je bio rezervisan tek za jutarnju vožnju bicikle i eventualni brzinski silazak do prodavnice po jabuke, brokoli , jogurt i dve pakle najjačih cigara koje su u datom trenutku imali. Na moru je poslednji put bio... Prošlo leto je završavao knjigu zbog koje je sada tu, ono tamo je biop u teškoj depresiji i nije promolio nos iz svoj ustajale i tada prilično štrokave jazbine. „Štrokavo“ i prečesto je koristio taj pridev, a nije mu delovao posebno književan i lep. Da li prljavština može biti lepa? Setio se svoje nesuđene dragane, onog julskog jutra... vraćali su se sa Petrovaradinske tvrđave, trećeg dana Exit festivala, padala je kiša i blata je bilo na sve strane, a ona nije posebno na isto orbaćala pažnju – skakala je i igrala, vrtela se i smejala na kiši, obasjana laserima i munjama, šljapkala po barama i blatu, čak u isto i upala. Ona će, činilo mu se, igrati sve i da je oko nje smak sveta. Da sve pršti i raspada se, u finalnoj fazi entropije, dok joj se čak i samo telo raspada – ona bi igrala i igrala, dok Lucifer ustaja, dok nebo i zvučni zid para ogromni meteorit, dok silne bujice i cunamiji peru ljagu ljudi sa lica zemlje - igrala i igrala. Dok ima muzike i njenih uvek glatkih nogu - igrati i igrati.  Izjutra je bila premorena, kaljava i smrdljiva – štrokava i prelepa. Coknuo je tiho – onaj spektakularno iritantan zvuk stvaran uz pomoć vrha jezika i gornjih „kečeva“, karakterističan za starije generacije, za pijace, podrume pića, kladionice, bilijar klubove – bedan i nikako empirijski dokaz - ona je njemu bila prelepa uvek i svuda.
„Eto, lep kao slika!“, uz osmeh, dok je odlagala šminku, uzviknula je šminkerka.
Šta je, na posletku, lepota? Zar je u njegovom slučaju, zaista, to samo tanki sloj pudera?

*****

Coktao bi da je dovoljno bezobrazan. Prevrtao bi očima da je samo nekoliko godina mlađi.
„...Da, da, da! Čini mi se sedmi tiraž, sedamdeset hiljada knjiga, da! Ne, naravno da nisam očekivala toliki uspeh. Kao što sam već rekla, znala sam od samog početka da je moja priča, moja životna priča spektakulrna, prepuna pouka, teških situacija, bola i patnje, da je sjajna opomena za sve devojčice i devojke u Srbiji, a i šire, pa ipak nisam ni sanjala da će uspeh biti toliki!“
Mlada spisateljica. Debi knjiga i to odmah – autobiografija. TV lice. Starleta. Rijaliti šou. Ta fela. Sa samog dna moderne, medijske scene, koja je i sva u govnima, spermi i ispovraćanim trodonima i ekeerima.  Nije bio baš ni sam siguran, šta je tačno radila, gde je bila, koji će kurac tu. Jebala se sa nekim bogatašem ili više njih, u to je svakako bio siguran. Sedela je prekoputa njega, voditeljka u sredini, svi zajedno za okruglim stolom. Nazovi ozbiljna emisija. On je ovde, kako mu je rečeno, trebao da predstavlja intelektualca, pozitivnu stranu „nove srpske pisane reči“. Gadio se samom sebi.
„Ipak, mnogi smatraju da, pored agresivne medijske kampanje, činjenice da ste u žiži interesovanja tabloida i širokih masa pre svega zahvaljujući nizu seks skandala, na velikim tiražima možete zahvaliti i eksplicitnim scenama seksa koje su možda i prečeste u vašoj knjizi.“
„To je moj živto“, nasmejala se i pogledala ga pravo u oči. Kurvetina pomislio je i nasmešio joj se.
„I vaša knjige su prepune seksa, da li je to nekakav trend?“
Slegnuo je ramenima, bezvoljno. Nije želeo posebno na tu temu. „Ne, ne verujem. Ljudska seksualnost je pokretački motor čitavog sveta, možda i onaj najveći, najjači. Seksualnost nalazimo kroz čitavu istoriju književnosti, pa čak i šire, čak i u antičkoj filozofiji. Kao što je gospođica... Aja Sofija“, zastao je, samo da bi ludost doprla do mozgova ljudi sa one strane TV ekrana, „rekla – to su naši životi.“
„Vaša najnovija  knjiga se nije prodala u tolikom tiražu, ali čini se da ne ide loše?“
„To nije moja najnovija knjiga, morao bih vas ispraviti. To je samo moja knjiga koja je poslednja objavljena. Da, koliko znam drugi tiraž se štampa, prevodi se na nekoliko jezika, čini mi se poljski i slovački.“
„Ja sam je pročitala, naravno“, sumnjao je u to, naravno, „ali, da li bi ste zbog naših gledalaca mogli da nam nešto kažete o njoj?“
Oborio je glavu. „To je epskofantastična knjiga, ali je negde moja ambicija sa njom bila daleko veća od samog žanra. To je moj pokušaj da poput kukavice podmetnem jaje, seme ideje ljudima do kojih ona inače ne bi stigla. Znate, nije tačno da danas mladi, čak i deca ne čitaju, čitaju, ali pretežno žanrovsku, lakšu literaturu. Sa druge strane ima dosta onih pretencioznih, intelektualnih drkadžija i snobova koji ne pipaju knjiženost uz koju ne idu pridevi „lepa“ i „ozbiljna“. Hteo sam zbuniti i jedne i druge, prvima pružiti nešto ozbiljnije no što inače gutaju, drugima pokazati da priča o vilenjacima može biti ozbiljnija no kvazi-intelektualno smeće na koje svršavaju, misleći da su time pametniji. Promeniti život ljudima! Povesti ih na duhovno putovanje uz reči i rečenice kao na vrh Tibeta. Razbucati iz temelja žanr epske fantastike i stvoriti novi svet. Spiritualni manifest, izvor nove religije, ako hoćete.“
Voditeljka se nasmejala. „I tu dolazi ona kritika na vaš račun – kažu ljudi: „On je prepotentan, umišljen, možda ti i ne dođe u emisiju, možda ti napravi neku situaciju, umišlja  boga i proroka...““
„Vidi... vidite... u Srbiji se i dalje bore dva nasleđa, jedno je jače i tradicionalno – hrišćansko, pravoslavno – drugo izumire, izgubilo je, ali je još uvek jako u našim očevima, majkama, dedama i babama i ponekom mlađanom degeneriku – komunističko, nasleđe samoupravnog socijalizma, kako god da su to partijski zlotvori definisali. I dok su te ideologije, religije, šta god da su, međusobno suprostavljene, a suprostavljene su samo zato što se bore za prevlast nad masom, one su idejno jako slične. I hrišćanstvo i komunizam, sva ta levičarenja, žele samo jedno – jadnog, bednog, malog, sivog čovečuljka savijene grbače. Jedno obećava jednakost i pravdu na onom svetu, drugo te vrednosti obećava na ovom svetu, ali ni jedno ni drugo ne ispunjava obećanja, niti ima nameru da to čini. E, unutar takvog društva, zadojenog tim lažima, ja sam prepotentan, lud i bezobrazan. Naravno da jesam. I još jedno – da ne mislim da sam bolji od većine, ne bih ni pisao. O čemu da piše bedni prosek? O jebačinama svojim?“
„Ovaj... vreme je za EPP. Moramo i mi, dragi gledaoci, od nečega živeti.“
„E, jebiga, nisi morao baš...“, rekla mu je voditeljka.
„Šta me boli kurac“
„A, šta bi trebalo da znači ono na kraju? Je l' to na moj račun nešto?“

*****

„Moja je želja da opomenem svaku devojku u ovoj zemlji na mrak televizije, šou biznisa, na iskvrenost muškog roda, na težak put koji sam prošla. Da stavim do znanja da nasilje nad ženama, nasilje u porodici... na sve te strašne stvari.“
„A, vi?“
Zamislio se. Zašto piše? Samo zato što mora. Zato što dok neku ideju ne zapiše ne može da zaspi. Zato što je previše star da se igra plastičnim vojnicima. Da, zato. Zato što dok piše... dok piše – smeje se, uživa u tome. Pali cigaretu na cigaretu i smeje se. Pliva u svojim haotičnim mislima koje slaže, baca na papir. Zato što ne zna da crta i slika. Zato što ne zna da svira i peva. Zato što nema para i strpljenja da napravi film. Zato piše. Zato što razrešava niz kompleksa. Zato što je on sve samo ne samouvereni skot sa tripom boga, zato što je bednik nesiguran i jadan. Zato piše. „Pišem... da bih inspirisao ljude. Da ih zamislim, zatrujem nekom idejom i pitanjem. Da danima o tome razmišljaju, da danima samo razmišljaju. Ja postavljam pitanja, od njih tražim odgovore.“  Pišem zato što sam tada živ.
„Kao što smo ranije čuli – jak anti-religjski sentiment kod tebe je prisutan, da li si imao problema zbog toga?“
„Ne, ne anti-religijski! Čak ni anti-hrišćanski, to je prevaziđeno, to je jalovo. Evropa je doživela svog Sartra, Šopenhauera, Ničea, Hesea, ne trebam joj ja da serem o hrišćanstvu. Takođe, ja nisam nikakav ateista. To je najdebilniji stav mogući. Ni agnostik, to je prost kukavičluk. Ja ne želim da verujem u svoju neveru. Ja ne želim da verujem da Boga nema."
„Takođe te optužuju za ekstremno desničarske, fašističke stavove...“
„Da. Pa, kritika levih ideja, današnje nazovi-demokratije, američkog imperijalizma, mundijalističkog zla pod nazivom Evropska unija, sama kritika tih pojava je danas jednaka...“
Zazvonio mu je telefon. Lagano ga je, bez blama, izvukao iz džepa. Otvorio poruku.
„Haha, kako si sladak i naporan u isto vreme <3 :D
Čekam te u ovome.“
Uz poruku došla je i slika.
Njegova nesuđena dragana, na njegovom krevetu, u crnim dokolenicama, bez gaćica, sa njegovom knjigom međ' nogama.
Preznojio se. „Šta sam ono pričao?“

*****

„Nesumnjivo je da inspirišete ljude, oboje, ali šta vas inspiriše?“
„Ljubav“, ispačlila je kao iz topa Aja Sofija.
„Sve može biti inspiracija, apsolutno sve. Film je veliki uticaj na mene. Ja čitavog života samo pokušavam zapisati neki ludi postmodernistički film – brzih rezova, kratkih, jasnih scena, složene, haotične strukture, bam-bam-bam. Ljudi, devojke i najmanji, najbanalniji susret, razgovor, događaj... Sve je inspiracija i opstrukcija istovremeno.“
Neka poruka mladim i još uvek neafirmisanim piscima?“
Sofija je dugim noktom – nadogradnaja koja mu se gadila – počešala rupicu na bradi. „Da ne odustaju, da veruju u sebe, da guraju svoju priču do kraja.“
Nasmešio se, kiselo. „Da skapiraju da su govna. Da nikada neće imati stil i ubedljivost jednog Dostojevskog, ni blizu njega. Da baš zbog toga moraju stvoriti neki svoj stil, biti originalni.“

*****

„Vreme je za uključenja gledalaca.“

„Dobro veče, pozdrav za sve u studiju, ovde Milena. Hteo bih da kažem da je Sofija danas prelepa, da je gotovo moj idol i samo da je pitam hoće li biti neke nove knjige'“
„Hvala. Pa, nastavak autobiografije svakako za nekih desetak godina, a za sada imam nekoliko idje aza ljubavne romane. Videćemo.“

„Dobro veče, ovde Miloš, pitanje za Sofiju, kako komentariše ostavku ministra Jovanovića?“
Nasmejala se. „Sve što sam o dotičnom čoveku imala da kažem, rekla sam u svojoj knjizi.“

„Pozdravio bih sve i samo poručio mladom gospodinu – da nije bilo crkve, danas bi bio turčin!“

„...Ja sam istinski zgranuta bezobrazlukom mladog pisca. Nisam čitala njegove knjige, niti ću. I hvala mu što se distancirao od srpske pisane reči. Nije on, ovakav kakav je, dostojan jednog Andrića, Crnjanskog i Kiša. Daleko mu lepa kuća!“

„Sofija, kakav donji veš trenutno imate na sebi?“

„Sofija, da li ste spavali sa Nemanjom u Velikom Bratu?“

„Sofija, da li vas je otac nekada seksualno napastvovao? U knjizi kao da dajete nagoveštaje, ali kao da izbegavate detalje.“

„Sofija, kako se zove vaš plastični hirurg?“
„Genetika, sve je to genetika i rad na sebi.“



Televizija (Vizija jednog teleta)*


Kupljena na stočnoj pijaci modernog doba – u plastičnom mega-super-ultra-giga šopu. Postavljena na sam centar sobe, gde nakada davno bejaše ognjište. Udenuta u izvor života – električnu energiju. Nakačena na antene, muzičke uređaje, kompjutere, igračke konzole, dvd čitače, vhs čitače, kućne bioskope, foto aparate, šporet, mikrotalasnu i frižider. Spremna!
Debeli, masni čovečuljak, koji se nalazi na tek nekoliko evolucijkih koraka daleko od zaraslog, majmunolikog Pećinka koji proždire sirovo mesa, klepa ženu toljagom i kenja sebi u šake - češka se prstima nakićenim zlatnim prstenjem po štrokavim mudima koje sapun ne videše čitavu nedelju. Zeva, njače i riče taj moderni Pećinko. Dosadno mu je... Onako, u gaćama i beloj – sada već od znoja žutoj – podmajci ustaje sa krevata i gega se do kuhinje. Iz vitrine vadi džambo pakovanje čipsa arome ljute paprike. Otvara kesu. Smotan kakav je, dobar deo sadržaja prosipa. Ofucani tepih usisivač nije video mesecima, ali greota da se baci toliki čips. Saginje se. Prdne onako usput. Sad mu pola dupeta viri iz usranih gaća. Ruka leti od poda do usta brzinom gušterovog jezika koji u sekundi hvata skakavca. Za samo koji tren pod je čist. Nema čipsa, nema ni sitnog trunja, a nema ni dlaka. Sve je pojedeno...
Pećinko se vratio u dnevnu sobu. Kako je samo vruće. Uključio je stari, razdrndani ventilator. Skinuo majicu i sad se po krevetu valja samo u gaćama, sa kesom krompira u rukama...
„A, gde je onaj kurac!?“, besno viče. „Deca su ga opet negde zaturila! Jebala ih ona što ih rodila! GDE JE?!“
Svojevrsi nastavak polnog organa, zamenu za erekciju i orgazam, pronalazi ispod hrpe prljavog veša što bleji u ćošku prostorije. Ah, kako je samo lep. Crn i sjajan poput monolita iz Odiseje Svemirom. Dug i debeo kao pošteni kurac u vozdignutom stanju. Sa stotinom sitnih, lepih, šarenih dugmića s kojim čovek svašta može da radi. Da menja kanale, da ton i sliku podešava do sitnih crevaca, da pušta filmove, da... menja kanale. Ah, daljinski upravljač - dokaz da Bog zaista postoji!
Sa krezavim osmehom, Pećinko se vraća svom zgužvanom krevetu. Sa sjajem u očima gleda u daljinski upravljač. Kako glupo ime, pre mu odgovara čarobni štap! Oprezno pritiska crveno dugme. Ogromni, moderni, precenjeni LCD televizor škljocnu, zazuja... na ekranu se lagano pojavi savršena slika bez snega, podrhtavanja, nezgodnih linija i svih ostalih vidova smetnji. A, zvuk, kristalno čist trešti iz skupocenog jedan plus sedam kroz devet puta deset sistema, koji je s puno pažnje, čitavo jedno popodne, raspoređivao po sobi.
Obična antena našem Pećinku odavno je postala upravo to – obična. Uveo je on kablovsku, i sad plaća nemalu pretplatu. No, i to mu posta nedovljno. Kupi on i preskupu satelitsku atntenu... Ali, avaj, kud ide tele nek ide i uže i keš i vizija, sad je uveo i brzi internet kako bi mogao gledati televiziju i preko mreže. Sad ima šesto šezdeset i šest kanala. Šesto šezdeset i šest koraka do zabava, sreće i raja na zemlji.
Pećinko  kreće sa šaltanjem tv programa. Na prvom političari, na drugom političari, na trećem neka debela kokoška sa svojim gošćama debelim kokoškama kokodače o pra-vima žene, razvodu, trudnoći i raku sisa. Na četvrtom crtani film, na petom životiunje, na šestom narodne pevaljke. Tu se zadržava par trenutaka. Ona što zeva na blještavoj bini ima sise tolike da vola može ubiti s njim, a gaće – crne tange – malo-malo pa sevnu. Na sedmom programu neki buđavi film, na osmom političari, na devetom debela krava sa svojim gošćama debelim kravetinama muče i njače o ženskim pravima, ženskoj modi, šminki, trendovima, sandalicama, torbicama, gaćama i ulošcima. Na desetom izveštaji sa ratišta sa, za našeg Pećinka predalekog, bliskog istoka. Sa jedanaestog kanala smeši se neki nabildani kreten bez kose i sere o zdravom životu, na dvanaestom je neka sapunjara na španskom. Trinaesti, četrnaesti, petnaesti i šesntaesti su natrpani sportom... Dvadeset i deveti - još razgaćenih, sisatih pevaljki. Trideset i peti je non-stop porno kanal. Evo upravo sad neka plavuša puši nekom ćelavom, brkatom liku koji stenje na nemačkom, dok u pozadini konj jebe jednu rasnu crnku koja puši keru koji se balavi sa jednom riđokosom devojkom koja levom rukom drka nekom crncu, koji u dupe neke debele ženšturače nabija ogromni žuti dildo... Četrdeseti kanal je o stranoj kvazi rok muzici i stranim kvazi rok muzičarima koji se hvale svojim gajbama i kolima. Stotinu pedeseti program o kišnim šumama Brazila. Na dvestotom programu kenjaju o našem putu u evropsku uniju... Na tristotom kanalu još malo pornjave - na sitnoj i nikakvoj belikinji iživljava se pet crnaca sa polnim organima prosečnog konja...
Kanal sa rednim brojem 666 - neka sisata dronfuljetina i neki propali pisac, glabaju o svojim knjigama... Pospan, propisno ubijen u pojam, Pećinko ispušta daljinski upravljač na pod, mumla nešto sebi u bradu, okreće se i tone u san o televizoru dijagonale sto inča i izboru od hiljadu i šesto šezdeset i šest kanala...



Kraj


Njihova soba,. Preko matorog „EI NIŠ“ televizora zalepljen je poster ružnog Vudi Alena iz mlađih dana. Zagrljeni, gledaju u njega. Razbijeni, preparirani. Dobar šit.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
Ha-ši-ši-Ha-ši-ši.
HA!
„Jednom si napisao da je Bog pisac“, počela je tiho, sa licem zarivenim u njegove grudi, „da je svet samo njegova knjiga, jedan od.“
„Mhm“, poljubio je temen njene glave. Kosa joj je mirisala. Sveže oprana. Nekakav indijski sapun. „Koristi ga i ti, vidiš da ti se kosa proredila, vidiš da dobijaš auto-put na sred glave!“
„Ako je zaista tako, šta smo mi? Ti i ja? Glavni likovi ili tek sporedne, jedva razrađene role? Junaci silnih vrlina i sa ponekom simpatičnom manom ili neki jedva zamišljeni, magloviti duhovi, tu samo da popune prostor?“
Ponovo ju je poljubio i jače stisnuo. To nije znao. Znao je samo da je ona bila svaki njegov ženski lik - ikada izmaštani, ikada napisani, ikada stvoreni.







                      *segment Televizija (Vizija jednog teleta)
je stara priča, napisana 2010. godine