Шиптар/Škije

1.

Доктор Јозеф Менгеле за сиромашне

Данима под земљом, у мрклом мраку. Ланцима окован. Негде далеко на површини, пре можда и читавих месец дана остао је крај двадесетог века, цивилизација и здрав разум. Све око њега био је мрак, лудило и ноћна мора неких прадавних времена.

Припадници такозване Ослободилачке војске Косова упали су у село. Пуцало се са обе стране – више на  југу Србије није било цивила, сви су имали оружје и сви су били спремни да се бране. Шиптара је било више и... Он је завршио овде. Не зна тачно где. Рудник. Претпоставља да је у питању Дева. Отет. Заробљен. Одвучен под земљу и окован. Као да је средњи век. Проклети шиптари, дивљачко племе, ништа више. 

Други су долазили. Нови. У тами је чуо јецаје. Више нико није имао снаге ни да прича. Светлост бакљи би повремено заслепио,порција сплачина би била бачена пред њега. Неки од стражара би се попишао по њему, посрао се на пола метра па ишутирао говна што ближе. Ударио би ка кундаком калашњикова, шутнуо тешком војничком чизмом. 

Други су одлазили. Да се више не врате. Није било претешко претпоставити њихову судбину. Није било ни претешко надати се таквој судбини. Смрт је, када размислиш, сасвим лагана.

Од свега најгоре. Мрак. Вечити исконски страх од мрака. Ипак, има нечег горег. 

Кап. Кап. Кап. Кап. Вода се скуплјала на таваници пећине и лагано капала у барицу недалеко од њега. Кап. Кап. Кап. Читави дан. Проклето уравнотежено и монотоно. Без краја и конца. Кап. Кап. 

Смрт је заиста лака.

**********

Дошли су и по њега. Тежак ударац. Два, три, четири. Док се није нашао левим образом на хладном поду рудника, једва при свести. Скидање окова. Уперена пушка у главу. Да је имао снаге ту би направио неко срање.  Није могао. Није могао да им поквари планове. Напао би их. Скочио на њих. Некога би можда и ударио. Урликнуо "Србија!". Најважније - натерао би их да га убију ту и одмах. Макар би његово мртво тело морали да вуку до јаме у коју ће га сахранити. Не би то, додуше, био неки изазов – силно је смршао. Али, опет, не би сам докорачао до своје смрти...

Повез на очима.

Потпуни мрак.

Воде га кроз тунеле.

Мердевине, помажу му да се попне. У камиону је, претпоставља. Други заробљеници – има их десеторо, кашљу, стењу, буне се. Не може да их слуша.

Звук мотора. Смрад бензина меша се са смрадом заробљених људи – зној, крв, мокраћа и говна. 

Дуго путовање лошим брдско-планинским путевима.

**********

Возе те на задњем седишту војног џипа. Одрадио си смену у болници и у оближњем граду – Бурелу – и сада те спроводе до Риба. У суштини не мораш ово чинити, добио би батине тешке, запретили би ти смрћу и то је то. Породицу немаш, са оцем не разговараш, није ти ни битно. Али новац је добар. А посао је, у суштини лак. 

Џип стаје испред ружне куће на спрад. Жута фасада и правоугаони облик грађевине. Малих прозора и некакве досадне настрешнице над улазним вратима. 

„Стигли смо, господине Брахиме“, возач се обратио на албанском.

**********

Посао је лак.

Пацијент је везан за кревет. Све је стерилно, мање-више. Он је под седативима, мање-више.

Дуг рез по дужини стомака и грудима. 

Бубрези, јетра, срце...

2.

Сегмент „aЉиса у земљи малих људи, мањих муда“

Свако јутро јој почиње џоинтом. Делује као клише. Стереотип. Дискриминација. Шиптарка и то заиста добра. Замирише цела соба када отвори кесу у којој ретко када има мање од педесет грама. Спаја две 100S ризле. Много? Јесте. Али попуши то и мирна је. И на крају изађе јефтиније од психијатра и мање урнишуће по психу од анти-депресива и осталих срања којима су је кљукали.

Јутро наставља српском етно музиком. Турском кафом. Петар Други Петровић Његош. Књига у шакама. Велике мисли, тешке речи продиру у њен ум.  

Рођена у Новом Саду, заиста дивном и малом граду, на северу Србије. Усред етнички мешовите и толерантне средине. 

„Страх животу каља образ често.“

Ретко се плашила. 

Сада јесте.

Повукла је дим. Дуг и тежак. Гребе у грлу, пржи у плућима. Тако мора, заиста. Као и добра ракија. Нема ужитка без бола. Њој је и сам бол ужитак. 

Плашила се.

Волела би отићи, вероватно као и сви млади ове проклете државе. Али, она, баш као и већина тих младих што би преко – није имала. Није имала другу државу. Србија јесте била једина њена земља. (Земља које се плашила). Није имала ни... муда. Ни сисе, али то није битно у овом трену. 

Пали телевизор. Звук на „муте“. Слике су довољне. Вести, ванредне, на свим каналима. Слике њеног града и других војвођанских места. Разбијени излози, запаљена џамија. Забога, она је католкиња. На папиру, неком, негде. У свету у коме и једна порно глумица своју духовност карактерише са „нео-паганска са траговима будизма“, она свакако није могла пристати на организовану религију. Па, ипак... Палити богомољу? 

Њен отац је отишао рано. Као и увек. Да би се уверио да је са локалом све у реду. 

Клише. Стереотип. Дискриминација.

Њен отац је власник пекаре. Неколико продајних места. Кажу људи најбољи бурек у граду.  

Нема га. Већ је требао доћи. 

Нервоза. Јебена трава. Зато ју је и волела – јебено није знала како ће је одрадити. Иста роба, иста количина, исти дан, па опет два различита џоинта не морају исто урадити. Овај је изгледа сав ударио на параноју.

Живела је сама са оцем.

Клише. Стереотип. Имала је још четворо браће, али они су...

„Гугутка гука во осоје, леле.

Невеста шета по двори.“ Иде са лаптопа док је на телевизору снимак џамије у пламену.

Шета Алиса по својој соби од петнаест квадрата. Параноична. Слути најцрње. Страх улази у савку пору њеног буцкастог тела. Свака црна длака и длачица на њој се костреши полако. 

Где је?

**********

Гледао је своју пекару. Продајно мест, заправо. У центру града. Разбијена стакла. Изваљена врата. Витрине полупане. Фрижидери празни. Покрали су јогурт, чоколадно млеко и... кока колу. Црвеним спрејом исписано. На зиду где су биле монтиране полице – сада исчупане и порушене – на којима су иначе наслагани били хлебови, погаче и славски колачи.

„UBIJ ZAKOLJI DA ŠIPTAR NEPOSTOJI!“

Чује кораке. Тешко дисање. Тек делићем ума схвата да полиције нема нигде. Окреће се. Човек са капуљачм на глави. Преко уста замотан шал фудбалског клуба Црвена Звезда. Рукавице. Међу прстима оштар комад стакла.

**********

РТС, ДНЕВНИК 3

„Фудбалски меч Србија – Албанија прекинут након што је дроном на стадион унешена застава „Велике Албаније“...“

„Матер им јебем, да им јебем матер примитивну!“, псовао је човек, док је флаша ракије била поред њега.

РТС, ДНЕВНИК 1

„У Новом Саду и широм Војводине неколицина напада на локале у власништву албанаца. Запаљена и Џамија...“

„Појачај мало, жено. Тако. Е, нека! Јеби матер стоки!“, весело ће човек, потежући ракију одмах након.

РТС, ДНЕВНИК 2

„На Косову, западу Македоније и улицама Тиране настављени нереди. 

У престоници Албаније протести, у Македонији оружани сукоби такозване О.В.И. са полицијским снагама. На Космету запаљена два манастира...“

„Угаси то, жено“, суморно ће човек, потежући ракију из флаше одмах након. 

3.

Сегмент „Previously, On The X-Files“

1693.

Напуштена кућа.

Српско село, на северу Метохије. Као што су и сва села била српска. Сада празно. Народ је у страху од турксе и арнаутске одмазде побегао далеко. Превалио на воловским колима, на конјима, магарцима и својим голим и босим ногама стотине километара, прешао неколициу река. 

Анраути улазе у аветињско, језиви засеок. Испред кућа тек понеки неухрањени пас. Малобројно, махом старачко становништво забаракадирано иза високих зидова и тепшких врата. Не помаже ништа, наравно. Само одлаже неумитно - покољ. Страдају старци и болесници. Сабље, ножеви, вешала, кочеви. Урлици, плач или смрт у поносној тишини.

  Арнаутска породица запоседа кућу јш увек црвену од крви и загушљиву од смрада гована. Пречесто човек којег кољете се - усере.

1912.

Кућа је пуна живота.

Tri generacije. Baba, deda, Otac i majka i petoro dece. Svi su, doduše, izbačeni ispred kuće i poređani u red. Pravolsvni sveštenik, sa krstom i svetom vodicom stoji na početku reda, ispred starca sa belom kapicom na vrhu glave. Krst mu je ponuđen, približen ispucalim usnama, samo malko da ih pomakne, da ga poljubi. Starac pljuje. "Nikad!"

Kuћа је пуна живота. 

Sveštenik spušta krst, odmahuje glavom. Baca pogled na ostaле чланове породице. Поново одмахује главом. "Ништа од ових", жалосно изговара. "Кољи".

1942.

Кућа је пуна живота.

Север Метохије, малени засеок. Српска колонистичка породица у кући. У кући забаракадираној. Наоружани албанци су је окружили, у њу потрпали све србе из села. Затворили врата и прозоре. 

Упалили су албанци бакље и почели да их бацају на кућу.

1998.

1999.

2004.

2019.

2032.

2082.

2222.

4. 

Љубавна прича: Брахим и Јована.

Брахим је лежао у брачном кревету, го и на великом телевизору постављеном на средини наспрамног зида гледа "Night on Earth", Џима Џармуша. У ординацији је био јако дуг и заузет дан. Није се никада жалио. Посао је иша сјајно и то је једино било битно. Довукао се до стана у центру Цириха, на другом спрату, у прастарој згради. Истуширао се и ни гаће није навукао. Само се просуо по кревету. Чекао је жену. Чекао је Јовану.

Пробудила га је док се лагано ушушкавала покрај њега. "Спавај", тихо му је рекла.

Мрмљајући нешто, као што би увек мрмљао поспан, придигао се малко, пољубио ју је чело. "Дремнуо сам већ..." Био јој је захвалан. Поново је сањао исти сан. Отворено тело. Крв. Слаба, треперава сијалица. Примтивни хируршки прибор. И као ухваћен у вечитом багу, изгребаном DVD-у - његове руке у крвавим рукавицама како ваде срце и спуштају у малену посуду са ледом. Ваде срце и спуштају. Ваде срце и спуштају.  

Држала је коверту у руци. Писмо. Већ је знао од кога. Стомак му се окренуо. "Од њега?"

Климнула је главом. Узела је да отвара коверту. Увек је наглас читала писма, пред њим, увек завршавајући у сузама, гужвајући навлажени папир. 

"Sine sve sam ti oprostio. Sve svu sramotu. To što te nema ovde više. Što sam ostao sam. To sam i razumeo. Jebala mene i srbija i Kosovo. I ne trebaš živeti tim životom.
Sve ti opraštam a , zapravo savšreno razumem da nemam šta da ti opraštam. Oprosti ti meni za sav pakao. Sve teške reči. Odbijanja da se vidim s tobom. Za sve !!

Ali... Jovana ovo je verovatno prvi put da te tako nazivam), molim te. Nemoj tu poslednju sramotu da mi prirediš. Molim te kao Boga. Jovana nemoj se udati za šiptara !!!"

Само је згужвала папир.

**********

"Да ли ти Јована узимаш Брахима за свог мужа?"

"Да."

**********

Тог дана се пуцало на Косову. Али нису пуцали шиптари на škije. Niti шкије на šiptare. Пуцао је јованин отац. Пуцао је на кога стигне. Јер, на крају крајева, бес и метак и не би требали да знају за нацију или племенску припадност. Пред калашњиковим смо сви исти. 

На крају. Пресудио је себи. Пушка је незграпна. Извадио је нож и насред моста на Ибру који дели север од југа. Шиптаре од škija. Пресекао себи гркљан. 

Крв је потекла. Сливала се. Почела капати са моста у хладну реку испод. 

Кап. Кап. Кап. Кап. Кап.

Као часовник који откуцава време преостало свим балканским лудацима.

Кап. Кап. Кап. 

Почетак - Како су се упознали. 

Стајао је испред улаза. "Brahim Clinic". Srce Ciriha. Дуго је размишљао о овоме. Мучио се. Али, пресекао је. Има заказано, има све. Корак по корак. Ка вратима. Која се отварају под командом сензора активираних његовом скромном тежином.

Секретарица га уводи у канцеларију-ординацију самог власника клинике. 

"Добар дан, ја сам Брахим Реџепи. Седите."

"Hvala. Jovan Pejić."

"Драго ми је, Јоване... Да ли сте за кафу?"

"Ja sam ovde zbog promene pola."

Oplodnja (O braku, valjda)

Interaktivna priča koja od čitaoca zahteva pisanje.

DOWNLOAD (.DOCX fajl)

Ispunjene verzije slati na: preziremlubenice@gmail.com

O plavom (Cvetu i njoj)

1.

Pomrlo je sve

Negde daleko u budućnosti.

Pomrlo je... gotovo sve.

Planeta zemlja opustela, gola i ružna čeka svoj poslednji čas. Životinje njenim tlom odavno ne trče. Cveće ne cveta. Nebo je lepo, možda nešto tmurnije, više cijan, no blaženo plavo, možda su kiše koje padaju kiselije, otrovnije, ali visina i nedostižnost je lepa uvek. I ono je prazno. Zakržljale, sivo-zelene biljčice muče se, vire iz suve i ispucale zemlje. Poneki insekt, glodar, gušter. Gmižu, lenjo zuje, vuku se, slinave po slanoj i kiseloj zemlji. Mršavi i bolesni. 

I ljudi.

Ljudi. Izdržljivi. Bezobrazni. Uporni. Na kraju svog evolutivnog puta. Demigodovi koji ne mogu ništa promeniti.

Njih je malo. Na čitavom svetu, kako je Marko verovao, nije ostalo više od stotinjak. Razbežali se, rasuli po svemiru. Davno prevazišli svoje proste fizičke potrebe za vazuhom i vodom, mogli su postojati bilo gde i nigde. Dostigli su nivo konačnog postojanja, bez da su se i milimetar primakli smislu. Zapravo, postojanje je ostalo smisao sam po sebi. Život radi života. 

Mogli su otići sa sveta osuđenog na srmt. Ali, nisu. Par desetina poslednjih ljudi tvrdoglavo je ostajalo.

Njemu je Zemlja prijala. Beskrajni mrtvi pejsaži su postali samo njegovi. Ono što je nekada bila Ukrajina, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Istočna Nemačka sada je njegovo dvorište. Bez i jednog čoveka do njega. Divota. Nisu mu ni trebali. Prvi sused je žena njegovog života i živela je tamo gde je sasvim davno postojao Pariz. Hiljadama kilometra daleko. Ona mu je jedino i nedostajala. Ali to je bilo hronično, neizbežno. Da je živela u sobici od dvadeset kvadrata, sa njim, svaki put kada bi izašla na vazduh i bila udaljena od njega dvadeset metara i dvadeset minuta – nedostajala bi mu. Pustio ju je. Gotovo oterao od sebe. Samo da je ne bi ugušio.

Ona.

Jelena... Jelena je bila kao...

***BLOKADA. MRTVILO UMA. Prazni redovi ostaju prazni. Nemoć. Sramna bezvlast nad mislima i rečima. Vazda ponosan na svoj tok misli, rečitost, pismenost, pred ovim opisom ostaje nemoćan. Pisac je ne može opisati, ne mže slova složiti u reči, rečenice toliko smisleno, duboko, iskreno. On bi s euhvatio kičice i štafelaja da zna slikati. On bi komponovao sonatu što bi dočarala njenu dušu, simfoniju koja bi bila njen karakter, odsvirao na gitari bluz njenog srca. On bi je napravio od srebra. Ne, ne od srebra. Od gline, blata. Da je ima pokraj sebe i da je Vama pokaže. Običan smrtnik iz blata pravi Boginju. Kakvo pišanje po Starom zavet... Poruka sebi, upiši književnost, završi filozofiju, pročitaj stotine knjiga još, napiši hiljade rečenica... samo kako bi nju mogao opisati, rečima dočarati.***

Stigla mu je pozivnica.

„Danas je moj dan.

Džon.“

Marko je načas porazmislio o vremenu kada je na planeti bilo milion, deset ili sto miliona ljudi koji su ponosno nosili izrazito dosadno ime – Džon. Odmah je znao koji mu to od svih njih šalje poruku. Na kraju, ostao je samo jedan.

Mislima je dodirnuo Jelenu. Plakala je. Nije morao da pita da li ide - znao je da neće. Nikada nije išla na Dane. Svu svoju belu energiju poslao je njoj. Da bi je tek za nijansu smirio. Stomak odavno mrtav i nepotreban, okretao mu se i grčio. Tonula je sve više u karakterističnu bezvoljnost, apatiju, sa tek ponekim izlivima preterane energije i životnosti koji bi je na posletku ostavljali još slabijom. Njen Dan se bližio. Prekinuo je vezu ošamućen i pospan. Nikada i nije mogao dugo ostati povezan s njom, previše osećaja, emocija. Haos i strah u glavi, napadi histerije. Prejako, preduboko je uticala na njega, čak i kada to nije želela. Sinhronitet dva uma, dva srca. Njeno sporo i njegovo ubrzano, tahikardično. Buka. Neparni ritmovi. Primordijalni zvuk haosa. Dok se dva uma motaju jedan oko drugog u savršenu DNK rešetku sa svršetkom u božanstvenom. Uvek bi on prekinuo. Nije mogao...

Ljudi će tada koračati goli. Ponovo. Bez stida, bez ponosa. Ne obraćajući pažnju na prosto fizičko. Ljudi tada jedva da će koračati. Marko je iskrivio vreme---prostor i našao se na ostvru što je nekada bilo Britanija. Nije ni čudo što je Jelena očajna, bio je to njen prvi sused. I bivši saputnik. 

Grad. Ruševine. Gotovo sasvim nestale pod prašinom i ništavilom. Da nije sve mrtvo, priroda bi odavno progutala drevnu nastanbu ranijih ljudi. Sada više nema šta da dođe ne njegovo mesto. Okup je u podnožju nekog velikog tornja sa satom na vrhu. S tim da Konačni ljudi ne znaju šta je sat, ne zanima ih, ne shvataju, ne treba im. 

Marko je razgledao okupljene ljude. Tako ih je malo. Prebrojao je jedva dvadesetak. Većina više i nema snage za ve stvari, a ovi što dolaze tu su samo da njihov Dan, kada konačno dođe, ne ostane pust. Ostati sam je, nekako, vrhunski strah konačnih ljudi, iako uglavnom ne mogu podneti društvo drugih.

Džonov dan. Konačni, poslednji. 

Pojavljuje se na vrhu tornja. Prodornim glasom naređuje svima da se udaje na stotinjak koraka. Kratka tirada o tome kako mu je dosta, kako ne može pasivno čekati kraj sveta, kako život uzima u svoje ruke. Namiče omču na vrat i skače. Pada i pada. Svesno menja gustinu svog tela, gotovo lebdi. Zatim sabija sebe u jednu tačku, postaje gušći od najgušćeg metala, juri ka dole. Omča se zateže i lomi vrat. Puca. Njegovo telo pada. Iz tla se pojavljuju ogrmoni crveni šiljci. Pada direktno na njih. Grudima na dole. Metal probija telo, oštrice sjajne od krvi na podnevnom, polumtrvom suncu se presijava. Eksplozija. Vrh tornja se odvaja. Pada. Pada na njegov leš. Zatrpava ga tonama prastarog betona i kamena.

Marko sleže ramenima. Jedan od dosadnijih Dana. Baca pogled na okupljene. Ravnodušni izrazi lica, poneko čak sleže ramenima, pljuje. Dani samoubistva su odavno postali stvar prestiža, takmičenja čak. Neko je predložio da s euvedu sudije, da se boduju originalnost, brutalnost, dužina umiranja, broj komadića u koje je telo razneseno. Činjenica da na kraju neće biti nikog da proglasi pobednika, da ne pominjemo činjenicu da bi pobednik morao biti mrtav i da mu je kao takvom savršeno svejedno koji je na listi najubedljivijih suicida, odustalo se od ideje. Dosada je svakako čudo.

„Efektno, ali ništa spektakularno“, opisao je Marko džonovu smrt i teleportovao se. 

2.

Tobogan niz kompleksne DNK zavojnice. Putovanje kroz prošlost. Sabirnica vascelog čovečanstva. Hiljade generacija u vama. Zaključani. Zarobljeni. Ali makar sačuvani i kroz vas produženi. Vaš nos je nos pretka koji je hodao zemljom pre dve hiljade godina. Čudnovati zalizak je zalizak vašeg prapradede. Bolest od koje ćete umreti je bolest koja je ubila i čoveka čije gene nosite, a koji je umro pre osamsto pedeset i četiri godina.

Starosedeoci ledene Evrope – Neandertalci. Invazione, agresivne snage modernog čoveka. Nepoverenje. Strah. Tihi konflikt. Mržnja. Rat batinama i kamenjem. 

  Znate gde su.

Znate njihovu pećinu i znate da ih je manje. I da su slabiji. Krećete ka njima. Gledaš ženu. Dugo. Oko ti igra. Osećaš strah. Nećeš je videti više. 

Neandertalci. 

Šaman njihov boji žene. Tamnim bojama. Prva, najstarija kozmetika na svetu. Šaman. Moli se uzvišenim silama. Prva ili jedna od prvih religija na svetu. Neandertalci večno istrebljeni i zaboravljeni. Večno prozvani nižom rasom. Večno sačuvani u našim DNK, bez obzira na sve.

Šaman hoda oko plavog cveta i klanja mu se. Moli za lovinu, sunce, toplotu.

Urlici. 

Urlici.

Urlici.

Horda ljudi u krznima sa batinama, motkama i kamenjem u rukama. Jurišaju na ulaz u pećinu. Na šamana i okupljene žene. Samo stari i neiskusni su ostali - mlađi love, bezuspešno kao i poslednjih nekoliko mesečevih ciklusa. 

Nema nade. Napadači skaču, udaraju, lome. Šamanova krv zaliva božanstveni cvet plave boje. Žene stenju i plaču pod udarcima. Plaču, da. Grebu oštrim, dugim, iskidanim noktima svoje silovatelje. 

Klečiš nad cvetom. Dlakavom, prljavom rukom dodiruješ meke latice. Nema u tvom mozgu ničega do želje za posedovanjem. Ubiraš ga. Lomiš stabljiku tik ispod samog cveta. Ne shvataš tragediju i ironiju – da bi delio, moraš posedovati. Želiš cvet pokloniti ženi.

3.

Marko je oči iskopao pre nekoliko mesečevih ciklusa.

Nakon što je video džonovo samoubistvo – verovatno pdeset i neko kojem je prisutvovao u njegovom životu i ostao sasvim ravnodušan. Nakon što Jelena nije želela da se vidi sa njim... Nakon što je svet posiveo i umro. Shvatio je da više nema šta videti. Sopstvene prste je zario u očne duplje. Ne isključujući receptore bola, osakatio je sebe. 

Za samo nekoliko meseci ostala čula su mu podvljala. Dodir, miris, sluh. Nije jedan post-čovek imao problem da se snalazi u svetu bez očiju. Osećao je gustinu objekata, njihova suptilna gravitaciona polja kretao se među njima bez imalo muke. Ali je osećao zato mnogo više. Miris kamena, zemlje, sasušene biljke ili guštera koji je umro od gladi. Baš kao i prizori i mirisi ovog sveta bili su siromašni i ogavni, ali su makar bili novi za njegov um. 

Jeleni nije smeo da priđe. Plašio se još jednog odbijanja. Doputovao je u nekadašnji Pariz, koji je i danas bio divno očuvan – posvetila se tome gotovo u potpunosti. Ulice su bile čiste i ispunjene automatonima – roboljudima koje je on napravio za nju. Fasade makar one u užem delu centru grada, očuvane i čiste. Solarne ploče su bile postavljane na krovove i usmerene na ulice, pa su kolektovanu svetlost prosipali po njima i omogućavale zelene parkove, pa čak i poneki patuljasti drvored. Fontane su radile. Jedino je ostavila monstruozni metalni spomenik da nesmetano rđa i truli, kao spomenik bivšem društvu ljudi koje je umrlo.

Verovatno najživahnije, najbogatije, najlepše mesto na zemlji. Sa najviše mirisa. A, Marko  je lako osećao samo njen. Višeslojan. Dubok. Pun. Vođen njim mogao je bez očiju do kraja sveta bez da se spotakne. Nije mogao... ***Nauči da pišeš, jebeno nauči da pišeš ako ćeš o boginjama pisati!***

Pobegao je kroz rupu u vreme-prostoru.

**********

Jutro je osvanulo sa novim mirisom u vazduhu.

Marko je lako locirao odakle dolazi. Ostrvo prkeo okeana. Nekadašnja Kuba.

Očaran, omađijan kao dana kada je prvi put video Jelenu.

Otvara rupu.

Ulazi u jeleninu sobu. Ne vidi je. Slep je. Kaje se, naravno. Ali oseća je. Gola je, na njenom krevetu. Uplašena na trenutak. Zatim tužna. Uvek prokleto tužna. Dodiruje njen um. Pođi sa mnom, makar ovaj put. Veruj mi. 

 

Putovanje kroz vreme-prostor je čudno i teško. Oko vas blješte zvezde i kosti. Planete i creva. Komete i izbijeni zubi. Iskopane oči i asteroidi. Izlazite nedaleko od cveta. Ti ga ne vidiš. Osećaš njegov miris. Nije ti žao. Možda je to i najlepši prizor na ovom svetu. Možda je to poslednji atom snage posrnule prirode. Nebitno ti je.  Žao ti je što ne vidiš nju. Jelenu.

 Čuješ njen uzbuđeni smeh – prvi put posle hiljadu godina - i ushićenost u glasu – prvi put posle hiljadu godina – radosna je možda prvi put u ovom milenijumu, sam život probuđen i jak čuješ u njenim rečima: „Plav je!“. 

**********

Stidljivo tražiš njenu ruku. Polako u večitom mraku svog slepila, približavaš ruku ka prostoru u kome osećaš njeno prisustvo. Pružaš srednji i kažiprst. Srce ti jače kuca. Plašiš se. Steže ti šake. Jako. Pada ti kamen sa srca, osećaš mir i radost. Blizinu. Kompletiranost.

I drugu. Ali nežnije, Svojim malenim prstima, dugih noktiju, ne moraš videti da bi znao – plavi su – navodi tvoje šaku. Ka cvetu. Ka laticama. „Dodirni ih“, čuješ njen nežan, ali zapoveđujući glas. Osećaš savršenu nežnost biljke. Pa, opet, misliš samo na njenu kožu. Osećaš svaku poricu. Svaku neravninu na dlanu i vrhovima prstiju. Njen otisak – samo njen, njoj svojstven, poseban – ostaje na tvojoj koži poput žiga, prodire dublje do krvnih sudova i kostiju. Tačan raspored šara njenih prstiju osećaš i na srcu i na površini mozga. A, njen miris... mirsi sveta koji je još uvek živ, mlad i zdrav, miris svemira pet sekundi nakon velikog praska, miris koji sadrži sve – lagano nadmašuje mizerni cvet.

Daleko na istoku, na horizontu, rađa se Sunce. Jače no ikada - eksplodiralo je u supernovu. Svetu je konačno došao kraj.

Smeješ se. Držiš je za ruku.

Šetњица (О ponosu и педерима)

BEOГРАД, 27. septembra, 2014. godine gосподње

Вања

Podižeš roletne na velikom prozoru vaše spavaće sobe. Sunce punom silinom jesenjeg sjaja para ustajali vazduh. koji još uvek miriše na njega. Čini ti se da bi mirisao i kroz godinu dana, dve, zauvek. Da je njegov miris i na tebi ostavljen za sva vremena, poput belega, pečata. Žig na dupetu krave. Soba je jednostavna i prazna. Veliki bračni krevet na sredini, muzički sistem u uglu spušten na drveni pod, nedaleko hrpa njegovih knjiga i diskova - bacao je brdo para na ono što je mogao ukrasti sa interneta - i tvojih magazina. On je ćutljiv, knjizi posvećen - sklupčao bi se baš u tom uglu u gaćama i čarapama - sa čarapama je čak i spavao i ljubav vodio, sasvim neizlečivo je to bilo kod njega, stvar cirkulacije, ali i seljačke navike - ti si, pak, "da li si znao?" osoba. Pročitani članak u nekom od časopisa i razmetljivo hvalisanje novostečenim znanjem. Njega ovaj svet nije zanimao, čak ni ovaj život, gubio bi se među žutim stranicama prastarih knjižurina, među ntuđim životima i izmaštanim svetovima. Ti želiš znati sve o postojanju - svemiru, planeti, ljudskom telu, šumama Amazona, razmnožavanju babuna ili životu pčela i leptira.

Kasniš.
Ne znaš više ni zašto nameštaš alarm na telefonu, kada ga nikada i ne čuješ. Ugasiš i nastaviš spavati. Baciš telefon ka zidu - da se razbije u milion komadića. I nastaviš spavati
Hraniš vašeg psa. Haskija. Marsela.
Kasniš.
Danas je godišnjica vaše veze. Tri prokleto kratke godine. Tri kratka, brza kadra. Proletelo. Osim ako se posebno ne potrudiš - i ne sećaš se detalja, silnih dana... sve što na površini uma ostaje jeste trajni osećaj sreće i mira, sećanje na smeh i spokoj duše ne doživljen pre njega. Pitaš se ponekada da li tako zaista treba... Razmišljaš. Da, možeš se setiti Barselone, Rima, Istanbula, kuće njegovog dede na selu, onog dana na aerodromu okovanog maglom, čekanje voza na praznoj, oronuloj železničkoj stanici negde usred jezivo monotonih banatskih polja, one noći kada je pukla guma, kada je lilo kao da je u raju pukla vodovodna cev, kada se sat vremena mučio da zameni točak i naposletku dobio upalu pluća, kada je pokušao svirati gitaru samo za tebe, "pokušao" jer je tragično operisan od sluha... Ali sve je to nekako daleko i duboko, nebitno, kao da su to samo komadići veće slike - sve što je prva asocijacija na njega jeste nepatvorena sreća življena sada već godinama.
Kasniš, a trebaš spremiti ručak-večeru, šta god. Moderni život otima ručak, a ne preporučuje večeru. Nešto između. Život, sreća, ljubav, sve je, kada bolje razmisliš, nešto između.
Oblačiš farmerke, jednostavnu belu majicu i starke, uzimaš torbu i žuriš na pijacu. Dozivaš Мarsela. Veselo dotrčava k tebi, sa povocem među zubima, zna da mu sleduje šetnja i igranje.
Dan je divan.


Lола

На телевизији је пренос "Параде Поноса". Пали цигарету на цигартеу, пије вињак и псује себи у браду. Гледа центар града блокиран, паралисан због пар стотина перверзних умоболника...
Мука му је. У шта се то претвара његова Srbija?
У собу улази његова деветогодишња унука. Oља. Надимак Лола. Спушта неку школску књигу на сто. "Деда, шта то гледаш?"
Старац гаси телевизр. Не жели да унука уопште зна за такве извитоперености. Не жели да мисли како је то нормално и како би некада и она то могла постати. "Ништа срећо... Дођи 'вамо, да ти испричам једну причу, хоћеш ли?"
Унукица клима главом. Још две, у врх главе три године и деда ће јој постати крајње досадан и иритантан, као и родитељи, као и сви живи, али данас још увек има стрпљења и љубави за њега.
Деда испија још једна вињак и започиње своју причу: "Учила си у школи можда, али ово требаш знати и понављати себи. Година је била хиљаду триста осамдесет и девета, српска царство се распало, а турци су били на прагу... не на прагу, већ су своје јатагане заболи у срце српских земаља - били су на Kosovu...", унукица му је села у крило. "Srbijom је владало безброј кнежева, жупана, краљева, војвода и сличних им, свако је желео своје и више, несвестан да ће на крају сви и све изгубити...", осећао је њене малене, мршаве гузове, њене танане бутине, шака му је била на њеном кошчатом колену. А, курац је почео лагано да му се диже...


Вања


Dan je divan.
Prvo ideš do parka. Kao i svaki dan i sada u njemu zatičeš Braleta i Jošku. Dva starca što na klupici bez naslona igraju šah i "greju ostarele kosti vinjakom". Kratko pričaš sa njima, o vremenu, o aktuelnoj partiji - Brale je večito bolji, ali bitno je igranje, a i poražen si tek kada odustaneš, tako je govorio Joška. Ostavljaš im Marsela. Već će doći i komšije sa svojim psima, zajedno će se dlakave, debele zveri izjurcati, izglupirati, namirisati dupeta. Miran je, pitom i previše blentav da bi ikome bio smetnja ili ikoga uplašio. Iako izgleda kao vuk. Pozdravljaš se sa starcima. "Da su svi mladi kao ti, Vanja", govori Brale.
Ideš na pijacu.
Marketi su postali opremljeniji i pristupačniji, sa često, makar na oko, kvalitetnijom robom. Ali uporno na pijacu. Među seljake i kompleksni, bogati spoj mirisa, prijatnih i onih ne baš tako prijatnih, među stare i smrknute, među stare, ružne i iskreno nasmejane. Ne možeš podneti plastiku novog doba - plastične rafove, plastičnu robu u njima, plastične prodavačice i promoterke. Da li iskreno voliš ceo taj pijačni ambijent? Možda i ne. Ali si stvor navike. To je tvoja ruta, imaš tezgu na kojoj kupuješ luk, tezgu za sezonsko voće, tezgu za južno voće... imaš babu od koje kupuješ, za koju znaš da je roba njena, a ne nabavljena za male pare i sada preprodavana.  Uzimaš raznolikog povrća, ali svega po malo, po par komada. nekako i nije najlakše kuvati za dvoje. Kao da je kuvanje stvoreno za pravu i čitavu porodicu, četvoročlanu, petočlanu. Uvek vam ostaje hrane, uvek jedeš ostatke. Ne bacaš. Nikada.
U povratku kupiš Marsela koji je isplazio jezik od umora, uzimaš flašu skupog crnog vina i krećeš lagano kući. U maleni stan u potkrovlju novoizgrađene, jeftine zgrade.

Kuvaš.
Godišnjica je i želiš kuvati. Umeća možda i nemaš. Integralni pirinač, raznoliko povrće i piletina, štapići belog mesa - pola sa kikirikijem, pola sa susamom. Spremaš i cheesecake, kolač koji ti makar uvek uspe, koji uvek pojedete, iako je stravično kaloričan i sit, na kraju - baš ga je lako spremiti.

Zvono. Telefon svira neki bluz. Spuštaš varjaču. Displej. Njegova sestra, Marija.
"Halo, Marija...", javljaš se radosno, glas ti nesvesno postaje tanji i viši, nežniji.
Čuješ plač, slinavi nos. Jecanje. Teško disanje.
"Marija? Šta se dogodilo?"
Crne misli jure kroz um poput brzog voza za Tokio. Kiša na prozorima, kljunovi ptica zloslutnica, munje i gromovi. Zemljotresi. Pomračenje Sunca. Hičkok na sve strane. Glava eksplodira.
"Đorđe... imao je... neko ga je... pretukao. Dođi u "Urgentni", odmah!"
Tek ćeš se kasnije čuditi svojoj prirbanosti - sa sve nogama koje su se odsekle, sa stomak koji je bio kao Gorenje veš mašina iz sedamdesetih godina minulog veka, sa glavom koja je kipela poput gejzira negde na Islandu - gasiš rernu i ringle


Miлaн

На телевизији је пренос "Параде Поноса". Пали цигарету на цигартеу, пије вињак и псује себи у браду. Гледа центар града блокиран, паралисан због пар стотина педера...
Гута тешке кнедле између тешких порција грубе жестине. Опушак "Дрине" у препуној пиксли. Мука му је,, срце га боли. Гаси јебени телевизор. Лагано руком окреће точкове инвалидских колица. Довлачи се до прозора. Србија. Због ње је ратовао. У Крајини, У Босни, два пута повређен, на послетку и на Метохији где је остао без ногу. Нагазне мине. Најсуровије, најпакосније оружје на свету. икада осмишљено! Није, ох није, пушка, бомба или нож страшан, они постоје да те убију. Мина... она је ту да те осакати, да те остави на терет држави, а тебе у личном паклу, као живу опомену свакоме ко би кренуо у рат. Живи гутач ресурса, фаталан по борбени морал народа. То је он у очима твораца нагазних мина.
На сточићу покрај прозора стигло му је обавештење о стању на рачуну.
Отвара.
Чита.
Инвалидска пензија смањена је за десет посто.


Јоваna

Девојка ју је данима убеђивала да пође на параду. Није јој се ишло, није раумела сврху - без јасних политичких цељева, овако бесмислено на силу организована, насред аветињски празног центра града. Сећала се бомбардовања, ваздушних опасности, па опет није било тако пусто. Језиво. Као да влада куга.
Зар су они? Она и њена девојк и тих стотињак људи заразни, кужни? Зар је ово средњи век? Зар тамо иза угла, иза зграде Скупштине тињају ломаче за вештице новог доба?
  Није подржавала параду, али је осетила једну привилегију. Није тако васпитавана, није јој то ни фалило, али ту, тог септембарског дана, први пут је пољубила своју девојку у јавности, на улици. Осећај јe, заправо, био диван.


Вања


Pretukli su ga. Izlomili mu rebra. Iznabadali noževima...
"Mnogo je iskrvario," govorio je lekar umornih očiju, "operisali smo ga, dali krv, sada je bez svesti, ali u stabilnom stanju."
"Možemo li ga videti?", pita njegova sestra.
"Da, ali sasvim na kratko. Vi ste članovi porodice?"
"Da," kao iz topa izgovara Marija. I jesu sva njegova familija. Njegovi roditelji ne pričaju sa njim godinama već. "Ja sam mu sestra, a on je..."
"Prijatelj", izgovaraš tiho, oborenog pogleda.
"Žao mi je, samo članovi najuže porodice."

Prijatelj, verenik, bio bi već muž da možeš...
Moliš se u sebi Bogu. Za njegov život.


Maша


Пije se kaфa, пuшe se цiгareтe, gлeda se пaрaдa.
"Ma нe zнam, sвe je to мenи oгaвno, oдvratнo, neкa oни to рaдe, ali u svoja чetiri зiдa..."
"Ma, љudi imaju права da дemonstriraju, svi imaju. Ko je nama kriv što to pravo ne koristimo? Raднiци, sтuдenti, svi зadovoљni pod vlaшћu ove бudaletine..."
Rasprava traje. Prežvakane priče. Iznešeni argumenti.
Njih petoro je za stolom.
Jedan od njih uzviknu na posletku: "Poгleдajтe!", prstom je pokazao na ćerkicu ljudi kod kojih su i pili kafu.
Maшa se pridgla, stajala je na svojim malenim, slabašnim, krivim nogama i pridržavala se za ivicu stola. Smejala se. Kikotala i grcala od sreće i zbunjenosti što svet prvi put gleda iz te perspektive, oslonjena na sopstvene noge. Kao da je nešto u njoj kvrcnulo, sastavilo se i ostavilo malenu varnicu. Pustila je sto i zajurila se ka krevetu i kolenu svoje majke.
Пoсrћući нaпрed, neсiгuрno i жuрno, пrvи pуt jе koрaчaлa.
Прvi pуt je шетаla.




ПОГОVOR

Vi ne зnate дa li su sлoвa "a" у poslednjoj rečenici (posledњoj reчi) oвe пriчice piсaнa латиницом ili ćirilicom.