Kliše (Dobrodošao)

Vrhunac 

Čitavim organizmom - svakim i najtananijim krvnim sudom kao da juri med, dopire do svake ćelije tvog organizma, hrani je i uzdiže. Kao da te miluje i grli deset vrelih devica. Kao da si popio rakiju, ali ona nije završila u i zagrejala samo tvoj želudac, već je našla put do svakog parčeta tebe. Kao da si na suncu, kao da na čitavom svetu postoji samo Sunce, samo njegovi blaženi zraci na tvojoj koži, u njoj i pod njom. Kao da svi problemi izlaze iz tebe kao mehurići iz čaše gazirane vode. Kao da si džin, bezbrižan i nedodirljiv.

Zabacuješ glavu unazad, širiš ruke... ležeš na pod, čuješ i osećaš spore, potmule otkucaje tvog srca i sve drugo postaje nevažno,čak i samo disanje je napor nepotrebni. Zatvaraš oči i toneš u najlepši, najmirniji san bez snova...

Početak jednog kraja

Pritisnuo si crno dugmence pored pločice na kojoj piše "Dr. Jevtić", zvono stana koji se i dalje vodi na ime preminulog doktora filozofije. Dva puta kratko, jednom dugo, jednom kratko. Dok čekaš, vidiš svoj odraz na musavim vratima novobeogradske zgrade. Kapa ispod kapuljače, iako je rana jesen i temperatura oko dvadeset stepeni. Upali obrazi, crna, retka brada trećeg dana, crveni nos, vampirsko beli ten i izgrižena donja usna - kao da si celu noć ljubio sa nekom agresivnom, gotik lujkom što se loži na puštanje krvi. Zapravo, mesecima se nisi ljubio. Vrata se otvoriše, hitro si rukavom obrisao slinavi nos i ušao u zgradu

na vrtaima lifta zalepljeni beli papir je prvo što vidiš. Neko prilično nepismen, je crvenim markerom, spojivši rečcu "ne" sa glagolom napisao: "NERADI!". Zavlačiš promrzle šake još dublje u džepove starog, ofucanog kaputa i počinješ da se penješ uz stepenice. 

 Depresivna socrealistična gradnja. Klonirani sprat za spratom. Daleko je deveti. Staješ negde na petom, šestom, đavo će znati koji je tačno. Pališ pljugu.Čuješ korake ljudi odozdo. "Idemo do Šoneta, kaže da je nabavio do jaja gandžu", čuješ glas na ivici odraslog. "Tiše majmune", drugi je viši, piskaviji, nekotrolisaniji, u mutaciji. Sad ih i vidiš. Dva sasvim prosečna klinca iz kraja. Široke lone, skejterske patike, majice sa šljaštećim aplikacijama i natpisima. Zamisliš sebe u majici i svaka dlaka na čelu ti se kostreši. Prolaze pored tebe kao dva zaverenika, skrećući poglede. Gušiš se od kašlja, šlajm i sline. Šlajm i sline. Bacaš cigaretu koju ni do pola nisi spalio. Kašalj ne prestaje. Nije kašalj zbog cigareta. Nastavljaš dalje svoj bolni uspon.

bukvalno bolan. Svakim korakom kao da te tik ispod rebara, sa desne strane probadaju sve duži i tuplji noževi.

Konačno. Pravi sprat, prava vrata. Ponovo zvono. Dva kratka, jedno dugo, jedno kratko. 

Čuješ dve brave i rezu. Vrata se otvaraju, sa druge strane je devojka. U beloj atlet majici i gaćicama, užasno mršava, bleda, skakuće. "Treba mi Saša.", kažeš. "Uđi, uđi, uđi, brže..." euforično počinje devojka, "zagoreće mi ručak, ajde!". Čim pređeš prag, zatrvara za tobom, zaključava i skakućući s noge na nogu, brzo juri u pravcu kuhinje. Znaš put. Stan nije velik, ali nije ni mali - dvosoban. U mračnom hodniku si, prva vrata levo kupatilo, druga kuhinja, na kraju hodnika vrata... ne diraš ih. Prolaziš kroz ona na desnoj strani hodnika. 

Zamračena, velika soba. LCD televizor i na njemu meni neke video igre. Kožna garnitura. Na trosedu gola deviojka. Zagledaš joj ruku koja visi do poda. Modra od uboda, čini ti s eipak urednija i nzdravija, koja je inficirana, koja neprekidno sluzi i krvari. Na fotelji tvoj čovek. Saša. "Yo, brate moj", progovara on.

"Ćao... Ovaj, mogu li samo do klonje?"

Saša se smeje. "Šta je? Nazeb, sjebana bešika, a? Vunene čarape, rođače, vunene! Idi jebote, mada, možda je zauzeto, Ana ima malih problema sa probavom, makov čaj, znaš...jebeno zapeče.", Saša iskezi svoje lažne, kao sneg bele zube. Nešto zuba je izgubio kao heroinski ovisnik, nešto su mu izbili kada nije imao da otplati dugovanja, nešto je sam sebi slomio na lečenju, tokom krize... 

Bez kucanja ulaziš u kupatilo. "Mrš u pičku materinu!", neko viče. ugledaš devojku. Čuči nad šoljom, sa stopalima na dasci, makaze su joj u anusu, njima pokušava iščupati parčiće ko kamen tvrdih govana. Crvena je u licu od napinjanja, ne od stida. "Izlazi napolje idiote!"

Pararelna priča (zarad dubine)

Gledam u najlepšu devojku na svetu. Jebena boginja. bujna, blago talasasta kosa, naočare koje nosi nisko na nosu, savšreni osmeh i zelene oči. U kratkoj je suknji, sedi prekoputa mene, prekrštenih nogu u čarapama koje završavaju tik ispod kolena... ah, kolena. Vidim joj na licu da je blago izgubljena, zbunjena, da joj je neprijatno, da nije u svom okruženju, da želi otići odavde što pre. Ništa čudno, soba zamračena, neko je sa zvučnika pustio minimalni tehno, većina se već podelila u parove i pijana i naduvana se vata i balavi po ćoškovima. Drugarice su je zabroavile. Stidljiva, dobar đak ili student, generalno devojka na mestu, fina, tatina ćerka. Možda, koliko god suludo bilo, i dalje nevina. 

Ispijam đus-votku na eks. Punim pluća i dijafragmu maksimalnom količinom vazduha... ili mešavine duvanskog dima, smrada kanabisa i jeftinih parfema. Izdah. Uzdah. Izdah. Sam sebi smešan, ustajem i prilazim devojci.

"Da li je Niče imao tebe na umu kada je opisivao nadčoveka?"

***

Dok joj grickam desnu bradavicu, a rukom sam već na neverovatno vlažnim gaćicama, kapiram kako je celo iskustvo dar s neba, drugog objašnjenja nemam. Umesto tupavog pogleda ili makar neprijatnog osmeha, na moj sasvim retardiran prilaz, usledio je smeh, samouvernost i spremnost: "Ne, jer ja sam nad-devojka, a tu veličinu nije mogao pojmiti, ni predvideti čak ni Niče." Pod svetlošću akvarijuma, što se nalazi u ćošku sobe, vidim da  iznad bradavice ima mladež. Srce joj suludo pumpa, diše plitko i brzo.

Gledam je direktno u oči, dok polako pomeram gaćice u stranu, ne skidajući ih, praveći mesta za...

Vrata se otvraaju, neko pali svetlo.

"Marija!", viče boginja ispod mene. 

Sa još ukrućenim polnim organom, okrećem se na leđa, silazeći sa boginje. Devojka, Marija, stajala je sa dva momka - jedan je imao impozantnu crnu bradu, drugi je bio sasvim prosečnog izgleda -  na ulazu i držala šareno obojene papiriće u rukama.

***

"Ovo ne radi", razočarana je moja boginja.

"Polako, potrebno je vreme, makar pola sata, često i duže...", uveravala ju je Marija.

"Ja znam kako da prekratimo čekanje.", reče jedan od likova, onaj sa bradom, koji su došli sa Marijom i krenu ka mojoj boginji.

***

Napetost raste, kao da veliki prasak ponovo treba da se dogodi. Osećam  kako se energija, praiskonska moć koncentriše u sobi. Kako se vasceli univerzum suludim brzinama gužva i vraća u tačku početka, tačku singulariteta, tačku u kojoj je moj mač, moj polni organ. Sekao sam je i voleo istovremeno. Vrišti i trese se. Počinje da se širi, da raste istom brzinom kojom u sebe usisava, apsorbuje ceo univerzum. I mene je vukla sve dublje u sebe. I dublje. I Dublje. Jače. Jače. Brže. Postajem deo nje, ne... postajem ona... osećam ono što ona oseća. Na  vrhuncu je. I... sve eksplodira. Ona eksplodira. Slepilo. Trenutak, dva, čitava večnost. Već me panika hvata. Od jednom, kritsalno jasno. Sav svemir ponovo postoji... postoji i više od njega. Ne... nije... ovo je neki novi svemir. Uništila je stari, progutala, onda rodila sasvim novi univerzum. Lepši. Previše lep. Milion miliona boja eksplodiraše pred mojim očima. Oblici. Linije,. Sve. Sve je živo. Sve vibrira. Sve kuca brzinom moga srca, sve se kreće brzinom moga kurca. Gledam nju. Iz bradavica pružaju se dve duge, među nogama, gde sam i ja,  gori vatra, lava iz kojih nastaju zvezde i planete sliva se niz njene butine. Majka Svemira. Njene oči... su dva sunca, dve supernove što me prže, spaljuju, u ništavni pepeo pretvaraju. Izlazim iz nje. Hvatam je za kosu. Vučem. Vičem na nju. Volim je. Mrzim je. Bacam je na kolena, okrećem. ne vidim njene vatrene oči, izbegavam vulkan među njenim nogama. Ulazim u drugu rupu... Nešto se širi u meni, raste... Nešto me probada sa leđa. okrećem se i vidim dve zvezde u mraku, ne sjajne kao oči Majke Svemira, ali ipak sunca koja mojim očima ne prijaju... Šta god da je u meni, toplo je i miluje. Miluje dušu i srce. Osećam ga jako duboko. U momentu pomućenja uma iz mene prska seme, iz semena istog časa niče imunjevitom brzinom raste stablo jabuke, sve do formiranja ploda, jedrog, krupnog i crvenog. Plod pada u ruke Majke Svemira, ona ga prinosi ustima, plod puca, kapljice soka lete na sve strane... Sveta Majka ostaje isprskana i izmazana, sokom prekrivenih usana, sokom koji se sliva niz njenu bradu i grudi. istog čaša, stranac u meni, niko drugi do sam Bog, sada vidim kada se okrenem bradatu, ogrmnou, tri, čeitir puta od mene veću priliku, širi ruke, iz kojih munje sevaju, nabija jače... sve dok gromovi ne prže duboko u meni... 

Jedan početak

Nazvati to mesto parkićem ili igralištem bilo bi nategnutije deljenje komplimenata od onoga kada srednjovečnoj, debeloj ženi kažete da izgleda bolje od svoje jedre ćerke. Metalni okviri ljuljaški bez lanaca i sedišta, polomljene klackalice, tobogani koji se ne završavaju u pesku, već u blatu i špricevima, klupe sa svakom drugom čitavom, i to polutrulom daskom... Još je bila i pozna jesen,tmurno nebo i ogoljeno drveće je bednom prizoru davalo pravi postapokaliptični prizvuk - kao da nije u pitanju Beograd, već Pripjat. No, lišće je makar prekrilo većinu špriceva, kondoma, praznih pakli cigareta i izlomljenih flaša.

Njih dvoje... dvoje mladih. Momak i devojka. zagrljeni, na jednoj od propalih, prastarih klupa. Ona sa glavom spokojno spuštenoj na njegovom ramenu, on srećniji no ikada ranije u svom životu. Oni zajedno, makar na tren, su čitavom prizoru davali makar malo lepote.

Poljubila ga je u obraz, gricnula uvo, zatim na isto nešto šapnula. momak se namršti, pa odmahnu glavom. ona opet nešto šapnu. dečko se udalji od nje, opet odmahujući glavom. Izvadila je nešto iz džepa. Cigaru i upaljač. Zapalila i duboko udahnula, zadržavajući dim što je duže mogla. Pružila mu je cigaru. Odbio je. Još jednom je povukla, još jednom je ponudila dečka. ovaj je uporno odbija, već mahajući rukama i galameći nerazgovetno. Nakon što je izdahnula dim, nešto mu je rekla i ponovo ponudila. Konačno je uzeo...

Srednjovečni čovek koji je sve to gledao iz prikrajka, znao je da nije u pitanju cigareta, pljunuo je, jače je stegao buket dvanaest belih ruža i nastavio dalje, lagano, ka groblju, ka grobu svoje ćerke...

I dalje početak jednog kraja

"Kažem ti ja, čoveku su potrebne minimalno tri 'rave, jedna na heroinu za karanje u bulju, jedna na spidu da kuva i čisti, plus što ne jede puno, pa je laka i jeftina za održavanje i jednu koju, jebiga, voliš pa joj daješ koks... al, ono, kriza, pičke materine, pa mi je Ana na čaju, žutom, jebiga... crna vremena, crna."

"Sale..." počinješ ti.

"Da, Sale..." prekida te, "nema te kod tvog brata Saleta."

"Ovaj..:"

"Ništa, ništa ne ljutim se ja. Sale ne radi na veresiju, crtu, neće da mu jebeno pušiš kitu i slične akcije. Generalno, ne radi sa klošarima poput tebe, ali, kažem, kriza. Šta ti treba?"

"Heroin, kvoter.", kažeš i vadiš iz džepa nekoliko zgužvanih novčanica.

"Može, može, ima Sale. Jedna crvena."

Nemaš toliko. Nervozno brojiš, ali znaš da nemaš toliko. Šesto dinara.

Rukavom brišeš nos koji kao da se pretvorio u nijagarine vodopade. "Sale... brate... koji... kurac?"

"Jebiga, murjaci se izakcijali, po'apsiše pola grada, čak povataše i neke šipce južno i vezu u Nišu, jebeno. Nema, nestašica, čekaju se novi ulični ratnici... ili da prođe pova predizborna kampanja, pa da ovi svi izađu napolje i hajmo Jovo nanovo.. Šta da ti kažem, čak i ovo sranje što imam je već pet puta kršteno, neću da te lažem, znaš dasam ja najiskreniji lerdi u Beogradu, posle matorog Ozija", iskezi se, " jebeno mleko u prahu... mada, izgledaš kao da bi ti malo kalcijuma dobro došlo.", iskezio se ponovo.

 Očajan si već. Isto to si čuo već kod dva dilera, čak su i skuplji. "Nemam toliko,... samo kvoter... jedan... da se sredim... nabaviću keš... Nabaviću ti pičku koja će za malo gudrovine da ti daje da je jebeš u uho, grlo nos, sve, brate..."

"Ne. Kurve mi ne trebaju, imam. I ne, nema veresije - dinar da ti fali ne dam i ti to vrlo dobro znaš. Koj' si kurac i dolazio?"

"Molim te..."

"Teraj se u kurac! Beži, da ne puštam ovu kučku na amfetaminu na tebe..."

Devojka u atlet majici i gaćicama, sa velikim, oštrim, kuhinjskim nožem stoji na vratima sobe, smeška se, premešta se s noge na nogu i gleda te pravo u oči.

Pararelna priča (zarad dubine)

Prelepa devojka. Devojka koju su na pameti imali prastari pripovedači kada su izmišljali šumske vile i nebeske boginje. Crne kose, naslikanog lica, izvajanog tela. uske diptrijske naočare širokog rama su zaista krasile njeno lice - što je prava retkost. U "starkama", sivom džinsu koji je stavljao akcenat na njenu savršenu zadnjicu i u lakoj, jesenjoj jaknici žuri niz ulicu. Puši cigaretu, iako pušiti ne bi smela. Ide "kući" od lekara. Kuća joj je već dve godine stan koji deli sa cimerkom, najboljom drugaricom iz rodnog grada, Valjeva. Prelepa devojka je student, političke nauke, novinarstvo, sasvim dobra - očistila prvu, ok gura i sa drugom... 

Sve prestaje, sve se menja danas.

Samo jednom u životu je učinila pogrešnu stvar. Samo jednom se prepoustila. Poziv drugarice na "ludački provod". Malo droge i...

Jedna greška je i više nego dovoljna, neće počiniti drugu, jer najvažniju odluku je već donela! 

Iako joj je lekar ponudio... "Kao lekar Vam to ne mogu preporučiti, s obzirom na sve rizike, kao čovek i hrišćanin takođe ne mogu, ali... s obzirom na vaše godine, bračni i materijalni status...". neće to učiniti, ni u ludilu. Ni tada! 

Sve se menja. Osećaj je da je od devojčice postala devojka dana kada je sa koferima izašla iz roditeljske kuće i stigla u milionski grad. Bila prinuđena da kuva za sebe, pere i vodi računa o novcu. Sada, preko noći treba postati žena. Već.

Sve se menja. Sve postaje Ozbiljno. Jebeno ozbiljno. Može ona to...

Sirena kola.

Prigušeno "Pazi jebote." iz istih tih kola. 

 Sasvim rasejana, nije ni videla crveno. Zamalo da pogine. Auto je zakočio na dva centimetra od nje, ako i toliko.

Pogledala je gore, ka nebu, ka zvezdama. "Ipak te ima", bacila je cigaru, " u svom ovom ludilu... ipak te ima!"

Razrada

Čovek u godinama sedi za svojim stolom, u svojoj kafani. Pije sasvim lagano svoj pelinkovac - gorčinom niz grlo pokušava zalečiti gorčinu na duši. Lista novine...

Ne može da ne čuje razgovor sa susednog stola.

Odmerava dve mlade prilike. Muškarac i žena, negde na izmaku treće decenije života, dvadeset osam, devet u vrh glave. Prijatelji očigledno, stari, dobri, možda najbolji, možda jedno drugome jedini. Drugi bi ih možda zamenio za ljubavnike ili buduće ljubavnike, ali starac zna bolje. Vidi to u stavu, opuštenosti, srdačnosti, poznaju s ei previše i predugo. Bivši ljubavnici ili neostvarne ljubavnici. To. Ljubav koja je bila prevelika da se gužva postelja ili ljubav koja je prerano došla. Ljubav koja nikada nije zaprljana požudom i potrebom za posedovanje i ljubomorom koja iza požude dolazi i neumitno upropaštava sve. 

Starac nije mogao, iako je žarko želeo da ne čuje razgovor... ne ovakav razgovor.

"...Sranje je. Život je sranje. Svakim danom.... Na poslu...", govorio je muškarac. Visok, krupan muškarac. Uz smešak pomisli starac da se jutros mogao obrijati i da je mogao odspavati koji sat duže - imao je čovek vidne podočnjake, ali, sve u svemu jedan zdrav i snažan primerak Homo sapiensa. "Jebote... Šta radim? Javljam se na telefon i razgovaram sa ljudima koji ne znaju da upale kompjuter, ne znaju da povežu ruter ili modem... eno je diploma visi na zidu. Jebeni, propali istoričar radi posao za koji su sposbni prosečni bubuljičavi klinci." 

Devojka je slušala. 

"Kući... Nisam spavao sa ženom ne pamtim. Ma, nisam spavao. Tačka. Nisam spavao. Legnem, zatvorim oči i eto ti nje. Ćerka počne da se dernja. Da ne znam bolje, rekao bih da me je žena varala, varala sa samim đavolom crnim i sada izrodila malog antihrista. Eto... danas smo se i posvađali, zbog gluposti. Svašta sam joj rekao, na brzinu se spakovala i otišla kod oca. A... on... on je posebna priča. Uvek, jebeno uvek je "tu za nju", ma ne prođe dan, sat da ne zove i kaže da ako ima problema, uvek može doći kod njega, kod njenog  tatice. Bolesnik, valjda se još nije pomirio sa činjenicom da mu neko drugi kara ćerku. Bolesnik, valjda svake noći sanja da je on i samo on jebe."

Devojka se nasmeja. "Alo, to je već moja oblast... ali, da, lepo rečeno. Sigurno sanja to.", reče, pa se ponovo nasmeja. 

"Samo da se iskuliram malo, to mi treba... Zato te i nazvah, pre svega, imaš li nešto? ti uvek imaš nešto."

Starcu se zgadi zavarenički, pakosni osmeh na licu devojke. "Imam."

"Nešto jače od prskane šiptarske trave, nadam se."

"Šta je to žuto, u prahu i šmrče se?", upita ona, pa se nasmeja.

Starac ispi žestinu do kraja, odmah pokazujući konobaru da donese još jednu, duplu.Okrenu list novina. Deo sa čituljama: Odmah je ugledao veliku sliku svoje pokojne ćerke kako dominira stranom "I posle deset godina boli kao prvog dana. Naša Jelo, otela te je od nas droga, oteti te zaista nikada neće, jer jesi i dalje u nama samim. Ništa tvoja majka i otac osim ponovnog susreta s tobom ne čekaju."

Jedan kraj

Ne znaš više koliko si bez heroina. Pet sati, pola dana, dan, dva... ne znaš više sasvim ni gde si. U saletovoj zgradi? Svojoj? Ili nekoj trećoj? Penješ se stepenicama. Znaš šta ćeš činiti. Dosta je bilo. Bol u nogama je neizdrživ. Padaš na kolena. Plačeš. Stenjanje se pretvara u kašalj.. kašalj u... povraćanje. Ali... nemaš više šta povraćati. Grcaš i gušiš se, nešto želudačnih sokova pljuješ na stepenište. 

Na sosptvene bljuvotine i mokraću bazdiš. Pridržavaš se za gelendre i nekako sa vučeš ka krovu zgrade. Deset ili davdeset ili više spratova, pojka nemaš. Jebeni komunisti i njihovi jebeni kartonski soliteri. jebeni živi spomenici mrtvog komunizma. Žive grobnice. Prolaziš sprat za spratom, koliko stanova, koliko vrata, koliko duša? Ko je sledeći? Ko će sledeći zarolati prvi, drugi džoint, ko će zakucati ekser, ko će povući prvu lajnu? Važnije, ko će povući pedesetu? Koga će prestati da radi, kome će ponestati love? Ko će uzeti kašiku, limuntus, upaljač i žuti otrov? Napuniti špric, pa napuniti venu? 

Ne razmišljaš ti zaista o svemu tome, jebe se tebi. Ideš ka krovu. Skočićeš. Čuo si razne priče. kriza... postaje samo gora. Nema izlaza, nema spasa, znaš ti vrlo dobro - niko s ezaista ne skida. Dosta je bilo. Pokušavaš, zaista, zaista, jako pokušavaš setiti se lica svoje ćerke. Ne ide. zato s ekristalno jasno sećaš prvog šprica. Toplote, milovanja. Pokušavaš se setiti ukusa mesa ili povrća ili voća ili crne čokolade, ali zato savršeno osećaš glad za zlatnom prašinom i živo se sećaš njenog dodira. Od njene toplote sada ti je samo ostala promrzala, bleda kože. Gde si uopšte? Nije ovo zgrada, ovo je hladnjača prepuna leševa... koji još nisu ni svesni da su mrtvi, beli i na ništavilo osuđeni. Sudbina igra masne fote sa celom zgradom, sa celim blokom, sa celim gradom - zavrti špric i na kome se zaustavi, najebao je... Ti si najebao davno... Možda si one večeri, umesto Goce, trebao pozvati nekog ortaka, otići u neku drugu kafanu, napiti se, posle pojebati nešto... Da, verovatno to. Ili otišao kod onog matorog skota, pretukao ga i vratio svoju ženu... ili ga samo pretukao. Da, to bi bilo savršeno.

Još jednom si na kolenima. Ne znaš više da li kašlješ, povraćaš ili pišaš... ustaješ, nastavljaš dalje i tek tada shvataš - usrao si se u gaće. 

Najtužnije od svega je što istog trena tebi na um pada makar pet sramnijih situacija i sve zbog ovog sranja. Koliko si samo kurčeva popušio? Koliko si samo noći proveo smrzavajući muda pokraj auto-puta u minići i na štiklama? Poslednjih godinu dana mokraću nepoznatih muškaraca si pio češće nego pivo. 

Koračaš dalje, ostavljajući govnjivi trag proliva što se sliva niz tvoju nogavicu. Stomak te boli. Kosti te bole. Glava ti puca. Samo ti je poslednji let na pameti. Još samo malo. 

Pored tebe projuri neka žena, devojka... ovo je njen sprat, pratiš je pogledom, u sivom dežinsu je i sa velikom torbom u ruci. Ulazi u stan najbliži stepeništu. Zakleo bi se da nisi čuo zatvaranje vrata. Odlučuješ da zgrabiš možda i poslednju šansu. Krećeš ka njenom stanu.

Teško podnosiš smarad sebe. Ono što si pustio u gaće smrdi na crkotinu, ono što si ispovraćao po sebi  smrdi na sam pakao. Sve jače stiskaš mali nož u džepu, kopiju švajcarskog vojnog. 

Vrata ne samo da su otključana. već su i otvorena, samo ih lagano gurneš, zakoračiš i već si unutra. Devojka je na kraju hodnika, sa slušalicom fiksnog telefona prislonjenog na levo uvo i torbom u desnoj ruci. Pokušavaš biti tih, ali za tebe je i kretanje sada već izazov - malo ti fali da se onesvestiš... ili makar ponovo usereš u gaće. Vadiš nož iz džepa... "Majka? Ti si? Kako...A, dobro sam, dobro! Šta? Ma, jok! Sve je kul, sve je za desetku. Zapravo imam veliku vest. Dobru vest, majka. Čekaj...". Devojka se okreće ka tebi. Upireš nož u pravcu njenog lica. Očekuješ da se uplaši, skameni, samo da da torbu, ali ona - nošena nekom ludačkom hrabrošću... ili strahom - skače ka tebi sa slušalicom u rukama, vrišti, udara te, padaš... uspevaš da je uhvatiš za kosu, povučeš za sobom... udarac u glavu...

Otvaraš oči. Treba ti čitava večnost da shvatiš gde si. Stan nepoznate devojke. Treba ti još jedna večnost da shvatiš da je ta devojka na tebi. Da je krv svuda okolo. Da je tvoj džepni nož zavšio u njenom vratu, presecajući arteriju. Prevrćeš je sa sebe. Misliš samo na jedno. Bacaš se ka njenoj torbi pun nade. Preturaš krvavim rukama, njen ugašen mobilni telefon stavljaš u džep, u novčaniku nalaziš dve hiljade dinara, preturaš dalje... plava koverta, otvaraš je, izvlačiš papir. Čitaš. Zašto čitaš? Izveštaj lekara... preskačeš većinu generičkog teksta... "Dijagnoza: Trudnoća, drugi mesec."

Epilog

Starac prolazi pore okupljene gomile prolaznika, policijskih kola, kola hitne pomoći, tek krajem oka vidi žute trake oko mesta gde je sada ostala samo krvava fleka nekog nesrećnika što je skočio sa jedanaestog sprata. Vidi i da nekog iznose na nosilima.. ali, ne obraća pažnju. Juče je iz azila usvojio jednu napuštenu mešanku, nazvao ju je Jelena i sada ju je izveo u prvu šetnju...

Jedan drugi početak

"Kakav je osećaj?", upitala je devojka.

Dečko, koji je pre sam par minuta svršio duboko u njoj, a sada u kašici "kuvao" žuti prah, odgovorio joj je: "Čitavim organizmom - svakim i najtananijim krvnim sudom kao da juri med, dopire do svake ćelije tvog organizma, hrani je i uzdiže. Kao da te miluje i grli deset vrelih devica: Kao da si popio rakiju, ali ona nije završila u i zagrejala samo tvoj želudac, već je našla put do svakog parčeta tebe. Kao da si na suncu, kao da na čitavom svetu postoji samo Sunce, samo njegovi blaženi zraci na tvojoj koži, u njoj i pod njom. Milion sunaca! Kao da svi problemi izlaze iz tebe poput mehurića iz čaše gazirane vode. Kao da si džin, bezbrižan i nedodirljiv..."