Deda (Zločin i Kazna)

U sandučetu njegov elektornske poruke nije bilo novih poruka.

Ništa. Niti jedna.

Nasuo je čašu smirnof votke. Njegovi... poslodavci nisu bili srećni zbog problema s alkoholom, još manje sa nezasitim apetitom za sve vrste prirodnih i sintetičkih opijata, ali su bili primorani da mu redovno dostavljaju sve što im traži - od antidepresiva i hašiša, do heroina i lsd-a.
Povukao je jednu crtu onoga što je smatrao najčistijim heroinom na planeti. 

Ponovo baci pogled na sanduče, ponovo ništa.

Javiće se, pomisli samouvereno, uvek se javi. Zaboga, pa prošlu novu godinu je dočekala sa njim onlajn. 

Uzeo je kutiju na kojoj je krupnim, crvenim slovima pisalo "Xanax", izvukao tablu sa deset belih tableta i započeo jednu od svojih omiljenih igara - bacao je tablete tako da se odbiju od površine radnog stola i uskoče u čašu sa votkom. Prva dva puta je promašio. 

I dalje ništa u sandučetu. Ništa ni na skajpu, ni na fejsbuku. 

Treća tableta je upala u čašu.

Zvala se Tatjana, poljakinja je iz Krakova i to je praktično sve što zna o njoj, njenom privatnom životu. Ne zna ni prezime, ni godište, ni boju kose ili očiju, koje je škole završila, da li više voli sladoled od vanile ili čokolade, da li više voli mačke ili pse, kakvu kafu pije, čime zarađuje za hleb i internet pretplatu, da li je sama ili ima nekog? Ništa od toga nije znao. Nije bio siguran da li mari, uopšte.

Četvrta tableta je udarila u ivicu čaše i nakon delića sekunde provedenih u nećkanju, ipak je odlučila da ne upadne u alkoholnu tekućinu. Peta, šesta i sedma su zato završile u čaši. I dalje ničeg nije bilo u sandučetu... Da prekrati tišinu pustio je Čajkovskog.

Verovatno je bila sama, mislio je on, očajno usamljena. Usamljena možda gotovo koliko i on, ali za razliku od njega, usamljena u civilizaciji, među stotinama hiljada duša, od kojih je makar jedna bila njena srodna. Pripadajući onoj grupi ljudi koji su jednostavno bili nesposobni za sreću - nije uzrok te nesreće bilo ni to što su rasli među roditeljima koji nisu bili u stanju da ih nauče kako do sreće doći, nisu u pitanju bile ni neke traume iz detinjstva ili loša iskustva iz mladosti... ne, jednostavno, rođeni takvi. Knjiški crvi. Duboko asocijalni. Nesposobni za ljubav. Uplašeni ljudi, uplašeni dodira. Zarobljeni u nekim svetovima izmaštanim, svojim i tuđim. U tišini, knjizi, usamljeničkim kafama i čajevima, mačkama i psima nalazili su neki privid zadovoljstva, mešajući ništavilo sa duševnim mirom. Ako se ikada i činilo da ima nade i šanse za nešto više od pukog postojanja, za život, pravi, nepatvoreni život, ta nada je umrla davno. Otuđenost i agorafobija samo je rasla u njima sa godinama, bez ikakve šanse za preokret i makar komad sreće. Shvatio je da ih žali, sve njih, zaista, iskreno. Njegovu Tatjanu posebno. 

Od poslednje tri tablete, čak dve su završile u čaši. Postajem prodobar, pomislio je. Zapitao se da li će ga ovolika količina ubiti? Znao je da bi bilo kog čoveka ubila, ali... bio je ubeđen da su "ljudi" koji su mu sve ovo nabavili, nešto uradili sa njegovim organizmom, praktično ga čineći otpornim na sva sranja koja je na dnevnoj bazi unosio u sebe. U jednom dugom gutljaju niz grlo je sručio sve. 

Naleteo je na nju na nekom forumu. Forumu na kojem je provodio ove suludo duge dane i depresivno duže noći. Postala je jedna od omiljenih osoba u beskrajnim diskusijama na formuskoj sobi posvećenoj filozofiji, zatim su usledile personalne poruke, pa povezivanje na skajpu... Maltene svaki dan, već više od dve godine prozborili bi makar po koju o filozofiji ili književnosti. Hegelova dijalektika, ničeova "Volja za moć", marksov "Kapital" ... O ruskim piscima, nemačkim kompozitorima... Zbog nje, pored nje, počeo je čitati i poeziju: Džona Kitsa, Blejka, Bajrona. i ostale romantičare.. Zbog nje lakše mu je padala njegova kazna. Bez nje samo je češće mislio na svoj zločin.

Bacio je, razbio je o pod čašu, zgrabio flašu i otpio dugi gutlja u nadi da će odagnati sećanja. Nije uspeo. 

Nije bilo teško namamiti ga u podrum zgrade - reći osmogodišnjaku da se dole nalazi vatromet za novu godinu i da je ulaz svima strogo zabranjen, da će, ako ga uhvatio dole, dobiti takve batine po turu da danima neće moći da sedi i igra se na svom komodoru šezdeset i četiri, bilo je jednako uručivanju svečane pozivnice, ispisane zlatnim slovima. 

On je samo čekao u podrumu. Poput predatora. Poput mačke. 

Nije dugo prošlo, možda svega sat vremena i znatiželja detetovog uma je pobedila strah od kazne. Čuo je korake, šuškanja, rušenje neke kutije. Čekao je da mu priđe bliže. Video ga je. U polumraku dečak je gledao levo, desno, leteo pogledom po kutijama, pitajući se u kojim se to krije vatromet. Skočio je na njega, kao izgladnela mačka na miša... ili bolje, kao napaljeni mačak na mačku usred februara. Oborio ga je na zemlju bez mnogo muke.. Osetio je njegovo sitno, koščato telo pod sobom, posebno njegove guzove u obliku zrna pasulja. Odmah je počeo vući i trzati somotske pantalone. Kaiš od nekakvog pletenog konca ili vunice, u svim duginim bojama, bio je stegnut jako i nije mogao skinuti dečaka. Pod njega je podvukao ruku da bi olabavio kopču. Kada je svukao pantalone do dečakovih kolena, ovaj osta samo u belim gaćicama. Rukom mu je zapušio usta, pa nije mogao vrištati, ali je stenjao, koprcao se, mlatio nogama... Palcem, srednjim i kažiprstom slobodne ruke jako je stegao, uštinuo njegov žgoljavi desni guz. "Slušaj..." šaputao mu je na uvo, "budi miran i sve će biti gotovo brzo... ili... u džepu imam nož." Momenat kada je strgnuo i gaćice i kada je ugledao procep dečakovog malenog dupeta, je momenat kada se sva krv u njegovom organizmu sjurila ili u njegov penis ili u njegovo lice, ostvljajući srce da ludački pumpa na prazno, a um, ostajući bez redovnog dotoka kiseonika, počeo je da se muti i ludi. Već izbezumljen od požude, krenuo je otkopčavati sopstvene pantalone... A, onda... onda iznenadni, stravični, temeljni bol. Osetio ga je prvo na leđima i kao da se u milisekundi proširio celim telom, potpuno ga parališući. Bukvalno je osetio da mu testisi otpadaju, creva se mrse, slepoočnice pucaju, a oči iskaču iz svojih duplji. 

Zatim ga je, onako ošamućenog i malaksalog, nešto podizalo. Visio je u vazduhu, držan ispod oba pazuha, kao pijanac kojeg nose kući ili ranjenog vojnika kojeg saborci vuku što dalje od linije vatre. Polako dolazeći sebi, pogledao je levo, pa desno, nikog nije bilo, a opet bilo je nekog... ili nečeg. Video je, sasvim se jasno toga sećao, krivljenje, distorziju, razmimoilaženje prostora oko njega, kao... kao kada bi gledao kroz figuru čoveka napravljenu od providnog stakla ili kroz nasumični niz spojenih uveličavajući i umanjujućih prizmi.. Tada nije bio u stanju to da pojmi, kasnije je došao do ideje da su ga držala, kontrolisala bića koja su dostigla, vratila se singularitetu i... najverovatnije je bio u pravu. 

Ono što je, nekoliko sekundi ranije, sam počeo, oni su dovršili za njega - skinuli su mu pantalone, zatim i bokserica sa "Iron Maiden" logom na dupetu i slikom maskote benda - Edijem, napred. Zatim su, tu, tog časa, pred tim preplašenim osmogodišnjim detetom, odsekli njegov penis i testise. Bez vidnog pokreta ruke - pošto prikaze koje su ga držale nisu imale ruke, ni noge, ni glavu, bile su samo parče iskrivljenog prostora. Užasan bol, osećaj da sam oganj prolazi kroz svu njegovu muškost. 

Izgubio je svest i pre nego što je njegov odsečeni kurac dodirnuo prašnjavi pod. 

Povukao je još jednu debelu crtu zlatne prašine, zalio je još jednim zamašnim gutljajem smirnofke. Pitao se gde je to dete sada? Sada maltene srednjovečni čovek, sa trideset i nešto godina? Da li je uspelo da izraste u makar donekle normalnu i srećnu osobu? Stvorenja koja su ga u poslednjem trenu spasila sasvim brutalnog analnog silovanja, lako su mogla izbrisati dečakova sećanja na čitav taj incident, ali, znajući njihove metode, gotovo sigurno to nisu učinila, već sitnim intervencijama na njegovu psihu, nagnali ga da ode u aktiviste, postane borac protiv pedofilije, liberal, član neke NV organizacije. Da, sve to je i sasvim je nesrećan, usamljen i sjeban.

I dalje ništa u sandučetu...

Bacio je pogled na sat koji je prikazivao dvadeset i četiri različite cifre, tražeći ono koje je stajalo za Jerusalim, video je da je desetak minuta posle ponoći. Vreme je. 

Verovatno je Sizifu lakše palo milionito uzastupno guranje ogromnog kamena uz bezobrazno strmo brdo, nego li njemu ustajanje iz stolice i odlazak na njegov posao. Ali, morao je. Jednom, samo jednom je odbio, ostao u ovoj brvnari, skljokan na podu, sa iglom u veni i otrovom u čitavom organizmu i... sećanje na kaznu koja je usledila i dalje muti razum i grči stomak - dao bi da mu seku kurac sto puta, samo da to ne doživi ponovo! 

Njegovi poslodavci, tamničari i gospodari su kasnije sproveli, kako kažu, komplikovanu i po kosmički balans preskupu akciju globalnog brisanja pamćenja i regulisanja vreme-prostora.
Tek tada mu je sve obajšnjeno, tek tada je postao svestan svoje nove svete i časne misije tek tada je i konačno zamrzeo svoj život, shvatajući d aje obična kurva sudbine, da ga boginja Ironija jebe u dupe, kako on dečlaki nikada nije i nikad neće - brutalno, beskompromisno, do umiranja usled analnog krvarenja.

Njegovi poslodavci su drevna bića koja su postigla potpuni mir sa univerzumom, prevazišli sve fizičko i postali nadbića, deca prastarog, vrativši se u tačku singulariteta, u vreme i prostor pre svemira. Nekolicina je obitavala u, na i pored Zemlje, kažu već eonima, od vremena izumiranja dinosaurusa - koje, sve jače je verovao bivši silovatelj, današnji evnuh, nije bilo slučajno i verovatno jeste njihovih zamišljenih ruku delo - delujući  postojano na uzdizanju ljudske rase, kao jedine rase u vascelom svemiru za koju su verovali da ima šanse da dostigne singularitet i tako im se pridruži u svetoj tačci u kojoj sve počinje i sve se završava. Uzdizanje u biloškom i intelektualnom smislu, kao i u moralnom. Stolećima oni izmišljaju i u životu održavaju  moralne kodekse, religije, mitove i bajke u kojima se dobrota, čovečnost, poštovanje zapovesti i altruizam daruju rajem i večnim životom. Baš kao što su perfidno delovali na bioško nastajanje ljudske rase, njeno intelektualno uzdizanje (menjajući umove onih koje će istorija kasnije pamtiti kao velike pisce, slikare, naučnike, političare, vizionare), smišljali čitave društvene koncepte (demokratiju, komunizam, fašizam, anarhizam...), uporedo su uzdizali i moralnu snagu čoveka. Setio se njihovih reči koje je osetio u svom umu "Ti si jedan od ključnih elemenata u odeljenju za moralni napredak, koji je danas i najbitniji." Kiselo se nasmejao - dok mu s ezapravo plakalo - sasvim ubeđen da ta svemoćna bića nisu mogla da se uhvate uzaludnijeg posla, da njihovi rezultati ne mogu biti očajniji, d anisu mogli naći bedniju osobu koja će moralno uzdizati čovečanstvo...

Bacio je još jedan pogled na monitor, stigla je poruka. Otvorio ju je sa grčem u srcu. 

"Danas sam ponovo počela čitati "Zločin i Kaznu", za koju si mi rekao da je tvoja omiljena. Mislim na tebe. Želim te upoznati, zaista upoznati".

Nije imao vremena da odgovori, bio je zahvalan na tome. Šta bi joj, uostalom, i rekao? Ne, Tatjana. Nije moguće. Zašto Tatjana? Znaš li da više nikada neće biti kao pre? Znao je da je najbolje da joj uopšte ne odgovori, makar joj tako sasvim srce slomio.
I nije odgovorio i nikada nije saznao da je za manje od dvadeset i četiri sata od momenta kada mu je stigla ta poruka, jedna srednjovečna, iako sasvim lepa, krakovska žena, zapravo devojka pošto se nikada udavala nije, izvršila je samoubistvo prekomernom dozom sedativa. Dani će proći pre nego što je se iko setio, pre nego što je pozvao policiju, koja će, nakon obijanja vrata malog stana, otkriti leš čije su lice već uveliko načele tri mačke s kojima je usedelica živela...

 Na glavu je stavio crvenu kapu koja mu je davala moć nevidljivosti, levom rukom podigao je vreću koja je imala svojstvo krivljenja prostora, pa je u nju moglo stati sve od igle do lokomitive i jedno popovo uvo pride, uzeo je malu spravu u obliku daljinskog upravljača kojom je na lokalnom nivou mogao kontrolisati vreme, čak ga sasvim zaustavljati, obuo je crne levitirajuće čizme koje su njegove korake činile sasvim nečujnim. Izašao je napolje, na minus četrdeset i krenuo ka svojoj letećoj kočiji i svojih dvanest hologramskih irvasa...