Kliše (Dobrodošao)

Vrhunac 

Čitavim organizmom - svakim i najtananijim krvnim sudom kao da juri med, dopire do svake ćelije tvog organizma, hrani je i uzdiže. Kao da te miluje i grli deset vrelih devica. Kao da si popio rakiju, ali ona nije završila u i zagrejala samo tvoj želudac, već je našla put do svakog parčeta tebe. Kao da si na suncu, kao da na čitavom svetu postoji samo Sunce, samo njegovi blaženi zraci na tvojoj koži, u njoj i pod njom. Kao da svi problemi izlaze iz tebe kao mehurići iz čaše gazirane vode. Kao da si džin, bezbrižan i nedodirljiv.

Zabacuješ glavu unazad, širiš ruke... ležeš na pod, čuješ i osećaš spore, potmule otkucaje tvog srca i sve drugo postaje nevažno,čak i samo disanje je napor nepotrebni. Zatvaraš oči i toneš u najlepši, najmirniji san bez snova...

Početak jednog kraja

Pritisnuo si crno dugmence pored pločice na kojoj piše "Dr. Jevtić", zvono stana koji se i dalje vodi na ime preminulog doktora filozofije. Dva puta kratko, jednom dugo, jednom kratko. Dok čekaš, vidiš svoj odraz na musavim vratima novobeogradske zgrade. Kapa ispod kapuljače, iako je rana jesen i temperatura oko dvadeset stepeni. Upali obrazi, crna, retka brada trećeg dana, crveni nos, vampirsko beli ten i izgrižena donja usna - kao da si celu noć ljubio sa nekom agresivnom, gotik lujkom što se loži na puštanje krvi. Zapravo, mesecima se nisi ljubio. Vrata se otvoriše, hitro si rukavom obrisao slinavi nos i ušao u zgradu

na vrtaima lifta zalepljeni beli papir je prvo što vidiš. Neko prilično nepismen, je crvenim markerom, spojivši rečcu "ne" sa glagolom napisao: "NERADI!". Zavlačiš promrzle šake još dublje u džepove starog, ofucanog kaputa i počinješ da se penješ uz stepenice. 

 Depresivna socrealistična gradnja. Klonirani sprat za spratom. Daleko je deveti. Staješ negde na petom, šestom, đavo će znati koji je tačno. Pališ pljugu.Čuješ korake ljudi odozdo. "Idemo do Šoneta, kaže da je nabavio do jaja gandžu", čuješ glas na ivici odraslog. "Tiše majmune", drugi je viši, piskaviji, nekotrolisaniji, u mutaciji. Sad ih i vidiš. Dva sasvim prosečna klinca iz kraja. Široke lone, skejterske patike, majice sa šljaštećim aplikacijama i natpisima. Zamisliš sebe u majici i svaka dlaka na čelu ti se kostreši. Prolaze pored tebe kao dva zaverenika, skrećući poglede. Gušiš se od kašlja, šlajm i sline. Šlajm i sline. Bacaš cigaretu koju ni do pola nisi spalio. Kašalj ne prestaje. Nije kašalj zbog cigareta. Nastavljaš dalje svoj bolni uspon.

bukvalno bolan. Svakim korakom kao da te tik ispod rebara, sa desne strane probadaju sve duži i tuplji noževi.

Konačno. Pravi sprat, prava vrata. Ponovo zvono. Dva kratka, jedno dugo, jedno kratko. 

Čuješ dve brave i rezu. Vrata se otvaraju, sa druge strane je devojka. U beloj atlet majici i gaćicama, užasno mršava, bleda, skakuće. "Treba mi Saša.", kažeš. "Uđi, uđi, uđi, brže..." euforično počinje devojka, "zagoreće mi ručak, ajde!". Čim pređeš prag, zatrvara za tobom, zaključava i skakućući s noge na nogu, brzo juri u pravcu kuhinje. Znaš put. Stan nije velik, ali nije ni mali - dvosoban. U mračnom hodniku si, prva vrata levo kupatilo, druga kuhinja, na kraju hodnika vrata... ne diraš ih. Prolaziš kroz ona na desnoj strani hodnika. 

Zamračena, velika soba. LCD televizor i na njemu meni neke video igre. Kožna garnitura. Na trosedu gola deviojka. Zagledaš joj ruku koja visi do poda. Modra od uboda, čini ti s eipak urednija i nzdravija, koja je inficirana, koja neprekidno sluzi i krvari. Na fotelji tvoj čovek. Saša. "Yo, brate moj", progovara on.

"Ćao... Ovaj, mogu li samo do klonje?"

Saša se smeje. "Šta je? Nazeb, sjebana bešika, a? Vunene čarape, rođače, vunene! Idi jebote, mada, možda je zauzeto, Ana ima malih problema sa probavom, makov čaj, znaš...jebeno zapeče.", Saša iskezi svoje lažne, kao sneg bele zube. Nešto zuba je izgubio kao heroinski ovisnik, nešto su mu izbili kada nije imao da otplati dugovanja, nešto je sam sebi slomio na lečenju, tokom krize... 

Bez kucanja ulaziš u kupatilo. "Mrš u pičku materinu!", neko viče. ugledaš devojku. Čuči nad šoljom, sa stopalima na dasci, makaze su joj u anusu, njima pokušava iščupati parčiće ko kamen tvrdih govana. Crvena je u licu od napinjanja, ne od stida. "Izlazi napolje idiote!"

Pararelna priča (zarad dubine)

Gledam u najlepšu devojku na svetu. Jebena boginja. bujna, blago talasasta kosa, naočare koje nosi nisko na nosu, savšreni osmeh i zelene oči. U kratkoj je suknji, sedi prekoputa mene, prekrštenih nogu u čarapama koje završavaju tik ispod kolena... ah, kolena. Vidim joj na licu da je blago izgubljena, zbunjena, da joj je neprijatno, da nije u svom okruženju, da želi otići odavde što pre. Ništa čudno, soba zamračena, neko je sa zvučnika pustio minimalni tehno, većina se već podelila u parove i pijana i naduvana se vata i balavi po ćoškovima. Drugarice su je zabroavile. Stidljiva, dobar đak ili student, generalno devojka na mestu, fina, tatina ćerka. Možda, koliko god suludo bilo, i dalje nevina. 

Ispijam đus-votku na eks. Punim pluća i dijafragmu maksimalnom količinom vazduha... ili mešavine duvanskog dima, smrada kanabisa i jeftinih parfema. Izdah. Uzdah. Izdah. Sam sebi smešan, ustajem i prilazim devojci.

"Da li je Niče imao tebe na umu kada je opisivao nadčoveka?"

***

Dok joj grickam desnu bradavicu, a rukom sam već na neverovatno vlažnim gaćicama, kapiram kako je celo iskustvo dar s neba, drugog objašnjenja nemam. Umesto tupavog pogleda ili makar neprijatnog osmeha, na moj sasvim retardiran prilaz, usledio je smeh, samouvernost i spremnost: "Ne, jer ja sam nad-devojka, a tu veličinu nije mogao pojmiti, ni predvideti čak ni Niče." Pod svetlošću akvarijuma, što se nalazi u ćošku sobe, vidim da  iznad bradavice ima mladež. Srce joj suludo pumpa, diše plitko i brzo.

Gledam je direktno u oči, dok polako pomeram gaćice u stranu, ne skidajući ih, praveći mesta za...

Vrata se otvraaju, neko pali svetlo.

"Marija!", viče boginja ispod mene. 

Sa još ukrućenim polnim organom, okrećem se na leđa, silazeći sa boginje. Devojka, Marija, stajala je sa dva momka - jedan je imao impozantnu crnu bradu, drugi je bio sasvim prosečnog izgleda -  na ulazu i držala šareno obojene papiriće u rukama.

***

"Ovo ne radi", razočarana je moja boginja.

"Polako, potrebno je vreme, makar pola sata, često i duže...", uveravala ju je Marija.

"Ja znam kako da prekratimo čekanje.", reče jedan od likova, onaj sa bradom, koji su došli sa Marijom i krenu ka mojoj boginji.

***

Napetost raste, kao da veliki prasak ponovo treba da se dogodi. Osećam  kako se energija, praiskonska moć koncentriše u sobi. Kako se vasceli univerzum suludim brzinama gužva i vraća u tačku početka, tačku singulariteta, tačku u kojoj je moj mač, moj polni organ. Sekao sam je i voleo istovremeno. Vrišti i trese se. Počinje da se širi, da raste istom brzinom kojom u sebe usisava, apsorbuje ceo univerzum. I mene je vukla sve dublje u sebe. I dublje. I Dublje. Jače. Jače. Brže. Postajem deo nje, ne... postajem ona... osećam ono što ona oseća. Na  vrhuncu je. I... sve eksplodira. Ona eksplodira. Slepilo. Trenutak, dva, čitava večnost. Već me panika hvata. Od jednom, kritsalno jasno. Sav svemir ponovo postoji... postoji i više od njega. Ne... nije... ovo je neki novi svemir. Uništila je stari, progutala, onda rodila sasvim novi univerzum. Lepši. Previše lep. Milion miliona boja eksplodiraše pred mojim očima. Oblici. Linije,. Sve. Sve je živo. Sve vibrira. Sve kuca brzinom moga srca, sve se kreće brzinom moga kurca. Gledam nju. Iz bradavica pružaju se dve duge, među nogama, gde sam i ja,  gori vatra, lava iz kojih nastaju zvezde i planete sliva se niz njene butine. Majka Svemira. Njene oči... su dva sunca, dve supernove što me prže, spaljuju, u ništavni pepeo pretvaraju. Izlazim iz nje. Hvatam je za kosu. Vučem. Vičem na nju. Volim je. Mrzim je. Bacam je na kolena, okrećem. ne vidim njene vatrene oči, izbegavam vulkan među njenim nogama. Ulazim u drugu rupu... Nešto se širi u meni, raste... Nešto me probada sa leđa. okrećem se i vidim dve zvezde u mraku, ne sjajne kao oči Majke Svemira, ali ipak sunca koja mojim očima ne prijaju... Šta god da je u meni, toplo je i miluje. Miluje dušu i srce. Osećam ga jako duboko. U momentu pomućenja uma iz mene prska seme, iz semena istog časa niče imunjevitom brzinom raste stablo jabuke, sve do formiranja ploda, jedrog, krupnog i crvenog. Plod pada u ruke Majke Svemira, ona ga prinosi ustima, plod puca, kapljice soka lete na sve strane... Sveta Majka ostaje isprskana i izmazana, sokom prekrivenih usana, sokom koji se sliva niz njenu bradu i grudi. istog čaša, stranac u meni, niko drugi do sam Bog, sada vidim kada se okrenem bradatu, ogrmnou, tri, čeitir puta od mene veću priliku, širi ruke, iz kojih munje sevaju, nabija jače... sve dok gromovi ne prže duboko u meni... 

Jedan početak

Nazvati to mesto parkićem ili igralištem bilo bi nategnutije deljenje komplimenata od onoga kada srednjovečnoj, debeloj ženi kažete da izgleda bolje od svoje jedre ćerke. Metalni okviri ljuljaški bez lanaca i sedišta, polomljene klackalice, tobogani koji se ne završavaju u pesku, već u blatu i špricevima, klupe sa svakom drugom čitavom, i to polutrulom daskom... Još je bila i pozna jesen,tmurno nebo i ogoljeno drveće je bednom prizoru davalo pravi postapokaliptični prizvuk - kao da nije u pitanju Beograd, već Pripjat. No, lišće je makar prekrilo većinu špriceva, kondoma, praznih pakli cigareta i izlomljenih flaša.

Njih dvoje... dvoje mladih. Momak i devojka. zagrljeni, na jednoj od propalih, prastarih klupa. Ona sa glavom spokojno spuštenoj na njegovom ramenu, on srećniji no ikada ranije u svom životu. Oni zajedno, makar na tren, su čitavom prizoru davali makar malo lepote.

Poljubila ga je u obraz, gricnula uvo, zatim na isto nešto šapnula. momak se namršti, pa odmahnu glavom. ona opet nešto šapnu. dečko se udalji od nje, opet odmahujući glavom. Izvadila je nešto iz džepa. Cigaru i upaljač. Zapalila i duboko udahnula, zadržavajući dim što je duže mogla. Pružila mu je cigaru. Odbio je. Još jednom je povukla, još jednom je ponudila dečka. ovaj je uporno odbija, već mahajući rukama i galameći nerazgovetno. Nakon što je izdahnula dim, nešto mu je rekla i ponovo ponudila. Konačno je uzeo...

Srednjovečni čovek koji je sve to gledao iz prikrajka, znao je da nije u pitanju cigareta, pljunuo je, jače je stegao buket dvanaest belih ruža i nastavio dalje, lagano, ka groblju, ka grobu svoje ćerke...

I dalje početak jednog kraja

"Kažem ti ja, čoveku su potrebne minimalno tri 'rave, jedna na heroinu za karanje u bulju, jedna na spidu da kuva i čisti, plus što ne jede puno, pa je laka i jeftina za održavanje i jednu koju, jebiga, voliš pa joj daješ koks... al, ono, kriza, pičke materine, pa mi je Ana na čaju, žutom, jebiga... crna vremena, crna."

"Sale..." počinješ ti.

"Da, Sale..." prekida te, "nema te kod tvog brata Saleta."

"Ovaj..:"

"Ništa, ništa ne ljutim se ja. Sale ne radi na veresiju, crtu, neće da mu jebeno pušiš kitu i slične akcije. Generalno, ne radi sa klošarima poput tebe, ali, kažem, kriza. Šta ti treba?"

"Heroin, kvoter.", kažeš i vadiš iz džepa nekoliko zgužvanih novčanica.

"Može, može, ima Sale. Jedna crvena."

Nemaš toliko. Nervozno brojiš, ali znaš da nemaš toliko. Šesto dinara.

Rukavom brišeš nos koji kao da se pretvorio u nijagarine vodopade. "Sale... brate... koji... kurac?"

"Jebiga, murjaci se izakcijali, po'apsiše pola grada, čak povataše i neke šipce južno i vezu u Nišu, jebeno. Nema, nestašica, čekaju se novi ulični ratnici... ili da prođe pova predizborna kampanja, pa da ovi svi izađu napolje i hajmo Jovo nanovo.. Šta da ti kažem, čak i ovo sranje što imam je već pet puta kršteno, neću da te lažem, znaš dasam ja najiskreniji lerdi u Beogradu, posle matorog Ozija", iskezi se, " jebeno mleko u prahu... mada, izgledaš kao da bi ti malo kalcijuma dobro došlo.", iskezio se ponovo.

 Očajan si već. Isto to si čuo već kod dva dilera, čak su i skuplji. "Nemam toliko,... samo kvoter... jedan... da se sredim... nabaviću keš... Nabaviću ti pičku koja će za malo gudrovine da ti daje da je jebeš u uho, grlo nos, sve, brate..."

"Ne. Kurve mi ne trebaju, imam. I ne, nema veresije - dinar da ti fali ne dam i ti to vrlo dobro znaš. Koj' si kurac i dolazio?"

"Molim te..."

"Teraj se u kurac! Beži, da ne puštam ovu kučku na amfetaminu na tebe..."

Devojka u atlet majici i gaćicama, sa velikim, oštrim, kuhinjskim nožem stoji na vratima sobe, smeška se, premešta se s noge na nogu i gleda te pravo u oči.

Pararelna priča (zarad dubine)

Prelepa devojka. Devojka koju su na pameti imali prastari pripovedači kada su izmišljali šumske vile i nebeske boginje. Crne kose, naslikanog lica, izvajanog tela. uske diptrijske naočare širokog rama su zaista krasile njeno lice - što je prava retkost. U "starkama", sivom džinsu koji je stavljao akcenat na njenu savršenu zadnjicu i u lakoj, jesenjoj jaknici žuri niz ulicu. Puši cigaretu, iako pušiti ne bi smela. Ide "kući" od lekara. Kuća joj je već dve godine stan koji deli sa cimerkom, najboljom drugaricom iz rodnog grada, Valjeva. Prelepa devojka je student, političke nauke, novinarstvo, sasvim dobra - očistila prvu, ok gura i sa drugom... 

Sve prestaje, sve se menja danas.

Samo jednom u životu je učinila pogrešnu stvar. Samo jednom se prepoustila. Poziv drugarice na "ludački provod". Malo droge i...

Jedna greška je i više nego dovoljna, neće počiniti drugu, jer najvažniju odluku je već donela! 

Iako joj je lekar ponudio... "Kao lekar Vam to ne mogu preporučiti, s obzirom na sve rizike, kao čovek i hrišćanin takođe ne mogu, ali... s obzirom na vaše godine, bračni i materijalni status...". neće to učiniti, ni u ludilu. Ni tada! 

Sve se menja. Osećaj je da je od devojčice postala devojka dana kada je sa koferima izašla iz roditeljske kuće i stigla u milionski grad. Bila prinuđena da kuva za sebe, pere i vodi računa o novcu. Sada, preko noći treba postati žena. Već.

Sve se menja. Sve postaje Ozbiljno. Jebeno ozbiljno. Može ona to...

Sirena kola.

Prigušeno "Pazi jebote." iz istih tih kola. 

 Sasvim rasejana, nije ni videla crveno. Zamalo da pogine. Auto je zakočio na dva centimetra od nje, ako i toliko.

Pogledala je gore, ka nebu, ka zvezdama. "Ipak te ima", bacila je cigaru, " u svom ovom ludilu... ipak te ima!"

Razrada

Čovek u godinama sedi za svojim stolom, u svojoj kafani. Pije sasvim lagano svoj pelinkovac - gorčinom niz grlo pokušava zalečiti gorčinu na duši. Lista novine...

Ne može da ne čuje razgovor sa susednog stola.

Odmerava dve mlade prilike. Muškarac i žena, negde na izmaku treće decenije života, dvadeset osam, devet u vrh glave. Prijatelji očigledno, stari, dobri, možda najbolji, možda jedno drugome jedini. Drugi bi ih možda zamenio za ljubavnike ili buduće ljubavnike, ali starac zna bolje. Vidi to u stavu, opuštenosti, srdačnosti, poznaju s ei previše i predugo. Bivši ljubavnici ili neostvarne ljubavnici. To. Ljubav koja je bila prevelika da se gužva postelja ili ljubav koja je prerano došla. Ljubav koja nikada nije zaprljana požudom i potrebom za posedovanje i ljubomorom koja iza požude dolazi i neumitno upropaštava sve. 

Starac nije mogao, iako je žarko želeo da ne čuje razgovor... ne ovakav razgovor.

"...Sranje je. Život je sranje. Svakim danom.... Na poslu...", govorio je muškarac. Visok, krupan muškarac. Uz smešak pomisli starac da se jutros mogao obrijati i da je mogao odspavati koji sat duže - imao je čovek vidne podočnjake, ali, sve u svemu jedan zdrav i snažan primerak Homo sapiensa. "Jebote... Šta radim? Javljam se na telefon i razgovaram sa ljudima koji ne znaju da upale kompjuter, ne znaju da povežu ruter ili modem... eno je diploma visi na zidu. Jebeni, propali istoričar radi posao za koji su sposbni prosečni bubuljičavi klinci." 

Devojka je slušala. 

"Kući... Nisam spavao sa ženom ne pamtim. Ma, nisam spavao. Tačka. Nisam spavao. Legnem, zatvorim oči i eto ti nje. Ćerka počne da se dernja. Da ne znam bolje, rekao bih da me je žena varala, varala sa samim đavolom crnim i sada izrodila malog antihrista. Eto... danas smo se i posvađali, zbog gluposti. Svašta sam joj rekao, na brzinu se spakovala i otišla kod oca. A... on... on je posebna priča. Uvek, jebeno uvek je "tu za nju", ma ne prođe dan, sat da ne zove i kaže da ako ima problema, uvek može doći kod njega, kod njenog  tatice. Bolesnik, valjda se još nije pomirio sa činjenicom da mu neko drugi kara ćerku. Bolesnik, valjda svake noći sanja da je on i samo on jebe."

Devojka se nasmeja. "Alo, to je već moja oblast... ali, da, lepo rečeno. Sigurno sanja to.", reče, pa se ponovo nasmeja. 

"Samo da se iskuliram malo, to mi treba... Zato te i nazvah, pre svega, imaš li nešto? ti uvek imaš nešto."

Starcu se zgadi zavarenički, pakosni osmeh na licu devojke. "Imam."

"Nešto jače od prskane šiptarske trave, nadam se."

"Šta je to žuto, u prahu i šmrče se?", upita ona, pa se nasmeja.

Starac ispi žestinu do kraja, odmah pokazujući konobaru da donese još jednu, duplu.Okrenu list novina. Deo sa čituljama: Odmah je ugledao veliku sliku svoje pokojne ćerke kako dominira stranom "I posle deset godina boli kao prvog dana. Naša Jelo, otela te je od nas droga, oteti te zaista nikada neće, jer jesi i dalje u nama samim. Ništa tvoja majka i otac osim ponovnog susreta s tobom ne čekaju."

Jedan kraj

Ne znaš više koliko si bez heroina. Pet sati, pola dana, dan, dva... ne znaš više sasvim ni gde si. U saletovoj zgradi? Svojoj? Ili nekoj trećoj? Penješ se stepenicama. Znaš šta ćeš činiti. Dosta je bilo. Bol u nogama je neizdrživ. Padaš na kolena. Plačeš. Stenjanje se pretvara u kašalj.. kašalj u... povraćanje. Ali... nemaš više šta povraćati. Grcaš i gušiš se, nešto želudačnih sokova pljuješ na stepenište. 

Na sosptvene bljuvotine i mokraću bazdiš. Pridržavaš se za gelendre i nekako sa vučeš ka krovu zgrade. Deset ili davdeset ili više spratova, pojka nemaš. Jebeni komunisti i njihovi jebeni kartonski soliteri. jebeni živi spomenici mrtvog komunizma. Žive grobnice. Prolaziš sprat za spratom, koliko stanova, koliko vrata, koliko duša? Ko je sledeći? Ko će sledeći zarolati prvi, drugi džoint, ko će zakucati ekser, ko će povući prvu lajnu? Važnije, ko će povući pedesetu? Koga će prestati da radi, kome će ponestati love? Ko će uzeti kašiku, limuntus, upaljač i žuti otrov? Napuniti špric, pa napuniti venu? 

Ne razmišljaš ti zaista o svemu tome, jebe se tebi. Ideš ka krovu. Skočićeš. Čuo si razne priče. kriza... postaje samo gora. Nema izlaza, nema spasa, znaš ti vrlo dobro - niko s ezaista ne skida. Dosta je bilo. Pokušavaš, zaista, zaista, jako pokušavaš setiti se lica svoje ćerke. Ne ide. zato s ekristalno jasno sećaš prvog šprica. Toplote, milovanja. Pokušavaš se setiti ukusa mesa ili povrća ili voća ili crne čokolade, ali zato savršeno osećaš glad za zlatnom prašinom i živo se sećaš njenog dodira. Od njene toplote sada ti je samo ostala promrzala, bleda kože. Gde si uopšte? Nije ovo zgrada, ovo je hladnjača prepuna leševa... koji još nisu ni svesni da su mrtvi, beli i na ništavilo osuđeni. Sudbina igra masne fote sa celom zgradom, sa celim blokom, sa celim gradom - zavrti špric i na kome se zaustavi, najebao je... Ti si najebao davno... Možda si one večeri, umesto Goce, trebao pozvati nekog ortaka, otići u neku drugu kafanu, napiti se, posle pojebati nešto... Da, verovatno to. Ili otišao kod onog matorog skota, pretukao ga i vratio svoju ženu... ili ga samo pretukao. Da, to bi bilo savršeno.

Još jednom si na kolenima. Ne znaš više da li kašlješ, povraćaš ili pišaš... ustaješ, nastavljaš dalje i tek tada shvataš - usrao si se u gaće. 

Najtužnije od svega je što istog trena tebi na um pada makar pet sramnijih situacija i sve zbog ovog sranja. Koliko si samo kurčeva popušio? Koliko si samo noći proveo smrzavajući muda pokraj auto-puta u minići i na štiklama? Poslednjih godinu dana mokraću nepoznatih muškaraca si pio češće nego pivo. 

Koračaš dalje, ostavljajući govnjivi trag proliva što se sliva niz tvoju nogavicu. Stomak te boli. Kosti te bole. Glava ti puca. Samo ti je poslednji let na pameti. Još samo malo. 

Pored tebe projuri neka žena, devojka... ovo je njen sprat, pratiš je pogledom, u sivom dežinsu je i sa velikom torbom u ruci. Ulazi u stan najbliži stepeništu. Zakleo bi se da nisi čuo zatvaranje vrata. Odlučuješ da zgrabiš možda i poslednju šansu. Krećeš ka njenom stanu.

Teško podnosiš smarad sebe. Ono što si pustio u gaće smrdi na crkotinu, ono što si ispovraćao po sebi  smrdi na sam pakao. Sve jače stiskaš mali nož u džepu, kopiju švajcarskog vojnog. 

Vrata ne samo da su otključana. već su i otvorena, samo ih lagano gurneš, zakoračiš i već si unutra. Devojka je na kraju hodnika, sa slušalicom fiksnog telefona prislonjenog na levo uvo i torbom u desnoj ruci. Pokušavaš biti tih, ali za tebe je i kretanje sada već izazov - malo ti fali da se onesvestiš... ili makar ponovo usereš u gaće. Vadiš nož iz džepa... "Majka? Ti si? Kako...A, dobro sam, dobro! Šta? Ma, jok! Sve je kul, sve je za desetku. Zapravo imam veliku vest. Dobru vest, majka. Čekaj...". Devojka se okreće ka tebi. Upireš nož u pravcu njenog lica. Očekuješ da se uplaši, skameni, samo da da torbu, ali ona - nošena nekom ludačkom hrabrošću... ili strahom - skače ka tebi sa slušalicom u rukama, vrišti, udara te, padaš... uspevaš da je uhvatiš za kosu, povučeš za sobom... udarac u glavu...

Otvaraš oči. Treba ti čitava večnost da shvatiš gde si. Stan nepoznate devojke. Treba ti još jedna večnost da shvatiš da je ta devojka na tebi. Da je krv svuda okolo. Da je tvoj džepni nož zavšio u njenom vratu, presecajući arteriju. Prevrćeš je sa sebe. Misliš samo na jedno. Bacaš se ka njenoj torbi pun nade. Preturaš krvavim rukama, njen ugašen mobilni telefon stavljaš u džep, u novčaniku nalaziš dve hiljade dinara, preturaš dalje... plava koverta, otvaraš je, izvlačiš papir. Čitaš. Zašto čitaš? Izveštaj lekara... preskačeš većinu generičkog teksta... "Dijagnoza: Trudnoća, drugi mesec."

Epilog

Starac prolazi pore okupljene gomile prolaznika, policijskih kola, kola hitne pomoći, tek krajem oka vidi žute trake oko mesta gde je sada ostala samo krvava fleka nekog nesrećnika što je skočio sa jedanaestog sprata. Vidi i da nekog iznose na nosilima.. ali, ne obraća pažnju. Juče je iz azila usvojio jednu napuštenu mešanku, nazvao ju je Jelena i sada ju je izveo u prvu šetnju...

Jedan drugi početak

"Kakav je osećaj?", upitala je devojka.

Dečko, koji je pre sam par minuta svršio duboko u njoj, a sada u kašici "kuvao" žuti prah, odgovorio joj je: "Čitavim organizmom - svakim i najtananijim krvnim sudom kao da juri med, dopire do svake ćelije tvog organizma, hrani je i uzdiže. Kao da te miluje i grli deset vrelih devica: Kao da si popio rakiju, ali ona nije završila u i zagrejala samo tvoj želudac, već je našla put do svakog parčeta tebe. Kao da si na suncu, kao da na čitavom svetu postoji samo Sunce, samo njegovi blaženi zraci na tvojoj koži, u njoj i pod njom. Milion sunaca! Kao da svi problemi izlaze iz tebe poput mehurića iz čaše gazirane vode. Kao da si džin, bezbrižan i nedodirljiv..."

Deda (Zločin i Kazna)

U sandučetu njegov elektornske poruke nije bilo novih poruka.

Ništa. Niti jedna.

Nasuo je čašu smirnof votke. Njegovi... poslodavci nisu bili srećni zbog problema s alkoholom, još manje sa nezasitim apetitom za sve vrste prirodnih i sintetičkih opijata, ali su bili primorani da mu redovno dostavljaju sve što im traži - od antidepresiva i hašiša, do heroina i lsd-a.
Povukao je jednu crtu onoga što je smatrao najčistijim heroinom na planeti. 

Ponovo baci pogled na sanduče, ponovo ništa.

Javiće se, pomisli samouvereno, uvek se javi. Zaboga, pa prošlu novu godinu je dočekala sa njim onlajn. 

Uzeo je kutiju na kojoj je krupnim, crvenim slovima pisalo "Xanax", izvukao tablu sa deset belih tableta i započeo jednu od svojih omiljenih igara - bacao je tablete tako da se odbiju od površine radnog stola i uskoče u čašu sa votkom. Prva dva puta je promašio. 

I dalje ništa u sandučetu. Ništa ni na skajpu, ni na fejsbuku. 

Treća tableta je upala u čašu.

Zvala se Tatjana, poljakinja je iz Krakova i to je praktično sve što zna o njoj, njenom privatnom životu. Ne zna ni prezime, ni godište, ni boju kose ili očiju, koje je škole završila, da li više voli sladoled od vanile ili čokolade, da li više voli mačke ili pse, kakvu kafu pije, čime zarađuje za hleb i internet pretplatu, da li je sama ili ima nekog? Ništa od toga nije znao. Nije bio siguran da li mari, uopšte.

Četvrta tableta je udarila u ivicu čaše i nakon delića sekunde provedenih u nećkanju, ipak je odlučila da ne upadne u alkoholnu tekućinu. Peta, šesta i sedma su zato završile u čaši. I dalje ničeg nije bilo u sandučetu... Da prekrati tišinu pustio je Čajkovskog.

Verovatno je bila sama, mislio je on, očajno usamljena. Usamljena možda gotovo koliko i on, ali za razliku od njega, usamljena u civilizaciji, među stotinama hiljada duša, od kojih je makar jedna bila njena srodna. Pripadajući onoj grupi ljudi koji su jednostavno bili nesposobni za sreću - nije uzrok te nesreće bilo ni to što su rasli među roditeljima koji nisu bili u stanju da ih nauče kako do sreće doći, nisu u pitanju bile ni neke traume iz detinjstva ili loša iskustva iz mladosti... ne, jednostavno, rođeni takvi. Knjiški crvi. Duboko asocijalni. Nesposobni za ljubav. Uplašeni ljudi, uplašeni dodira. Zarobljeni u nekim svetovima izmaštanim, svojim i tuđim. U tišini, knjizi, usamljeničkim kafama i čajevima, mačkama i psima nalazili su neki privid zadovoljstva, mešajući ništavilo sa duševnim mirom. Ako se ikada i činilo da ima nade i šanse za nešto više od pukog postojanja, za život, pravi, nepatvoreni život, ta nada je umrla davno. Otuđenost i agorafobija samo je rasla u njima sa godinama, bez ikakve šanse za preokret i makar komad sreće. Shvatio je da ih žali, sve njih, zaista, iskreno. Njegovu Tatjanu posebno. 

Od poslednje tri tablete, čak dve su završile u čaši. Postajem prodobar, pomislio je. Zapitao se da li će ga ovolika količina ubiti? Znao je da bi bilo kog čoveka ubila, ali... bio je ubeđen da su "ljudi" koji su mu sve ovo nabavili, nešto uradili sa njegovim organizmom, praktično ga čineći otpornim na sva sranja koja je na dnevnoj bazi unosio u sebe. U jednom dugom gutljaju niz grlo je sručio sve. 

Naleteo je na nju na nekom forumu. Forumu na kojem je provodio ove suludo duge dane i depresivno duže noći. Postala je jedna od omiljenih osoba u beskrajnim diskusijama na formuskoj sobi posvećenoj filozofiji, zatim su usledile personalne poruke, pa povezivanje na skajpu... Maltene svaki dan, već više od dve godine prozborili bi makar po koju o filozofiji ili književnosti. Hegelova dijalektika, ničeova "Volja za moć", marksov "Kapital" ... O ruskim piscima, nemačkim kompozitorima... Zbog nje, pored nje, počeo je čitati i poeziju: Džona Kitsa, Blejka, Bajrona. i ostale romantičare.. Zbog nje lakše mu je padala njegova kazna. Bez nje samo je češće mislio na svoj zločin.

Bacio je, razbio je o pod čašu, zgrabio flašu i otpio dugi gutlja u nadi da će odagnati sećanja. Nije uspeo. 

Nije bilo teško namamiti ga u podrum zgrade - reći osmogodišnjaku da se dole nalazi vatromet za novu godinu i da je ulaz svima strogo zabranjen, da će, ako ga uhvatio dole, dobiti takve batine po turu da danima neće moći da sedi i igra se na svom komodoru šezdeset i četiri, bilo je jednako uručivanju svečane pozivnice, ispisane zlatnim slovima. 

On je samo čekao u podrumu. Poput predatora. Poput mačke. 

Nije dugo prošlo, možda svega sat vremena i znatiželja detetovog uma je pobedila strah od kazne. Čuo je korake, šuškanja, rušenje neke kutije. Čekao je da mu priđe bliže. Video ga je. U polumraku dečak je gledao levo, desno, leteo pogledom po kutijama, pitajući se u kojim se to krije vatromet. Skočio je na njega, kao izgladnela mačka na miša... ili bolje, kao napaljeni mačak na mačku usred februara. Oborio ga je na zemlju bez mnogo muke.. Osetio je njegovo sitno, koščato telo pod sobom, posebno njegove guzove u obliku zrna pasulja. Odmah je počeo vući i trzati somotske pantalone. Kaiš od nekakvog pletenog konca ili vunice, u svim duginim bojama, bio je stegnut jako i nije mogao skinuti dečaka. Pod njega je podvukao ruku da bi olabavio kopču. Kada je svukao pantalone do dečakovih kolena, ovaj osta samo u belim gaćicama. Rukom mu je zapušio usta, pa nije mogao vrištati, ali je stenjao, koprcao se, mlatio nogama... Palcem, srednjim i kažiprstom slobodne ruke jako je stegao, uštinuo njegov žgoljavi desni guz. "Slušaj..." šaputao mu je na uvo, "budi miran i sve će biti gotovo brzo... ili... u džepu imam nož." Momenat kada je strgnuo i gaćice i kada je ugledao procep dečakovog malenog dupeta, je momenat kada se sva krv u njegovom organizmu sjurila ili u njegov penis ili u njegovo lice, ostvljajući srce da ludački pumpa na prazno, a um, ostajući bez redovnog dotoka kiseonika, počeo je da se muti i ludi. Već izbezumljen od požude, krenuo je otkopčavati sopstvene pantalone... A, onda... onda iznenadni, stravični, temeljni bol. Osetio ga je prvo na leđima i kao da se u milisekundi proširio celim telom, potpuno ga parališući. Bukvalno je osetio da mu testisi otpadaju, creva se mrse, slepoočnice pucaju, a oči iskaču iz svojih duplji. 

Zatim ga je, onako ošamućenog i malaksalog, nešto podizalo. Visio je u vazduhu, držan ispod oba pazuha, kao pijanac kojeg nose kući ili ranjenog vojnika kojeg saborci vuku što dalje od linije vatre. Polako dolazeći sebi, pogledao je levo, pa desno, nikog nije bilo, a opet bilo je nekog... ili nečeg. Video je, sasvim se jasno toga sećao, krivljenje, distorziju, razmimoilaženje prostora oko njega, kao... kao kada bi gledao kroz figuru čoveka napravljenu od providnog stakla ili kroz nasumični niz spojenih uveličavajući i umanjujućih prizmi.. Tada nije bio u stanju to da pojmi, kasnije je došao do ideje da su ga držala, kontrolisala bića koja su dostigla, vratila se singularitetu i... najverovatnije je bio u pravu. 

Ono što je, nekoliko sekundi ranije, sam počeo, oni su dovršili za njega - skinuli su mu pantalone, zatim i bokserica sa "Iron Maiden" logom na dupetu i slikom maskote benda - Edijem, napred. Zatim su, tu, tog časa, pred tim preplašenim osmogodišnjim detetom, odsekli njegov penis i testise. Bez vidnog pokreta ruke - pošto prikaze koje su ga držale nisu imale ruke, ni noge, ni glavu, bile su samo parče iskrivljenog prostora. Užasan bol, osećaj da sam oganj prolazi kroz svu njegovu muškost. 

Izgubio je svest i pre nego što je njegov odsečeni kurac dodirnuo prašnjavi pod. 

Povukao je još jednu debelu crtu zlatne prašine, zalio je još jednim zamašnim gutljajem smirnofke. Pitao se gde je to dete sada? Sada maltene srednjovečni čovek, sa trideset i nešto godina? Da li je uspelo da izraste u makar donekle normalnu i srećnu osobu? Stvorenja koja su ga u poslednjem trenu spasila sasvim brutalnog analnog silovanja, lako su mogla izbrisati dečakova sećanja na čitav taj incident, ali, znajući njihove metode, gotovo sigurno to nisu učinila, već sitnim intervencijama na njegovu psihu, nagnali ga da ode u aktiviste, postane borac protiv pedofilije, liberal, član neke NV organizacije. Da, sve to je i sasvim je nesrećan, usamljen i sjeban.

I dalje ništa u sandučetu...

Bacio je pogled na sat koji je prikazivao dvadeset i četiri različite cifre, tražeći ono koje je stajalo za Jerusalim, video je da je desetak minuta posle ponoći. Vreme je. 

Verovatno je Sizifu lakše palo milionito uzastupno guranje ogromnog kamena uz bezobrazno strmo brdo, nego li njemu ustajanje iz stolice i odlazak na njegov posao. Ali, morao je. Jednom, samo jednom je odbio, ostao u ovoj brvnari, skljokan na podu, sa iglom u veni i otrovom u čitavom organizmu i... sećanje na kaznu koja je usledila i dalje muti razum i grči stomak - dao bi da mu seku kurac sto puta, samo da to ne doživi ponovo! 

Njegovi poslodavci, tamničari i gospodari su kasnije sproveli, kako kažu, komplikovanu i po kosmički balans preskupu akciju globalnog brisanja pamćenja i regulisanja vreme-prostora.
Tek tada mu je sve obajšnjeno, tek tada je postao svestan svoje nove svete i časne misije tek tada je i konačno zamrzeo svoj život, shvatajući d aje obična kurva sudbine, da ga boginja Ironija jebe u dupe, kako on dečlaki nikada nije i nikad neće - brutalno, beskompromisno, do umiranja usled analnog krvarenja.

Njegovi poslodavci su drevna bića koja su postigla potpuni mir sa univerzumom, prevazišli sve fizičko i postali nadbića, deca prastarog, vrativši se u tačku singulariteta, u vreme i prostor pre svemira. Nekolicina je obitavala u, na i pored Zemlje, kažu već eonima, od vremena izumiranja dinosaurusa - koje, sve jače je verovao bivši silovatelj, današnji evnuh, nije bilo slučajno i verovatno jeste njihovih zamišljenih ruku delo - delujući  postojano na uzdizanju ljudske rase, kao jedine rase u vascelom svemiru za koju su verovali da ima šanse da dostigne singularitet i tako im se pridruži u svetoj tačci u kojoj sve počinje i sve se završava. Uzdizanje u biloškom i intelektualnom smislu, kao i u moralnom. Stolećima oni izmišljaju i u životu održavaju  moralne kodekse, religije, mitove i bajke u kojima se dobrota, čovečnost, poštovanje zapovesti i altruizam daruju rajem i večnim životom. Baš kao što su perfidno delovali na bioško nastajanje ljudske rase, njeno intelektualno uzdizanje (menjajući umove onih koje će istorija kasnije pamtiti kao velike pisce, slikare, naučnike, političare, vizionare), smišljali čitave društvene koncepte (demokratiju, komunizam, fašizam, anarhizam...), uporedo su uzdizali i moralnu snagu čoveka. Setio se njihovih reči koje je osetio u svom umu "Ti si jedan od ključnih elemenata u odeljenju za moralni napredak, koji je danas i najbitniji." Kiselo se nasmejao - dok mu s ezapravo plakalo - sasvim ubeđen da ta svemoćna bića nisu mogla da se uhvate uzaludnijeg posla, da njihovi rezultati ne mogu biti očajniji, d anisu mogli naći bedniju osobu koja će moralno uzdizati čovečanstvo...

Bacio je još jedan pogled na monitor, stigla je poruka. Otvorio ju je sa grčem u srcu. 

"Danas sam ponovo počela čitati "Zločin i Kaznu", za koju si mi rekao da je tvoja omiljena. Mislim na tebe. Želim te upoznati, zaista upoznati".

Nije imao vremena da odgovori, bio je zahvalan na tome. Šta bi joj, uostalom, i rekao? Ne, Tatjana. Nije moguće. Zašto Tatjana? Znaš li da više nikada neće biti kao pre? Znao je da je najbolje da joj uopšte ne odgovori, makar joj tako sasvim srce slomio.
I nije odgovorio i nikada nije saznao da je za manje od dvadeset i četiri sata od momenta kada mu je stigla ta poruka, jedna srednjovečna, iako sasvim lepa, krakovska žena, zapravo devojka pošto se nikada udavala nije, izvršila je samoubistvo prekomernom dozom sedativa. Dani će proći pre nego što je se iko setio, pre nego što je pozvao policiju, koja će, nakon obijanja vrata malog stana, otkriti leš čije su lice već uveliko načele tri mačke s kojima je usedelica živela...

 Na glavu je stavio crvenu kapu koja mu je davala moć nevidljivosti, levom rukom podigao je vreću koja je imala svojstvo krivljenja prostora, pa je u nju moglo stati sve od igle do lokomitive i jedno popovo uvo pride, uzeo je malu spravu u obliku daljinskog upravljača kojom je na lokalnom nivou mogao kontrolisati vreme, čak ga sasvim zaustavljati, obuo je crne levitirajuće čizme koje su njegove korake činile sasvim nečujnim. Izašao je napolje, na minus četrdeset i krenuo ka svojoj letećoj kočiji i svojih dvanest hologramskih irvasa... 

Čistoća

Godina gospodnja 1692. Kosovo i Metohija.

Još uvek je bilo leto, ali, osećao je starac, bilo je na samom svom umoru, osećao u svojim kostima, po svojim ožiljcima, na umoru baš kao i on i... vasceli srpski rod, pljunuo i opsovao je starac nakon što su mu te reči preletele preko uma. 

Valjalo je pribaviti ogreva za zimu koja je neumitno dolazila. I pre zore, još u gluvo doba noći je sa svojim sinom i starijim sinom svoga sina i volovima, poput lopova prokletog, napustio rođeni dom. 

U zaseoku su još četiri doma, jedno staračko i tri u kojima sada žive arnauti. Dva leta su prošla od kada su ove krajeve srbi napustili, pobegli ispred turske odmazde, ostavljajući iza sebe svoje domove, svoje mrtve. On je ostao... oni su ostali. On, koji je samog sebe smatrao najstarijim čovekom od Peći do Prizrena, on... nije hteo da beži. Ostao je, ostao sa svojim mrtvima, sa svojom davno mrtvom Draganom, ostao je... sa svoja dva mrtva sina... i... mrtvim unukom. 

Još jedna, sada neizgovorena, bogohulna psovka. "Branko", obratio se mlađem unuku, "odmah zamandali vrata, budi na oprezu i nek ti sečivo bude pri ruci". Iako najmađi Branko je bio vraški dobar sa sabljom, za starčev ukus i predobar... već ga je video kako korača stazom svoga najstarijeg brata.

Ostavljajući dom u strahu, ali ostavljajući ga ipak u dobrim rukama, lagano i pre svega tiho krenuli su ka šumi...

***

9.10.2012. Novi Beograd, kod Hale Sportova, vreme velikog odmora u Grafičkoj Školi

"Da joj jebem mater cigansku!" vikala je Jelena. Svako bi, kada bi imao svemoćni daljinski upravljač sa "mute" dugmetom, za Jelenu rekao da je lepa. Plavih očiju, tamne kose, svetlog tena i tek sa nekoliko kilograma viška i još nekoliko tragično raspoređenih - sve u rukama, stomaku i butinama, sa gotovo ravnim grudima i nepostojećom zadljicom. Ali, i pored toga, sa svojih osamnaest, pod uslovom da ćuti ili da je pijana, bila je prelepa. Samo da stoji i smeši se. I onda, onda progovori: "Nabijem je ja na neki ogavni, odvratni crni kurac, kalaštura neoprana!". Pričala je o profesorki srpskog jezika - još jedna jedinica na usmenom odgovaranju. "Jebo je onaj ješa usrani u dupe!", misleći na Kafku.

"Smaraš", odbrusi joj Ivan. Nezvanični, ali svakako neprikosnoveni lider njihove malene, petočlane grupe. Na stepenicama su sedeli još i Džoni, Đuks i Mengele, svi odreda ćelavi ili sa kosom starom jedva nekoliko dana i uniformisani u crno od glave do pete.
"Ivane", gotovo sa strahopoštovanjem u glasu izusti Đuks. 

"Šta je?"
"O... onome što smo pričali... moji žele to da urade, spremni su. Burazer takođe. Ima ekipu iz šezdeset trećeg bloka. Pričao sam ti o njima, do jaja momci, proletos su jebali kevu nekom šiiptaru posljastičaru u sedamdeset prvom. vreme je, Ivane. Očistimo Novi Beograd!"
"Tako je brate, smrt i oganj braon govnima!", uksliknu Mengele.
Ivan je ćutao.
"Vidi..." nesigurno nastavi Đuks, "upad, palimo, zaplašimo, bežimo. Znaš da imam veze. Znaš da to i murjaci žele i oni od gore. Izgovor da lakše izmeste stoku u jebenu Borču,. Ovču, gde već!"
Ivan skide kapuljaču. ukazala se savršeno izbrijana glava i... ožiljak... nakazni ožiljak što se prostirao od slepoočnice i očnog kapka, preko celog desnog obraza i dela gornje usne. "Ne.", mirno reče. "Gamad je gamad.Poubijaće se već sama ili će pocrkati od zime, gladi i vaški. možda svaki deseti, petnaesti doživi šezdesetu. Jebeš njih.", gledao je u Đuksa, ali zapravo video nešto sasvim drugo, "Oni drugi, što žive kao ti i ja, oni su opasnost. Oni prljaju krv, naciju. Ciganče umočeno u varikinu, oprnano i namirisano. Moja zgrada. Peti sprat. Cigan lekar. Upadamo u subotu!"

***

Branko je, više iz dokolice, no iz prave potrebe, raspalio vatru. Već je uveliko suvo, prošlogodišnje drvo pucketalo, osvetljavajući jedinu prostoriju kuće. Tanka nit dima pela se visko do rupe u krovu od trske i slame.  Prišao je, ne ispuštajući pritom sečivo iz desne ruke i levom gladeći dršku kubure zadenute za pasom, malenom otvoru u zidu od brvana. Gledao je na drugu kuću njegove familije, trenutno puste. Svo žensko je bilo s njim, njegova majka, njegova sestra Milica - tek što je napunila petnaest leta, udovica njegovog pokojnog strica i njihovo dete, još beba, Jovan, najlepši stvor na svetu, siroče koje nikad nije ni upoznalo oca. Tako je već dva meseca, od poslednje nevolje sa prljavim arnautima.... Baš kada mu je kroz um prolazila ohrabrujuća i umirujuća misao - "ne, od tada je bilo mirno, sećaju se psi dva svoja leša, neće ni danas...", začuo je nešto. Okrenuo se. Dolazilo je spolja. Na vrhovima prstiju prešao je veliku prostoriju. Sestrica, koja je spavala u postelji zajedno sa majkom, se promeškolji u snu. Prišao je ulaznim vratima. Već je jasno čuo šaputanje. Prislonio je oko na sasvim mali prorez na vratima. Video je troje. Osetio je smrad bar desetorice. Povukao se, tiho, najtiše što je mogao, do kreveta svoje majke i sestre. Prodrmao je staru, ova je istog momenta otvoprila oči. Jadnica, toliko toga je videla, doživela i preživela da joj više ni čvrts san ne dolazi. Kao da je sve videla u brankovim očima, pročitala sa njegovog lica. Klimnula je glavom i počela nežno da budi ćerku.

"Majko, nakon što opalim...", šaputao je Branko, "izbroj do deset, otvori zadnja vrata i beži, beži koliko te noge nose, u šumu, znaš mesto... znaš gde kerovi neće umeti da vas nađu" Pogledao je bratovljevu udovicu, "Pazi na Jovana, ne sme zaplakati". Video je suze u majčinim očima, strah u sestrinim, video je Jovana zamotanog u grubo ćebe... za njega, za budućnost roda.
Okrenuo je leđa, stegao dršku kubure.

Vratio se do prednjih vrata, uljezi su već čačkali oko vrata, video je da dvoje donose i balvan kojim su valjda planirali da provale vrata, dok je jedan arnaut mlatarao bakljom, možda predlažeči paljenje kuće. Branko uze kuburu u ruke, prisloni ih na prorez i opali tako da kuršum mora pogoditi nevernika koji je bio najbliži vratima.

Pucanj.

***

13.10.2012, Negde na Novom Beogradu.
Petorka je bila u ivanovoj sobi.
"Imaš još piva?", pitala je Jelena.
"Nemam.", prostrelio je pogledom Nikolu, Džonija, "Bacaj to sranje! Dosta je bilo!". Mislio ja na marihuanu, već su spržili dva džointa. Njih četvoro, Ivan nije koristio. "Hoću da makar možete hodati do ciganske jazbine i ako može de ne uzbudite celu zgradu galamom i smehom!"
Marko, Mengele, kažiprstom podiže naočare. "Osnivanje kampova, potpuni andergraund, gerila. Pod maskom... recimo... kampova košarke... teorijkska obuka sa osvrtom na istoriju i biologiju arijevske rase. ali i vojna... paravojna obuka. Rušenje kvinsliških cionističkih struktura vlasti..."
Njegovo izlaganje prekinula je vika iz susedne sobe. Socrealistična gradnja, kartonski zidovi. Ivan je rastao uz zvuke naizmeničnog jebanja, svađanja i tuče svojih roditelja. Sad je svađa, za deset minuta će je tući, posle će je karatio i posle će ga voleti - kučka glupa.
"Idemo", reče on.

Liftom su se spustili tri sprata, svi su imali bejzbol palice skrivene pod jaknama, noževe ili boksere po džepovima. Jedino je Ivan, pored skrivenog pištolja i sekire, u rukama držao kanticu sa farbom. Stao pred vrata tako da samo njega mogu videti kroz špijunku. Pozvonio je. Drugi put. Treći... Začuli su se koraci.Čula se brava... reza... lanac. Vrata se otvoriše... s druge strane stajalo je dete. Devojčica.
"Imaš li četku za farbanje?", upitao ju je Ivan.

***

Volovi su vukli suve balvane i granje što je izlomio vetar. Starac nije sekao mlado i zdravo drvo, tako ga je učio otac, a njega njegov otac i tako do početka vremena. "Poštuj prirodu, da ona poštuje tebe".Brzo su završili, sunce još nije ni blizu zenitu, već su praktično kući...
"Deda!", uzviknuo je njegov unuk, Nemanja, koji je predvodio kolonu. Potrčao je, vadeći sablju. Za njim je krenuo i starčev sin.

Nije...
Nije bilo...
Prekasno je bilo za mahanje mačevima na pragu kuće... lokva krvi je bila tolika... Branko je bio mrtav. . Skinut je go i posečen duž stomaka, prosutih creva je ležao na pragu doma. Nedaleko od njega bila su naslagana tri leša nepoznatih ljudi, arnauta ili turčina.
To... je... to je starac video, kada su njegovi potomci isukali oružje i povikali, tromo je i on krenuo ka kući ne videći, ne misleći ni na šta drugo.. ali... oni nisu tako rano mogli da vide prag i Branka... šta ih je... onda se okrenuo.... pao je na kolena. Sa grane jabuke sa koje je većina lišća opala, visio je leš njegovog unuka.... Jovana, stvorenja od jedva po godine. Krv poput suza slivala se niz promrzle, pomodrele obraščiće. Video je starac i sa te razdaljine i sa toliko godina, video je malene očne duplje bez očiju.
Puzao je do njega, grleći tanano stablo pridigao se... da skine... Krajem oka, tek nešto dalje video je još jedno telo.. Udovica sina njegovog, majka unuka njegovog - Vesna. Ležala je u prašini. Naga. Krvava. Preklana. Sa... očima svoga sina u... ustima.

 Kao omađijan, nastavio je da se kreće, kao da ga je neka sila vodila i kažnjavala, terala ga kroz prizore pakla. Nije više u njemu bilo ikakve suvisle misli, ničega, samo kretanje. Proćiće još mnogo dok starac sve ovo ne svali na svoja umorna pleća, da je otišao, poveo svoju porodicu, možda bi svi bili živi. Do momenta kada neće moći više, kada će se, daleko od svoje Dragane, svoje zemlje i svog doma, obesiti, ostalo je još više... Dok se vukao ka kući čija su oba ulaza, jedan glavni i jedan napravljen upravo zbog bežanja pred turcima, razvaljena i krvava, on je bio samo par očiju koje su trebale da vide svu patnju, smrt i užas.

"D-de...de....da".
Unuka! Naga i vezana za krevet. Sečena, kidana, šibana, uprljana. Ali živa. Starac potrča tako da je zamalo pao i to okliznuvši se na ko zna čiju krv. Nožem koji je decenijama nosio za pojasom prekinuo je konopce. Zagrlio nagu unuku.

"Krenule... smo... ka... šumi, braca je ostao..." plakala je. "Ostao...ali, oni, odmah su na videli... nismo... mogle... Vesnu su odmah... nas su vukli u kuću i..."
Starac tek tada vide leš druge snahe, nag i jednako unakažen kao i svi ostali.
Oči gledaju. ali srce je već prepuno.
"...čovek sa... ružan... ožilj..."
Urlik koji je u tom momentu ispustila iz svog tankog grla nije bio ljudski.

Na vratima stajahu sin, otac i između njih, na kolenima, svezan čovek. Užasnog lica. Sa ožiljkom preko čitavog obraza.
"ON! ON! ON! ON!", vikala je dovjčica, tresla se, povaličla, pala sa postelje, pravo u lokvu krvi rođene majke. "ON!"
Ocu napaćene devojke nije bilo ništa više potrebno, prereza grlo čoveku sa ožiljkom.

***

Mladi inspektor, bled ko krpa, izašao je iz prostorije za saslušavanja. "Sve je priznao", rekao je svojim starijim kolegama. "Ne trepnuvši. Sve, do detalja. Plan, saučesnike, mada oni kažu da nisu znali sve, mislili su da će samo opljačkati, demolirati stan i prebiti porodicu. Upucao je prvo devojčicu. Zatim roditelje. Sekirom im je odsekao glave i, kako kaže, pošto nisu imali četku, glave im je samo polio belom farbom."

***

Godina gospodnja 1693. Leva obala reke Save.
Starac je sedeo nedaleko od obale Save. Jedno od prvih utočište srba begunaca, mesto se zove Boljevci. Ime puno nade u bolje.... danas, sutra, bolje bilo šta. Nije to starac više imao za sebe, ali... možda... oni... unuk i unuka. možda. Samo treba otići dalje, dalje na sever, dalje od zla. Budim. Možda čak ni to nije dosta. Beč!
Njih četvoro su se još onog dana spakovali i krenuli, praktično ne stajući osim kada od umora oni i životinje nisu mogli dalje, sklanjajući se u mehane, manastire, napuštene, spaljene kuće i crkve kojih je Srbija bila prepuna.
Gledao je starac na svoju zemlju i svoj narod sa druge strane mirne reke i nije mogao da pusti suzu, nije mogao čak ni da oseti tugu, najmanju naznaku tuge. Za kužnim bolesnikom se ne plače, od njega se beži. Gotovo je, znao je. Ako ikada gamad bude oterana, to neće biti ista Srbija i isti narod. biće to potomci kukavica, secikesa i izdajnika, jer... sve je hrabro izginulo u jednom od bezrboj ratova vođenih tokom minulih stoleća, a ono sa i malo pameti je već pobeglo odavde.

Čekao je.

Prišao mu je unuk. "Gotovo je.", rekao je to bez trunke radosti, nije je ni starac osećao. Progutao je bolnu knedlu, pridigao se i krenuo da obavi poslednju stvar u životu.

Zatekao ga je u naručju svoje unuke. Bez reči, nasilnije nego što je nameravao ga je otrgao od nje . Uzeo u ruke, strgao komad platna u koje je bio umotan. Muško. Sa istim onim đavoljim ožiljkom preko desnog obraza.
Srce... onaj patrljak što je od njega ostalo, mu se steglo. Duša je tog momenta i definitivno presahla. Krenuo je da ga baci. Da ga baci i da mu smrska lobanju. No, na prvi pokret ruke...
"NE!", urliknu njegova unuka.

Ispustio je starac svoju poslednju suzu. "Gajićeš ga kao srbina, zvaćeš ga Stefan i kad stasa stupiće u vojsku, bilo koju, preće preko reke i boriti se protiv turaka i umreće od njihovog kuršuma."

***

Leto gospodnje hiljadu sedamsto i neko, negde na desnoj strani Dunava.
Mladić u uniformi austro-ugarske vojske je sedeo na kamenu, pod hladom nekog prastarog, ogromnog oraha, svako malo uzimajući po gutljaj vode iz svoje čuture... ali čak ni sve to nije ni za mrvicu umanjivalo avgustovsku žegu. Izvadio je iz džepa zgužvano, masno i krvlju turčina kojeg prekla pre neki dan isprskano pismo iz džepa i poče da čita poslednji pasus, po ko zna koji put.
"...svi su ovde dobro, ja ponajbolje. Mučnine su gotovo nestale, a pošto i dalje nisam dobila mesečno krvarenje majka kaže da sam sigurno noseća. Lekar je potvrdio. Stefane, nosim tvoje dete. Čuvaj se zbog njega i mene i vrati se što pre, za sva vremena tvoja Jovanka."
Poljubio je ispucalim usnama hartiju i pre nego što ju je vratio u džep, čuo je eksploziju, zvuk topovske paljbe koja seče vazduh i video oblak zemlje i prašine podignut nedaleko od njega. Pre nego što je podigao pušku, ležao je mrtav, sa rupom od kuršuma tačno tamo gde mu beše levo oko.

***

"Zašto si to uradio?", upitao ga je mladi inspektor.
Nije dečko sa ožiljkom dugo razmišljao.
"Nečista krv, prljaju našu naciju, mešaju se sa nama. žele biti beli, ja... sam im samo pomogao. I nisu imali jebenu četku"