Tri српина i gospodin B.

Дисклејмер

Ova priča je o izmišljenim ljudima na izmišljenom mestu. Srpiju nikako ne treba mešati sa Srbijom - jer Srpija je propala, a Srbija nikada neće!

Srpe i srbe takođe ne treba mešati, oni nisu ni nalik jedni drugima - svaki nesrećan čovek je nesrećan na svoj način, a srećni su svi sasvim jednaki... jednako nepostojeći.

Priča je napisana na srbskom jeziku, koji je sasvim drugačiji od srpskog.

Jedino je Gospodin B. pravi. Istiniti. Jedini. I baš uvek je gad.

Propala generacija 1

Gledao je sa kalemgdana ušće dve reke, bacao pogled dalje na Novi Beograd i čudio se kako je uprkos svemu postajao veći i lepši između njegove dve posete Srpiji. 

Na klupi levo od njega bio je mladi, očigledno zaljubljeni par. Gledao ih je neko vreme. Običnom oku bi bili slatki, nekoj babuskari okupanoj u malograđanštini nedostojni, a njemu su bili ono što zaista jesu. Uhvatio je talas njenog krvotoka. Bolesna je. Zaražena. Probio je u njegove misli - uopšte nije toliko oduševljen devojkom, niti zaljubljen, ali dugo nije jebao. Nasmešio se. Ljudi obično sve sami udese, bez da on mora da interveniše. Sami sebi sjebu živote na milion načina.

Klupa desno od njega je bila zanimljivija. Starac i šahovska tabla. Uredno je posložio trideset i dve figure i nervozno je čekao nekoga. Bio je relativno lepo obučen, stvari su bile demodirane kako su uvek demodirane na starcima. Šiljaste cipele kao da nisu bile iz ovg veka, a kaput sa čudnim reverima delovao je još drevnije. Kosa je bila retka i čupava, a brci su dobrano prekrivali tanke usne i bili žuti od neumerene količine duvana. Gledao je starca sve dok ovaj to nije primetio.

"Želite li jednu brzinsku?", upitao je starac.

"Ne.. ne igram šah", odgovorio je.

"Šah je plemenita igra", usprotivio se starac.

"Mogu li da sednem pored vas, sve mi se čini da vaš prijatelj neće skoro?"

"Naravno..."

Ustao je. Tek tada je starac video svu moć figure i kompletne pojave nepoznatog čoveka. Visok sigurna dva metra, sa dugom, ravnom, sedom kosom, urednom jarećom bradicom. U dugom, teškom kaputu, i čizmama za koje svakako nije bilo vreme. Bila je to jesen u Beogradu, lepa i blaga. 

"Dve stvari su determinisale moju ultimativnu odbojnost prema šahu."

Starac je osetio kako mu, iz nekog razloga, srce jače lupa. "Koje?"

Nasmešio se stranac. "Pedesetih godina sam igrao šah sa jednim šveđaninom, ta partija ga je inspirisala da snimi jedan cenjeni film. Sve je to od tada postalo preveliki kliše. Ja i šah."

"Pedesetih godina? Da li ste sigurni?", starac bi se nasmejao budali izlapeloj, da je imao hrabrosti za tako nešto.

"Druga tačka u istoriji te popularne igre je 1996. godina prošlog veka. Računar je pobedio svetskog šampiona u šahu. Ljudi su, uglavnom, slavili napredak računarske tehnologije, neki su se istog i plašili, no istina je da vaši računari ni tada, a ni sada nisu posebno pametni, već je sama igra limitirana, a svetski šampion vam je očigledno bio gluperda. Istini za volju, to što je on bio gluperda više govori i svima vama ostalim", i o vašem tvorcu, pomislio je stranac za sebe.

"Ja ga volim", tiho će starac, "volim ga igrati sa svojim prijateljem Miodragom. Dođavola, ne znam zašto ga nema."

Ušao je u pamćenje starca. Delovalo je kao poprište neke teške, masovne bitke iz Drugog svetskog rata izrovano granatama i minama. Koa da se itkakod Kurska odvila baš u njegovom pamćenju. Previše rupa na sve strane. Previše mraka i zaključanih odaja. Ipak, miodragova adresa je bila jasna. Novi Beograd, soliter od trinaest spratova i on baš na tom poslednjem. Stranac je delićem svog ića odleteo u stan. Video ga je. Pao je u kuhinji. Srčani udar. Na mestu je umro. I proće dani pre nego što ga iko pronađe, dani pre nego što se iko u toj ljudskoj košnici seti da neko fali.

"Siguran sam da će doći uskoro. Izvinite, Vaše ime je?"

"Vladimir."

"Drago mi je, ja sam... pa možete me zvati samo B."

Starac je bivao sve opčinjeniji čudnim čovekom, jednako sve uplašeniji, iako nije pronalazio konkretan razlog za strah.

"Volite li Kalemgdan?"

"Ooh, svakako, svakako. Retka vrednost ovog sivog grada."

"Retko dolazim u grad, poslednji put sam bio početkom devedesetih, nakon toga nije bilo potrebe za mojom posetom, sve je nekako išlo svojim tokom i bez mene. Ali kad god sam ovde obavezno dođem na Kalemegdan, on se najsporije menja od svega. Uvek sednem na ovu klupu i  razmišljam o istoriji ovog mesta. O svim silnim vojskama koje su protutnjale ovde, o svim mrtvima, zaklanima, pogođenim, ustreljenim, raznešenim, obešenim, utopljenim u onim širokim i mirnim vodama dole. Kelti, rimljani, huni, tračani, , sloveni, turci, austrijanci, mađari, nemci... svi ti leševi za jedno brdo. Zamišljam branitelje grada 1915. kako posmatraju neprijatelja sa ovih bedema i ginu jedna za drugim... Obožavam ovo mesto, obožavam.

Starac je počeo da skuplja svoje figure. "Mislim da ću da odem kući." Užurbano je spakovao šah i ustao.

"Sedi dole, bedniče!"

"Molim? Kako... .kao mi se to obraćate?"

"Čuo si, bedniče. Sedi dole da te grom sada ne bi spržio."

Seo je.

"Starče, šta si se usro? Neću ti ja ništa. Veruj mi. Do kraja ovog razgovora želećeš da se ubiješ. Ti sam, neće biti potrebe da te ja ubijam. ne! Ja ču te čak i spasiti. Nemoj se plašiti."

Momenat tišine.

"Znam ja za tvoje patnje, starče. Sahranio si oba sina. Žena ti je umrla. Zar misliš  da bih takvoj osobi naudio? Pričaj mi o svojim sinovima."

"Molim te... pusti me... ne želim..."

"Pričaj."

Starac nije mogao da se odupre. "Stariji, Jovan je poginu u Bohsni. Mudžahedini su ga zarobili i odsekli glavu, igrali su fudbal s njom. Snimali su, životinje obrezane i snimak je došao do mene. Drugi je umro na Kosovi, neki šlihtar ga je ubio sa leđa, tri hica. Zvao se Milan", ućutao je, plakao je.

"A žena ti beše  Marina, lekarka. Bila je ekipi koja je na licu mesta pomagala žrtvama NATO bombardovanja, pa se tri godine kasnije razbolela i umrla od raka."

"Kako ti to znaš? Ko si bre ti?"

Ponovo onaj osmeh. "Pričaj mi o svom komšiji Draganu."

"Koji Dragan? To je često ime u Srpiji i što te to uopšte zanima?"

"Znaš ti koji, onaj koga si prijavio da slavi krsnu slavu."

"Ne znam..."

"Predrag Perišin."

"Molim?"

"Zbog tebe je završio na Crnom Otoku, gde je izdahnuo od silnog mučenja. Prvi sin ti je želeo pobeći u Finsku, nisi mu dao, gurnuo si ga u vojsku. Da se bori i da brani tvoju Jugoslaviju. Jugoslaviju čijeg si idejnog oca popišavao dve godine kasnije, a čijom si kartom brisao usrano dupe. Drugi sin ti je poginuo zbog Srpije. Zbog mita o boju na Kosovi. Kosova. Kosova. Kosova. Vi prokleti srpi. I žena je htela da idete iz države na samom početku bombardovanja, zar ne? Nisi hteo. Ti da napustiš službu. UDBU, svog vladara? Nikada. A i tog si vladara rušio godinu dana kasnije. Koliko si ljudi ubio, poslao u ili naredio njihovu smrt?"

Starac je plakao, pao je sa klupe i klečao pored gospodina B.

"O, ti mali smrtniče. Nesretni i jadni. Priđi", starac je dopuzeo do njega, sasvim blizu. Osetio je dlan gospodina B. na svom temenu. Lagano je kliznuo do čela izboranog, očiju, obraza. Dlan stranca bio je nežan, prsti dugi, vižljasti, vešto su obrisali suze kao da su to radili milion puta. "Tvoja patnja je velika, prevelika. Duoko skrivena, ali uvek je tu. Pričaj mi, pričaj mi dugo."

I pričao je starac konačno slomljen. brane su popucale. Sva gorčina i bol su pojurili iz najtamnijih laguma i tamnica kroz um, sve do jezika. Pričao je o svoja dva sina, o svojoj ženi, o svom komšiji, o svom kolegi, o još desetinama i stotinama mrtvih - maspokovci, četnici, nacionalisti, balisti, ustaše, demorkate, opozicionari, disidenti, sveštenici... Komšija Dragan se nakon što je dobio otkaz u fabrici traktora odselio iz zgrade, negde u unutrašnjost, to je sve što je znao o njemu. "Žena ga je napustila, odvela je i jedinicu koja se kasnije prokurvala, počela se i drogirati, umrla je od prekomerne doze  heroina negde krajem osamdesetih", rekao mu je gospodin B. Pričao je starac, pričao i pričai. Dok je sunce već lagano zalazila iza Beograda, dok su mu drevne kosti promrzle na krvavom kamenu Kalemgdana, dok su mu atrofirani mišići trnuli, dok se slabo i umorno srce mučilo da ih zagreje krvlju. 

"Starče, tvoje patnje će biti duge, ali isplatiće se. Jednog dana, na jednom drugom svetu. Svaki veliki stradalnik dobije svoju nagradu. Priđi još bliže. Priđi i pogledaj me u oči. Reci ko sam ja."

Starac ga je poslušao. Zagledao se u dva tamna oka. U dve jame. U dva bezdana. I tamo je video sve. Prasak. Stvaranje sunaca i planeta. Video je Zemlju kako plavi i zeleni. Video je gmizavce i vodozemce i ptice i dlakava stvorenja na dve noge. Video je kako prvi ljudi okreću leđe nekoj visokoj i sedoj prilici. Video je kako prave prva koplja i motike i sekire. Video je laži, video je ratove, video je bolesti. Bele, riđe i crne konje kako jure beskrajnim poljima. Video je sopstveno rođenje. Video je kako krvav i smežuran izlazi iz majke oblivene znojem i suzama. Video je krv koja ne staje,. Video je seoske žene koje se užurbano vrte oko žene u porođajnim bolovima...

 I više nikada nije video svoju majku... 

Video je svoje sinove. Male. Razigrane. Video je svoju ženu po prvi put, na rok igranci... mladu i prelepu.

Treptaj.

Dugi, teški kapci ispresecani kapilarima pali su na bolne prikaze.

"Ko sam ja?", ponovo je upitao stranac.

Bivši UDBAš nije imao dileme. "Bog!"

Gorohotan smeh. Nakazan smeh. Smeh do gušenja. "O, vi starci Jugoslavije. Prokletinje najgore. Sve ste prodali, sve ste izdali. Prijavljivao si hrišćane, proganjao ih. Verovao si u bravara što svira klavir i puši tompuse. Verovao si u Jugoslaviju. Pljunuo si na svoju veru. Verovao si u sedog papučara i Srbiju. Pljunuo si i na to. Krstio si svoju decu dvedeset i druge i onda ih slao u smrt. I ti misliš da će se tebi Bog prikazati? I kakvog to Boga ti zamišljaš? Boga koji ti kaže da ćeš patiti još decenijama za neku nagradu u životu posle smrti?"

Propala generacija 2

Gospodin B. je šetao tržnim centrom Omega. Spiralne konsturkcije, na šest nivao, sa plastičnim cvećem po zidovima i veštačkim vodotocima podsećao ga je samo na jedno - Vavilonske vrtove. Gužva je bila nemoguća. ali patnja je bila velika. Bilo mu je ugodno. Klinke u suknjicama koje jedva prekrivaju mršava dupeta, klinci u nakaznim trenerkama, stariji, još stariji, po neki roditelj i dete u kolicima - svi oni skupa su patili jer nemaju dovoljno novca u džepovima. Gospodinu B. je prijala dublja patnja, no i ovim se mogao zadovoljiti. 

Na poslednjem spratu se, između ostalog, nalazio i bioskop. Pogledao je program za taj dan i nikako nije mogao sebe da natera da odgleda nešto od toga, iako se uželeo velikog platna. Umesto toga otišao je u igraonicu. Fliperi, vazuši hokej, stoni fudbal, arkade. Milina za njegovu dušu. Šetao je samo. Na površini zabava i radost, kratkog daha, ali ipak prisutna. U srcima najmlađih. Ali i pohlepa - za još nekim žetonom. Sve je na svom mestu. Budućnost sveta je obezbeđena. Ništa se neće promeniti. 

Obišao je dva kruga po igraonici dok konačno nije primetio usamljenog čoveka u četrdesetim godinama kako zavaljeno leži u lejzi begu i igra fudbal na PS4 konzoli. Kratka crna kosa, brada neobrijana, bela majica zategnuta preko pivske stomačine. Prišao mu je.

"Izvini, da li bi hteo neku partiju sa mnom odigrati?"

Čovek ga je odmerio, zadržavši se na njegovoj glavi. "Zar nisi malo premator za ovo?"

Gospodin B. je bio bezmalo zbunjen, ali je onda video svoje staračke šake i dodrinuo svoju dugu sedu kosu. "Samo momenat".

Prešao je šakom po vazduhu kao da odbija uličnog prodavca čestitki. Čovek je nastavio da igra svoju igru, a Gospodin B. je postao na oko mlađi za bar trideset godina. 

"Izvini, da li bi hteo neku partiju sa mnom odigrati?"

Čovek se okrenuo, odmerio ga, slegnuvšpi ramenima reče: "Što da ne?"

"Nema više ljudi naših godina koji vole ova sranja toliko, zar ne?"

"Jok, žene, deca, poslovi i ta sranja. Hoćeš fudbal ili nešto drugo?"

"Šta znam, iskreno nisam se igrao još na ovoj generaciji konzola, nisam ni u toku baš... Je l' ima Mortal Kombat na ovom čudu?"

"Naravno da ima, može to."

"Izrazito potcenjena igra po meni, iziskuje munjevitu inteligenciju u deliću sekunde."

Započeli su partiju.

Gospodin B. je svaku igrao sa Sub Zerom, delovao mu je kao fini antipod njega samog - vatrene moći su mu odavno dosadile. Dok je čovek menjao razne sisate žene... što je dosta govorilo o njegovom seksualnom životu.

B. je izvršio specijalni udarac, vreme se usporilo, prikaz je postao rendgenski i videlo se kako Sub Zero zabada pesnicu u pičku Kitane, a zatim joj lomi kičmu. "Hohoho, ova sranja su postala mnogo, mnogo krvavija!", bio je oduševljen Gospodin B.

"Da... izgleda da zaista nisi dugo igrao. Ali, nisi zarđao, dobra partija, čestitam."

"Hvala... Reci mi, mada možda nije moje da pitam, šta čovek u tvojim godinama usred radne nedelje, u dva popodne radi na ovakvom mestu. Čime se baviš?"

"Građevina. Zidar. Znaš, lopata i mešalica. Ali jesen je i već nema posla..."

B. je klimnuo glavom. "Nisi voleo školu?"

Kiseo osmeh. "Ne, zapravo imam diplomu filološkog fakulteta, pričaš sa profesorom srbskog jezika. No, to je zanimanje nepotrebno Srpiji."

"Jesi razmišljao da nekada o odlasku iz Srpije? Eto, znam mnoge ljude naših godina koji su otišli preko i relativno uspeli?"

Slegnuo je ramenima. "Misliš da se srbski jezik posebno traži negde tamo daleko?"

"Fizikalija je sigurno bolje plaćena."

"Ne znam, nikada nisam posebno putovao, retko sam napuštao Srpiju, nikada para za ta sranja, ratovi, sankcije, vize kada sam zaista želeo, sada me već boli kurac za sve to..."

"Razumljivo. Da ti ja kažem nešto - mnogo sam putovao. ne možeš ni zamisliti koliko. Koliko godina sam na putu i večno u prolazu kroz mesta - svet ljudi je isti svugde. Sve su to ista govna."

"Samo se boje razlikuju."

"Šta misliš zašto je to tako?"

"Geografija, klima."

Nasmejao se B. "Ono što vi nazivate bogom ih je takve napravio samo da bi se razlikovali."

"Ne verujem u Boga."

"Verovao ne verovao - tako ti je."

"Ok, dakle Bog se pomučio da ih napravi raznobojne samo da bi svet, eto, bio šarenije mesto?"

"Ne, nego da bi se međusono klali zbog boje kože. Hajde još jednu partiju."

I igrali su. Jedna partija nikada nije jedna već pet.

"Zao je taj tvoj Bog, zar ne?"

"O, nećeš verovati koliko je zao. Stvorio vas je i lagao vas da ste nešto posebno. Mnogi su mitovi o stvaranju čoveka, al maltene svi su isti. Po hrišćanstvu vi ste kruna stvaranja. Recimo... ah, čuo si za afričko Zulu pleme?"

Čovek je klimnuo glavom. "Naravno".

"Oni su verovali da je čovek bio plod biljke. Prvi čovek se zvao Unkulunkulu - glupo ime, priznaćeš - i on je nastavio da bere plodove - ostale ljude, domaće životinje, hranu... sve je otimao za sebe i svoje sunarodnike. Lomio je grane, stabljike, čupao korenje misleći da je baš on ta kruna stvaranja kojoj sve pripada. A, pripada vam samo večna bol."

Čovek ništa nije rekao.

"Bili mi malo pričao o devedesetim godinama prošlog veka? Šta si radio tokom istih?"

"Brate, zašto to..."

"Molim te. Nisam bio u zemlji tada. Nije bilo potrebe za mojim prisustvom."

"Šta je bilo. Bilo je... Studirao sam. Išao na sve jebene demonstracije protiv vlasti, dobio silne batine."

"Tvoj najbolji drugar - Milan, je poginuo na Kosovi, zar ne?"

Čovek je spustio gejmped na pod igraonice. "Odakle ti to znaš?"

"Dok si se ti skrivao i izbegavao vojni rok? Zar ne? Grize li te savest zbog toga?"

"Ne. Taj rat je bio glup."

"Taj rat je bio prelep, baš kao što je i svaki rat bio prelep. Tužno je samo što nije potrajao. Onda si srušio vlast i uveo Srpiju u tranziciju, kaješ li se zbog toga?"

"Ne. Nadao sam se da će biti bolje."

"I nije?"

"Nije. U stvari jeste, jedno kratko vreme, za vreme vladavine onog ljubitelja mačaka. Ok, bio je to glupi populizam - rasprodaja države i povećanje plata i penzija, ali eto tih par godina sam imao novca, makar jednom u životu. Čak sam i proputovao malo dalje od Segedina i kupovine mađarskig kulena."

"I onda?"

"I onda sam izgubio baš svu nadu. Ovde nikada neće biti bolje. Digao sam ruke od svega: od politike, od glasnja, od traženja posla u struci, od devojaka i žena, od prijatelja, od rodbine. Svega. Samo guram kroz jebeni život."

Gospodin B. je bi duboko razočaran,. U ovom čoveku nije bilo ničega. Prazna školjka. Ni tuge, ni kajanja, ni patnje, samo gomila razočarenja i depresije suzbijane raznim lekovima.
"Znaš..." nastavljao je čovek, "ako uzmeš i banalizuješ zakon hegelove dijalektike o prelasku kvaniteta u kvalitet i dalje ga možeš primeniti na bilo šta. Ne znam, čak i na srpski turbo-folk jebeni, na sve samo ne na sprske političare."
"I na superherojske filmove", dodao je Gospodin B.
Namsejao se čovek iz igraonice i klimnuo glavom
 "Trebalo bi da se ubiješ", rekao je zgađeno B. ustao i krenuo da izađe.

"Čekaj", maltene je uzviknuo čovek, "nije sve tako crno, znaš. Ja i moji vršnjaci smo makar živeli u nekoj nadi, u nekoj veri. Znaš, da će doći dan kada će biti bolje. Makar sam na tome zahvalan. Da će ratovi proći, da će sankcije proći, da ćemo svrgnuti tiranina sa vlasti... Da, sve te nade su nam se obile o glave lude, ali smo imali makar te godine. Na kraju, biles u čarobne na neki svoj način, čudno vreme, a najgora sranja si prolazio nadajući se da je kraj tu negde iza duge. Nove generacije, novi klinci rastu bez te nade. Oni jasno znaju da nikada neće biti bolje, baš se ničemu ne nadaju. Oni, oni su u istinskom kurcu. I plašim ih se, plašim se kakav će svet oni stvoriti."

"Hvala ti", rekao je Gospodin B. "Reci mi još nešto - šta misliš ko sam ja?"

Slegnuo je ramenim. "Samo još jedan Bezimeni nesretnik."

PAUZA

Bog je gledao sa visine na Zemlju. "Zaista si morao to da uradiš? Morao si da ih stvoriš?"

Gospodin B. je lebdeo sa desne strane Boga. "Isprva mi je delovalo kao dobra ideja, zaista. Da stvorim prilike nalik nama. Da oplemenim tvoj vrt. Posle sam se tešio da je makar dobra šala, da sam te fino zajebao, posrao se na tvoju kreaciju, tvoj čarobni vrt usred ništavila svemira."

Bog se smejao. "Vala jesi. Sada šta misliš?"

"Kajem se što sam ih stvorio. Šaljem na njih i ratove, i velike gladi, i velike bolesti, ali skotovi opstaju."

"Ja bih mogao da ih uništim u trenu najmanjem", rekao je Bog.

"Učini to, molim te."

"Teško mi je. Nemam srca za tako nešto."

"Uvek si bio pičketina, prokleti starče!", urliknuo je gospodin B.

Bog mu ništa nije odgovorio, samo je okrenuo leđa Zemlji i nikada je više nije pogledao.

Propala generacija 3

Gospodin B. je bio za računarom u jednom beogradskom internet kafeu, na svom fejsbuk profilu. Listao je slike neke maloletnice. Da je imao kurac - digao bi mu se.

Posle nekog vremena javio mu se jedan od prijatelja sa kojima je najčešće četovao. Nikola Bereta Tomić.

"De si Brate?"

"Evo me, buraz, 

gledam neke pičke po fejsari.

 šta ima kod tebe?"

"Ništa da ti javim da ima one robe za koju si se raspitivao. 

Ušao sma u kombinaciju. 

Radi se uveliko"

"Svaka čast."

Gospodin B. je već neko vreme ubeđivao klinca da počne dilovati drogu. Nikola je živeo u Obrenovcu što je bilo svakako plodno tle za takvo preduzetništvo.

"Osnovao sam svoju ekipu, 

držimo čvrtso dva školaska dvorišta."

"Bravo, bravo. 

Je l ti to na profilnoj pravi pištolj?" 

"Da, brate 

Bereta 92FS zverina"

Gospodin B. se smejao za računarom. 

"Možda ne bi baš trebao da se slikaš sa njom?"

"Boli  me kurac 

nego oću te pitam nešto drugo"

"Pitaj."

"Imam akciju pljačka banke šta misliš?"

"Imaš ekipu?"

"Da."

"Samo napred. 

Ljudi ne shvataju da sve što treba da urade da bi bili bogati jeste da jednostavno uzmu. 

Pričao sam sa starijim ljudima - propali jadnici,

 pričao sam sa ljudi od četrdeset godina - propali sanjari, 

ti brate, ti si budućnost. Samo otmi."

"To, care. 

Ne bih imao za sendvič u školi, nazad u danu 

da nisam otimao!!"

"Samo pazi na kamere, 

danas ih ima svuda po gradu."

"Normalno brate, 

jesen je maltene zima,

 možeš se kretati po gradu umotan u šalove

 bez da si sumnjiv 

a kola nas čekaju ćošak iza."

"Samo hrabro. 

Žurim, ali mogu li ti ispričam jednu priču?"

"Naravno 

Ti si jedini školovani brat koji ne smara."

"U Africi, tačnije u Nigeriji postoji pleme po imenu Efik.

 Oni veruju da je Bog stvorio..."

"Brate, ja sam pravoslavac, 

šta me boli kurac za tamo neke crnce?"

"Saslušaj me, jebeno! 

Veruju da je Bog Abassi stvorio prvog muškarca i prvu ženu,

 ali da je to bio Bog tiranin koliko i brižan Bog 

on je zabranjivao ljudima da sami love, sade plodove, 

da se razmnožavaju, on im je sve sam davao, 

onoliko koliko je verovao da im je dovoljno. 

Brinuo je o njima koliko i oravnoteži čaronog vrta što planeta Zemlja jeste. 

Ali, ljudi su odbili njegovu kašiku i pomoć, 

odlučili su sami da steknu ono što im pripada, sami su zasadili plodove, 

sami su naoštrili koplja, sami su pravili svoju decu. 

Uzeli su i bili slobodni!"

"Osećam šta hoćeš da kažeš"

"Srećno."

"Sreća je za budale."

"Haha, dobro sam te naučio.

 Još nešto, 

šta misliš kakvo je moje puno ime?"

"Neam poima, brate B,

nešto na B, 

jebeni Branislav haha"

"Belzebub.

poyy"

Gospodin B. Gospodin Belzebub je ugasio internet pretraživač, ustao i krenuo da izađe napolje. Nije dovršio priču mladom Nikoli. Nije napisao onaj deo gde se Abassi - ili kako god ljudi nazivaju svog tvorca - razbesni na ljude, pa im na zemlju pošalje smrt.

KRAJEVI

Starac je došao sebi. Osećao je bol u kolenima i izuzetnu hladnoću i dodir. Težinu tela i dah iznad sebe. Otvorio je oči. Video je... njega.

"Rekao sam ti da ćeš probati da se ubiješ i da ću te spasiti. Mogao bih da ti zalečim skršene kosti, ali neću. Ostaćeš nepokretan zasigurno, a živećeš preko stotinu godina, starče. Život će biti tvoj pakao i posle njega će te samo čekati drugi pakao, onaj u koji si poslao svoje sinove."

*****

Čovek iz igraonice je skočio sa mosta.

*****

U najnovijim vestima.

 Grupa mladića opljačkala banku u Obrenovcu, u pokušaju bekstva dvoje ranjeno, a jedan - za koga se ispostavilo da je lider grupe, N.T. - ubijen sa dva policijska hica.

Predsednik Srpije izjavio da će odlikovati čoveka koji je junačkim aktom spasao penzionera koji je pokušao da izvrši samoubistvo skokom sa Žutog mosta. Gospodin koji je želeo da ostane anoniman je za našu televiziju kratko izjavio: "Velika je čast, ali ja sam samo činio ono što moram."