Memoari Kukavice (iz Ciklusa Mržnje)

Prolog

Akolit pri Centralnom hramu Večitog Kralja-Gospoda, vladara Ujedinjene Belije i sveg sveta i svemira, je silazio niz zavojite stepenice duboko pod zemlju.
Dok je čak i sam hram bio epohalno delo arhitekture, plod poslednjih tehničkih dostignuća nadaleko poznatih moravskih zidara, koje je oduzimalo dah čak i najvećim skepticima - ući u njegovu dvorane, pod visoke kupole iscrtane zlatnim freskama Kralja-Gospoda koje su ga prikazivale u raznim etapama njegovom božanskog postojanja - od vremena kada je bio novorođenče, pa sve do dana njegovog stolovanja na nebeskom prestolu, jeste bio momenat u kojem svakom smrtniku klecaju kolena, duša se skuplja, lomi, i jeca pod sopstvenom nebitnošću i prolaznošću. Bez obzira što je bio najveći hram ikada izgrađen, što je samo zidanje trajalo dvadeset godina, a ukrašavanje i poslednji dodiri raznih majstora sa svih strana sveta kao da nikada i nisu prestajali, sam hram je zapravo bio tek jedan mali deo sveukupnog kompleksa crkve Kralja-Gospoda nedaleko od samog centra Novigorda - stare prestonice Slavije, a danas glavni grad najveće imperije koju pamti svet - Belije.
Veliki samostan za sveštenike, čarobnjački krug, biblioteka, riznica, sveučilište, pivara, hotel, kafane, ogromna tržnica... sve u vlasništvu crkve.
Bezimeni akolit je bio određen za budući položaj službenog cenzora Kraljevstva i svoje dane je provodio na obuci. Po osam, deset, dvanaest časova dnevno je udisao vlagu, prašinu i mirise drevnih, zaboravljenih ili nikada zapamćenih, ali svakako jednom, konačno i zauvek zabranjenih knjiga.
Knjige su zauzimale čak četiri podzemna nivoa. Skupljane i dovlačene iz svih krajeva Belije: Moravije, Slavije, Kra'atije, 'Erba, Čekije, Moravskih Krajina... ali tu je bilo i knjiga ispisanih patuljačkim runama, raznim crnačkim primitivnim pismima (tačkastim, klinastim, hijeroglifskim...), kao i mistični i teško shvatljivi spisi s onu stranu Sredozmenog mora, pisane prekompleksnim simbolima kosookih. Nalazio je i predmete koje nikako nije mogao da nazove knjigama: svetlucavi, maleni diskovi sa rupama na sredini, nekakve tričarije od čudnovatog, laganog materijala u raznim bojama ili, pak, knjige ili samo stranice na pismima pomalo sličnim zvaničnom jeziku Belije, ali gotovo potpuno nečitljivim.
U njegovom istraživanju nije bilo nikakvog metoda, nikakve odredbe ili pravila koje je trebao da sledi - jedino je morao dva sata nakon izlaska iz zabranjenog dela bogate biblioteke da provede u molitvama jedinome Kralju-Gospodu kako bi očistio um i dušu od pročitanog zla - jednostavno je trebao da čita, da lista, da shvata, da uviđa obrasce zabranjivanja knjiga. Da prepoznaje zašto je neka knjiga tu gde jeste, kako bi i sam jednog dana mogao da donosi ispravne odluke u korist čitavog čovečanstva.
Šetao je između visokih polica prepunih štiva i samo nasumično spustio ruku na jednu knjigu. Izvukao ju je. Na njoj je, kao i na svim, crvenom uzicom bio zakačen debeli list papira sa specifikacijama. Počeo je da čita.

PREDMET BR. 286 710.
VRSTA: Autorska Knjiga.
AUTOR: Radovan Č. Blagorizac,
NASLOV: Memoari Kukavice.
GODINA: 1198. (po starom), 31. Godina Vladavine Kralja-Gospoda.
CENZURISANO: zbog širenja defetizma, podsticanja dezerterstva i izbegavanja vojne obaveze, jeresi i reakcionizma.

Stavio je knjigu pod mišku, našao stolicu i astal. Njegov radni dan je mogao da počne.

**********
Uvodna reč

Ova priča nije o epskom heroju.
Ova priča nije o predoređenom, izabranom junaku koji će spasiti svet.
Ova priča nije kao ostale koje čitate.
Ova priča nije o Gonanu, nije ni o Ašluru i njegovim vitezovima, nije u legendranom Putinu, nije niti o jednom nepobedivom, večnom ratniku. Prepune su knjižnice takvih knjiga, lako ćete ih naći... ako Vam do sada nisu dojadile. Takvih priča je mnogo, previše i odavno su meni dosadne.
Nije ovo ni priča o zlikovcima, lopovima. I takvih priča ima previše. Kao da je i sam svet postao mračno mesto, sami ljudi zli, pa im i ne gode priče o tim savršenim, bezgrešnim herojima davnina, pa čitaju o raznim probisvetima i barabama. I takve priče su dosadne.
Ne, ovo je priča o meni - Radovanu Blagorizcu.

**********
Izašao sam iz malene, rustične knjižnice u paganskom kvartu Novigorda. Provodio sam svoje dane u tom nesretnom delu prestonog grada, iako nisam tu živeo. Biti pisac u veličansvenoj Beliji, a pritom ne pisati jeftine priče o Kralju-Gospodu na trideset strana koje su bile objavljivane na mesečnom ili čak nedeljnom nivou, nije bio baš profitabilan posao. No, davno sam bio prodao umetničku dušu vragu i započeo dugu seriju jednostavnih kvazi-istorijskih, epskih priča o heroju Moravskih Krajina koji sam stoji na granici čovečanstva, bori se protiv vilenjaka, patuljaka, cigana, goblina i najraznolikijih izmišljenih karakondžula. Prihodi su bili skromni, ali dovoljni za suvu, toplu i čistu sobu u gostionici "Odvaljeni Slaven", koja se nalazila u relativno pristojnoj, trgovinskoj četvrti.
Paganski kvart je, ultimativno, bio geto. Još u drugoj deceniji svoje vladavine večni Kralj-Gospod je odlučio da sve preostale vernike stare, mnogobožačke religije koncentriše na jednom mestu - kako bi ih zaštitio od progona fundamentalista (kako je rečeno paganima) ili kako bi zaštitio svoje dobre i verne građane njihovih jeresi i šupljih praznoverja prošlosti (kako je rečeno ostalima). Previše ljudi, na premalom prostoru uvek može značiti samo dve stvari - kriminal i bolest. No, mene je zaista boleo kurac za sopstveno zdravlje. Kolera je vladala uveliko, često se pominjala i kuga, a raznoliko bogatstvo polnih bolesti je bilo za udžbenike medicinskih fakulteta. Čak i nisam bio strogi pripadnik stare vere, u najboljem slučaju za mene su to bile samo metafore, imena nadenuta beskrajnim, ali na kraju bezumnim silama prirode - kojoj se jesam divio do beskrajnosti, koju sam voleo i cenio, ali u kojoj nisam video neku svest, promišljaj, plan. Jednostavno sam osećao da pripadam tom mestu - gubitnik, odbačen i nesrećan sam bio na svoj način, da, ali svakako jednako sjeban ko i ovi nesrećnici.
Ispred sebe, u pravcu onoga što bi mogli nazvati centrom kvarta video sam neobičnu gužvu. Galama se podizala, čuo se vrisak i onda je zavladao muk. Požurio sam, progurao se malo. Nesrećno sam nizak i slabo šta sam video, gurao sam se dalje između skamenjenih, nemih prilika. Konačno sam video.
Narod se okupio oko Luga - paganskog svetog mesta. Jedan od žrečeva je bio bačen ispred naroda, skinut do gole kože, isprebijanog tela i prerezanog grla. Lokva krv se brzo širila ka masi, koja je samo lagano uzmicala unazad, zgrožena, preplašena.
Lug je bio skromno i veličanstveno mesto istovremeno. Bio je nalik parku - sa šest ogromnih hrastova zasađenih u krug i sa skromnom kolibom u sredini i to je bilo sve. Šest hrastova za šest bogova. Na kori stabala bili su blago urezani likovi bogova i njihovi odgovarajući simboli, tek su se nazirali, tako nežno i pažljivo utisnuti u telo prirode. Verovatno su ti likovi tu stajali samo zbog retkih prolaznika, gostiju, ljudi sa strane generalno, jer su stanovnici geta svakako odavno znali tačno koje drvo pripada kom bogu.
U Lugu su radila još dva žreca. Oboje su bili nagi, na kolenima i vezani lancima. Poznavao sam ih, vodio sa njima bezbroj dugih i lepih razgovora. Srce mi se steglo. Neki rmpalija je nosio  poveći krčag, prišao jednom, polio ga, pa zatim i drugog. Bilo je to ulje. Drugi siledžija je prineo baklju...
Dok su sveštenici vrištali i goreli, drvoseče su već počele da sekirama udaraju drevna debla.
Tek dosta kasnije sam, od jednog stanovnika geta, bivšeg sudiju u Prekršajnom Sudu Slavije, saznao da je čovek koji je sekirom ranjavao Mokoš, bio zapravo više puta osuđivani silovatelj nedoraslih devojaka.
Da li trebam da Vam kažem da je na tom mesu, u roku od par meseci, nikla lepa, raskošna crkva posvećena Kralju-Gospodu?

**********
Pio sam jaku kafu i doručkovao piroške u kafani u sklopu "Odvaljenog Slavena". Koliko god bio protiv užasnog genocida nad crncima koji se dešavao daleko na jugu, morao sam biti zahvalan Kralju-Gospodu na kafi. Običnim danima popio bih pet-šest šoljica, a ukoliko bih pisao brojka je mogla i da se triplira, uz neograničene količine duvana. Fiksacija na prse, motanje duvana u tanke papiriće, zatim i držanje zapaljene cigarete je činilo čuda za koncentraciju i inspiraciju.
Oko mene nije bilo mnogo gostiju. Jedna kurva višeg ranga, par pijanaca koji još uvek nisu dotakli dno života pa su mogli da priušte ovu kafanu, nekoliko stranaca, od kojih je jedan imao kosooku robinju vezanu za nogu stola. Postrao sam je neko vreme - bila je mala, sitna, izraženo bele kose, odevena samo u prozirnu belu tkaninu koja nije ni najmanje skrivala njene malene, ali savršeno oblikovane grudi. Počeo da zavidim njenom gospodaru...
U kafanu je ušao visok čovek u plavoj uniformi - poštar.
"Blagorizac, ima li ovde nekog Blagorizca?"
"Ja sam", nevoljno sam odgovorio već sluteći šta je u pitanju.
Prišao je mom stolu. "Veseli poziv, dečko!"
"Hvala."
Bio je to poziv u vojsku. Još jedan.

**********
Nisam se posebno uzrujao zbog poziva - službeni vojni lekar u Regrutacionom Centru je bio stari prijatelj mog oca i već me je nekoliko puta spasao služenja.
"Ne, ovaj put ne mogu. Dobili smo nova, stroga uputstva i svaki negativni izveštaj pregleda komisija. Čak i da ona ne radi svoj posao baš tako posvećeno - kao što i ne radi - ponovo nemam osnova da te pomilujem ovog puta. Samo najteži bolesnici i invalidi."
Srce je počelo d ami lupa. Dva najbolja prijatelja sam izgubio. Ne mogu ja u vojsku... "Toliko je loše?"
"Ne bih smeo o tome da pričam, ali da. Javnost nema ni najmanjeg pojma o tome kako zaista izgleda rat na jugu. Iz zemlje kosookih smo u potpunosti proterani, izgubili smo i poslednje uporište i sada se vojni vrh plaši njihove invazije. A, na crnačkim ostrvima... Ne želiš tamo ići. Napisaću da imaš jehtiku ili tako nešto, možda ti daju lakše mesto i mesto koje nije ta prokleta džungla. To je sve što mogu da učinim."

**********
Zavukao sam ruke u džepove, kapuljaču svog ogrtača prebacio preko glave i besciljno lutao uskim ulicama grada na koji je padao mrak. Metaforički mrak je odavno pao: na grad, na Slaviju, na celo kraljevstvo. Mrak u dušama prokletih stanovnika Novigorda je bio oduvek tu. Padanje onog običnog, prirodnog mraka je sve to činilo nekako podnošljivijim, ili je makar činilo dubljim mrak manje primetnim.
Šetao sam, žurio i gurao se između prosjaka, kurvi, secikesa, trgovaca, musave dečurlije... Plašio sam se i plakalo mi se. Razmišljao sam da pobegnem, da nestanem. To je bila opcija. Negde daleko, u divljinu, na sever, gde beže svi otpadnici od kraljevstva - pagani, kriminalci, dezerteri, mešanci, cigani. Ne. Koga ja lažem, ne bih mogao da živim u primitivizmu divljine. Volim ja nju, ali volim je izdaleka. Grad, sa svim svojim bolom i nesrećom, ljudi sa svim svojim manama i odvratnostima - to je moj prirodni habitat iz kojeg vučem inspiraciju i snagu. Gledati njih, tako na gomili, odvratne, davalo je meni snage da malo lakše podnesem odvratnost samog svog bića.
Morao sam nešto smisliti.
Neko me je povukao za ogrtač, za sam njegov kraj. Okrenuo sam se, nikog nisam video.
"Hej".
Spustio sam pogled. Bio je to prosjak. Sedeo je na nekom krznu, samo u gaćama. Nije imao noge. Lice mu je bilo u krastama i  bubuljicama, kosa čupava, umršena i masna.
"Radovane!", uzviknuo je radosno.
Ko je ovo? Ko je jebeno ovaj nesretnik? Poznat mi je. Znam ga. Mozak mi ludo radi, vraća u nazad. Dan, pet, nedelju, mesec, godinu, dve, tri.
"Adrijane!", konačno sam ga prepoznao.
Još jedan od članova našeg davno propalog društva umetnika. Bilo nas je dvanaestoro. Za dvoje, koji su mi ujedno bili najbolji prijatelji ceo život, znao sam da su ispustili krv i ostavili kosti negde daleko na jugu. Za ostale sam ponekad čuo, niko od nas nije ispunio svoje snove. Pisci, pesnici, slikari, vajari smo bili redom svi... svi sa velikim planovima, velikim maštarijama, svi željni uspeha, promene sveta i večnog pamćenja u istoriji.
"Tako mi bogova, Adrijane", bio sam bez reči. Tuga je poput nadošle planinske reke u proleće odnela sve misli.
Bio je poreklom iz Kra'atije, daleko, daleko odavde. Došao je u Novigord zbog školovanja. Studirao je istoriju, iako je poezija bila sve što ga zanima. Njegove pesme i danas čuvam, većinu i napamet znam.
"Mali sam, mali, beznačajan,
Manji čak i od izmišjenih bogova.
Jadan sam, jadan, bedniji
Jadniji čak i od prosjaka.
Pesnik sam."
"Adrijane... ja...", seo sam na kamen pored njega. "Nisam znao..."
"Slegao je ramenima. "Cenio bih neki novčić od starog prijatelja, za starog prijatelja."
"Kako Adrijane, kada?"
Posle nekog vremena je počeo da priča. Zatvorio je oči i pričao, povremeno se trzajući, povremeno plačući...
"Pozvali su me. U to vreme već se nismo okupljali. Jovan i Osim su bili mrtvi, Predrag je pobegao na sever,  Olega su zatvorili u ludnicu, Vesna je počela da svira po svadbama, a ti si valjda pisao one tvoje priče... Čitao sam jednu, mislim probao sam da čitam. Ne osuđujem. Čovek nekako mora da zaradi parče hleba i gutljaj vina, zar ne?
Otišao sam u rat. Dobrvoljno. Nisam čekao milicuju da me odvede. Otišao sam sa idejom da poginem. Da okončam sve.
Sve se odigralo na ostrvu... jebote, ni ime mu ne znam. rečeno nam je da Haos i neprijatelj Kralja-Gospoda tamo vlada, da je pretnja našoj državi, svemiru, našem Bogu, sve te priče... Nije me bilo briga za to.
Džungla prokleta. U kojoj sve može da te ubije - otrovne biljke, otvorne životinje, otrovan vazduh, otrovne strele. Probijali smo se kroz paprat i mahovinu, kroz močvare, ka nekom selu, ka nekom kanibalističkom plemenu koje smo trebali da... istrebimo, da obrišemo sa lica zemlje. I onda su nas udarili. Sa svih strana. Crni poput najcrnje zemlje. sasvim nagi, sa velikim kurčinama koje su im se klatile dok su trčali ka nama. sa sekirama u rukama, sa noževima u ustima. Urlali su, vikali na njihovom stranom, divljem jeziku.
Ućžasnuti saborci ispred mene su padali jedan za drugim.
Veruješ li mi da nisam bio ni najmanje uplašen? Osetio sam nejveću radost u svom životu, možda i jedinu iskrenu radost. Bio je to prelep prizor. Kao usporeno d asam video svetlucanje sečiva, kapljice krvi. Isukao sam svoj mač i  jurnuo na najbližeg crnca. Zabo sam sečivo u njegov trbuh uz neki neratikulisnai urlik. Možda sam čak i Peruna pomenuo. Zavrnuo ga i izvukao, ostavljajući čoveka da iskrvari do smrti. Srce mi je lupalo, srce mi je pevalo - bilo je živo kao nikada. Još jednog sam ubio. Bio je mlad, možda je bio i  dete. Smejao sam se, Radovane.
I onda... osetio jak udarac u potiljak.
Probudio sam se kada je sve bilo gotovo. Preživeo sam, ja i još dvadesetak ratnika - ako te golobrade momke mogu nazvati ratnicima. Svi smo bili vezani. crnci su bili svuda oko nas. I onda sam među njima video čudesnu priliku. Visoku, nagu, devojku ljubičaste kože. Bila je to vilenjakinja. naređivala je primitivcima. I onda i nama rekla, na našem jeziku: "Svi ćete biti osakaćeni, onesposobljeni za dalju borbu, ali ostaćete živi, odnećemo vas na sever, blizu vaših kampova."
"Ne razumem..."
"Da se ovako unakaženi vratimo kući, da svi gledaju šta je od nas rat učinio, da budemo živi, hodajući", nasmejao se kiselo, "pa ne baš hodajući, ali gmižući užasi koji demorališu ostatak populacije. Pametna je bila ta vilenjakinja, prokleta bila.
I tada su mi odsekli obe noge."
Nisam znao šta da kažem.
"Nego, šta je sa tih par novčića?"
Izvukao sam iz džepa sve što sam imao.
"Ili još bolje, ponesi to i kupi mi negde čokanj vodke."

**********
Vezan sam za drvo.
Crnac drži sekiru u ruci.
Ili nije crnac.
Onaj silovatelj što je oborio Mokošino drvo.
Ili jeste crnac.
Seče, udara po mojim butinama.
Hvata udove za stopala i baca ih u plamen.
Hiljadu kapljica krvi. Hiljadu iskra.
Uzima nož, Kida donji veš.
Seče i moj kurac. Jednim veštim potezom.
Nisam ni osetio bol.
Krvavom rukom udara mi šamar, hvata me za donju vilicu, gura prste u usta. Širom ih otvara.
Nabija odsečeni polni organ u moja usta.
Budim se u znoju.

********** 
Uzeo sam sav novac koji imam i izjurio napolje.
Ušao sma u prvu mesaru. Muka mi je bilo od prizora leševa nabacanih  u pletene korpe. Piletina, komadi svinjetine, smrdljiva riba. Čekam u redu.
"A, za vas dragi komšija?"
Ništa, ubico. Ne jedem meso.
Bacam novac na pult, "Imam posao za tebe".

Odveo me je u prostoriju iza. Pod je bio krvav, kožure su bile na sve strane, mladi mesar je čistio piliće. Drugi je mleo meso za kobasice i kulen. Gazdi mesare sam sve objasnio. "Neće mi biti prvi put", rekao mi je. "Levu ili desnu?", pitao je.
"Levu."
Stavio sam ruku na dasku. On je uzeo svoju tešku sataru. Dao mi je flašu loše rakije, a zatim i komad drveta da zagrizem.
Zamahnuo je. Udario.

I više nisam bio sposoban za vojsku.

**********
Akolit je zatvorio knjigu. Dovoljno je pročitao.

Reality Show - 2101

Priča do sada

2039. Izbija Treći Svetski rat između ujedinjene Evrope sa jedne i saveza Slavije i Ujedinjenog Sultanata sa druge strane. Evropa biva poražena i podeljena na tri zone - skandinavija i istok sve do nekadašnje Nemačke pripada Slaviji. Nemačka, južni delovi Francuske, Španije, Italija, Grčka i Albanija Ujedinjenom Sultanatu. Ostaci kontinentalne Evrope i Britanija formiraju marionetsku državu, pod nazivom Nezavisna Kraljevina Zapadna Evropa.  

2056. godine izbija prvi Slavijsko-Islamski rat. Sultanat osvaja teritorije južno od Dunava i Save. Beograd ponovo postaje granica dva sveta. 

2060. donešen zakon o "Kontrolisanju hrišćanske populacije unutar Ujedinjenog Sultanata" na osnovu kojeg je većina prebačena u podzemlja megapolisa. Na površini ostaju da žive muslimani, sa ostacima hrišćanske kulture. Dok usled napretka na polju genetske i robotske modifikacije čovečijeg tela najbogatiji počinju živeti visoko iznad površine formirajući praktično treću klasu stanovništva.

2100. Sto dana do nove godine, do novog veka počinje Reality Show smešten na svemirski brod.

Dan 1.

Lazar i Bezimena su se nakon ceremonije ulaska na brod i samog poletanja, uz razbijanje flaše bezalkoholnog šampanjca od dvadeset litara, osamili u glavnoj sobi. Bila je ovalnog oblika i sigurno dvadeset metara u prečniku, ako ne i više. Na jednom delu, poput tumora, ovalu je dodat pravougaonik koji je predstavljao raskošnu i komotnu kuhinju sa trpezarijom. Nedaleko su bile stepenice za donji nivo na kome su se nalazile dve spavaće sobe, po jedna za muškarce i žene.
Brod je imao gravitaciono polje - što ga je činilo jednim od najskupljih i jedinstvenih u istoriji - i u tom trenutku jeste bilo uključeno, ali im je rečeno da režija ima pravo da ga pali i gasi kad god to poželi. Pod je bio savršeno beo i jarko osvetljen, polovina prostorije je bila prekrivena plafonom sličnog osvetljenja - uz nešto crvenih linija, dok je ostatak bio praktično otvoren ka svemiru, samo sa tankim slojem neprobojnog stakla i zaštitnog polja. Lazar i Bezimena su stajali baš do samog tog stakla i posmatrali Zemlju koja postaje sve manja.
"Magičan prizor", Lazar je ponovio konstataciju već po treći-četvrti put.
Bezimena je to razumela. Ubogi podzemac, krtica. Teško da je ikada video zakrivljenje horizonta, možda je čak, koliko je ona mogla znati, verovao da je planeta ravna ploča. Za nju je ovo obično i bezbroj puta viđeno. Zemlju ne voli, pa niti jedan odlazak sa nje nije tužan događaj. Doduše, ne voli niti jednu destinaciju na koju čovek sa samog kraja dvadeset i prvog veka sa nje može da stigne. Radost je u samom putovanju, pomislila je ironično.
Lazar se okrenuo ka njoj i bio prinuđen da visoko pogleda ka gore, kriveći vrat i bacajući glavu unazad. Bila je viša od njega dobrih četrdeset centimetara. Videla je poraz u njegovim očima, bol tako jaku da je nije mogao sakriti, sve i da je hteo. Spustila se na pod, u turski sed. Znala je da podzemci imaju IQ u proseku za 80 poena niži od nje, ali čak ni on nije bio dovoljno glupav da ne shvati zašto je sela i da ga to nanovo ne povredi. Bacila je pogled na ono što će neko vreme nazivati dnevnom sobom - ostatak putnika je pio šampanjac, mastiku, pivo i uglavnom već igralo i vatalo se uz orijentalne ritmove. Kolik ogod mislila da će komunikacija sa Lazarom biti bolna i poput hoda po minskom polju iz nekih davnih ratova, ipak je čak i to delovalo privlačnije od socijalizacije sa genericima.
 Stajao je iznad nje i gledao kroz staklo. Iz ovog ugla bezmalo je bilo nečeg privlačnog u tom zdepastom, dlakavom telu. Bio je u jednostavnim pantalonama i beloj majici bez rukava. Ruke su mu bile kao u majmuna, dlake su virile ispod pazuha, čak i iz majice koja nije imala nikakav izraz, već pokrivala maltene pola vrata. brada mu je bila nekoliko dana stara, crna i gusta, a kosa izrazito kratka, kao da je istu češće šišao. Nije mogla da izdrži: "Ti si prvi čovek koga sam videla da ima duže dlake na bradi i vratu nego na glavi", nasmejala se i... videla da je nešto pogrešila. Lazar je ćutao. Okrenuo se nazad prizoru matične mu zemlje koju ostavlja iza sebe, podigao je glavu, isturio vilicu, a desnu šaku je skupio u jaku pesnicu, videla je kako zabije prste u dlan, kako od pritiska menjaju boju. Gotovo da je požela da odustane. Nisu više jedno. Jedva da su nalik. Ona i krtice. Ili ona i generici čak. Do kurca, biće ovo dugo putovanje, shvatila je."Šta sam rekla?"
"Zbog vaški."
"Molim?"
"To nam govore, znaš. Moramo se šišati zbog vaški.Svaki drugi dan, sami. Kontrolori naoružani elektro-palicama idu hodnicima i ako te vide da nisi uredno podšišan ošišaju te oni, nakon što batinama ubiju ono malo Boga što u tebi postoji. Kažu da smo smrdljive vreće buva i vaški i  da je to zbog našeg dobra."
Klimnula je glavom. "To deluje logično."
"Puši kurac."
"Lazare..."
"U hodnicima ne možeš pojebati nešto - bilo muško, bilo žensko - da ne dobiješ vaške i buve. Svi smrdimo, puni smo svih mogućih parazita i virusa - pišamo krv i kenjamo gliste. Kosu nam šišaju valjda samo da nam je ne gledaju, onako odvratno ulepljenu i čupavu, da njima bude lakše i lepše... Ili makar manje ružno."
Ćutala je neko vreme.
"Tvoja kosa je prelepa", rekao joj je, tek nakratko okrećući glavu ka njoj.
Namsešila se. Prošla rukom kroz relativno kratku i savršeno belu kosu. Nikada nije razmišljala o njoj kao o luksuzu. "Hvala. Ovde ćeš moći da pustiš kosu ako želiš."
"Nije da baš imam vremena za zavodničku kosurdaču ratnika iz prošlosti, zar ne?"
"Mislim da ne...", rekla je tužno.
Pauza. Primetila je Bezimena i odmah to zaračunala kao veliki plus - nije bilo neprijatnosti tokom tišine. Tišine između njih dvoje makar, muzika je postajala sve glasnija, putnici sve pijaniji i razuzdaniji, a samim tim i jednako glasniji. Ispod svega toga, barem njeno izoštreno čulo sluha, je primećivalo miran rad motora, kao i peckutavo zujanje zaštitnog polja. Hah, pojačan sluh bogatašici dvadeset i prvog veka je bilo korisno koliko bi polica za knjige bila korisna pećinskom čoveku.
"Nisam ni pomišljao da ću ikada napustiti Zemlju", nastavio je Lazar posle nekog vremena, "znaš. slušao sam o putovanjim u svemir, o kolonijama na Mesecu, Marsu i u otvorenom Svemiru, gledao sam snimke na FF, ali nisam mogao da pomislim. Makar ne bez da se učlanim u armiju, što sam i želeo pre ovoga."
"Mislim da bi imao veće šanse za preživljavanje u armiji, zar ne?"
"Da."
"Zašto si se prijavio za ovo čudo?"
Slegnuo je ramenima. "Svi imamo demone od kojih bežimo, pretpostavljam. Čak i svi oni", pokazao je na generike, "čak i ti izgleda. Dakle, zašto si ti ovde?"
Malo ju je iznenadila rečitost ovog stvorenja. "Bilo mi dosadno", bila je bolno svesna svoje gluposti, ali nije je bilo briga. Njen život nije imao baš nikakvog smislai ovo je bio najlepši mogući izlaz.
Zapanjeno ju je pogledao, pa seo podalje od nje. kada bolje pomisli konstatno je držao odstojanje od nje, makar dva koraka. Prokleti Nedodirljivi. "Pretpostavljam da tebi nikada nije dosadno?"
"Pa... verovatno nije. Ili gledam šta ću danas da pojedem, ili me neko od tvoje sorte lovi po hodnicima, ili gledma gde ću šta da ukradem, ili me srbi pozivaju da..."
"Šta?"
"Nebitno", Lazar kao da je konačno skupio hrabrost da je pogleda, da je odmeri, da upije celu njenu figuru. Zabavljalo ju je to. Ustala je, savila levu nogu u kolenu, naslonila je na desnu, raširila ruke i na vrhovima prstije se okrenula nekoliko puta poput čigre. Široko je otvorio oči, a guste i debele, bezmalo spojene obrve iznad očiju su zaličile na pticu koja je poletela. "To se zove balet ili se makar nekada davno zvalo. Samo još jedna zaboravljena stvar."
"Mnogo je toga zaboravljeno, a ono malo što znamo i čega se sećamo držimo očajnički... makar mi u hodnicima", rekao je. "Zemlja je mala, zar ne? Kada je vidiš odavde, mislim."
"Premala. Ali je i dalje najveće mesto čovečanstva. Svemirske kolonije su ružna i tužna mesta, veruj mi da nisi ništa propustio."
"Verovatno ne znaš kakvo su hodnici mesto..."
"Zaista, ne, neću te lagati. Nikada me nije ni zanimalo."
"Valjda je tako i bolje, nedodirljivi koje hodnici zanimaju obično dolaze u njih sa teškim oklopima i još težim naoružanjem, dolaze u lov."
"Zašto nisi otišao u Slaviju? Čujem da je za vas tamo bolje..."
Lazar je krenuo nešto da kaže, pa se onda trgao, gledajući ka providnoj tavanici. Traži kamere, shvatila je. Plaši se.
"Nema sreće nigde. Tamo je konstatni rat, u Novoj Srbiji, samom jugu Slavije. Stalno je koškanje između njih i... naše vojske", "naše" je izgovorio na silu. "Ne želim da ginem zbog tih gluposti. Jebe mi se čiji će biti Beopolis ili prazna brda južno od njega."
Ponovo pauza.
"Znaš li šta su bisokopi?", upitala ga je iznenadno.
"Ne. Zašto me to pitaš? Šta su?"
"Nešto čega odavno nema, nešto što je postojalo pre FF-a. To su bile sobe, nalik ovoj, samo sa mnogo, mnogo stolica postavljenih u redove jedan iznad drugog, ljudi su tu dolazili da gledjau 2D filmove."
Gledao ju je zbunjeno.
"Bila su to divna mesta. Mogao si biti sirotan ili bogataš, ali bi tu bili zajedno, gledali bi filmove, umetničke, kvalitetne, upijali bi slike i poruke, simbole i nedorečene istine ili bi se prosto zabavljali uz neki lagani letnji hit. Uz neku komediju bi se svi glasno smejali. Neki bi jeli iskokani kukuruz ili neke druge slane stvari, srkali sokove iz velikih plastičnih čaša. Neke bi to mljackanje i srkanje nerviralo, nisu mogli da podnesu te zvukove. Neko bi bio čak toliko nepristojan da priča i ne zatvara usta tokom cele projekcije, neki lepo vaspitani ljudi su ludeli od toga. Prestali su i ići u bioskope. Imali su para i uslova, mogli su kupiti dobro ozvučenje i velike 2D ekrane da gledaju sve te filmove kući, sami, u miru... i onda su bioskopi izumrli. A onda... onda su ti pristojni i bogati ljudi shvatili da im sva ta gužva i galama... nedostaje."
I tada je Bezimena videla kolika je sumorna razlika između nje i Lazara. Nepremostiva klisurina između dva sveta. Nije razumeo reč izgovorenu, nije razumeo zašto je izgovoreno sve to, nije ga ni bilo briga.
Rastužena je ustala, prišla mu, refleksno se trgao, ali je ona svejedno ispružila svoju dugu ruku bez i jedne dlačice, dlanom i prstima prešla preko njegove glave. Dodir oštrih , kratkih dlačica bio je zabavan. I onda se osetila kao da mazi psa.


Dan 4.

Brod se dobrano udaljio od zemlje i kretao se ka spoljašnosti Sunčevog sistema, ka slobodnim kolonijama. Bio je to, kako su makar govorile masivne i masovno reprizirane FF reklame, najbrži brod u istoriji čovečanstva.
Prethodna tri dana su bila dovoljna da se pojedinci zakrve, da ne rpičaju međusobno, kao i da se neki zaljube i bzemalo pojebu. Bezimenoj je sve to bilo zanimljivo, iako uopšte nije učestvovala u poslovima generika. Bilo joj je interesatno d aizbliza gleda obične ljude sa površine i u praksi uvidi zašto ih prezire.
Bilo je dvanaest putnika, ali je ostavljena mogućnost uvođenja novog. Lazara nije posebno zanimala ta priča, baš ka ni Bezimenu, ali sve ostale -- koji su redom bili iz srednje klase muslimana skupljenih sa svih strana Ujedinjenog Sultanata - jeste. Jasno je, naravno, da je od prvog dana i taj rezervni putnik na brodu, bio je to zaključak profesora turskog jezika iz Čačka, nemoguće je da bude dodat negde usput. Vrhunac logike, pomislila je Bezimena, tek krajem uha slušajući raspravu.
U toku noći između trećeg i četvrtog dana je prizor glavne sobe promenjen - u uglu se pojavila neka čudna i glomazna konstrukcija od poda pa skoro do ovalnog plafona i sasvim prekrivena čaršafima. na sredini sobe nalazio se krug takođe prekriven, ali to i nije bila posebna misterija - bilo jasno da su stolice ispod. Bezimena se, umesto bavljenjem otkrivanja misterije, požalila Lazaru kako je činjenica da je brod pun stranaca koje ne vide za nju zastrašujuća.
Rulja je nagađala šta je ispod, dok je Bezimena već sela do samog stakla što ih je sve skupa čuvao od smrtnosti svemira. Sa svojom sveskom i olovkom u ruci. Te dve stvarčice tražila je već drugi dan i posle malo navlačenja - dobila.
Lazara nije bilo briga za silnu misteriju pod crnim prekrivačima, možda još i manje za pisanija nedodirljive. On je već treći dan uživao u neverovatnom sveobilju hrane. Dok je Bezimena uglavnom sa mrštenje odbijala sve, dok su ostali manje-više gunđali, on nije mogao da veruje šta je sve dostupno - meso, slaniši, slatkiši, grickalice, sokovi, voće, sveže i pravo povrće, alkohol, kafa. U kuhinji je bila starija ženica po imenu Ajla i spremala je doručak za sebe, predstavljajući jedinu muslimanku koja je bila fina prema njemu Lazar je poželeo da joj se javi.
"Dobro jutro."
"O, Lazare. dobro jutro... ako ovo možemo nazvati jutro."
"Kažu da je jutro, dakle jeste jutro", Lazar nije odustajao od glumljenja podanika i roba Sultanata čak i tamo gde to nije bio. Zapravo je i njega, kao i većinu putnika, mučio nedostatak pravog dnevnog ciklusa i monotonija veštačkog svetla i mraka koji je stajao iza svakog prozora.
"Hoćeš da doručkuješ Lazare? Umesila sam pitu?" Nije Ajla ni sačekala odgovor, već mu je tutnula slatku pitu i šolju zelenog čaja u ruke. Mladi srbin se nasmešio. Kada bi svi bili malo manje Lazar, malo manje srbi, malo manje muslimani, malo manje nedodirljivi... a malo više Ajla, pomislio je.
Naposletku, dok su se ostali putnici svađali oko smrada u spavaćoj sobi i reda za dezinfekciju, Lazar se uputio ka Bezimenoj i seo nedaleko od nje. Primetio je kako se sa danima ipak lepše oseća pored nje, ponekada čak i zaboravljajući koliko ga samo njeno postojanje vređa.
"Pišeš?"
"Da", odgovorila je odsutno ne dižući pogled sa papira, ne prekidajući fluidan rad njene desne ruke, "znaš li da pišeš i čitaš?", upitala ga je usput.
Ponovo je poželeo da pukne. Veštačka gravitacija je bila čudna, možda nedovoljno dobro balansirana, možda čak i prejaka, kao da je sva krv bila u nogama, ali je on osetio da je sva na momenat pojurila u mozak i proključala, "Ja sam unuk... Ja... jebeno znam da čitam i pišem!" osetio je kako ga svi u prostoriji gledaju. Muk je kratko trajao, nastavili su da se raspravljaju oko svakodnevnih gluposti nepoznatih ljudi zguženih na premalom prostoru.
"Moraš shvatiti da ja ne poznajem tvoj svet", rekla je dižući pogled sa lista hartije, glas joj je bio tih i pun nežnosti "Znam ono što pročitam, što čujem od svojih komšija koji žive kilometrima daleko od mene. Znam da je nepismenost masovna i na površini, pretpostavila sam da je makar jednaka i pod zemljom, u hodnicima. Nemam ni najmanju potrebu da te vređam, naprotiv."
"Izvini."
"Izvini ti."
Nasmešio se čak dovoljno široko da Bezimena vidi njegove žute, ali savršeno pravilne zube. "Hodnici su odvratno mesto. Ako bi se vratili na Zemlju - što je i za tebe i za mene malo verovatno, zar ne? - voleo bih da te povedem u njih."
"Toliko me mrziš da želiš da me uguraš na mesto za koje kažeš da je odvratno?", iskezila je zube.
"Nisam tako mislio..."
"I ja bih volela da dođeš kod mene... mada se plašim da više nikada ne bih mogla da isteram tvoju dlakavu guzicu iz sopstvene kuće"
Smejao se, sve je više cenio njen smisao za humor. "Ja sam na četvrtom nivou, što je bezmalo elita podzemlja. Ali i tu je život užasan. Sve što je tu napravljeno je tako da te slomi. Plafoni su niski, svetla slaba i treperava, ventilacija loša, previše je ljudi na malom prostoru. Juče si mi rekla da ne možeš da podneseš ovoliko ljudi na ovoliko malom prostoru. Ne znaš ti ništa. Kontrolora ima u sumanutom broju i što najviše lomi - to su naši ljudi. Naše komšije, bivši prijatelji, čak i rođaci koji za male pare oblače njihove uniforme i maltretiraju nas. Ali.."
"Šta? Lazare?"
"Ali haos koji vlada dole ni najveći umovi u vlasti, svi ti zlikovci kojima je palo na pamet da žive ljude sahrane, nisu zaista mogli da isplaniraju. To mesto izvlači ono najgore iz nas. Toliko da često mrzim te ljude i da razumem prezir muslimana i svih ljudi sa površine koji osećaju prema nama."
"Lazare, takvo mesto bi najgore izvuklo iz bilo koga."
Klimnuo je. "Najgore od svega je rat narko bandi. Drukanje kontrolorima i lažne optužbe... sa time živiš. Ako si čist, ako si strejt, ako ne talasaš i pratiš pravila ne mogu ti ništa - pretuku te malo i ćao. Na batine navikneš. Ali konstantno puškaranje klanova je nepodnošljivo. Ne prođe dan bukvalno bez da ne čuješ pucnjavu po hodnicima. Nekada se znalo da svaki nivo ima svoj klan i to je bilo to, ponekada bi se uzdigao jedan narko bos sa najviših nivoa i uzimao procenat od zarade ostalima... Sada vlada potpuni haos. Svaki klinac sa laspistolom misli da je diler."
"A, zašto se lažno prijavljujete međusobno?"
"Zato što si im stao na neki žulj, najčešće. Ili zato što sumnjaju da nešto petljaš, ako se utvrdi da je prijava prava dobijaju nešto novca. Lažna prijava ih maltene ništa ne košta."
"Ljudi su govna na dve noge. Zato ja živim u vazduhu daleko od njih."
"Ti živiš tamo zato što možeš."
Nasmejala se, tako glasno, a pritom tako skladno i milo. Lazar je osetio da mu se stomak grči od lepote tog zvuka. Trgao se shvatajući da kao debil drži pitu i čaj u ruci. "Hoćeš malo pite? Ajla ju je mesila, sigurno je je prelepa?"
Odmahnula je glavom, mršteći se.
"A, čaj?"
"Ne, hvala ti. Kafa bi mi legla."
Nije prošlo dva treptaja oka, Ajla je prišla sa dve šolje kafe: "Deco, evo kafice. Obe su korke i imate ratluk na tacnicama."
"Ajla, ovo predivno miriše", rekla je Bezimena.
"Hvala lepotice, kuvana na stari način, prava kafa."
"Kako je kuvaš?", upitao je Lazar. Za njega sve što je od kafe pio jeste bućkuriš iz javnih aparata na površini. Do juče i prve ajline kafe verovao da je to plastično sranje magični napitak poslat od Boga da da energije čoveku.
"Kada je voda nadomak ključanja, zakuvavaš je, sa dosta kafe. Mora biti čemerno gorka, jaka kao naš Sultanat. I onda mešaš na tihoj vatri, ako krene da kipi, digneš sa ringle i vratiš i tako desetak minuta da kada je sipaš u šolju nema ni najmanje pene."
"Hvala vam"
"Ta žena je čarobna", primetila je Bezimena.
PUTNICI!
zagrmelo je prostorijom i čitavim brodom. sa svih strana, iz svih kutaka, sa poda, sa plafona - zvučnici su bili postavljeni na sve strane. Dubok, deformisani zvuk koji je probijao u kosti svih. OKUPITE SE OKO SKRIVENOG OBJEKTA!
Bili su poslušni. U tišini. Bez najtišeg glasa su se okopili. Lazar je brzo i lako došao do grupice generika, čak ni Bezimena nije pokazala ni najmanji trag neposlušnosti.
SKINITE PREKRIVAČE!
Emir -- mladi i reklo bi se zgodni, tamnoputi muslim koji se na neki način već promovisao u lidera - je požurio da posluša zapovest nevidljivog vladara.
Nakon što su čaršafi pali zavladao je muk. Kratak. I onda mnogoglasje šapata. Ajla je pominjala Alah, profesor turskog jezika je okrenuo leđa i ponavljao da je ovo nedopustivo, sa jedrih usana mladih devojaka je uglavnom klizila reč "kurva", Lazaru je donja vilica visnula u čudu... a Bezimena je upravo gledala njega i smeškala se. "Zatvori klatno, dečko"
Ispod čaršafa bio je veliki sud pun vode, ukrašen biljkama, kamenjem i crvenim osvetljenjem, iz bazena je vodila cevka na gore, na čije se kraju nalazilo suvo odmorište sa dušekom.
U bazenu je, sasvim naga, plivala sirena-kurva. Na njenom telu bilo je ožiljaka, na njenom licu i  pored svih operacija bilo je bora, ali ispod tragova godina ipak se nazirala lepota. Bilo je jasno da je bazen u kojem se nalazila i previše skučen za nju, ali je ona izvlačila maksimum iz njega. Zanosno se okretala, mahala repom, sasvim prilazila staklu i pritiskala sise i velike bradavice uz njega.
SKINITE I OSTALE PREKRIVAČE!
Emir je došetao do sredine sobe, poslušao glas. Ispod su bile, kao što su svi i pretpostavili, stolice poređane u krug sa mestima za sedenje okrenutim ka spolja.
IGRAĆETE MUZIČKE STOLICE. KO POBEDI PROVEŠĆE DVA SATA SA JELENOM U BAZENU!

*****

Nakon početne graje i tihog bunjenja, svi do jednog su stali u krug koji je sačinjavalo jedanaest stolica. Krenula je muzika - ponovo neka orijentalna i napadna - Prva je ispala Bezimena, nije ni pokušala da sedne. Odmah se vratila na terasu, do samog stakla i nastavila da piše.
Zatim su poispadali Ajla, profesor turskog jezika i dve devojke, a onda i sam Lazar koji se odmah vratio na terasu. "Koja nakazna glupost", rekao je.
"Ćuti."
"Šta je bilo?"
"Učestvovao si u ovoj sramoti."
"Onoliko koliko je bilo potrebno."
Pogledala ga je. "Molim? Za šta dovoljno?"
"Ovo je šou, daj režiji i publici šou ako hoćeš da pobediš."


Publika

Stan generika u Atini bio je kao stan generika bilo gde u Sultanatu. Ultimativna uravnilovka srednje/radničke klase postignuta je odavno - svi su imali apsolutno isto. Vladalo je neko slabo ubeđenje da su ljudi na najvišim spratovima oblakodera bili povlašćeni, da su bili jednakiji od jednakih, ali su, sa druge strane, ljudi sa tih najviših spratova oblakodera smatrali da su, zapravo, privilegovani oni u prizemlju. Državni institut za potrošnju je svakog meseca objavljivao potrebnu potrošačku korpu i na osnovu nje su isplaćivane plate. Jedina razlika između poslova je bila u radnom vremenu - teški fizikalni radnici, vozači i generalno svi čija su radna mesta iziskivala potpunu koncentraciju i svežinu uma i tela su radili do šest sati dnevno, dok ljudi na lakšim poslovima i dobrih devet.
Na osmom spratu, u stanu od trideset i pet metara kvadratnih funkcionalnog prostora živeo je bračni par sa tri deteta. svi su sedeli na podu, očiju zabačenih ka unutra tako da su im se samo beonjače videle. Pomerali su glave, deca su čak i rukama mahali po sparnom vazduhu Atine u jesen, pokušavajući da dodirnu virtuelne prikaze. Oni su se, baš kao i sve milijarde stanovnika Sultanata nalazile u baš onoj sobi, baš onog svemirskog broda.
Gledali su kako Emir pobeđuje u igri muzičkih stolica, kako skida majicu i pantalone, kako se samo u tangama penje uz merdevine, kako prilikom te aktivnosti kamera bezmalo snima njegov analni otvor. U momentu kada se bućnuo u vodu prenos je prekinut.
Reklame.
FF - FreeFlow - je modul ugrađen u sve njih i predstavlja najrazvijeniji oblik globalne mreže koji nekadašnju primitvinu 2D biblioteku informacija i servisa za ljudsku socijalizaciju ili prve pionirske korake na polju VR tehnologije prevazilazi za nekoliko generacija donoseći potpunu iluziju realnosti svojim korisnicima. U nekim državama sveta je sasvim zabranjen - recimo u slaviji i u Južnim Američkim Državama, dok je u Sultanatu sasvim obligatoran, čak i za najbogatiju klasu. Reklame su bile neizbežne za generike - jedino dok su bili na poslu bili su lišeni istih i u predodređenim satima za san, u ostalom vremenu u bilo kom momentu mogle su da im bljesnu pred očima. Sve su bile visoko personalizovane, obraćajući pažnju na uzrast, pol, zaposlenje i interesovanje konkretnog vlasnika FF modula. Deca su gledala razne reklame za igračke, zabavne parkove, igraonice. Majka je dobijala ponude za kvalitetno posuđe, dok je otac video reklamu za najbližu morsku seks-kuću u kojoj su sirene-kurve najlepše, najpovoljnije i najzdravije.
Kada je reklamni blok prošao svi skupa su videli Emira i sirenu Jelenu u bazenu kako se vataju. Skinula mu je tange, spustila se dole i progutala njegov kurac... Gurnuo ju je do stakla, jako nabio i jebao sa leđa. Zatim su izašli na suvo i nastavili da se jebu na krevetu... Na kraju... svršio je obilno, po njenom licu, po veštačkim sisama, po vratu i zelenoj kosi prošaranoj šljokicama. Ćerkica bračnog para iz Atine  je zgroženo trljala lice pokušavajući da skine virtuelnu kap spreme koja je pala na njen obraz.


Dan 7.

Sedmog dana putovanja je režija posebno častila putnike - objavila je da je moguće izaći na spoljašnost broda. Lazar je nakon dugog, dugog nagovaranja Bezimene konačno poslušao. Energetsko zaštitno polje je prošireno i omogućavalo je bezbrižno šetanje po gornjoj strani broda, doduše sve dok su bili privezani za bezbedonosne kuke i šipke. Bili su zaštićeni od zračenja i spoljašnje temperature, ali su morali da nose boce sa kiseonikom. Lazar se nikada u životu prepunom nesigurnosti nije osetio ranjivijim - Sunce je ostajalo daleko i sve je manje bilo, gotovo svedeno na nivo neke veće zvezde, sam taj prizor mu se činio jako pogrešnim. Obožavao je Sunce. Kada rasteš i živiš pod zemljom moraš voleti Sunce i pokušavati da ugrabiš svaki mogući njegov topli zrak. Ovo putovanje je delovalo sasvim pogrešno, teklo je u sasvim pogrešnom smeru, jer ako bi njega neko pitao za najlepši način smrti bilo bi da ga lansiraju u samo Sunce.. Uspeo je čak i da se ispovraća u crevo koje mu je obezbeđivalo vazduh...

*****

U nastavku dana su ipak ostali na terasi dnevne sobe. Kao što su jednako ostajali van života generika na brodu. Muškarci su se smenjivali  u bazenu sa Jelenom, čak je i sam profesor turskog jezika poklekao požudi i pokušao da je pojebe, mada mu se nije digao u vodi. Žene su tračarale, ogovarale jedna drugu međusobno, Ajla je počela da gunđa kako jedino ona ovde radi i progresivno postajala sve napornija...
"Mogu li da ti pročitam nešto?"
Klimnuo je glavom.
"Sedmi je dan na ovom prokleto skučenom mestu. I dalje ne znam zašto sam ovde i šta zaista od ovog putovanja želim, ali ono što znam jeste da mi je jako drago što sam upoznala jednu krticu. Pisala sam već o njemu. Prvo sam pisala kao o štrokavcu, nervoznom i ne posebno inteligentnom. Nakon toga sam se čudila njegovim ispadima čiste genijalnosti i misaone dubine... Sada... sada mogu pisati o njemu samo kao o sebi ravnom. I to ne mislim u pozitivnom smislu - on je glup koliko i ja, plašljiv koliko ja, zbunjen koliko i ja. Iako smo sa dva kraja društvenog spektra države iz koje dolazimo, zapravo smo mnogo više nalik jedno drugom, nego što će generici ikada biti."
"Nisam u početku shvatao užas tvoga života, razmišljao sam dosta o tome. Smatrao te razmaženom il ičak ludom. Ali.. Polako uviđam, ćini mi se. Mogu zamisliti tvoju kuću i tvoj način života, i zašto si pobegla od svega toga."
"Hvala ti", odložila je papir.
"Nećeš da nastaviš da pišeš?"
"Za sada ne. Ne završavam svaku priču. Od neke dignem ruke jer jednostavno uvidim da nije vredna truda, a nekada samo ne vidim dobar kraj i ostavim je za kasnije."
"Kao da ne pričaš samo o pričama", rekao je preterano zamišljeno i ozbiljno.
Nasmešila se.
"Баш ми је драго што сам те упознала", rekla je tiho.
Ostao je zapanjen. Nem. Neko vreme. "Знаш... знаш српски?"
Službeni jezik Sultanata je bio generički arabijski jezik nastao sredinom dvadeset i prvog veka, na tom jeziku su i komunicirali sve vreme na brodu.
"Наравно да знам. Знам велики број древних језика."
"До јаја!"
"Лазаре, приђи, додирни ме. По руци, по коси, било где."
Lazar je samo ubrzano odmahivao glavom. Nije imao hrabrosti. Posle nedelju dana provedenih sa njom nije mogao da se liši jedne od najvećih dogmi svog života - nedodirljivosti Lepih.
BEZIMENA SE POZIVA U ISPOVEDAONICU!

*****

SVAKA KOMUNIKACIJA NA ZABRANJENIM JEZICIMA JE... PA, ZABRANJENA!
Pomislila je kako neko u režiji skoro pa ima smisao za humor. "Izvinite, nije pisalo u pravilima..."
ISTINA. MISLILI SMO DA SE TO PODRAZUMEVA. NEĆEŠ BITI KAŽNJENA OVAJ PUT. MOŽEŠ IZAĆI!

*****

Stala je pored bazena u kome se brčkala Jelena. Odlučila je da popriča sa njom, nikad još nije. Niti jednu reč. Nije osećala ništa protiv nje, nikakvo gađenje ili tome slično. I ona je, baš kao sirena-kurva, veštački modifikovano stvorenje. Jelena samo zbog seksa doduše, a ona... pa ona ni ne zna zašto. Sve ono što je bolje radila od generika ili kritca joj je ultimativno bilo beskorisno jer je imala toliko para da ništa ne mora da radi.
Popela se uz merdevine, sela na vlažan krevet na kome su sirenu jebali svi muškarci na brodu, čak i jedna devojka, i sačekala je.
"Ćao, lepotice...", rekla je sirena izlazeći iz vode.
"Nisam ovde zbog toga."
"Dobro", nasmejala se, "Ja znam vrlo dobro da slušam. češće sam bila plaćena za to. Čudo je šta kurva može da zaradi u državi u kojoj psihijatri nisu posebno popularni i prihvaćeni"
"Nisam ni zbog toga ovde. Želim nešto da te pitam."
"Pitaj."
"Ti nisi Jelena."
"A?"
"To nije tvoje pravo ime, zar ne? I uz sve modifikacije, operacije vidim da nisi evropljanka, hrišćanka."
Približila joj se. Bila je nezgrapna i smotana na suvom, Jakim rukama se vukla napred, dok se praćakala repom. Prišla joj je sasvim, Bezimena je osetila njen dah na vrtu, njen vlažan, hladan jezik na uvetu. Liznula ga je par puta, sasvim duboko ga gurnula unutar ušne školjke. "Nisam", šapnula je tiho, "pravo ime mi je Elma. Režija je procenila da nije prikladno da ja budem muslimanka."


Dan 10.

"Floker znači jebač", Lazar je učio Bezimenu žargonu hodnika. "Pacov je kontrolor. Zombi je narkoman. Smak je droga. Mada, čuo sam nekada davno da negde na severu postoje ljudi koji imaju sto reči za sneg, mi u hodnicima ih imamo za drogu. Trek, hajp, radža, duša, kosovo..."
Smejala se. "Kosovo? Zaista?"
"Pa šta je bitnije srpskom nacionalnom biću od Kosova? Naravno da će biti poistovećeno sa drogom... koja je danas uglavnom nabitnija stvar srpskom nacionalnom biću."
"Logika je jaka u vas Srba."
Pauza u razgovoru. Opuštena i prirodna.
"Pomenula si pre neki dan dobar kraj priče..."
"Jesam. Šta s tim?"
Izvadio je iz džepa nešto i jako stiskao prstima. "Dozvolili su nam da na brod ponesemo par ličnih stvari. Ovo sam ja poneo", pružio joj je par žutih hartija.
bezimena ih je uzela i okrenula. Bile su to 2D fotografije, prave, pravcate, autentične. "Nemoguće."
Složio je facu koja je bila nešto između ponosa i tuge.
Na prvoj fotografiji bila je prikazana neka stara, prizemna kuća pravougaonog oblika sa nekom terasom, tremom, verandom na kojoj je bio par starih ljudi. Bradati muškarac je sedeo u drvenoj fotelju sa cigaretom u jednoj i štapom za hodaje u drugoj, a pored njega je stajala malena, pogrbljena starica sa maramom na glavi. Druga je pokazivala beskrajno polje suncokreta. Treća je bila fotografija deteta na nekom drvetu u cvatu. Fotografije su nekada davno bile u boji, pa je samim tim, procenjivala je Bezimena, njihovo poreklo sa kraja dvadesetog ili početka dvadeset i prvog veka. Bile su drevne i sasvim žućkasto-sive od starosti i izlizanosti. Pažljivo ih je vratila.
"Moji preci. Njihova kuća negde na levoj obali Save. To je sve što želim nazad. Ta veranda, to bi bio moj kraj."
"Danas stižu rezultati glasanja."
Lazar je oborio pogled.

*****

Svi su bili okupljeni na centru dnevne sobe i čekali rezultate glasanja.  Na palfonu je trajalo odbrojavanje, čule su se sirene, svetla su blještala. Kada je vreme isteklo začula se presuda.
NAJMANJE GLASOVA IMA JELENA!

*****

Po sledećoj naredi svi su bili poređani na terasi broda, do samog tog prokletog stakla koje je zabranjivalo dragocenom vazduhu da iscuri u svemir.

*****

"Gospodine, gospodine, saslušajte me. Mislim da možemo drugačije odraditi ovo", užurban je bio jedan od službenika u režiji emisije, "imamo svemirska odela, imamo višak kamera. Zamislite kameru koja je postavljena tik ispred nje, sa njenim očima u krupnom planu. Zamislite taj snimak."
Režiser Emisije 2101 se smeškao.

*****

10, 9, 8, 7, 6, 5...
Odborjavanje je trajalo.
Lazar je stajao pored Bezimene i bilo mu je muka, nekako se uzdržavao da ne povrati.
4,3,2...
Veliko i jako srce Bezimene konstruisano da bez greške radi i dvesta godina je lupalo kao ludo.
1,0...
BUM!
Ceo brod se zatresao, čuo se razoran prasak i...
Jelena/Elma je bila ispaljena u otvoreni svemir.
Izbačena iz šoua.
Izbačena sa broda.
Osuđena na smrt.
 U tesnom svemirskom odelu koje se pripijalo uz njeno telo, uz njene sise i njen riblji rep. Imala je kiseonika za deset minuta i nije ih štedela. Mahala je repom i rukama. Bila je divna. I Slobodna kao nikada u životu. Decenije je provela u raznim skučenim bazenčićima, sa raznim mušterijama. sada je imala sav prostor svemira za sebe. Plivala je u najvećem okeanu. Plivala je kaa nikada do tada. Dok su curele poslednje zalihe kiseonika, bila je srećna.
Lazar je gledao prizor sirene koja je lagano postajala sve manja u daljini i sve manje pokretna, ne skidajući pogled sa nje, potražio je vižljastu šaku Bezimene i jako, jako je stisnuo.

Tri српина i gospodin B.

Дисклејмер

Ova priča je o izmišljenim ljudima na izmišljenom mestu. Srpiju nikako ne treba mešati sa Srbijom - jer Srpija je propala, a Srbija nikada neće!

Srpe i srbe takođe ne treba mešati, oni nisu ni nalik jedni drugima - svaki nesrećan čovek je nesrećan na svoj način, a srećni su svi sasvim jednaki... jednako nepostojeći.

Priča je napisana na srbskom jeziku, koji je sasvim drugačiji od srpskog.

Jedino je Gospodin B. pravi. Istiniti. Jedini. I baš uvek je gad.

Propala generacija 1

Gledao je sa kalemgdana ušće dve reke, bacao pogled dalje na Novi Beograd i čudio se kako je uprkos svemu postajao veći i lepši između njegove dve posete Srpiji. 

Na klupi levo od njega bio je mladi, očigledno zaljubljeni par. Gledao ih je neko vreme. Običnom oku bi bili slatki, nekoj babuskari okupanoj u malograđanštini nedostojni, a njemu su bili ono što zaista jesu. Uhvatio je talas njenog krvotoka. Bolesna je. Zaražena. Probio je u njegove misli - uopšte nije toliko oduševljen devojkom, niti zaljubljen, ali dugo nije jebao. Nasmešio se. Ljudi obično sve sami udese, bez da on mora da interveniše. Sami sebi sjebu živote na milion načina.

Klupa desno od njega je bila zanimljivija. Starac i šahovska tabla. Uredno je posložio trideset i dve figure i nervozno je čekao nekoga. Bio je relativno lepo obučen, stvari su bile demodirane kako su uvek demodirane na starcima. Šiljaste cipele kao da nisu bile iz ovg veka, a kaput sa čudnim reverima delovao je još drevnije. Kosa je bila retka i čupava, a brci su dobrano prekrivali tanke usne i bili žuti od neumerene količine duvana. Gledao je starca sve dok ovaj to nije primetio.

"Želite li jednu brzinsku?", upitao je starac.

"Ne.. ne igram šah", odgovorio je.

"Šah je plemenita igra", usprotivio se starac.

"Mogu li da sednem pored vas, sve mi se čini da vaš prijatelj neće skoro?"

"Naravno..."

Ustao je. Tek tada je starac video svu moć figure i kompletne pojave nepoznatog čoveka. Visok sigurna dva metra, sa dugom, ravnom, sedom kosom, urednom jarećom bradicom. U dugom, teškom kaputu, i čizmama za koje svakako nije bilo vreme. Bila je to jesen u Beogradu, lepa i blaga. 

"Dve stvari su determinisale moju ultimativnu odbojnost prema šahu."

Starac je osetio kako mu, iz nekog razloga, srce jače lupa. "Koje?"

Nasmešio se stranac. "Pedesetih godina sam igrao šah sa jednim šveđaninom, ta partija ga je inspirisala da snimi jedan cenjeni film. Sve je to od tada postalo preveliki kliše. Ja i šah."

"Pedesetih godina? Da li ste sigurni?", starac bi se nasmejao budali izlapeloj, da je imao hrabrosti za tako nešto.

"Druga tačka u istoriji te popularne igre je 1996. godina prošlog veka. Računar je pobedio svetskog šampiona u šahu. Ljudi su, uglavnom, slavili napredak računarske tehnologije, neki su se istog i plašili, no istina je da vaši računari ni tada, a ni sada nisu posebno pametni, već je sama igra limitirana, a svetski šampion vam je očigledno bio gluperda. Istini za volju, to što je on bio gluperda više govori i svima vama ostalim", i o vašem tvorcu, pomislio je stranac za sebe.

"Ja ga volim", tiho će starac, "volim ga igrati sa svojim prijateljem Miodragom. Dođavola, ne znam zašto ga nema."

Ušao je u pamćenje starca. Delovalo je kao poprište neke teške, masovne bitke iz Drugog svetskog rata izrovano granatama i minama. Koa da se itkakod Kurska odvila baš u njegovom pamćenju. Previše rupa na sve strane. Previše mraka i zaključanih odaja. Ipak, miodragova adresa je bila jasna. Novi Beograd, soliter od trinaest spratova i on baš na tom poslednjem. Stranac je delićem svog ića odleteo u stan. Video ga je. Pao je u kuhinji. Srčani udar. Na mestu je umro. I proće dani pre nego što ga iko pronađe, dani pre nego što se iko u toj ljudskoj košnici seti da neko fali.

"Siguran sam da će doći uskoro. Izvinite, Vaše ime je?"

"Vladimir."

"Drago mi je, ja sam... pa možete me zvati samo B."

Starac je bivao sve opčinjeniji čudnim čovekom, jednako sve uplašeniji, iako nije pronalazio konkretan razlog za strah.

"Volite li Kalemgdan?"

"Ooh, svakako, svakako. Retka vrednost ovog sivog grada."

"Retko dolazim u grad, poslednji put sam bio početkom devedesetih, nakon toga nije bilo potrebe za mojom posetom, sve je nekako išlo svojim tokom i bez mene. Ali kad god sam ovde obavezno dođem na Kalemegdan, on se najsporije menja od svega. Uvek sednem na ovu klupu i  razmišljam o istoriji ovog mesta. O svim silnim vojskama koje su protutnjale ovde, o svim mrtvima, zaklanima, pogođenim, ustreljenim, raznešenim, obešenim, utopljenim u onim širokim i mirnim vodama dole. Kelti, rimljani, huni, tračani, , sloveni, turci, austrijanci, mađari, nemci... svi ti leševi za jedno brdo. Zamišljam branitelje grada 1915. kako posmatraju neprijatelja sa ovih bedema i ginu jedna za drugim... Obožavam ovo mesto, obožavam.

Starac je počeo da skuplja svoje figure. "Mislim da ću da odem kući." Užurbano je spakovao šah i ustao.

"Sedi dole, bedniče!"

"Molim? Kako... .kao mi se to obraćate?"

"Čuo si, bedniče. Sedi dole da te grom sada ne bi spržio."

Seo je.

"Starče, šta si se usro? Neću ti ja ništa. Veruj mi. Do kraja ovog razgovora želećeš da se ubiješ. Ti sam, neće biti potrebe da te ja ubijam. ne! Ja ču te čak i spasiti. Nemoj se plašiti."

Momenat tišine.

"Znam ja za tvoje patnje, starče. Sahranio si oba sina. Žena ti je umrla. Zar misliš  da bih takvoj osobi naudio? Pričaj mi o svojim sinovima."

"Molim te... pusti me... ne želim..."

"Pričaj."

Starac nije mogao da se odupre. "Stariji, Jovan je poginu u Bohsni. Mudžahedini su ga zarobili i odsekli glavu, igrali su fudbal s njom. Snimali su, životinje obrezane i snimak je došao do mene. Drugi je umro na Kosovi, neki šlihtar ga je ubio sa leđa, tri hica. Zvao se Milan", ućutao je, plakao je.

"A žena ti beše  Marina, lekarka. Bila je ekipi koja je na licu mesta pomagala žrtvama NATO bombardovanja, pa se tri godine kasnije razbolela i umrla od raka."

"Kako ti to znaš? Ko si bre ti?"

Ponovo onaj osmeh. "Pričaj mi o svom komšiji Draganu."

"Koji Dragan? To je često ime u Srpiji i što te to uopšte zanima?"

"Znaš ti koji, onaj koga si prijavio da slavi krsnu slavu."

"Ne znam..."

"Predrag Perišin."

"Molim?"

"Zbog tebe je završio na Crnom Otoku, gde je izdahnuo od silnog mučenja. Prvi sin ti je želeo pobeći u Finsku, nisi mu dao, gurnuo si ga u vojsku. Da se bori i da brani tvoju Jugoslaviju. Jugoslaviju čijeg si idejnog oca popišavao dve godine kasnije, a čijom si kartom brisao usrano dupe. Drugi sin ti je poginuo zbog Srpije. Zbog mita o boju na Kosovi. Kosova. Kosova. Kosova. Vi prokleti srpi. I žena je htela da idete iz države na samom početku bombardovanja, zar ne? Nisi hteo. Ti da napustiš službu. UDBU, svog vladara? Nikada. A i tog si vladara rušio godinu dana kasnije. Koliko si ljudi ubio, poslao u ili naredio njihovu smrt?"

Starac je plakao, pao je sa klupe i klečao pored gospodina B.

"O, ti mali smrtniče. Nesretni i jadni. Priđi", starac je dopuzeo do njega, sasvim blizu. Osetio je dlan gospodina B. na svom temenu. Lagano je kliznuo do čela izboranog, očiju, obraza. Dlan stranca bio je nežan, prsti dugi, vižljasti, vešto su obrisali suze kao da su to radili milion puta. "Tvoja patnja je velika, prevelika. Duoko skrivena, ali uvek je tu. Pričaj mi, pričaj mi dugo."

I pričao je starac konačno slomljen. brane su popucale. Sva gorčina i bol su pojurili iz najtamnijih laguma i tamnica kroz um, sve do jezika. Pričao je o svoja dva sina, o svojoj ženi, o svom komšiji, o svom kolegi, o još desetinama i stotinama mrtvih - maspokovci, četnici, nacionalisti, balisti, ustaše, demorkate, opozicionari, disidenti, sveštenici... Komšija Dragan se nakon što je dobio otkaz u fabrici traktora odselio iz zgrade, negde u unutrašnjost, to je sve što je znao o njemu. "Žena ga je napustila, odvela je i jedinicu koja se kasnije prokurvala, počela se i drogirati, umrla je od prekomerne doze  heroina negde krajem osamdesetih", rekao mu je gospodin B. Pričao je starac, pričao i pričai. Dok je sunce već lagano zalazila iza Beograda, dok su mu drevne kosti promrzle na krvavom kamenu Kalemgdana, dok su mu atrofirani mišići trnuli, dok se slabo i umorno srce mučilo da ih zagreje krvlju. 

"Starče, tvoje patnje će biti duge, ali isplatiće se. Jednog dana, na jednom drugom svetu. Svaki veliki stradalnik dobije svoju nagradu. Priđi još bliže. Priđi i pogledaj me u oči. Reci ko sam ja."

Starac ga je poslušao. Zagledao se u dva tamna oka. U dve jame. U dva bezdana. I tamo je video sve. Prasak. Stvaranje sunaca i planeta. Video je Zemlju kako plavi i zeleni. Video je gmizavce i vodozemce i ptice i dlakava stvorenja na dve noge. Video je kako prvi ljudi okreću leđe nekoj visokoj i sedoj prilici. Video je kako prave prva koplja i motike i sekire. Video je laži, video je ratove, video je bolesti. Bele, riđe i crne konje kako jure beskrajnim poljima. Video je sopstveno rođenje. Video je kako krvav i smežuran izlazi iz majke oblivene znojem i suzama. Video je krv koja ne staje,. Video je seoske žene koje se užurbano vrte oko žene u porođajnim bolovima...

 I više nikada nije video svoju majku... 

Video je svoje sinove. Male. Razigrane. Video je svoju ženu po prvi put, na rok igranci... mladu i prelepu.

Treptaj.

Dugi, teški kapci ispresecani kapilarima pali su na bolne prikaze.

"Ko sam ja?", ponovo je upitao stranac.

Bivši UDBAš nije imao dileme. "Bog!"

Gorohotan smeh. Nakazan smeh. Smeh do gušenja. "O, vi starci Jugoslavije. Prokletinje najgore. Sve ste prodali, sve ste izdali. Prijavljivao si hrišćane, proganjao ih. Verovao si u bravara što svira klavir i puši tompuse. Verovao si u Jugoslaviju. Pljunuo si na svoju veru. Verovao si u sedog papučara i Srbiju. Pljunuo si i na to. Krstio si svoju decu dvedeset i druge i onda ih slao u smrt. I ti misliš da će se tebi Bog prikazati? I kakvog to Boga ti zamišljaš? Boga koji ti kaže da ćeš patiti još decenijama za neku nagradu u životu posle smrti?"

Propala generacija 2

Gospodin B. je šetao tržnim centrom Omega. Spiralne konsturkcije, na šest nivao, sa plastičnim cvećem po zidovima i veštačkim vodotocima podsećao ga je samo na jedno - Vavilonske vrtove. Gužva je bila nemoguća. ali patnja je bila velika. Bilo mu je ugodno. Klinke u suknjicama koje jedva prekrivaju mršava dupeta, klinci u nakaznim trenerkama, stariji, još stariji, po neki roditelj i dete u kolicima - svi oni skupa su patili jer nemaju dovoljno novca u džepovima. Gospodinu B. je prijala dublja patnja, no i ovim se mogao zadovoljiti. 

Na poslednjem spratu se, između ostalog, nalazio i bioskop. Pogledao je program za taj dan i nikako nije mogao sebe da natera da odgleda nešto od toga, iako se uželeo velikog platna. Umesto toga otišao je u igraonicu. Fliperi, vazuši hokej, stoni fudbal, arkade. Milina za njegovu dušu. Šetao je samo. Na površini zabava i radost, kratkog daha, ali ipak prisutna. U srcima najmlađih. Ali i pohlepa - za još nekim žetonom. Sve je na svom mestu. Budućnost sveta je obezbeđena. Ništa se neće promeniti. 

Obišao je dva kruga po igraonici dok konačno nije primetio usamljenog čoveka u četrdesetim godinama kako zavaljeno leži u lejzi begu i igra fudbal na PS4 konzoli. Kratka crna kosa, brada neobrijana, bela majica zategnuta preko pivske stomačine. Prišao mu je.

"Izvini, da li bi hteo neku partiju sa mnom odigrati?"

Čovek ga je odmerio, zadržavši se na njegovoj glavi. "Zar nisi malo premator za ovo?"

Gospodin B. je bio bezmalo zbunjen, ali je onda video svoje staračke šake i dodrinuo svoju dugu sedu kosu. "Samo momenat".

Prešao je šakom po vazduhu kao da odbija uličnog prodavca čestitki. Čovek je nastavio da igra svoju igru, a Gospodin B. je postao na oko mlađi za bar trideset godina. 

"Izvini, da li bi hteo neku partiju sa mnom odigrati?"

Čovek se okrenuo, odmerio ga, slegnuvšpi ramenima reče: "Što da ne?"

"Nema više ljudi naših godina koji vole ova sranja toliko, zar ne?"

"Jok, žene, deca, poslovi i ta sranja. Hoćeš fudbal ili nešto drugo?"

"Šta znam, iskreno nisam se igrao još na ovoj generaciji konzola, nisam ni u toku baš... Je l' ima Mortal Kombat na ovom čudu?"

"Naravno da ima, može to."

"Izrazito potcenjena igra po meni, iziskuje munjevitu inteligenciju u deliću sekunde."

Započeli su partiju.

Gospodin B. je svaku igrao sa Sub Zerom, delovao mu je kao fini antipod njega samog - vatrene moći su mu odavno dosadile. Dok je čovek menjao razne sisate žene... što je dosta govorilo o njegovom seksualnom životu.

B. je izvršio specijalni udarac, vreme se usporilo, prikaz je postao rendgenski i videlo se kako Sub Zero zabada pesnicu u pičku Kitane, a zatim joj lomi kičmu. "Hohoho, ova sranja su postala mnogo, mnogo krvavija!", bio je oduševljen Gospodin B.

"Da... izgleda da zaista nisi dugo igrao. Ali, nisi zarđao, dobra partija, čestitam."

"Hvala... Reci mi, mada možda nije moje da pitam, šta čovek u tvojim godinama usred radne nedelje, u dva popodne radi na ovakvom mestu. Čime se baviš?"

"Građevina. Zidar. Znaš, lopata i mešalica. Ali jesen je i već nema posla..."

B. je klimnuo glavom. "Nisi voleo školu?"

Kiseo osmeh. "Ne, zapravo imam diplomu filološkog fakulteta, pričaš sa profesorom srbskog jezika. No, to je zanimanje nepotrebno Srpiji."

"Jesi razmišljao da nekada o odlasku iz Srpije? Eto, znam mnoge ljude naših godina koji su otišli preko i relativno uspeli?"

Slegnuo je ramenima. "Misliš da se srbski jezik posebno traži negde tamo daleko?"

"Fizikalija je sigurno bolje plaćena."

"Ne znam, nikada nisam posebno putovao, retko sam napuštao Srpiju, nikada para za ta sranja, ratovi, sankcije, vize kada sam zaista želeo, sada me već boli kurac za sve to..."

"Razumljivo. Da ti ja kažem nešto - mnogo sam putovao. ne možeš ni zamisliti koliko. Koliko godina sam na putu i večno u prolazu kroz mesta - svet ljudi je isti svugde. Sve su to ista govna."

"Samo se boje razlikuju."

"Šta misliš zašto je to tako?"

"Geografija, klima."

Nasmejao se B. "Ono što vi nazivate bogom ih je takve napravio samo da bi se razlikovali."

"Ne verujem u Boga."

"Verovao ne verovao - tako ti je."

"Ok, dakle Bog se pomučio da ih napravi raznobojne samo da bi svet, eto, bio šarenije mesto?"

"Ne, nego da bi se međusono klali zbog boje kože. Hajde još jednu partiju."

I igrali su. Jedna partija nikada nije jedna već pet.

"Zao je taj tvoj Bog, zar ne?"

"O, nećeš verovati koliko je zao. Stvorio vas je i lagao vas da ste nešto posebno. Mnogi su mitovi o stvaranju čoveka, al maltene svi su isti. Po hrišćanstvu vi ste kruna stvaranja. Recimo... ah, čuo si za afričko Zulu pleme?"

Čovek je klimnuo glavom. "Naravno".

"Oni su verovali da je čovek bio plod biljke. Prvi čovek se zvao Unkulunkulu - glupo ime, priznaćeš - i on je nastavio da bere plodove - ostale ljude, domaće životinje, hranu... sve je otimao za sebe i svoje sunarodnike. Lomio je grane, stabljike, čupao korenje misleći da je baš on ta kruna stvaranja kojoj sve pripada. A, pripada vam samo večna bol."

Čovek ništa nije rekao.

"Bili mi malo pričao o devedesetim godinama prošlog veka? Šta si radio tokom istih?"

"Brate, zašto to..."

"Molim te. Nisam bio u zemlji tada. Nije bilo potrebe za mojim prisustvom."

"Šta je bilo. Bilo je... Studirao sam. Išao na sve jebene demonstracije protiv vlasti, dobio silne batine."

"Tvoj najbolji drugar - Milan, je poginuo na Kosovi, zar ne?"

Čovek je spustio gejmped na pod igraonice. "Odakle ti to znaš?"

"Dok si se ti skrivao i izbegavao vojni rok? Zar ne? Grize li te savest zbog toga?"

"Ne. Taj rat je bio glup."

"Taj rat je bio prelep, baš kao što je i svaki rat bio prelep. Tužno je samo što nije potrajao. Onda si srušio vlast i uveo Srpiju u tranziciju, kaješ li se zbog toga?"

"Ne. Nadao sam se da će biti bolje."

"I nije?"

"Nije. U stvari jeste, jedno kratko vreme, za vreme vladavine onog ljubitelja mačaka. Ok, bio je to glupi populizam - rasprodaja države i povećanje plata i penzija, ali eto tih par godina sam imao novca, makar jednom u životu. Čak sam i proputovao malo dalje od Segedina i kupovine mađarskig kulena."

"I onda?"

"I onda sam izgubio baš svu nadu. Ovde nikada neće biti bolje. Digao sam ruke od svega: od politike, od glasnja, od traženja posla u struci, od devojaka i žena, od prijatelja, od rodbine. Svega. Samo guram kroz jebeni život."

Gospodin B. je bi duboko razočaran,. U ovom čoveku nije bilo ničega. Prazna školjka. Ni tuge, ni kajanja, ni patnje, samo gomila razočarenja i depresije suzbijane raznim lekovima.
"Znaš..." nastavljao je čovek, "ako uzmeš i banalizuješ zakon hegelove dijalektike o prelasku kvaniteta u kvalitet i dalje ga možeš primeniti na bilo šta. Ne znam, čak i na srpski turbo-folk jebeni, na sve samo ne na sprske političare."
"I na superherojske filmove", dodao je Gospodin B.
Namsejao se čovek iz igraonice i klimnuo glavom
 "Trebalo bi da se ubiješ", rekao je zgađeno B. ustao i krenuo da izađe.

"Čekaj", maltene je uzviknuo čovek, "nije sve tako crno, znaš. Ja i moji vršnjaci smo makar živeli u nekoj nadi, u nekoj veri. Znaš, da će doći dan kada će biti bolje. Makar sam na tome zahvalan. Da će ratovi proći, da će sankcije proći, da ćemo svrgnuti tiranina sa vlasti... Da, sve te nade su nam se obile o glave lude, ali smo imali makar te godine. Na kraju, biles u čarobne na neki svoj način, čudno vreme, a najgora sranja si prolazio nadajući se da je kraj tu negde iza duge. Nove generacije, novi klinci rastu bez te nade. Oni jasno znaju da nikada neće biti bolje, baš se ničemu ne nadaju. Oni, oni su u istinskom kurcu. I plašim ih se, plašim se kakav će svet oni stvoriti."

"Hvala ti", rekao je Gospodin B. "Reci mi još nešto - šta misliš ko sam ja?"

Slegnuo je ramenim. "Samo još jedan Bezimeni nesretnik."

PAUZA

Bog je gledao sa visine na Zemlju. "Zaista si morao to da uradiš? Morao si da ih stvoriš?"

Gospodin B. je lebdeo sa desne strane Boga. "Isprva mi je delovalo kao dobra ideja, zaista. Da stvorim prilike nalik nama. Da oplemenim tvoj vrt. Posle sam se tešio da je makar dobra šala, da sam te fino zajebao, posrao se na tvoju kreaciju, tvoj čarobni vrt usred ništavila svemira."

Bog se smejao. "Vala jesi. Sada šta misliš?"

"Kajem se što sam ih stvorio. Šaljem na njih i ratove, i velike gladi, i velike bolesti, ali skotovi opstaju."

"Ja bih mogao da ih uništim u trenu najmanjem", rekao je Bog.

"Učini to, molim te."

"Teško mi je. Nemam srca za tako nešto."

"Uvek si bio pičketina, prokleti starče!", urliknuo je gospodin B.

Bog mu ništa nije odgovorio, samo je okrenuo leđa Zemlji i nikada je više nije pogledao.

Propala generacija 3

Gospodin B. je bio za računarom u jednom beogradskom internet kafeu, na svom fejsbuk profilu. Listao je slike neke maloletnice. Da je imao kurac - digao bi mu se.

Posle nekog vremena javio mu se jedan od prijatelja sa kojima je najčešće četovao. Nikola Bereta Tomić.

"De si Brate?"

"Evo me, buraz, 

gledam neke pičke po fejsari.

 šta ima kod tebe?"

"Ništa da ti javim da ima one robe za koju si se raspitivao. 

Ušao sma u kombinaciju. 

Radi se uveliko"

"Svaka čast."

Gospodin B. je već neko vreme ubeđivao klinca da počne dilovati drogu. Nikola je živeo u Obrenovcu što je bilo svakako plodno tle za takvo preduzetništvo.

"Osnovao sam svoju ekipu, 

držimo čvrtso dva školaska dvorišta."

"Bravo, bravo. 

Je l ti to na profilnoj pravi pištolj?" 

"Da, brate 

Bereta 92FS zverina"

Gospodin B. se smejao za računarom. 

"Možda ne bi baš trebao da se slikaš sa njom?"

"Boli  me kurac 

nego oću te pitam nešto drugo"

"Pitaj."

"Imam akciju pljačka banke šta misliš?"

"Imaš ekipu?"

"Da."

"Samo napred. 

Ljudi ne shvataju da sve što treba da urade da bi bili bogati jeste da jednostavno uzmu. 

Pričao sam sa starijim ljudima - propali jadnici,

 pričao sam sa ljudi od četrdeset godina - propali sanjari, 

ti brate, ti si budućnost. Samo otmi."

"To, care. 

Ne bih imao za sendvič u školi, nazad u danu 

da nisam otimao!!"

"Samo pazi na kamere, 

danas ih ima svuda po gradu."

"Normalno brate, 

jesen je maltene zima,

 možeš se kretati po gradu umotan u šalove

 bez da si sumnjiv 

a kola nas čekaju ćošak iza."

"Samo hrabro. 

Žurim, ali mogu li ti ispričam jednu priču?"

"Naravno 

Ti si jedini školovani brat koji ne smara."

"U Africi, tačnije u Nigeriji postoji pleme po imenu Efik.

 Oni veruju da je Bog stvorio..."

"Brate, ja sam pravoslavac, 

šta me boli kurac za tamo neke crnce?"

"Saslušaj me, jebeno! 

Veruju da je Bog Abassi stvorio prvog muškarca i prvu ženu,

 ali da je to bio Bog tiranin koliko i brižan Bog 

on je zabranjivao ljudima da sami love, sade plodove, 

da se razmnožavaju, on im je sve sam davao, 

onoliko koliko je verovao da im je dovoljno. 

Brinuo je o njima koliko i oravnoteži čaronog vrta što planeta Zemlja jeste. 

Ali, ljudi su odbili njegovu kašiku i pomoć, 

odlučili su sami da steknu ono što im pripada, sami su zasadili plodove, 

sami su naoštrili koplja, sami su pravili svoju decu. 

Uzeli su i bili slobodni!"

"Osećam šta hoćeš da kažeš"

"Srećno."

"Sreća je za budale."

"Haha, dobro sam te naučio.

 Još nešto, 

šta misliš kakvo je moje puno ime?"

"Neam poima, brate B,

nešto na B, 

jebeni Branislav haha"

"Belzebub.

poyy"

Gospodin B. Gospodin Belzebub je ugasio internet pretraživač, ustao i krenuo da izađe napolje. Nije dovršio priču mladom Nikoli. Nije napisao onaj deo gde se Abassi - ili kako god ljudi nazivaju svog tvorca - razbesni na ljude, pa im na zemlju pošalje smrt.

KRAJEVI

Starac je došao sebi. Osećao je bol u kolenima i izuzetnu hladnoću i dodir. Težinu tela i dah iznad sebe. Otvorio je oči. Video je... njega.

"Rekao sam ti da ćeš probati da se ubiješ i da ću te spasiti. Mogao bih da ti zalečim skršene kosti, ali neću. Ostaćeš nepokretan zasigurno, a živećeš preko stotinu godina, starče. Život će biti tvoj pakao i posle njega će te samo čekati drugi pakao, onaj u koji si poslao svoje sinove."

*****

Čovek iz igraonice je skočio sa mosta.

*****

U najnovijim vestima.

 Grupa mladića opljačkala banku u Obrenovcu, u pokušaju bekstva dvoje ranjeno, a jedan - za koga se ispostavilo da je lider grupe, N.T. - ubijen sa dva policijska hica.

Predsednik Srpije izjavio da će odlikovati čoveka koji je junačkim aktom spasao penzionera koji je pokušao da izvrši samoubistvo skokom sa Žutog mosta. Gospodin koji je želeo da ostane anoniman je za našu televiziju kratko izjavio: "Velika je čast, ali ja sam samo činio ono što moram."