Dnevnik (malog) Superheroja

(preview)

28. Septembar

Dragi dnevniče... valjda se tako počinje. Tako sma video u nekom crtaću. Juče sam te dobio kao poklon za rođendan. Šta znam... Moja tetka je bogata i mogla je da mi kupi lego kockice ili čak onaj džip sa svojim motorem i kočnicama i sirenom. "Da se učiš pisanoj reči", rekla je, a poklonila mi je i knjigu jednu, Isčezli svet i u njoj ima dinosaurusa, makar ih ima na koricama. Zaista su lepe korice. Tiranosaurusi, majmunoliki ljudi i pterodaktili su na njima i visoko drveće gustih krošnji. Najbolji poklon mi je plastični koš i lopta koju sam dobio od brata, mada je i Riziko koji mi je Ognjen poklonio jako kul. Žao mi je što nisam pitao Andrijanu da dođe na rođendan, nisam se usudio, uplašio sam se da neće doći. I superheroji se plaše. Neznam šta je to. Ali to što osećam prema Andrijani je kao, kao da je moj kriptonit. A onaj Darko što je uvek blizu nje moj Džoker, arhineprijatelj. 

Idem sada kod ognjena da se igramo.

Ognjen je moj naaaaajbolji drugar. Jedan, jedini koji zna da sam zaista superheroj. Čuva tu tajnu. Čak i kada bi ga Darko zarobioo i mučio danima, sigurno ne bi rekao ništa. Uz sve to, ima i pravu segu i brdo igrica.

29. Septembar

Ćao, dnevniče. Rešio sam da ću u tebe pisati svaki dan. Tvoje crne korice sam izlepio sličicama superheroja. Duplikatima koje imam i koje ne trebaju nikome ko skuplja. Spajdermen, Hulk i dva Akvamena. Njega u durštvu zovemo mala sirena i ni ko ga neće. Pošto sam ti već rekao da sam superheroj, rešio sam da te čuvam daleko od drugih. Pričaću ti o svojim dogodovštinama i podvizima i avanturama.

Juče kada sam se vraćao od Ognjena, a već je pao mrak jer smo se zaigrali jako. Igrali smo sonika dva i malo nam je falilo da ga pređemo, makar ja tako mislim, baš, baš smo daleko došli. Mama je zvala Ognjenovu mamu i rekla joj da odmah krenem kući, jer sutra moram rano u školu. Kao da to ognjenova mama ne zna. Na putu kući napao me je čopor izgladnelih mutant vukova. Mogao sam ih sve potući, lako, ali nisam hteo. Nisu oni krivi. Neki zli negativac ih je takvim napravio. Ja sumnjam da je to onaj ružni Darko, ali nemam dokaze. Zajedno sa Ognjenom (mojim vernim pomoćnikom) vršimo istragu. Oni nemaju razum i nekada su bile to dobre kuce, ali sada su na ulici i po šumama i po parkićima, napadaju i velike i male ljude. Samo sam ušao u ultra mod i pretrčao ih. Dugo su me jurili i zavijali i režali iza mene, ali me nisu mogli stići. U ultra modu sam brži i od sonika.

30. Septembar

U školi je bilo onako. Šta znam... Fudbal je bio dosadan, mada sam zamalo dao gol. Ali je istorija bila baš, baš,. baš kul. Počeli smo da radimo o starim bogovima i to me jako zanima. Crteži tih bogova u knjizi su čudni i strašni, ali i lepi. Mada kako iko može da zna da su postojali? Verovatno su to bili stari superheroji za koje samo poneko zna da postoje i odna su napisali knjige o njima, kao što danas pišu stripove. 

Andrijana, Ognjen i ja smo išli zajedno kući. I onaj Darko takođe. "Jednom me je napao medved, ali sam ga zeznuo lako", hvalisao se Darko, "samo sam se pravio mrtav, sve dok me je njuškao i balavio iznad mene. Užasno je smrdeo. Ali nisam mrdnuo. I onda kada se okrenuo, skočio sam na njega i udraio ga u glavu dva puta dok se nije onesvestio." Bilo mi je drago što ga Andrijana baš i nije slušala, više je razgleda kasno, jesenje cveće po dvorištima i ispred kuća. Ja sam mogao da joj pričam o onom danu kada sam video leteći tanjir, kada sam ubio vampira ili pomogao starici da pređe glavnu raskrsnicu u selu. Ali superheroji se ne hvališu. Kada je glupi Darko konačno došao do svoje kuće, ostalo je nas troje. Brzo je i Ognjen rekao da ide. Ostali smo Andrijana i ja. Počelo je srce jače da mi kuca i ruke da mi se znoje. Uglavnom je ona pričala. O školi i knjizi koju je baš pročitala, Putovanje u središte zemlje. kako smo se bližili njenoj kući... nijemi bila baš usput, ali sam išao tako, lagajući Andrijanu da mi je tuda liže, samo da bih bio duže sa njom, videli smo veliki oraj ispred njene kuće, a zatim i njenu babu ispod njega sa ispruženim rukama na gore. "Šta radiš baba?", upitala ju je Andrijana kada smo sasvim prišli. "Mače je gore, popelo se i sada ne zna da siđe" Mjaukalo je kao da plače. I Andrijana je počela da plače, sva uplašena. Bio je to posao za superheroja. Iako nisam imao svoju masku, iako sam znao da ću tako i njoj odati svoj tajni identitet, morao sam. Samo sam joj rekao da zažmuri i da se ne plaši. Iz ruku mi je poletela jedna paukova mreža, pa druga, treća. Hop i hop i hop. Jedna grana, druga, treća, Leteo sam i njihao se po gustoj krošnji sa koje je počelo da opada lišće i zreli orasi. U letu sam uhvatio mače jednom rukom. Skočio sam, kidajući mrežu, okrenuo se u vazduhu unapred i sokočio ispred Andrijane. Pružajući joj malog, uplašenog i mršavog mačka. "Kako se zove?" "Mića", rekla je. Posle mi je zahvalila što sam ga spasio i rekla da sam hrabar kao neki princ iz bajke. Samo sam se smeškao. Princ je u redu, valjda. Mada da je vreme zamkova, zmajeva i kraljeva je bih bio vitez neki u zarđalom oklopu, sa starim konjem, ali mačem koji je posekao mnogo čudovišta i zlih ljudi i terorista. Andrijana je utrčala u kuću, usput dovikujući da je sačekam, brzo se vratila zadihana i crvena u licu i dala mi je knjigu koju je pomenula. Putovanje u središte zemlje, rekla mi da je što pre pročitam.

Idem da jedem, dnevniče. Ima pice za večeru, jej!

1. Oktobar

Dragi dnevniče, danas mi je dan nekako proleteo. U školi smo imali samo četiri časa, od čega smo imali istoriju, muzičko i srpski. A, da, učitelji ponovo štrajkuju pa su časovi skraćeni. Pošto smo brzo završili, malo smo ostali u dvorištu i ubacivali loptu u koš, bio sam najgori. Namerno. Mogao bih da upotrebim svoju moć oka sokolovog, ali to bi bilo varanje. Superheroji nevaraju. Darko se ložio da je Đorđeđevič, ali je pao i iskrzao koleno. Budala. Stefan nam je pričao o ratu dole na Kosovu i kako je njegov otac tamo i  kako ubija po nekoliko terorista na dan. Ja se iskreno nadam da će ih obiti sve i brzo se vratiti, jer mi Stefan deluje tužno već danima,  akaže da i sve češće ide u apoteku da podigne lekove za smirenje koje piju njegova mama i njegova baba. Ognjen je na sve to rekao da će nas možda i bombardovati, kao što su Nemci u onom dokumentarnom filmu koji smo gledali gađali Britaniju. Mada ja mislim da izmišlja. Jeste mi najbolji drugar i stvarno je dobar i fin, ali nekada izmišlja. Čak i da je i on sam superheroj iako je samo moj pomoćnik.

Svi zajedno smo se vraćali kući. Kada smo Andrijana i Ja ostali sami, rekao sam joj da sam počeo da čitam knjigu i da mi se za sada sviđa. "Volela bih da odem na Island u taj grad Rejkjavik i do tog vulkana." "I ja bih", rekao sam, "možda nekada i odemo i zaista nađemo taj prolaz!".

Kada sam ostao sam, ušao u moju ulicu video sam čoveka kako ide ispred mene. Bio je stariji čovek, mama mi je rekla da je izbeglica sa kosova, da je pobegao od terorista, šiptara. Ubrzao sam hod da ga prestignem, nisam koristio moć, samo svoje obične noge. Gurnuo je ruku u džep, izvadio nešto, ali mu je pritom ispalo nekoliko velikih, braon novčanica. Potrčao sam, pokupio ih i viknuo "gospdoine, gospodine, komšija!", onda se okrenuo, "ispalo vam je ovo". Delovao je nekako zbunjeno i odsutno, kada je shvatio šta držim u rukama, nasmejao se. Spustio je veliku šaku na moju glavu, rekao da sam dobar mališa i dao mi celih sto dinara. Sto dinara! To je moj džeparac za dve nedelje sigurno! Nisam ni imao ideju na šta bih ih potrošio. 

To je bilo dobro delo, ja mislim. Rekao sam čak i da mi pare ne trebaju, ali on je rekao da to zaslužuje dobar dečak, da tako mora biti, da je to zakon. Superheroj brine o zakonu. Bilo je to dobro delo definitivno! Ali naravno samo ću tebi reći za njega.

2. Oktobar

Bili su to beskrajni i mnogi paralelni tuneli u zemlji, ukrštali su se, peli na gore, išli na dole, bili jako visoki i osvetljeni svećama i fenjerima. I u njima su radili veliki mravi sasvim crveni, sa krupnim crnim očima. Bila je to skrivena civilizacija inteligentnih mega-mrava koja je živela ispod nas. Napolju su izlazili retko i to samo u letećim tanjirima, otuka i priča o istima. Rekao sam ti i da sam ja jedan video. Kriju se od ljudi jer se plaše da bi ih oni napali i uništili, govorili su mi da su ljudi zli, da stalno ratuju i međusono se mrze, kada je tako njih bi sigurno mrzeli još i više. Takođe, da duboko, duboko u svojim tunelima imaju silna blaga koja moraju čuvati. Kao i cele gradove, sa zabavnim parkovima, bazenima, sportksim stadionima, poslastičarnicama, igraonicama, da su njihove video igrice kao stvarnost i tako dalje... i tu sam se probudio. Bio je to san, najlepši san ikada. Osim onog kada sam sanjao Andrijanu. Rešio sam da sve to detaljno zapišem i pokažem joj. Možda jednog dana napišem celu knjigu i budem kao Žil Vern. Možda će me tada voleti.

3. Oktobar

Dragi dnevniče, danas je subota. Dan bez škole. Divno. Mada govore da možda ni od ponedeljka nećemo ići ako učitelji pojačaju štrajk. To bi bilo super.

Za doručak sam imao jaja i slaninicu i dve jabuke posle. Malo sam igrao contru, ali je ta igrica jednostavno preteška za mene. Vežbaću još. Prećiću je. Posle je Ognjen dotrčao do mene i sav uzbuđen me zvao da pođem, da ga pratim, d aje hitno. nisam imao vremena ni da uzmem svoju masku.

Kada smo došli u njegovu ulicu video sam u čemu je stvar. Ogromni bager bio je ispred kuće duhova i rušio je. Kuća duhova je bila pusta, mala i oronula straćara u koju smo često išli, ali samo danju. Kada bi dobili lošu ocenu u školi, kada bi pričali o nečem tajnom (kada bi ja ognjenu pričao o Andrijani ili on meni o žvakama koje imaju sličice golišavih žena ili kada bi saznali o arhineprijatelju našem nešto novo), kada bi kovali neki supertajni plan. Samo smo jednom došli po mraku tu, čuli smo preturanje neko i sviljenje. Ja sam svojim noćnim okom video da je to ipak bio pacov, ali Ognjen je ostao ubeđen da su to duhovi babe i dede koji su tu živeli.
"Šta ćemo sada da radimo?", upitao me je Ognjen. "Volim tu kuću!"
"Znam!", uzviknuo sam kao onaj drevni grk kada je rekao eureka! "Napravićemo bazu!"

5. Oktobar
Dragi dnevniče, prvo da ti se izvinem što nisam pisao juče. Zavoleo sam te i moraću da se ponovo zahvalim tetki na tebi, ali ovaj put iskreno, a ne samo iz pristojnosti. Takođe sam, nakon što sam Andrijani vratio Putovanje, počeo da čitam Isčezli svet i jako mi se dopada, slične su knjige za sada. Velike avanture. Daleka putovanja. Voleo bih da tako živim kada porastem. Nego, hteo sam nešto drugo da ti kažem. Pisanje je čudno. Ne volim ga kao što volim igrice ili da spašavam svet od zla. dobro, ovo drugo ne volim baš, to je samo obaveza mene superheroja. Ali pisanje... nekako ne volim samo pisanje nego kako se osećam nakon njega. Čudno je i ne znam još sasvim dobro da ti objasnim, pisaću dalje i razmišljati na tu temu pa ću ti reći kada shvatim u čemu je tačno stvar. Takođe, moram da smislim svoje superherojsko ime.
Juče sam bio jako zauzet, a uveče preumoran da bih ti pisao. Čitav dan smo pravili bazu.
"Bilo bi dobro kada bi zvali Stefana da nam pomogne", rekao je on.
"Ne, baza je tajna, makar za sada. A i ja najviše volim da se igram samo sa tobom."
Inače, u knjigama koje čitam video sam da ovako izdvajaju kada likovi pričaju, pa ću tako i ja od sada pisati. Lepše je, zar ne?
Od starih cigli smo pravili zidove, takođe smo i daske šiljili pri kraju i zabijali u zemlju čekićima. Sav alat smo pozajmili od mog tate. Nismo ga pitali, naravno, ali neće se ljutiti.
"Mada, sigurno će doći po sav ovaj šut, znaš?", upitao me je pomoćnik.
Jeste ponekada tupav. "Naravno da hoće."
"Pa što onda ovde pravimo bazu?"
"To nije nikakav problem, baza superheroja ne sme dugo ostati na jednom mestu, znaš! Zar želiš da arhineprijatelj otrkije našu lokaciju?"
Odmahnuo je glavom i nastavio da radi, ali me je posle nekog vremena pogledao i rekao: "A kako Betmen?"
"Da, Betmen! Gde je meni pećina u glupom sremu a?"
Nije najbistriji, ali ga volim. i jako je vredan, većinu posla je on odradio. Mada mi je prebio prst čekićem. Naravno, bolelo me je samo kratko, posle je regererativna regerenativna moć mog tela to rešila.
Kada smo završili zidove, preko polovine (ili malo više) baze smo prestreli staru ciradu koju je iz svoje garaže doneo Ognjen. Pričvrstili smo je kočevima i teškim komadima cigli i betona. Kada smo završili ognjen je otvorio flašu domaćeg soka od zove i to smo popili. Dao mi je i žvaku sa golišavim ženama. Moja sličica je imala neku sa dugom smeđom kosom, velikim sisama i gadnim dlakama među nogama.
"U kolike su joj!"
"Aha!"
"Meni dole nisu lepe."
"Ni meni", složio sam se, "ali gore uf!"
Kao što sam rekao, jako sam se umorio juče. Kada sam došao kući tata je bio u dnevnoj sobi i gledao je dnevnik. Rekao mi je da je štrajk obustavljen i da sutra škole rade normalno. Kao da mi se svet srušio, eto, tako sam se osećao.

Izjutra sam se pravio bolestan, žalio sam se mami da me boli glava, da mi je muka, da me boli stomak, ali ona je samo pipnula moje čelo i rekla da idem u školu. Posle, ceo dan danas, sam se loše osećao zbog toga. Od onih sto dinara sam joj kupio čokoladicu. Superheroj ne laže. Ostalo mi je još dosta para i konačno sam smislio šta ću sa njima.

6. Oktobar
Dragi dnevniče, ovo je bio veliki dan u mom životu. Možda najveći. Rekao sam ti da sam jednom ubio vampira? Nisam ti ja mislim još pomenuo kako sam spasio selo od ludog doktora koji je hteo da ga digne u vazduh. Nisam ti rekao ni da sam potukao hordu zombija, nema veze, to je sve prošlo, a nema smisla hvalisati se.
Ali... danas.
Danas sam bio najuplašeniji ikada. Nikada nisam bio toliko uplašen. Na velikom odmoru sam krenuo ka Andrijani. Uvek je na velikom odmoru bila sama, često čitajući nešto. Mislim, uvek. Osim ako joj ne dosađuje glupi Darko ili je možda samnom i Ognjenom.
"Šta čitaš?", upitao sam je.
"Malog princa, jesi čuo za knjigu?"
"Jesam, naravno!", lagao sam.
"Diiivna je, daću ti da je pročitaš, kratka je, već ću danas da je završim."
"Hteo sam nešto da te pitam...", zastajkivao sam na svaku reč, zamuckivao, ruke su mi bile znojave, a srce mi je poludelo u grudima.
"Šta?"
"Hoćeš na sladoled sa mnom posle škole?"
"Ne mogu", dogovrila je sporo i kao da sam umro u momentu, majke mi. "Moram brzo kući pošto idemo u neke goste poslepodne... Ali mogu sutra."
Bio sam presrećan. I sada sam presrećan. I jedva čekam sutra!