PROLOG
Očajnik
Šake su mu bile u džepovima lake zaštitne jakne koju je kupio na vojnom otpadu pre tri godine. Nekoliko rupa i aljkavo skinute mrlje od krvi nisu ga odbile od kupovine. U šaci desne ruke čvrsto je stezao laserski nožić koji je nasledio od oca. Sama jakna bi trebala da je u stanju spasiti ga od većine stvari kojima bi mogao da ga napadne neki podzemac. Doduše, nije se posebno plašio takvog napada. Vreme je praznika i većina lopova je nad zemljom, pomešano u silnim gužvama trgovinskih četvrti i palata, gustih bazara, avlija velikih džamija... Naravno, uvek može neko da ga napadne, ubije klanjem ili davljenjem ili lomljenjem lobanje teškom macolom - čisto da se oslobodi stresa malo ili prosto zato što je sasvim poludeo, prolupao. Podzemni život nije baš bio lak.
Ipak, najviše se plašio sezone lova. Praznični običaj najbogatijih Lepih jeste da prerušeni u podzemce silaze dole i ubijaju što veći broj ljudi, ako se isti ljudima mogu nazvati. Ugao gledanja je tu bitan. Kako se rasčulo po lagumima, ove godine je u modi ubijanje bez dalekometnog oružja. Klanje sabljama nosilo je najviše bodova. No, zakon je promenjen - sam Lov je konačno nezakonit. I ubistvo Lepih u samoodbrani više nije kažnjiv smrću. Lazar se nasmešio pod velikom kapuljačom ofucane jakne.
Probijao se uskim hodnicima petog nivoa. Sijalice su sporadično radile, tu i tamo umirale uz poslednje očajničke treptaje, a ponajčešće odavno bile mrtve, pregorele ili pak nekim stručnim načinom ukradene, izvađene i negde prodate za male novce. Išutirao je nekog glodara usput. Lik je bio odvaljen od smaka, ispružen nasred prolaza, sa do pola golom guzicom i povraćotinom nedaleko od crvenog lica. Lazar je uspevao da svoje afere sa smakom svodi na povremene i rekreativne, ali koliko je primećivao broj glodara je rastao neverovatno brzo. Prošle nedelje je bio na spaljivanju svog najboljeg druga - Miloša, duboko pod zemljom, na dvadesetom nivou gde su bile ložionice za grejanje koje su škrtom toplinom snabdevale vascele lagume Srbopolisa.
*****
Velikim, teškim i sporim industrijskim liftom je stigao do trećeg nivoa gde je izašao kako bi svratio do oca Jovana. Vazduh je ovde bio čistiji, tavanica dovoljno visoka da se nešto viši čovek - Lazar je imao oko 170cm i smatran je bezmalo visokim - ispravi i oseća gotovo komotno, bez konstatnog stiska nagonske klaustrofobije i vriska tela koje se oseća zarobljeno i ugroženo.
Crkvica je bila na kraju tunela/hodnika koji je nezvanično nosio ime Svetog Save, a zvanično je samo bio Tunel 859. Na kraju, jako zavučeno, spolja, kako i iznutra obično i ne posebno. Mnogo je truda, rada i podmićivanja - legenda kaže da je sav novac ljudi na trećem i četvrtom nivou otišao na podmićivanje nadzornika - bilo potrebno da bi se izgradila crkva u prostoru između trećeg i četvrtog nivoa, koja je bila metar i po jer je predstavljala svojevrsnu granicu između elite podzemaca - ako isti elitu imaju - i šljama. A, i četvrti i ostali nivoi su građeni dosta kasnije, sa značajno manje uloženih sredstava.
Ušavši u ćeliju pri kraju tunela Svetoga Save, Lazar je zatekao uobičajenog na ćelavo obrijaog starca u klasičnom radničkom kombinezonu plave boje. Starcu se lice iskrivilo u širok osmeh, a oči blago zasijale pod turobnim zelenkastim svetlom."Lazare", meko je izustio dok je ustajao i kretao u topao zagrljaj.
Prekidajući fizički kontakt sa sveštenikom - Lazara je svaki dodir drugog ljudskog bića činio nervoznim u najmanju ruku - upitao ga je: "Kako si, oče?" poslednju reč izgovarajući posebno tiho.
"Nije loše, sedi. Želiš li dole možda?"
Lazar je samo odmahnuo glavom. U samu crkvicu je retko ulazio. Bila je divna zaista. Sa oltarom ikonama, freskama, zlatnim peharima, krunama, novcem i raznom starudijom iz minulih vremena kraljeva, careva, kneževa, patrijarha i ostalih vladara sveširoke Srbadije. No, Lazar je retko osećao iskrenu potrebu da siđe dole. Čitav prizor ga je ipak pre svega rastuživao - u svemu je video vreme i lepotu koja se nikada neće vratiti. Jalovu nostalgiju. Na kraju, relikte prošlosti sa kojima nema nikakve veze. Svo to srpstvo o kome je otac Jovan pričao njemu nije mnogo značilo, kao što nije značilo ni njegovim drugovima.
"Bliži se Sveti Nikola, dođi nam tada, nema služba biće na hodnicima..."
"Neću biti tu."
Sveštenik se smrkao. "Zaista guraš sa time do kraja?"
"Da."
"Kako možeš? Šta bi tvoj deda rekao na to?"
Njegov deda, njegov deda... Poslednji veliki vladar srba, tako su ga nazivali po tunelima. Poslednji srpski svetac i velikomučenik. "Poslednji srbin, zapravo", zaključili bi posle nekoliko čašica loše mastike.
"Ne može Aleksandrova krv to počiniti! Da kreneš u njihov rat? I protiv koga to? Potlačenih i obespravljenih baš kao što smo i mi sami? Stanje tih ljudi je još i grđe no naše. Ne, Lazare, to je ludost. Čak i da nisi to što jesi, opet je ludost. Poginućeš za jedno veliko ništa."
"Ovaj život nije vredan življenja"
"Možda, moja usijana glavo, i vaistinu nije. Promeni ga. Sačekaj i promeni ga. Ne odvbacuj ga uzalud. Povedi ljude. Ti to možeš. Ruši se svet, Lazare. Bog nam pomogao, ruši se. Sve kule Vavilonske..."
Lazar je ustao i izašao iz ćelije. Nije želeo ništa da kaže, nije želeo to više da sluša. Sudbina nekog heroja iz glupe ff drame koji je odabran da nešto veliko uradi u životu, neki veliki heroj daleke prošlosti ili još dalje budućnost - on nije to. Gnuša se ideje da povede desetine, možda i stotine hiljade ljudi u sigurnu smrt. Vojska je bila njegov izlaz i podzemlja, jedini siguran.
*****
Konačno izbijanje na površinu je bio praznik za njegove oči. Bukvalno. U vreme novogodišnjeg festivala sve je sijalo. Auto trake širokih bulevara su same sijale raznim nijansama pastelnih boja, podzemci, sivci i Lepi su se kao retko kada mešali i gurali po ulicama, mnogi od njih su šetali u kostimima raznih mitskih bića, neki su leteli, neki su se brčkali u svojim bazenima na točkovima ili antigrav pogonima, mnogi su pevali, mogli su se čuti razni jezici i naglasci, narečja. Različitost se bezmalo slavila, čak i ovde, na prljavoj površini. Veliki prečišćivači vazduha jesu radili po cele dane, magluština i smog su značajno razređeni, isušivači tla su zapekli močvare, a autoskupljači su bez prekida sklanjali raznoliko smeće što je padalo i sa nekoliko milja visine. Uličnim prodavcima je bilo dozvoljeno da postave tezgu bezmalo bilo gde i da prodaju bezmalo bilo šta. Iznad svake džamije je na sat vremena prštao spektakularan vatromet - dobro, spektakularan bio bi prvih nekoliko puta. Dunav i Sava bili su pročišćeni do nivoa pitkosti vode što su mnogi radili, kao deo sveokupnog festivala i običaja. Neki su se i kupali.
Sva ta galama i gungula je neizmerno na ulice isterala i brojne policajce i vojnike i agente i agente ISLAD-a, no Lazar nije mislio o njima. Neko vreme je upijao svetlost i boje i čist, svež vazduh, a onda nastavio ka regrutnom odeljenju Svemirske Vojske Serbistana.
*****
"Vaš zahtev je odbijen, sledeći!"
Bilo je sve što je robot-službenik rekao. Lazar je želeo da pita zašto, kako, ali je znao da nema svrhe, da bi samo pretukli i izbacili na ulicu. Autoritet se ne dovodi u pitanje. Sigurno nisu dokučili njegovo poreklo, d ajesu ne bi mu ni dozvolili da napusti zgradu. Najverovatnija istina jeste ta da je jednostavno bio nesposoban za vojsku. Mada u neka srećnija vremena vojska jeste mogla da pokrpi maltene svaki beznadežni slučaj, sada za to pre svega nije ilo vremena. Mladići su slani na ratište kao prasići... pa ne baš kao prasići, kao jagnjad na klanje, bilo je bitno samo da ispunjavaju neke elementarne uslove. On ih očigledno nije ispunjavao.
Slomljen se vukao prepunim ulicama, došavši do mostića koji je vodio do veštačkog ostrvceta na Dunavu. Bio je to antigrav park. Drveće lišeno gravitacionih stega raslo je visoko i vižljasto, slatke mešavine pasa i mačaka lebdele su naokolo, čekajući da ih prolaznici nahrane, dok bi čovek morao da se drži za šipke ako bi hteo da ostane na tlu. Lazar je seo na jednu od udobnih klupica, vezao pojas i pristisnuo dugme za laganu vožnju - b-ila je besplatna u ovo doba godine. Klupica je zazujala i pokrenula se. Lagano na gore, vrtela se u krug oko visokog drveta čije ime Lazaru jeste bilo sasvim nepoznato. Prolazilo je između grana, zastajkivalo pokraj cveća i puzavica, veverica, psomačaka... iz malenih zvučnika krenula je i neka lagana muzika.
Lazar je neminovno bio smiren. Utonuo u karakteristično praznilo uma. Bez misli, bez ideja. Bez odgovara. Čak i bez pitanja. Nije znao šta će sa sobom.
Prazninu je samo prekinuo blejsak pred očima. FF čip umu je odlučio d aje vreme za reklame. Telo mu se ukočilo, glava ispravila, oči su bile širom otvorene, zenice su se proširile ioako očima zapravo ništa video nije. Uređaj je varao njegov mozak i celo telo. Pod indukovanim hormonima odgovornim za oprez, iznenađenje, uzbuđenje, radost, seksualnu želju gutao je trodimenzionalne prikaze ispred sebe. Okretao je glavu. Reklame su jurile, kružile oko njega, dok mu je bala curila iz poluotvorenih usta.
"Dočekajte novu godinu u elitnom restoranu..."
"Najpovoljnije antigrav patike..."
"Obale toplih južnih mora..."
"Antimens tablete za vašu ženu!"
"Hormon rasta novih zubića za vas!"
"Produženje polnog organa?"
Na kraju reklamnog bloka... Sve i da se nije sasvim slučajno našao u antigrav parku ne bi osetio gravitaciju, uređaj ga je lagao, krivio mu sasvim percepciju stavrnosti. Nalazio se na terasi svemirskog broda, sa crnilom neba iznad sebe i planetom zemlje u daljini. "Avantura vašeg života!" Bazen usred prostorije, grumen vode, gole žene u njemu. "Život na visokoj nozi!". "Život u svemiru!"...
Kada se reklama završila Lazar je znao šta će činiti sa sobom.
Očajnica
Elma se brčkala u svom bazenu, kao što je to činila i većinu svog slobodnog vremena,. Uključena u FF čitala je dela drevne književnosti - ona to nije znala, ali test vremena i globalne ISLAD vlade položilo je jako malo knjiga iz ranijih epoha. Čitala je sada borhesove priče. Reči su bezbolno i prirodno uticale u njen tok misli. Isprva iskustvo može biti čudno, ali psole jako kratkog vremena to je bezmalo kao slušanje muzike... za koju ne znate odakle tačno potiče.
Njen bazen se nalazio duboko pod Jadranskim Morem, pod površinom morskog megapolisa. Sačinjen od tankog i neprobojnog stakla nije krio crnilo mora, niti umanjivao strah od istoga. Nekada davno živela je tik ispdo površine u velikom, luksuznom apartmanu osvetljenom, osunčanom, izlazila da se kupa sa turistima, stanovnicima običnim i Lepim, kao i sa ribama raznolikim. Ta vremena su doavno prošla. Iako je izgledala lepo i dalje, ipak je imala devedeset i dve godine i vreme je neumitno činilo svoječ. Sa njenom lepotom je i njen posao bio u uzročno-posledičnoj vezi. Manja zarada značila je tonjenje u sve veće dubine. Isključila je knjigu. Nije mogla. Gazda je rekao da danas dolazi, da moraju ozbiljno rpičati. Plašila se najgoreg. Uznemirena, rastrojena nije mogla da se koncentriše na knjigu.
*****
Gazda je došao, ušao bez ikakve najave. Bio je go. Sve više je ljudi u megapolisu odlučivalo da sasvim odbaci garderobu. U svojim sedamdesetim godinama izgledao je prelepo - sa ioko dva i deset visine, jakih kostiju, definisanih mišića i dve velike kurčine među nogama. Nekada davno su se jebali redovno. nekada davno...
"Elma...", sevši na ivicu bazena, spuštajući noge u mlaku i prljavu vodu, počeo je. Glas mu je bio tih, blag i preočigledno namerno sažaljiv. "Znaš koliko si mi draga?"
Klimnula je glavom.
"Znaš šta smo sve prošli i koliko dugo sarađujemo... Ali znaš i da je sve ovo posao?"
Klimanje glavom.
"Znaš naposletku koliko košta ovaj apartman? A, znaš i koliko si mušterija imala u ovom mesecu. Koliko je nesretnika poželelo da pojebe to tvoje drtavo dupe? Malo. Premalo. Dobio sam ponudu danas, od viđenijeg čoveka, sa vrha. Ponuda koja se ne odbija, u principu."
Srce joj se zaledilo.
"Vrhunski bolesnik, baš onakav sa kakvima radim. Želi da te kupi."
"Nemoj..." Znala je ona jako dobro ko je taj. Čula je o njemu.
"Neću. Tebe neću. Jebao bi te. Tukao bi te. Mučio. Jebao. Mučio. Tukao. Jebao. Na kraju bi te ubio, pa bi te ponovo jebao, a onda od tvog repa i peraja napravio večeru. Na kraju bi te pojeo, a kurčevi bi mu bili tvrdi kao kamen. Ne."
"Hvala..."
"Idi. Do kraja meseca, samo izađi, pobegni, izgubi se, izađi u otvoreno more i plivaj negde daleko. Ne zanima me. Nestani. Oslobodi mesto!"
*****
Pred očima joj je sevnula reklama. FF je imao tačne podatke o njoj. O njenoj profesiji kurve. O njenom fizičkom stanju - sirena. O njenim godinama. O omiljenom ukusu sladoleda, bombona. Reklame za seks pomagala, bičeve, podvodne vibratore, kreme za podmlađivanje... I onda na kraju posebno plaćena i izdvojena reklama. "Postanite zvezda!" "Neka vas gleda čitava galaksija!" "Zaradite DESET milijardi univera!"
Znala je Elma gde će.
Pobunjenik
Menadžer je razgovarao sa generalom.
"Samo jednog, veruj mi"
"Mi poštujemo propisane procedure pogubljenja..."
"Samo jedan, već osuđen za veleizdaju. Neki od tih mutanata marsovskih, neki od najgrđih. Zamislite, javno pogubljenje izdajnika. Tačno u ponoć, tačno na početku 2100. godine. I to kakvo pogubljenje! Spektakularno. Nikada viđeno. Slediće krv u kostima svakog ko i pomišlja da im se pridruži. A radost i strahopoštovanje vratiće u srca pravednih sledbenika Sultana! Sultan bi bio oduševljen vašom inicijativom i celim događajem.!"
General se nasmešio, pogladio po gradi. "Dogovoreno."
Bogatašica
Generici i krtice su ih nazivali Lepima, ali se oni tako nisu osećali, niti prihvatali takav naziv. Odbijali su nazive. Čka i lične. Svi su bili bezimeni. Jer imena ništa ne znače. Mnogi su bežali od socijalnog života bilo kakve vrste, osamljivali se, pa samim time baš nikakve, ni praktične potrebe za imenima nisu imali. Međuljudski odnosi su ih zamarali, odbijali su njihovu dijaboličnost, repeticiju i besmislenost. Adrese nisu imali, jer ovde gore niko nije dolazio. Imena i prezimena i redni brojevi im nisu trebali jer su bili van zakona.
Meditirala je na velikoj terasi obasjano suncem. Čatavom usamljenom antigrav, pokretnom vilom odjekivao je Bah. Na samoj ivici terase bez ograde ispod koje su bili samo oblaci, sedela je nepomično i duboko disala.
*****
Nije čitala prkeo FF, već je zaista koristila svoje oči, hirurški pojačane, njen treći par zapravo. Imala je preko sto godina i savršeno vitalna, zategnute, beže kože. Naga je hodala belom i svetlom kućom visokih tavanica. sve je bilo lišeno boja i ivica, osim beskrajnih redova starih knjiga. Kosa joj je bila bela, obrve i stidne dlačice takođe.
*****
Život na kraju dvadeset i prvog veka je bio prelep, razmišljala je. Bila je zahvalna svaki dan. Na miru i blagostanju, na moći. Mogla je šta god je poželela. Svakih mesec dana bi napuštala planetu zemlju. Išla u svemirske banje i hotele, na Mesec ili Mars. Ili čak i na udaljenija krajnja odredišta čovečanstva. Mnogi njeni sunarodnici dobili su razne fetiše ka tehnologiji ili biljkama ili životinjama, raznolikim modifikacijama tela, nju to nije zanimala. Sledila je ideološku struju umerenog konzervatizma ljudske rase. Verovala je u očuvanje forme čoveka, ali u konstatno popravljanje iste. Ipak, volela je svog prvog komšiju - nekih davdeset milja udaljen dvorac bezimenog čoveka sa krilima. Volela je razgovore sa njim. Baš te vatrene diskusije na temu humanizma, biologije, budućnosti. Želja da zna šta će bioti sutra ju je gurala dalje, davala kakav takav smisao životu. Gutala je naučnofantastične knjige i razmišljala: I sama je pisala. Postajala je sve popularnija među genericima, avridžima, prostacima i drugim imenima koji su bezimeni za njih koristili.
*****
Koliko god lepi dani njeni bili, bili su i dosadni. Verovala je da je to proklestvo čoveka - da mu je vazda pomalo dosadno i da nikada nije sasvim srećan, da ga čak i kada je nasjretniji nešto zažulja. Sindrom princeze na zrnu graška. Žuljati sve više i više dok sve ne pocrni i sva sreća ne ispari.
Nije bila u obavezii da sluša reklame kao svi ostali. Morala je nositi FF modul i to je bilo jedino tvrdo pravilo u njenom životu. Ali je imala pravo da plati kako bi živela bez reklama. To je i činila, ali sada je iz čiste dosade hodalal kroz reklame.
Nudili su joj sve što bi moglo da joj se dopadne. Vintažni nameštaj, novi organi, stare knjige, vinil ploče, vile i dvorci na prodaju... I onda reklama.
"Dosadno vam je u životu?"
"Krenite naaaaaaaaaaaaaaaaa... Avanturu vašeg života!""
"Svaki dan je isti?"
"2100!!!"
"Želite izazov, žečlite strah, želite život?"
"Promenu? Borbu za svaki budući dan? Strah od iznenadne i bolne, užasne smrti?"
"Prijavite se. Krenite na put. Budite jedini koji će preživeti. Ili budite izbačeni u otvoreni svemir! Najnoviji rijaliti šou - 2100!"
Šake su mu bile u džepovima lake zaštitne jakne koju je kupio na vojnom otpadu pre tri godine. Nekoliko rupa i aljkavo skinute mrlje od krvi nisu ga odbile od kupovine. U šaci desne ruke čvrsto je stezao laserski nožić koji je nasledio od oca. Sama jakna bi trebala da je u stanju spasiti ga od većine stvari kojima bi mogao da ga napadne neki podzemac. Doduše, nije se posebno plašio takvog napada. Vreme je praznika i većina lopova je nad zemljom, pomešano u silnim gužvama trgovinskih četvrti i palata, gustih bazara, avlija velikih džamija... Naravno, uvek može neko da ga napadne, ubije klanjem ili davljenjem ili lomljenjem lobanje teškom macolom - čisto da se oslobodi stresa malo ili prosto zato što je sasvim poludeo, prolupao. Podzemni život nije baš bio lak.
Ipak, najviše se plašio sezone lova. Praznični običaj najbogatijih Lepih jeste da prerušeni u podzemce silaze dole i ubijaju što veći broj ljudi, ako se isti ljudima mogu nazvati. Ugao gledanja je tu bitan. Kako se rasčulo po lagumima, ove godine je u modi ubijanje bez dalekometnog oružja. Klanje sabljama nosilo je najviše bodova. No, zakon je promenjen - sam Lov je konačno nezakonit. I ubistvo Lepih u samoodbrani više nije kažnjiv smrću. Lazar se nasmešio pod velikom kapuljačom ofucane jakne.
Probijao se uskim hodnicima petog nivoa. Sijalice su sporadično radile, tu i tamo umirale uz poslednje očajničke treptaje, a ponajčešće odavno bile mrtve, pregorele ili pak nekim stručnim načinom ukradene, izvađene i negde prodate za male novce. Išutirao je nekog glodara usput. Lik je bio odvaljen od smaka, ispružen nasred prolaza, sa do pola golom guzicom i povraćotinom nedaleko od crvenog lica. Lazar je uspevao da svoje afere sa smakom svodi na povremene i rekreativne, ali koliko je primećivao broj glodara je rastao neverovatno brzo. Prošle nedelje je bio na spaljivanju svog najboljeg druga - Miloša, duboko pod zemljom, na dvadesetom nivou gde su bile ložionice za grejanje koje su škrtom toplinom snabdevale vascele lagume Srbopolisa.
*****
Velikim, teškim i sporim industrijskim liftom je stigao do trećeg nivoa gde je izašao kako bi svratio do oca Jovana. Vazduh je ovde bio čistiji, tavanica dovoljno visoka da se nešto viši čovek - Lazar je imao oko 170cm i smatran je bezmalo visokim - ispravi i oseća gotovo komotno, bez konstatnog stiska nagonske klaustrofobije i vriska tela koje se oseća zarobljeno i ugroženo.
Crkvica je bila na kraju tunela/hodnika koji je nezvanično nosio ime Svetog Save, a zvanično je samo bio Tunel 859. Na kraju, jako zavučeno, spolja, kako i iznutra obično i ne posebno. Mnogo je truda, rada i podmićivanja - legenda kaže da je sav novac ljudi na trećem i četvrtom nivou otišao na podmićivanje nadzornika - bilo potrebno da bi se izgradila crkva u prostoru između trećeg i četvrtog nivoa, koja je bila metar i po jer je predstavljala svojevrsnu granicu između elite podzemaca - ako isti elitu imaju - i šljama. A, i četvrti i ostali nivoi su građeni dosta kasnije, sa značajno manje uloženih sredstava.
Ušavši u ćeliju pri kraju tunela Svetoga Save, Lazar je zatekao uobičajenog na ćelavo obrijaog starca u klasičnom radničkom kombinezonu plave boje. Starcu se lice iskrivilo u širok osmeh, a oči blago zasijale pod turobnim zelenkastim svetlom."Lazare", meko je izustio dok je ustajao i kretao u topao zagrljaj.
Prekidajući fizički kontakt sa sveštenikom - Lazara je svaki dodir drugog ljudskog bića činio nervoznim u najmanju ruku - upitao ga je: "Kako si, oče?" poslednju reč izgovarajući posebno tiho.
"Nije loše, sedi. Želiš li dole možda?"
Lazar je samo odmahnuo glavom. U samu crkvicu je retko ulazio. Bila je divna zaista. Sa oltarom ikonama, freskama, zlatnim peharima, krunama, novcem i raznom starudijom iz minulih vremena kraljeva, careva, kneževa, patrijarha i ostalih vladara sveširoke Srbadije. No, Lazar je retko osećao iskrenu potrebu da siđe dole. Čitav prizor ga je ipak pre svega rastuživao - u svemu je video vreme i lepotu koja se nikada neće vratiti. Jalovu nostalgiju. Na kraju, relikte prošlosti sa kojima nema nikakve veze. Svo to srpstvo o kome je otac Jovan pričao njemu nije mnogo značilo, kao što nije značilo ni njegovim drugovima.
"Bliži se Sveti Nikola, dođi nam tada, nema služba biće na hodnicima..."
"Neću biti tu."
Sveštenik se smrkao. "Zaista guraš sa time do kraja?"
"Da."
"Kako možeš? Šta bi tvoj deda rekao na to?"
Njegov deda, njegov deda... Poslednji veliki vladar srba, tako su ga nazivali po tunelima. Poslednji srpski svetac i velikomučenik. "Poslednji srbin, zapravo", zaključili bi posle nekoliko čašica loše mastike.
"Ne može Aleksandrova krv to počiniti! Da kreneš u njihov rat? I protiv koga to? Potlačenih i obespravljenih baš kao što smo i mi sami? Stanje tih ljudi je još i grđe no naše. Ne, Lazare, to je ludost. Čak i da nisi to što jesi, opet je ludost. Poginućeš za jedno veliko ništa."
"Ovaj život nije vredan življenja"
"Možda, moja usijana glavo, i vaistinu nije. Promeni ga. Sačekaj i promeni ga. Ne odvbacuj ga uzalud. Povedi ljude. Ti to možeš. Ruši se svet, Lazare. Bog nam pomogao, ruši se. Sve kule Vavilonske..."
Lazar je ustao i izašao iz ćelije. Nije želeo ništa da kaže, nije želeo to više da sluša. Sudbina nekog heroja iz glupe ff drame koji je odabran da nešto veliko uradi u životu, neki veliki heroj daleke prošlosti ili još dalje budućnost - on nije to. Gnuša se ideje da povede desetine, možda i stotine hiljade ljudi u sigurnu smrt. Vojska je bila njegov izlaz i podzemlja, jedini siguran.
*****
Konačno izbijanje na površinu je bio praznik za njegove oči. Bukvalno. U vreme novogodišnjeg festivala sve je sijalo. Auto trake širokih bulevara su same sijale raznim nijansama pastelnih boja, podzemci, sivci i Lepi su se kao retko kada mešali i gurali po ulicama, mnogi od njih su šetali u kostimima raznih mitskih bića, neki su leteli, neki su se brčkali u svojim bazenima na točkovima ili antigrav pogonima, mnogi su pevali, mogli su se čuti razni jezici i naglasci, narečja. Različitost se bezmalo slavila, čak i ovde, na prljavoj površini. Veliki prečišćivači vazduha jesu radili po cele dane, magluština i smog su značajno razređeni, isušivači tla su zapekli močvare, a autoskupljači su bez prekida sklanjali raznoliko smeće što je padalo i sa nekoliko milja visine. Uličnim prodavcima je bilo dozvoljeno da postave tezgu bezmalo bilo gde i da prodaju bezmalo bilo šta. Iznad svake džamije je na sat vremena prštao spektakularan vatromet - dobro, spektakularan bio bi prvih nekoliko puta. Dunav i Sava bili su pročišćeni do nivoa pitkosti vode što su mnogi radili, kao deo sveokupnog festivala i običaja. Neki su se i kupali.
Sva ta galama i gungula je neizmerno na ulice isterala i brojne policajce i vojnike i agente i agente ISLAD-a, no Lazar nije mislio o njima. Neko vreme je upijao svetlost i boje i čist, svež vazduh, a onda nastavio ka regrutnom odeljenju Svemirske Vojske Serbistana.
*****
"Vaš zahtev je odbijen, sledeći!"
Bilo je sve što je robot-službenik rekao. Lazar je želeo da pita zašto, kako, ali je znao da nema svrhe, da bi samo pretukli i izbacili na ulicu. Autoritet se ne dovodi u pitanje. Sigurno nisu dokučili njegovo poreklo, d ajesu ne bi mu ni dozvolili da napusti zgradu. Najverovatnija istina jeste ta da je jednostavno bio nesposoban za vojsku. Mada u neka srećnija vremena vojska jeste mogla da pokrpi maltene svaki beznadežni slučaj, sada za to pre svega nije ilo vremena. Mladići su slani na ratište kao prasići... pa ne baš kao prasići, kao jagnjad na klanje, bilo je bitno samo da ispunjavaju neke elementarne uslove. On ih očigledno nije ispunjavao.
Slomljen se vukao prepunim ulicama, došavši do mostića koji je vodio do veštačkog ostrvceta na Dunavu. Bio je to antigrav park. Drveće lišeno gravitacionih stega raslo je visoko i vižljasto, slatke mešavine pasa i mačaka lebdele su naokolo, čekajući da ih prolaznici nahrane, dok bi čovek morao da se drži za šipke ako bi hteo da ostane na tlu. Lazar je seo na jednu od udobnih klupica, vezao pojas i pristisnuo dugme za laganu vožnju - b-ila je besplatna u ovo doba godine. Klupica je zazujala i pokrenula se. Lagano na gore, vrtela se u krug oko visokog drveta čije ime Lazaru jeste bilo sasvim nepoznato. Prolazilo je između grana, zastajkivalo pokraj cveća i puzavica, veverica, psomačaka... iz malenih zvučnika krenula je i neka lagana muzika.
Lazar je neminovno bio smiren. Utonuo u karakteristično praznilo uma. Bez misli, bez ideja. Bez odgovara. Čak i bez pitanja. Nije znao šta će sa sobom.
Prazninu je samo prekinuo blejsak pred očima. FF čip umu je odlučio d aje vreme za reklame. Telo mu se ukočilo, glava ispravila, oči su bile širom otvorene, zenice su se proširile ioako očima zapravo ništa video nije. Uređaj je varao njegov mozak i celo telo. Pod indukovanim hormonima odgovornim za oprez, iznenađenje, uzbuđenje, radost, seksualnu želju gutao je trodimenzionalne prikaze ispred sebe. Okretao je glavu. Reklame su jurile, kružile oko njega, dok mu je bala curila iz poluotvorenih usta.
"Dočekajte novu godinu u elitnom restoranu..."
"Najpovoljnije antigrav patike..."
"Obale toplih južnih mora..."
"Antimens tablete za vašu ženu!"
"Hormon rasta novih zubića za vas!"
"Produženje polnog organa?"
Na kraju reklamnog bloka... Sve i da se nije sasvim slučajno našao u antigrav parku ne bi osetio gravitaciju, uređaj ga je lagao, krivio mu sasvim percepciju stavrnosti. Nalazio se na terasi svemirskog broda, sa crnilom neba iznad sebe i planetom zemlje u daljini. "Avantura vašeg života!" Bazen usred prostorije, grumen vode, gole žene u njemu. "Život na visokoj nozi!". "Život u svemiru!"...
Kada se reklama završila Lazar je znao šta će činiti sa sobom.
Očajnica
Elma se brčkala u svom bazenu, kao što je to činila i većinu svog slobodnog vremena,. Uključena u FF čitala je dela drevne književnosti - ona to nije znala, ali test vremena i globalne ISLAD vlade položilo je jako malo knjiga iz ranijih epoha. Čitala je sada borhesove priče. Reči su bezbolno i prirodno uticale u njen tok misli. Isprva iskustvo može biti čudno, ali psole jako kratkog vremena to je bezmalo kao slušanje muzike... za koju ne znate odakle tačno potiče.
Njen bazen se nalazio duboko pod Jadranskim Morem, pod površinom morskog megapolisa. Sačinjen od tankog i neprobojnog stakla nije krio crnilo mora, niti umanjivao strah od istoga. Nekada davno živela je tik ispdo površine u velikom, luksuznom apartmanu osvetljenom, osunčanom, izlazila da se kupa sa turistima, stanovnicima običnim i Lepim, kao i sa ribama raznolikim. Ta vremena su doavno prošla. Iako je izgledala lepo i dalje, ipak je imala devedeset i dve godine i vreme je neumitno činilo svoječ. Sa njenom lepotom je i njen posao bio u uzročno-posledičnoj vezi. Manja zarada značila je tonjenje u sve veće dubine. Isključila je knjigu. Nije mogla. Gazda je rekao da danas dolazi, da moraju ozbiljno rpičati. Plašila se najgoreg. Uznemirena, rastrojena nije mogla da se koncentriše na knjigu.
*****
Gazda je došao, ušao bez ikakve najave. Bio je go. Sve više je ljudi u megapolisu odlučivalo da sasvim odbaci garderobu. U svojim sedamdesetim godinama izgledao je prelepo - sa ioko dva i deset visine, jakih kostiju, definisanih mišića i dve velike kurčine među nogama. Nekada davno su se jebali redovno. nekada davno...
"Elma...", sevši na ivicu bazena, spuštajući noge u mlaku i prljavu vodu, počeo je. Glas mu je bio tih, blag i preočigledno namerno sažaljiv. "Znaš koliko si mi draga?"
Klimnula je glavom.
"Znaš šta smo sve prošli i koliko dugo sarađujemo... Ali znaš i da je sve ovo posao?"
Klimanje glavom.
"Znaš naposletku koliko košta ovaj apartman? A, znaš i koliko si mušterija imala u ovom mesecu. Koliko je nesretnika poželelo da pojebe to tvoje drtavo dupe? Malo. Premalo. Dobio sam ponudu danas, od viđenijeg čoveka, sa vrha. Ponuda koja se ne odbija, u principu."
Srce joj se zaledilo.
"Vrhunski bolesnik, baš onakav sa kakvima radim. Želi da te kupi."
"Nemoj..." Znala je ona jako dobro ko je taj. Čula je o njemu.
"Neću. Tebe neću. Jebao bi te. Tukao bi te. Mučio. Jebao. Mučio. Tukao. Jebao. Na kraju bi te ubio, pa bi te ponovo jebao, a onda od tvog repa i peraja napravio večeru. Na kraju bi te pojeo, a kurčevi bi mu bili tvrdi kao kamen. Ne."
"Hvala..."
"Idi. Do kraja meseca, samo izađi, pobegni, izgubi se, izađi u otvoreno more i plivaj negde daleko. Ne zanima me. Nestani. Oslobodi mesto!"
*****
Pred očima joj je sevnula reklama. FF je imao tačne podatke o njoj. O njenoj profesiji kurve. O njenom fizičkom stanju - sirena. O njenim godinama. O omiljenom ukusu sladoleda, bombona. Reklame za seks pomagala, bičeve, podvodne vibratore, kreme za podmlađivanje... I onda na kraju posebno plaćena i izdvojena reklama. "Postanite zvezda!" "Neka vas gleda čitava galaksija!" "Zaradite DESET milijardi univera!"
Znala je Elma gde će.
Pobunjenik
Menadžer je razgovarao sa generalom.
"Samo jednog, veruj mi"
"Mi poštujemo propisane procedure pogubljenja..."
"Samo jedan, već osuđen za veleizdaju. Neki od tih mutanata marsovskih, neki od najgrđih. Zamislite, javno pogubljenje izdajnika. Tačno u ponoć, tačno na početku 2100. godine. I to kakvo pogubljenje! Spektakularno. Nikada viđeno. Slediće krv u kostima svakog ko i pomišlja da im se pridruži. A radost i strahopoštovanje vratiće u srca pravednih sledbenika Sultana! Sultan bi bio oduševljen vašom inicijativom i celim događajem.!"
General se nasmešio, pogladio po gradi. "Dogovoreno."
Bogatašica
Generici i krtice su ih nazivali Lepima, ali se oni tako nisu osećali, niti prihvatali takav naziv. Odbijali su nazive. Čka i lične. Svi su bili bezimeni. Jer imena ništa ne znače. Mnogi su bežali od socijalnog života bilo kakve vrste, osamljivali se, pa samim time baš nikakve, ni praktične potrebe za imenima nisu imali. Međuljudski odnosi su ih zamarali, odbijali su njihovu dijaboličnost, repeticiju i besmislenost. Adrese nisu imali, jer ovde gore niko nije dolazio. Imena i prezimena i redni brojevi im nisu trebali jer su bili van zakona.
Meditirala je na velikoj terasi obasjano suncem. Čatavom usamljenom antigrav, pokretnom vilom odjekivao je Bah. Na samoj ivici terase bez ograde ispod koje su bili samo oblaci, sedela je nepomično i duboko disala.
*****
Nije čitala prkeo FF, već je zaista koristila svoje oči, hirurški pojačane, njen treći par zapravo. Imala je preko sto godina i savršeno vitalna, zategnute, beže kože. Naga je hodala belom i svetlom kućom visokih tavanica. sve je bilo lišeno boja i ivica, osim beskrajnih redova starih knjiga. Kosa joj je bila bela, obrve i stidne dlačice takođe.
*****
Život na kraju dvadeset i prvog veka je bio prelep, razmišljala je. Bila je zahvalna svaki dan. Na miru i blagostanju, na moći. Mogla je šta god je poželela. Svakih mesec dana bi napuštala planetu zemlju. Išla u svemirske banje i hotele, na Mesec ili Mars. Ili čak i na udaljenija krajnja odredišta čovečanstva. Mnogi njeni sunarodnici dobili su razne fetiše ka tehnologiji ili biljkama ili životinjama, raznolikim modifikacijama tela, nju to nije zanimala. Sledila je ideološku struju umerenog konzervatizma ljudske rase. Verovala je u očuvanje forme čoveka, ali u konstatno popravljanje iste. Ipak, volela je svog prvog komšiju - nekih davdeset milja udaljen dvorac bezimenog čoveka sa krilima. Volela je razgovore sa njim. Baš te vatrene diskusije na temu humanizma, biologije, budućnosti. Želja da zna šta će bioti sutra ju je gurala dalje, davala kakav takav smisao životu. Gutala je naučnofantastične knjige i razmišljala: I sama je pisala. Postajala je sve popularnija među genericima, avridžima, prostacima i drugim imenima koji su bezimeni za njih koristili.
*****
Koliko god lepi dani njeni bili, bili su i dosadni. Verovala je da je to proklestvo čoveka - da mu je vazda pomalo dosadno i da nikada nije sasvim srećan, da ga čak i kada je nasjretniji nešto zažulja. Sindrom princeze na zrnu graška. Žuljati sve više i više dok sve ne pocrni i sva sreća ne ispari.
Nije bila u obavezii da sluša reklame kao svi ostali. Morala je nositi FF modul i to je bilo jedino tvrdo pravilo u njenom životu. Ali je imala pravo da plati kako bi živela bez reklama. To je i činila, ali sada je iz čiste dosade hodalal kroz reklame.
Nudili su joj sve što bi moglo da joj se dopadne. Vintažni nameštaj, novi organi, stare knjige, vinil ploče, vile i dvorci na prodaju... I onda reklama.
"Dosadno vam je u životu?"
"Krenite naaaaaaaaaaaaaaaaa... Avanturu vašeg života!""
"Svaki dan je isti?"
"2100!!!"
"Želite izazov, žečlite strah, želite život?"
"Promenu? Borbu za svaki budući dan? Strah od iznenadne i bolne, užasne smrti?"
"Prijavite se. Krenite na put. Budite jedini koji će preživeti. Ili budite izbačeni u otvoreni svemir! Najnoviji rijaliti šou - 2100!"
