SERBISTAN 2100

PROLOG

Očajnik

Šake su mu bile u džepovima lake zaštitne jakne koju je kupio na vojnom otpadu pre tri godine. Nekoliko rupa i aljkavo skinute mrlje od krvi nisu ga odbile od kupovine. U šaci desne ruke čvrsto je stezao laserski nožić koji je nasledio od oca. Sama jakna bi trebala da je u stanju spasiti ga od većine stvari kojima bi mogao da ga napadne neki podzemac. Doduše, nije se posebno plašio takvog napada. Vreme je praznika i većina lopova je nad zemljom, pomešano u silnim gužvama trgovinskih četvrti i palata, gustih bazara, avlija velikih džamija... Naravno, uvek može neko da ga napadne, ubije klanjem ili davljenjem ili lomljenjem lobanje teškom macolom - čisto da se oslobodi stresa malo ili prosto zato što je sasvim poludeo, prolupao. Podzemni život nije baš bio lak.
Ipak, najviše se plašio sezone lova. Praznični običaj najbogatijih Lepih jeste da prerušeni u podzemce silaze dole i ubijaju što veći broj ljudi, ako se isti ljudima mogu nazvati. Ugao gledanja je tu bitan. Kako se rasčulo po lagumima, ove godine je u modi ubijanje bez dalekometnog oružja. Klanje sabljama nosilo je najviše bodova. No, zakon je promenjen - sam Lov je konačno nezakonit. I ubistvo Lepih u samoodbrani više nije kažnjiv smrću. Lazar se nasmešio pod velikom kapuljačom ofucane jakne.
Probijao se uskim hodnicima petog nivoa. Sijalice su sporadično radile, tu i tamo umirale uz poslednje očajničke treptaje, a ponajčešće odavno bile mrtve, pregorele ili pak nekim stručnim načinom ukradene, izvađene i negde prodate za male novce. Išutirao je nekog glodara usput. Lik je bio odvaljen od smaka, ispružen nasred prolaza, sa do pola golom guzicom i povraćotinom nedaleko od crvenog lica. Lazar je uspevao da svoje afere sa smakom svodi na povremene i rekreativne, ali koliko je primećivao broj glodara je rastao neverovatno brzo. Prošle nedelje je bio na spaljivanju svog najboljeg druga - Miloša, duboko pod zemljom, na dvadesetom nivou gde su bile ložionice za grejanje koje su škrtom toplinom snabdevale vascele lagume Srbopolisa.
*****
Velikim, teškim i sporim industrijskim liftom je stigao do trećeg nivoa gde je izašao kako bi svratio do oca Jovana. Vazduh je ovde bio čistiji, tavanica dovoljno visoka da se nešto viši čovek - Lazar je imao oko 170cm i smatran je bezmalo visokim - ispravi i oseća gotovo komotno, bez konstatnog stiska nagonske klaustrofobije i vriska tela koje se oseća zarobljeno i ugroženo.
Crkvica je bila na kraju tunela/hodnika koji je nezvanično nosio ime Svetog Save, a zvanično je samo bio Tunel 859. Na kraju, jako zavučeno, spolja, kako i iznutra obično i ne posebno. Mnogo je truda, rada i podmićivanja - legenda kaže da je sav novac ljudi na trećem i četvrtom nivou otišao na podmićivanje nadzornika - bilo potrebno da bi se izgradila crkva u prostoru između trećeg i četvrtog nivoa, koja je bila metar i po jer je predstavljala svojevrsnu granicu između elite podzemaca - ako isti elitu imaju - i šljama. A, i četvrti i ostali nivoi su građeni dosta kasnije, sa značajno manje uloženih sredstava.
Ušavši u ćeliju pri kraju tunela Svetoga Save, Lazar je zatekao uobičajenog na ćelavo obrijaog starca u klasičnom radničkom kombinezonu plave boje. Starcu se lice iskrivilo u širok osmeh, a oči blago zasijale pod turobnim zelenkastim svetlom."Lazare", meko je izustio dok je ustajao i kretao u topao zagrljaj.
Prekidajući fizički kontakt sa sveštenikom - Lazara je svaki dodir drugog ljudskog bića činio nervoznim u najmanju ruku - upitao ga je: "Kako si, oče?" poslednju reč izgovarajući posebno tiho.
"Nije loše, sedi. Želiš li dole možda?"
Lazar je samo odmahnuo glavom. U samu crkvicu je retko ulazio. Bila je divna zaista. Sa oltarom ikonama, freskama, zlatnim peharima, krunama, novcem i raznom starudijom iz minulih vremena kraljeva, careva, kneževa, patrijarha i ostalih vladara sveširoke Srbadije. No, Lazar je retko osećao iskrenu potrebu da siđe dole. Čitav prizor ga je ipak pre svega rastuživao - u svemu je video vreme i lepotu koja se nikada neće vratiti. Jalovu nostalgiju. Na kraju, relikte prošlosti sa kojima nema nikakve veze. Svo to srpstvo o kome je otac Jovan pričao njemu nije mnogo značilo, kao što nije značilo ni njegovim drugovima.
"Bliži se Sveti Nikola, dođi nam tada, nema služba biće na hodnicima..."
"Neću biti tu."
Sveštenik se smrkao. "Zaista guraš sa time do kraja?"
"Da."
"Kako možeš? Šta bi tvoj deda rekao na to?"
Njegov deda, njegov deda... Poslednji veliki vladar srba, tako su ga nazivali po tunelima. Poslednji srpski svetac i velikomučenik. "Poslednji srbin, zapravo", zaključili bi posle nekoliko čašica loše mastike.
"Ne može Aleksandrova krv to počiniti! Da kreneš u njihov rat? I protiv koga to? Potlačenih i obespravljenih baš kao što smo i mi sami? Stanje tih ljudi je još i grđe no naše. Ne, Lazare, to je ludost. Čak i da nisi to što jesi, opet je ludost. Poginućeš za jedno veliko ništa."
"Ovaj život nije vredan življenja"
"Možda, moja usijana glavo, i vaistinu nije. Promeni ga. Sačekaj i promeni ga. Ne odvbacuj ga uzalud. Povedi ljude. Ti to možeš. Ruši se svet, Lazare. Bog nam pomogao, ruši se. Sve kule Vavilonske..."
 Lazar je ustao i izašao iz ćelije. Nije želeo ništa da kaže, nije želeo to više da sluša. Sudbina nekog heroja iz glupe ff drame koji je odabran da nešto veliko uradi u životu, neki veliki heroj daleke prošlosti ili još dalje budućnost - on nije to. Gnuša se ideje da povede desetine, možda i stotine hiljade ljudi u sigurnu smrt. Vojska je bila njegov izlaz i podzemlja, jedini siguran.
*****
Konačno izbijanje na površinu je bio praznik za njegove oči. Bukvalno. U vreme novogodišnjeg festivala sve je sijalo. Auto trake širokih bulevara su same sijale raznim nijansama pastelnih boja, podzemci, sivci i Lepi su se kao retko kada mešali i gurali po ulicama, mnogi od njih su šetali u kostimima raznih mitskih bića, neki su leteli, neki su se brčkali u svojim bazenima na točkovima ili antigrav pogonima, mnogi su pevali, mogli su se čuti razni jezici i naglasci, narečja. Različitost se bezmalo slavila, čak i ovde, na prljavoj površini. Veliki prečišćivači vazduha jesu radili po cele dane, magluština i smog su značajno razređeni, isušivači tla su zapekli močvare, a autoskupljači su bez prekida sklanjali raznoliko smeće što je padalo i sa nekoliko milja visine. Uličnim prodavcima je bilo dozvoljeno da postave tezgu bezmalo bilo gde i da prodaju bezmalo bilo šta. Iznad svake džamije je na sat vremena prštao spektakularan vatromet - dobro, spektakularan bio bi prvih nekoliko puta. Dunav i Sava bili su pročišćeni do nivoa pitkosti vode što su mnogi radili, kao deo sveokupnog festivala i običaja. Neki su se i kupali.
Sva ta galama i gungula je neizmerno na ulice isterala i brojne policajce i vojnike i agente i agente ISLAD-a, no Lazar nije mislio o njima. Neko vreme je upijao svetlost i boje i čist, svež vazduh, a onda nastavio ka regrutnom odeljenju Svemirske Vojske Serbistana.
*****
"Vaš zahtev je odbijen, sledeći!"
Bilo je sve što je robot-službenik rekao. Lazar je želeo da pita zašto, kako, ali je znao da nema svrhe, da bi samo pretukli i izbacili na ulicu. Autoritet se ne dovodi u pitanje. Sigurno nisu dokučili njegovo poreklo, d ajesu ne bi mu ni dozvolili da napusti zgradu. Najverovatnija istina jeste ta da je jednostavno bio nesposoban za vojsku. Mada u neka srećnija vremena vojska jeste mogla da pokrpi maltene svaki beznadežni slučaj, sada za to pre svega nije ilo vremena. Mladići su slani na ratište kao prasići... pa ne baš kao prasići, kao jagnjad na klanje, bilo je bitno samo da ispunjavaju neke elementarne uslove. On ih očigledno nije ispunjavao.
Slomljen se vukao prepunim ulicama, došavši do mostića koji je vodio do veštačkog ostrvceta na Dunavu. Bio je to antigrav park. Drveće lišeno gravitacionih stega raslo je visoko i vižljasto, slatke mešavine pasa i mačaka lebdele su naokolo, čekajući da ih prolaznici nahrane, dok bi čovek morao da se drži za šipke ako bi hteo da ostane na tlu. Lazar je seo na jednu od udobnih klupica, vezao pojas i pristisnuo dugme za  laganu vožnju - b-ila je besplatna u ovo doba godine. Klupica je zazujala i pokrenula se. Lagano na gore, vrtela se u krug oko visokog drveta čije ime Lazaru jeste bilo sasvim nepoznato. Prolazilo je između grana, zastajkivalo pokraj cveća i puzavica, veverica, psomačaka... iz malenih zvučnika krenula je i neka lagana muzika.
Lazar je neminovno bio smiren. Utonuo u karakteristično praznilo uma. Bez misli, bez ideja. Bez odgovara. Čak i bez pitanja. Nije znao šta će sa sobom.
Prazninu je samo prekinuo blejsak pred očima. FF čip umu je odlučio d aje vreme za reklame. Telo mu se ukočilo, glava ispravila, oči su bile širom otvorene, zenice su se proširile ioako očima zapravo ništa video nije. Uređaj je varao njegov mozak i celo telo. Pod indukovanim hormonima odgovornim za oprez, iznenađenje, uzbuđenje, radost, seksualnu želju gutao je trodimenzionalne prikaze ispred sebe. Okretao je glavu. Reklame su jurile, kružile oko njega, dok mu je bala curila iz poluotvorenih usta.
"Dočekajte novu godinu u elitnom restoranu..."
"Najpovoljnije antigrav patike..."
"Obale toplih južnih mora..."
"Antimens tablete za vašu ženu!"
"Hormon rasta novih zubića za vas!"
"Produženje polnog organa?"
Na kraju reklamnog bloka... Sve i da se nije sasvim slučajno našao u antigrav parku ne bi osetio gravitaciju, uređaj ga je lagao, krivio mu sasvim percepciju stavrnosti. Nalazio se na terasi svemirskog broda, sa crnilom neba iznad sebe i planetom zemlje u daljini. "Avantura vašeg života!" Bazen usred prostorije, grumen vode, gole žene u njemu. "Život na visokoj nozi!". "Život u svemiru!"...
Kada se reklama završila Lazar je znao šta će činiti sa sobom.


Očajnica

Elma se brčkala u svom bazenu, kao što je to činila i većinu svog slobodnog vremena,. Uključena u FF čitala je dela drevne književnosti - ona to nije znala, ali test vremena i globalne ISLAD vlade položilo je jako malo knjiga iz ranijih epoha. Čitala je sada borhesove priče. Reči su bezbolno i prirodno uticale u njen tok misli. Isprva iskustvo može biti čudno, ali psole jako kratkog vremena to je bezmalo kao slušanje muzike... za koju ne znate odakle tačno potiče.
Njen bazen se nalazio duboko pod Jadranskim Morem, pod površinom morskog megapolisa. Sačinjen od tankog i neprobojnog stakla nije krio crnilo mora, niti umanjivao strah od istoga. Nekada davno živela je tik ispdo površine u velikom, luksuznom apartmanu osvetljenom, osunčanom, izlazila da se kupa sa turistima, stanovnicima običnim i Lepim, kao i sa ribama raznolikim. Ta vremena su doavno prošla. Iako je izgledala lepo i dalje, ipak je imala devedeset i dve godine i vreme je neumitno činilo svoječ. Sa njenom lepotom je i njen posao bio u uzročno-posledičnoj vezi. Manja zarada značila je tonjenje u sve veće dubine. Isključila je knjigu. Nije mogla. Gazda je rekao da danas dolazi, da moraju ozbiljno rpičati. Plašila se najgoreg. Uznemirena, rastrojena nije mogla da se koncentriše na knjigu.
*****
Gazda je došao, ušao bez ikakve najave. Bio je go. Sve više je ljudi u megapolisu odlučivalo da sasvim odbaci garderobu. U svojim sedamdesetim godinama izgledao je prelepo - sa ioko dva i deset visine, jakih kostiju, definisanih mišića i dve velike kurčine među nogama. Nekada davno su se jebali redovno. nekada davno...
"Elma...", sevši na ivicu bazena, spuštajući noge u mlaku i prljavu vodu, počeo je. Glas mu je bio tih, blag i preočigledno namerno sažaljiv. "Znaš koliko si mi draga?"
Klimnula je glavom.
"Znaš šta smo sve prošli i koliko dugo sarađujemo... Ali znaš i da je sve ovo posao?"
Klimanje glavom.
"Znaš naposletku koliko košta ovaj apartman? A, znaš i koliko si mušterija imala u ovom mesecu. Koliko je nesretnika poželelo da pojebe to tvoje drtavo dupe? Malo. Premalo. Dobio sam ponudu danas, od viđenijeg čoveka, sa vrha. Ponuda koja se ne odbija, u principu."
Srce joj se zaledilo.
"Vrhunski bolesnik, baš onakav sa kakvima radim. Želi da te kupi."
"Nemoj..." Znala je ona jako dobro ko je taj. Čula je o njemu.
"Neću. Tebe neću. Jebao bi te. Tukao bi te. Mučio. Jebao. Mučio. Tukao. Jebao. Na kraju bi te ubio, pa bi te ponovo jebao, a onda od tvog repa i peraja napravio večeru. Na kraju bi te pojeo, a kurčevi bi mu bili tvrdi kao kamen. Ne."
"Hvala..."
"Idi. Do kraja meseca, samo izađi, pobegni, izgubi se, izađi u otvoreno more i plivaj negde daleko. Ne zanima me. Nestani. Oslobodi mesto!"
*****
Pred očima joj je sevnula reklama. FF je imao tačne podatke o njoj. O njenoj profesiji kurve. O njenom fizičkom stanju - sirena. O njenim godinama. O omiljenom ukusu sladoleda, bombona. Reklame za seks pomagala, bičeve, podvodne vibratore, kreme za podmlađivanje... I onda na kraju posebno plaćena i izdvojena reklama. "Postanite zvezda!" "Neka vas gleda čitava galaksija!" "Zaradite DESET milijardi univera!"
Znala je Elma gde će.


Pobunjenik

Menadžer je razgovarao sa generalom.
"Samo jednog, veruj mi"
"Mi poštujemo propisane procedure pogubljenja..."
"Samo jedan, već osuđen za veleizdaju. Neki od tih mutanata marsovskih, neki od najgrđih. Zamislite, javno pogubljenje izdajnika. Tačno u ponoć, tačno na početku 2100. godine. I to kakvo pogubljenje! Spektakularno. Nikada viđeno. Slediće krv u kostima svakog ko i pomišlja da im se pridruži. A radost i strahopoštovanje vratiće u srca pravednih sledbenika Sultana! Sultan bi bio oduševljen vašom inicijativom i celim događajem.!"
General se nasmešio, pogladio po gradi. "Dogovoreno."


Bogatašica

Generici i krtice su ih nazivali Lepima, ali se oni tako nisu osećali, niti prihvatali takav naziv. Odbijali su nazive. Čka i lične. Svi su bili bezimeni. Jer imena ništa ne znače. Mnogi su bežali od socijalnog života bilo kakve vrste, osamljivali se, pa samim time baš nikakve, ni praktične potrebe za imenima nisu imali. Međuljudski odnosi su ih zamarali, odbijali su njihovu dijaboličnost, repeticiju i besmislenost. Adrese nisu imali, jer ovde gore niko nije dolazio. Imena i prezimena i redni brojevi im nisu trebali jer su bili van zakona.
Meditirala je na velikoj terasi obasjano suncem. Čatavom usamljenom antigrav, pokretnom vilom odjekivao je Bah. Na samoj ivici terase bez ograde ispod koje su bili samo oblaci, sedela je nepomično i duboko disala.
*****
Nije čitala prkeo FF, već je zaista koristila svoje oči, hirurški pojačane, njen treći par zapravo. Imala je preko sto godina i savršeno vitalna, zategnute, beže kože. Naga je hodala belom i svetlom kućom visokih tavanica. sve je bilo lišeno boja i ivica, osim beskrajnih redova starih knjiga. Kosa joj je bila bela, obrve i stidne dlačice takođe.
*****
Život na kraju dvadeset i prvog veka je bio prelep, razmišljala je. Bila je zahvalna svaki dan. Na miru i blagostanju, na moći. Mogla je šta god je poželela. Svakih mesec dana bi napuštala planetu zemlju. Išla u svemirske banje i hotele, na Mesec ili Mars. Ili čak i na udaljenija krajnja odredišta čovečanstva. Mnogi njeni sunarodnici dobili su razne fetiše ka tehnologiji ili biljkama ili životinjama, raznolikim modifikacijama tela, nju to nije zanimala. Sledila je ideološku struju umerenog konzervatizma ljudske rase. Verovala je u očuvanje forme čoveka, ali u konstatno popravljanje iste. Ipak, volela je svog prvog komšiju - nekih davdeset milja udaljen dvorac bezimenog čoveka sa krilima. Volela je razgovore sa njim. Baš te vatrene diskusije na temu humanizma, biologije, budućnosti. Želja da zna šta će bioti sutra ju je gurala dalje, davala kakav takav smisao životu. Gutala je naučnofantastične knjige i razmišljala: I sama je pisala. Postajala je sve popularnija među genericima, avridžima, prostacima i drugim imenima koji su bezimeni za njih koristili.
*****
Koliko god lepi dani njeni bili, bili su i dosadni. Verovala je da je to proklestvo čoveka - da mu je vazda pomalo dosadno i da nikada nije sasvim srećan, da ga čak i kada je nasjretniji nešto zažulja. Sindrom princeze na zrnu graška. Žuljati sve više i više dok sve ne pocrni i sva sreća ne ispari.
Nije bila u obavezii da sluša reklame kao svi ostali. Morala je nositi FF modul i to je bilo jedino tvrdo pravilo u njenom životu. Ali je imala pravo da plati kako bi živela bez reklama. To je i činila, ali sada je iz čiste dosade hodalal kroz reklame.
Nudili su joj sve što bi moglo da joj se dopadne. Vintažni nameštaj, novi organi, stare knjige, vinil ploče, vile i dvorci na prodaju... I onda reklama.
"Dosadno vam je u životu?"
"Krenite naaaaaaaaaaaaaaaaa... Avanturu vašeg života!""
"Svaki dan je isti?"
"2100!!!"
"Želite izazov, žečlite strah, želite život?"
"Promenu? Borbu za svaki budući dan? Strah od iznenadne i bolne, užasne smrti?"
"Prijavite se. Krenite na put. Budite jedini koji će preživeti. Ili budite izbačeni u otvoreni svemir! Najnoviji rijaliti šou - 2100!"

Dnevnik (malog) Superheroja

(preview)

28. Septembar

Dragi dnevniče... valjda se tako počinje. Tako sma video u nekom crtaću. Juče sam te dobio kao poklon za rođendan. Šta znam... Moja tetka je bogata i mogla je da mi kupi lego kockice ili čak onaj džip sa svojim motorem i kočnicama i sirenom. "Da se učiš pisanoj reči", rekla je, a poklonila mi je i knjigu jednu, Isčezli svet i u njoj ima dinosaurusa, makar ih ima na koricama. Zaista su lepe korice. Tiranosaurusi, majmunoliki ljudi i pterodaktili su na njima i visoko drveće gustih krošnji. Najbolji poklon mi je plastični koš i lopta koju sam dobio od brata, mada je i Riziko koji mi je Ognjen poklonio jako kul. Žao mi je što nisam pitao Andrijanu da dođe na rođendan, nisam se usudio, uplašio sam se da neće doći. I superheroji se plaše. Neznam šta je to. Ali to što osećam prema Andrijani je kao, kao da je moj kriptonit. A onaj Darko što je uvek blizu nje moj Džoker, arhineprijatelj. 

Idem sada kod ognjena da se igramo.

Ognjen je moj naaaaajbolji drugar. Jedan, jedini koji zna da sam zaista superheroj. Čuva tu tajnu. Čak i kada bi ga Darko zarobioo i mučio danima, sigurno ne bi rekao ništa. Uz sve to, ima i pravu segu i brdo igrica.

29. Septembar

Ćao, dnevniče. Rešio sam da ću u tebe pisati svaki dan. Tvoje crne korice sam izlepio sličicama superheroja. Duplikatima koje imam i koje ne trebaju nikome ko skuplja. Spajdermen, Hulk i dva Akvamena. Njega u durštvu zovemo mala sirena i ni ko ga neće. Pošto sam ti već rekao da sam superheroj, rešio sam da te čuvam daleko od drugih. Pričaću ti o svojim dogodovštinama i podvizima i avanturama.

Juče kada sam se vraćao od Ognjena, a već je pao mrak jer smo se zaigrali jako. Igrali smo sonika dva i malo nam je falilo da ga pređemo, makar ja tako mislim, baš, baš smo daleko došli. Mama je zvala Ognjenovu mamu i rekla joj da odmah krenem kući, jer sutra moram rano u školu. Kao da to ognjenova mama ne zna. Na putu kući napao me je čopor izgladnelih mutant vukova. Mogao sam ih sve potući, lako, ali nisam hteo. Nisu oni krivi. Neki zli negativac ih je takvim napravio. Ja sumnjam da je to onaj ružni Darko, ali nemam dokaze. Zajedno sa Ognjenom (mojim vernim pomoćnikom) vršimo istragu. Oni nemaju razum i nekada su bile to dobre kuce, ali sada su na ulici i po šumama i po parkićima, napadaju i velike i male ljude. Samo sam ušao u ultra mod i pretrčao ih. Dugo su me jurili i zavijali i režali iza mene, ali me nisu mogli stići. U ultra modu sam brži i od sonika.

30. Septembar

U školi je bilo onako. Šta znam... Fudbal je bio dosadan, mada sam zamalo dao gol. Ali je istorija bila baš, baš,. baš kul. Počeli smo da radimo o starim bogovima i to me jako zanima. Crteži tih bogova u knjizi su čudni i strašni, ali i lepi. Mada kako iko može da zna da su postojali? Verovatno su to bili stari superheroji za koje samo poneko zna da postoje i odna su napisali knjige o njima, kao što danas pišu stripove. 

Andrijana, Ognjen i ja smo išli zajedno kući. I onaj Darko takođe. "Jednom me je napao medved, ali sam ga zeznuo lako", hvalisao se Darko, "samo sam se pravio mrtav, sve dok me je njuškao i balavio iznad mene. Užasno je smrdeo. Ali nisam mrdnuo. I onda kada se okrenuo, skočio sam na njega i udraio ga u glavu dva puta dok se nije onesvestio." Bilo mi je drago što ga Andrijana baš i nije slušala, više je razgleda kasno, jesenje cveće po dvorištima i ispred kuća. Ja sam mogao da joj pričam o onom danu kada sam video leteći tanjir, kada sam ubio vampira ili pomogao starici da pređe glavnu raskrsnicu u selu. Ali superheroji se ne hvališu. Kada je glupi Darko konačno došao do svoje kuće, ostalo je nas troje. Brzo je i Ognjen rekao da ide. Ostali smo Andrijana i ja. Počelo je srce jače da mi kuca i ruke da mi se znoje. Uglavnom je ona pričala. O školi i knjizi koju je baš pročitala, Putovanje u središte zemlje. kako smo se bližili njenoj kući... nijemi bila baš usput, ali sam išao tako, lagajući Andrijanu da mi je tuda liže, samo da bih bio duže sa njom, videli smo veliki oraj ispred njene kuće, a zatim i njenu babu ispod njega sa ispruženim rukama na gore. "Šta radiš baba?", upitala ju je Andrijana kada smo sasvim prišli. "Mače je gore, popelo se i sada ne zna da siđe" Mjaukalo je kao da plače. I Andrijana je počela da plače, sva uplašena. Bio je to posao za superheroja. Iako nisam imao svoju masku, iako sam znao da ću tako i njoj odati svoj tajni identitet, morao sam. Samo sam joj rekao da zažmuri i da se ne plaši. Iz ruku mi je poletela jedna paukova mreža, pa druga, treća. Hop i hop i hop. Jedna grana, druga, treća, Leteo sam i njihao se po gustoj krošnji sa koje je počelo da opada lišće i zreli orasi. U letu sam uhvatio mače jednom rukom. Skočio sam, kidajući mrežu, okrenuo se u vazduhu unapred i sokočio ispred Andrijane. Pružajući joj malog, uplašenog i mršavog mačka. "Kako se zove?" "Mića", rekla je. Posle mi je zahvalila što sam ga spasio i rekla da sam hrabar kao neki princ iz bajke. Samo sam se smeškao. Princ je u redu, valjda. Mada da je vreme zamkova, zmajeva i kraljeva je bih bio vitez neki u zarđalom oklopu, sa starim konjem, ali mačem koji je posekao mnogo čudovišta i zlih ljudi i terorista. Andrijana je utrčala u kuću, usput dovikujući da je sačekam, brzo se vratila zadihana i crvena u licu i dala mi je knjigu koju je pomenula. Putovanje u središte zemlje, rekla mi da je što pre pročitam.

Idem da jedem, dnevniče. Ima pice za večeru, jej!

1. Oktobar

Dragi dnevniče, danas mi je dan nekako proleteo. U školi smo imali samo četiri časa, od čega smo imali istoriju, muzičko i srpski. A, da, učitelji ponovo štrajkuju pa su časovi skraćeni. Pošto smo brzo završili, malo smo ostali u dvorištu i ubacivali loptu u koš, bio sam najgori. Namerno. Mogao bih da upotrebim svoju moć oka sokolovog, ali to bi bilo varanje. Superheroji nevaraju. Darko se ložio da je Đorđeđevič, ali je pao i iskrzao koleno. Budala. Stefan nam je pričao o ratu dole na Kosovu i kako je njegov otac tamo i  kako ubija po nekoliko terorista na dan. Ja se iskreno nadam da će ih obiti sve i brzo se vratiti, jer mi Stefan deluje tužno već danima,  akaže da i sve češće ide u apoteku da podigne lekove za smirenje koje piju njegova mama i njegova baba. Ognjen je na sve to rekao da će nas možda i bombardovati, kao što su Nemci u onom dokumentarnom filmu koji smo gledali gađali Britaniju. Mada ja mislim da izmišlja. Jeste mi najbolji drugar i stvarno je dobar i fin, ali nekada izmišlja. Čak i da je i on sam superheroj iako je samo moj pomoćnik.

Svi zajedno smo se vraćali kući. Kada smo Andrijana i Ja ostali sami, rekao sam joj da sam počeo da čitam knjigu i da mi se za sada sviđa. "Volela bih da odem na Island u taj grad Rejkjavik i do tog vulkana." "I ja bih", rekao sam, "možda nekada i odemo i zaista nađemo taj prolaz!".

Kada sam ostao sam, ušao u moju ulicu video sam čoveka kako ide ispred mene. Bio je stariji čovek, mama mi je rekla da je izbeglica sa kosova, da je pobegao od terorista, šiptara. Ubrzao sam hod da ga prestignem, nisam koristio moć, samo svoje obične noge. Gurnuo je ruku u džep, izvadio nešto, ali mu je pritom ispalo nekoliko velikih, braon novčanica. Potrčao sam, pokupio ih i viknuo "gospdoine, gospodine, komšija!", onda se okrenuo, "ispalo vam je ovo". Delovao je nekako zbunjeno i odsutno, kada je shvatio šta držim u rukama, nasmejao se. Spustio je veliku šaku na moju glavu, rekao da sam dobar mališa i dao mi celih sto dinara. Sto dinara! To je moj džeparac za dve nedelje sigurno! Nisam ni imao ideju na šta bih ih potrošio. 

To je bilo dobro delo, ja mislim. Rekao sam čak i da mi pare ne trebaju, ali on je rekao da to zaslužuje dobar dečak, da tako mora biti, da je to zakon. Superheroj brine o zakonu. Bilo je to dobro delo definitivno! Ali naravno samo ću tebi reći za njega.

2. Oktobar

Bili su to beskrajni i mnogi paralelni tuneli u zemlji, ukrštali su se, peli na gore, išli na dole, bili jako visoki i osvetljeni svećama i fenjerima. I u njima su radili veliki mravi sasvim crveni, sa krupnim crnim očima. Bila je to skrivena civilizacija inteligentnih mega-mrava koja je živela ispod nas. Napolju su izlazili retko i to samo u letećim tanjirima, otuka i priča o istima. Rekao sam ti i da sam ja jedan video. Kriju se od ljudi jer se plaše da bi ih oni napali i uništili, govorili su mi da su ljudi zli, da stalno ratuju i međusono se mrze, kada je tako njih bi sigurno mrzeli još i više. Takođe, da duboko, duboko u svojim tunelima imaju silna blaga koja moraju čuvati. Kao i cele gradove, sa zabavnim parkovima, bazenima, sportksim stadionima, poslastičarnicama, igraonicama, da su njihove video igrice kao stvarnost i tako dalje... i tu sam se probudio. Bio je to san, najlepši san ikada. Osim onog kada sam sanjao Andrijanu. Rešio sam da sve to detaljno zapišem i pokažem joj. Možda jednog dana napišem celu knjigu i budem kao Žil Vern. Možda će me tada voleti.

3. Oktobar

Dragi dnevniče, danas je subota. Dan bez škole. Divno. Mada govore da možda ni od ponedeljka nećemo ići ako učitelji pojačaju štrajk. To bi bilo super.

Za doručak sam imao jaja i slaninicu i dve jabuke posle. Malo sam igrao contru, ali je ta igrica jednostavno preteška za mene. Vežbaću još. Prećiću je. Posle je Ognjen dotrčao do mene i sav uzbuđen me zvao da pođem, da ga pratim, d aje hitno. nisam imao vremena ni da uzmem svoju masku.

Kada smo došli u njegovu ulicu video sam u čemu je stvar. Ogromni bager bio je ispred kuće duhova i rušio je. Kuća duhova je bila pusta, mala i oronula straćara u koju smo često išli, ali samo danju. Kada bi dobili lošu ocenu u školi, kada bi pričali o nečem tajnom (kada bi ja ognjenu pričao o Andrijani ili on meni o žvakama koje imaju sličice golišavih žena ili kada bi saznali o arhineprijatelju našem nešto novo), kada bi kovali neki supertajni plan. Samo smo jednom došli po mraku tu, čuli smo preturanje neko i sviljenje. Ja sam svojim noćnim okom video da je to ipak bio pacov, ali Ognjen je ostao ubeđen da su to duhovi babe i dede koji su tu živeli.
"Šta ćemo sada da radimo?", upitao me je Ognjen. "Volim tu kuću!"
"Znam!", uzviknuo sam kao onaj drevni grk kada je rekao eureka! "Napravićemo bazu!"

5. Oktobar
Dragi dnevniče, prvo da ti se izvinem što nisam pisao juče. Zavoleo sam te i moraću da se ponovo zahvalim tetki na tebi, ali ovaj put iskreno, a ne samo iz pristojnosti. Takođe sam, nakon što sam Andrijani vratio Putovanje, počeo da čitam Isčezli svet i jako mi se dopada, slične su knjige za sada. Velike avanture. Daleka putovanja. Voleo bih da tako živim kada porastem. Nego, hteo sam nešto drugo da ti kažem. Pisanje je čudno. Ne volim ga kao što volim igrice ili da spašavam svet od zla. dobro, ovo drugo ne volim baš, to je samo obaveza mene superheroja. Ali pisanje... nekako ne volim samo pisanje nego kako se osećam nakon njega. Čudno je i ne znam još sasvim dobro da ti objasnim, pisaću dalje i razmišljati na tu temu pa ću ti reći kada shvatim u čemu je tačno stvar. Takođe, moram da smislim svoje superherojsko ime.
Juče sam bio jako zauzet, a uveče preumoran da bih ti pisao. Čitav dan smo pravili bazu.
"Bilo bi dobro kada bi zvali Stefana da nam pomogne", rekao je on.
"Ne, baza je tajna, makar za sada. A i ja najviše volim da se igram samo sa tobom."
Inače, u knjigama koje čitam video sam da ovako izdvajaju kada likovi pričaju, pa ću tako i ja od sada pisati. Lepše je, zar ne?
Od starih cigli smo pravili zidove, takođe smo i daske šiljili pri kraju i zabijali u zemlju čekićima. Sav alat smo pozajmili od mog tate. Nismo ga pitali, naravno, ali neće se ljutiti.
"Mada, sigurno će doći po sav ovaj šut, znaš?", upitao me je pomoćnik.
Jeste ponekada tupav. "Naravno da hoće."
"Pa što onda ovde pravimo bazu?"
"To nije nikakav problem, baza superheroja ne sme dugo ostati na jednom mestu, znaš! Zar želiš da arhineprijatelj otrkije našu lokaciju?"
Odmahnuo je glavom i nastavio da radi, ali me je posle nekog vremena pogledao i rekao: "A kako Betmen?"
"Da, Betmen! Gde je meni pećina u glupom sremu a?"
Nije najbistriji, ali ga volim. i jako je vredan, većinu posla je on odradio. Mada mi je prebio prst čekićem. Naravno, bolelo me je samo kratko, posle je regererativna regerenativna moć mog tela to rešila.
Kada smo završili zidove, preko polovine (ili malo više) baze smo prestreli staru ciradu koju je iz svoje garaže doneo Ognjen. Pričvrstili smo je kočevima i teškim komadima cigli i betona. Kada smo završili ognjen je otvorio flašu domaćeg soka od zove i to smo popili. Dao mi je i žvaku sa golišavim ženama. Moja sličica je imala neku sa dugom smeđom kosom, velikim sisama i gadnim dlakama među nogama.
"U kolike su joj!"
"Aha!"
"Meni dole nisu lepe."
"Ni meni", složio sam se, "ali gore uf!"
Kao što sam rekao, jako sam se umorio juče. Kada sam došao kući tata je bio u dnevnoj sobi i gledao je dnevnik. Rekao mi je da je štrajk obustavljen i da sutra škole rade normalno. Kao da mi se svet srušio, eto, tako sam se osećao.

Izjutra sam se pravio bolestan, žalio sam se mami da me boli glava, da mi je muka, da me boli stomak, ali ona je samo pipnula moje čelo i rekla da idem u školu. Posle, ceo dan danas, sam se loše osećao zbog toga. Od onih sto dinara sam joj kupio čokoladicu. Superheroj ne laže. Ostalo mi je još dosta para i konačno sam smislio šta ću sa njima.

6. Oktobar
Dragi dnevniče, ovo je bio veliki dan u mom životu. Možda najveći. Rekao sam ti da sam jednom ubio vampira? Nisam ti ja mislim još pomenuo kako sam spasio selo od ludog doktora koji je hteo da ga digne u vazduh. Nisam ti rekao ni da sam potukao hordu zombija, nema veze, to je sve prošlo, a nema smisla hvalisati se.
Ali... danas.
Danas sam bio najuplašeniji ikada. Nikada nisam bio toliko uplašen. Na velikom odmoru sam krenuo ka Andrijani. Uvek je na velikom odmoru bila sama, često čitajući nešto. Mislim, uvek. Osim ako joj ne dosađuje glupi Darko ili je možda samnom i Ognjenom.
"Šta čitaš?", upitao sam je.
"Malog princa, jesi čuo za knjigu?"
"Jesam, naravno!", lagao sam.
"Diiivna je, daću ti da je pročitaš, kratka je, već ću danas da je završim."
"Hteo sam nešto da te pitam...", zastajkivao sam na svaku reč, zamuckivao, ruke su mi bile znojave, a srce mi je poludelo u grudima.
"Šta?"
"Hoćeš na sladoled sa mnom posle škole?"
"Ne mogu", dogovrila je sporo i kao da sam umro u momentu, majke mi. "Moram brzo kući pošto idemo u neke goste poslepodne... Ali mogu sutra."
Bio sam presrećan. I sada sam presrećan. I jedva čekam sutra!

Bezdušnici (Crnjanskom, Kišu, Bredberiju, Tolkinu i drugima)

0.

"Postao sam plaćeni, profesionalni rušitelj snova, teška čizma stvarnosti, matorac koji deci kaže da ne mogu dobiti igračku, da Nedođija ne postoji, da je Deda Mraz samo neki alkoholičarski pedofil..."

Njegov sagovornik je nemo i nepokretno slušao. Vrhunski kvalitet njihovih razgovora se mogao sažeti baš u tome - besprekorno slušanje i razumevanje, bez upadica, bez one idiotske poze koju po automatizmu i navici zauzimaju svi psihijatri ovog sveta - levi dlan okrenut na gore, lakat desne ruke spušten na njega i šaka koja gladi bradu. Bezmalo nepisano pravilo je da tog položaja nema. Možda su morali da ga tolerišu na terapijama koje su papreno plaćali, ovde ne.
Konobarica je nemo prišla, ne pitajući donela po još jedan dupli burbon.
"No, jednako se i svi oni meni gade. Možda više i nisam za taj posao. Gade mi se ljudi koji pišu. Ogromna većina njih. Njihovi stavovi, njihovi pogledi na svet, njihova zapažanja, njihove emocije. O te emocije. Njihovi teški životi. Njihovi izmaštani životi. Laži. Istine. Laži. Istine i laži. Stotine rukopisa, a među njima niti jednog bisera. Govna i spljačine se slivaju kroz moje ruke dok kopam u nadi. Mozak mi smrdi na njihove misli. Oči krvare zbog gluposti". 

Pauza. Dva duga trenutka. Gutljaj burbona. Još trenutak tišine. Sada kreće drugi da priča.
"Šta znam... nisam ja nikako za taj tvoj posao. Menii je maletene sve napisano na ovom svetu nekako vredno čitanja. Osim moje lično", usledio je onaj poznat neprijatan, neveseo osmeh stidljiva čoveka.
Pauza.
"Kako to?"
"Dugo, dugo sam o tome razmišljao i konačno sam shvatio. Dugo sam se krio iza stava da je to samo izražena samokritičnost, srednje evropsko, protestantsko vaspitanje u meni, strah da ne razočaram, potreba da budem sve bolji. Ne, to su sve same gluposti. Shavtio sam da pišem kao što, da izvineš, serem. Ne sedam za računar dok nije sasvim dozrelo, dok više ne može da se trpi. Isto kao i na WC šolju, napinjanje prosto nije zdravo, položaj je neugodan moraš to obavit brzo. Brzo kenjanje je znak zdravog tela, brzo pisanje zdravog uma. nNa šolji ne čitam novine, ne idem tamo sa mobilnim telefonom, samo sednem i odradim što brže to. Na posletku, nisam od onih što se okrenu iza sebe da vide minuli rad. Puštam vodu ne gledajući u sopstveno govno. Isto je sa pričama. Ne čitam ih, ne podnosim ih, gadim se istih. Samo je bitno da više nisu u meni, da sam se olakšao. Nisam od onih što se ponose svojim govnetom."
Pauza. Burbon. Konobarica menja piksle. Paljenje cigareta.
"Tako postavljeno, pisanje deluje kao neka nužda, nepresušna, neophodna i konstantna kroz ceo životni vek pisca. Nisam baš siguran da je tako. U srži je pitanje šta je živo, a šta mrtvo, beživotno. 

Ne pričam u prosto mehaničkom smislu. To je, manje-više, jasno. Hm... Jesi li primetio konobaricu?"

Klimanje glavom.
"U prosto mehaničkom smislu ona je za nas dvoje do ovog trena živa, ali suštinski mrtva i nebitna. Ona je maltene ništa. Tek deo inventara ovog kafića. Malo bitnija od piksle. Sada razmisli o njoj, maštaj. Zamisli sve njene životne snove, ciljeve, promašene, neispunjene, sve njene propale veze i vezice, sva idiotska muvanja pijanih gostiju, sve posekotine na njenim rukama od izlomljenih čaša, sve isprane slojeve laka, sav znoj pod pazuhom i među nogama. Možda je baš ona pisac u slobodno vreme, možda sam baš njen rukopis odbio, okarakterisao kao kretenski i osudio je na godine u ovom ćumezu ili čak i goru sudbu, možda je baš ona poput konobarice iz fanteovog romana. Ah, eto, i kao da je tek sada oživela. Tek sada je ličnost, a ne obris. Mehanički život je čoveku nebitan, u suštini i u većini. Humanizuj ovu pikslu ili joj makar daj neki kontekst, prošlost, delić... duše i čak ni ona više nije samo deo inventara. Koliko je pijanaca gasilo cigarete u njoj? Neki pesnik, glumac? Bila je u tuči. teška, od debelog stakla. Neki zaljubljeni pesnik se potukao sa lokalnom bitangom baš zbog pomenute konobarice, dobio udarac u glavu, izgubio pamćenje, nikada više nije pisao, nije znao da piše, na kraju umro od tumora na mozgu."
Sagovornik ga je nemo slušao.
"Dakle nije teško sasvim zanemariti mehanički život, dok je onaj duhovni, kontekstualni neophodan čoveku. U tom smislu, umetnost je esencija života. Postojanje lišeno mehaničkog, već sama duša. Otuda i besmrtnost. Ne život posle smrti, već večnost kao takva od samog nastanka dela, čak i kada ono u fizičkom smislu nestane. To je duša sama po sebi. Zato me bole ta tako odurna dela, ona su samo deo nečije trule duše, prazne i jadne.
Dalje, dok je za tebe pisanje kao vršenje nužde, kao večni ciklus prljanja uma i njegovo čišćenje, klistir na papir, za mene je pisanje zapravo kidanje piščeve duše. Dakle svaka reč, rečenica, pasus, svaka priča, roman, svaki prokleti lik stvoren jeste deo piščeve duše otkinut svojevoljno zarad stvaranja novog života, autonomnog i besmrtnog."
Pauza.
"Ako je tako, šta od pisca na kraju ostane?"
"Zaista, to i mene muči. Šta od pisca na kraju ostane..."

1. Devojčica

Alisa je nervozno čekanje konačno zamenila uživanjem u čudesnim prizorima dvorane u kojoj se nalazila. Lenjo je sedela za jednoj od, pa sigurno, dvestotinjak vreća napunjenih mahovinom koje su bile razbacane po čitavoj dvorani, ispruženih nogu i oklembešenih ruku. Noževi su bili spušteni pored vreće. Isprva se čudila što su joj dozvolili da unese roružje, no brzo je shvatila da bi svaki nasilni akt ovde bio jednak ludosti. Dvorana je bila prejaka reč. U pitanju je bila prirodna pećina koju je skrivao niz veličanstvenih vodopada. Reka je tekla iznad nje i padala sa okomitih litica, reka je tekla i iz same pećine, izvirući negde u dubini kompleksa pećina. Mit alisine vere je govorio da je to reka iz Drugog kraljevstva, iz Nava. Gde vlada mrak, hladnoća i boginja Morana. Reka nastala od suza prokletih. Tavanica pećine je bila visoka i načičkana sunčevim kamenom koji je sijao jarko žutom bojom i činio da podzemlje bude svetlije no prašuma vani kroz koju su se danima probijali.
Oni.
Estera i Ejla su u pratnju četiri naoružane rusalke otišle dublje u pećinu u susret kraljici. Trogor je sa jednom krupnom rusalkom igrao šah, dok se Mbaekwe negde izgubio., ponajviše se plašila za njega.
Rusalke.
Od domorodačkih ostvra na jugu, pa sve do Čeličnih planina na severu, od drevnih gradova zapada, pa sve do kosookih ljudi na dalekom istoku svi su redom sa podozrevanjem gledali na rusalke. Čak i oni smešni ljudi koji su pričali o jednakosti za sve, ljubavi i suživotu svih naroda, oni odrpani drvoljubi i slični što su se smucali po šumama i marginama društva, nisu u tu svoju utopijsku zamisao budućnosti ubrajali ova čudna stvorenja.
Alisa je bacala pogleda po dvorani i letela sa jedne rusalke na drugu. Raznolike su bile. Brčkale su se u reci ili pak u nekoj od mnogobrojnih osvetljenih fontana, bile su redom nage, eventualno sa po kojim zalepljenih listom preko grudi, ali su sve ponosno pokazivale svoja međunožja. Mahom, niske, propale, ispijene. Plava ili zelena kosea je u ulepljenim, iskidanim fronclama padala po vlažnim telima bledog tena. Pažnju joj je posebno privukla jedna koja je, pak, imala jarko crvenu kosu, iste boje su joj bile i stidne dlake, ležala je nedaleko od reke Suza, od kolena na dole noge su joj bile spojene u peraje, a na mestu gde bi trebalo da joj je srce imala je duboku i široku ranu, verovatno načinjenu teškim zapadnjačkim kopljem.
To je ono najjezivije u vezi rusalki - maletene svi mitovi, kao i šture naučne činjenice su se slagale, to su nemrtva stvorenja, bliže zombijima no bilo kojoj razumnoj, toplokrvnoj rasi.
"Žive" da bi morile muškarce i hladnokrvno ubijale sve ženskog roda, kažu neke legende da su im i retke bebe redom mrtvorođene, kasnije mračnim ritualima oživljavane. Alisa nije videla bebe ili rusalke-devojčice nigde.
Druge legende su ih povezivale sa Moranom, govorile o njima kao o kćerima boginje smrti, stražarima njenog kraljevstva...
Kako bilo, seksualna glad ovih stvorenja je nadaleko poznata i zloglasna, a takođe je isto i sa glađu tamnoputog Mbaekwe. Seks sa hladnokrvom rusalkom jeste smrtonosan.
Nastavila je Alisa da posmatra crvenokosu rusalku i mašta o njoj. Njenim ispijeniim dojkama, njenim ožiljcima, buljavim očima, modrim usnama... Nije znala zašto, ali sve joj je teže padala činjenica da baš nikada nije čula neku legendu o homoseksualnu rusalkama.
**********
Trogor je očigledno izgubio zamašnu količinu srebrenjaka, pa se smrknut, psujući masno na jeziku patuljaka, pridružio Alisi u leškarenju na udobnim vrećama mahovine.
"Varaju na kartama, smrde na pokvarenu ribu, a taj njihov čuveni nektar nema ni dvadeset postotaka alkohola u sebi. Nabijem ih sve na kurčinu! Nk'hra dum akr!"
Alisa je, po automatizmu, uspevala da ne zamisli kurčinu dlakavog patuljka, već se obradovala jer je videla Esteru i Ejle kako se vraćaju. Obe mokre do kože. Estera, drevna veštica u svojim dronjcima i ritama, retke, sede kose nije bila neki prizor, ali Ejla... Ejla je bila... Visoka, po navici zauvek naga, prekrivena samo gustim crnim krznom, sada mokrim i slepljenim, dugih nogu i repa koji je ponosno uvek stajao, punih dojki i čudesnog belog ankh znaka tik iznad istih. Znaka koji je zauvek odredio njenu sudbinu. Izabrano dete džungli Pagravaja. Prilazila je ližući svoje ruke i šape, kojima je potom brisala dojke i stomak. Sam ulazak u vodu je za njenu rasu užas, ona je još morala da ode potpuno pod njenu površinu, doduše zaštićena veštičijim činima, ali ipak...
"Smrdim, smrdim, smrdim...", ponavljala je besno.
"Šta je rekla kraljica?", upitao je Trogor.
"Ono što smo i očekivali", ravno je odgovorila Estera, sedajući na goli i hladni kamen. "Jasno je rekla da rusalke ne zanimaju ratovi spoljnog sveta. "Svu krv spraće moćne reke, ptice moćnih krošnji častiće se leševima smrtnika, a smrad truleži nikada neće ni stići do dubokih pećina", izdeklamovala je kučka."
Alisi je bilo čudno da čuje Esteru da se tako izražava. "Ali, rekli ste joj, rekli ste joj o Trećem Carstvu Belih Ljudi, o njihovim cepelinima, parnim mašina, omnikopterima, o njihovim sekirama, o ognju što se diže sa zapada, o njihovim crnim četama, tenkovima... O logorima smrti, o istrebljivanju rasa..."
"Ćuti dete."
"Nije nas u potpunosti odjebala, makar", Ejla napravi pauzu da ispljune grumen dlaka, "Dozvoliće kontrolisani prolaz naših snaga kroz prašumu, doduše neće da čuje za ljude i patuljke."
Trogor je opsovao mater kurvinu i pljunuo. "Moramo obezbediti sklonište za južne trupe odsečena nakon pada Čeličnih Planina!"
"Ne znam... za sada ne želi da čuje o tome, čak i za prelaz ostalih trupa traži dokaz dobr evolje i vernosti. Moramo odraditi tri zadataka da je odobrovoljimo."
"Prvi je", preuzela je Estera, "da ubijemo grupu goblina nešto severnije od pećina."

"Može!", radostan je bio Trogor. Patuljačka mržnja prema goblinima bila je daleko poznata, kao i činjenica da su goblini odavno istrebljeni sa one strane Morave, nekadašnje granice moćnog patuljačkog Ujedinjenog Carstva, čiji iskidani ostaci sve brže gube rat sa belim ljudima.

Alisa je gledala u Esteru, znala je da ovo neće ići lako. Ejla jeste bila vođa grupe, izabrana, najjača, najvišeg nivoa moći, pa ipak mudrost Estere je bila poštovana, a njena mudrost je govorila da...
"Goblini su svesna bića. Ja ih tek tako ubiti neću!"
"Svesni moj kurac!"

"Spisi Velike Biblioteke u Bohemiji jasno govore o eskperimentima činjenim nad njima. Pamte lica, prepoznaju svoj odraz u ogledalu, umeju da broje, imaju rudimentarne oblike umetnosti čak. I na ivicu su izumiranja. ja ubiti goblina neću."
"Nemamo izbora", smrknuta je bila Ejla. "I bez tebe moramo krenuti na njihovu jazbinu. Gde je dođavola Mbaekwe?"
"Evo me!", prilazio je grupi, dok je vezivao vrpcu na tri frtalja dugim, odrpanim pantalonama od lana.
**********

Čučali su iznad jazbine - malena pećina ispred čijeg su ulaza pobodena koplja, u centru utabane zemlje nalazilo se ognjište oko kojeg su se igrala mladunčad goblina. Alisi se okrenuo želudac. Nije želela ovo da počini. Trogor je već izvadio svoju pušku i nanišanio jedinog naoružanog stražara. Moguće je da je većina odraslih mužjaka otišlo u lov. Mbaekwe je stezao svoju veliku toljagu načičkanu ekserima - nije on mrzeo gobiline, na dalekom jugu ni ne žive, ali je bio spreman sve da učini za viši cilj, na posletku, njegov narod najviše pati pod teroro belih ljudi. Ejla je bila nenaoružana po običaju. samo su u trenutku iz njenih šapa izjurile duge, oštre kandže, a u očima sevnuo bljesak divljeg predatora. Pogled koji je Alisu istovremeno plašio i ložio.
Alisa je iz kanija izvadila svoje noževe i napustila grupu, otišla bliže ulazu u jazbinu, napašće sa leđa gobline koji pojure napolje. Čekao se početak okršaja, čekao se znak u vidu pucnja trogorove muskete.
Puška je probila tihi kikot malenih goblina, sačma je pogodila stražara u glavu, pao je kao pokošen. Ejla je odmah skočila visoko i dočekala se na sve četiri među grupom mladunčadi, odmah je počela da ih grabi i baca visoko, maltene crna krv je već šikljala na sve strane. Mbaekwe je teškim korakom stigao  i toljagom dokusuriovao ošamućenu, izgrebanu, krvavu mladunčad goblina. Iz pećine su prvo izlete dve debele ženke goblina, oklembešenih sisa i zelene kože. Alisa je i dalje čekala u zasedi. Jednu ženku je pogodila trgorova musketa, drugoj je Mbaekwe smrskao lobanju, mozak je prsnuo na sve strane. Ejla je jedno mladunče zgrabila i zarila svoje zube u njegov vrat. Nedarasli goblin, negde između detinjstva i zrele dobi, je bio sledeći, Alisa je krenula ka njemu, ali je Trogor ponovo bio brži.
Lak zadatak, pomislila je Alisa. Biće brzo gotovo.
Onda...
Gromoglasni udar. Mbaekwe je ispustio toljagu, zaledio se, da bi se onda srušio na zemlju i počeo da se grči i trese, iskolačenih očiju i sa penom koja je počela da navire iz usta. Iz pećine se pojavila pogrbljena prilika sa velikim štapom u svojim suvim, zelenim rukama. Alisin um je bio u čudu. Goblin-čarobnjak? Nije ni stigla da deluje, već je videla Ejlu u plamenu, njeno divno krzno je gorelo. U mraku besa krenula je na čarobnjaka, vrištala je, već je videla noževe zarivene u njegova leđa...
Neka buka.
Pucketanje u uhu.
Ruka.
Šamar.
Trganje slušalica sa glave.
Još jedan šamar.
"Gasi to sranje!", glas njenog očuha.
On sam je pritisnuo dugme za gašenje računara.
"Vreme je za spavanje", rekao je... dok je vadio svoj mlitav kurac.


0.5

"Kako me ta zamisao mori pišem još i vše. Kidanje duše. U pravu si, jeste nakon pisanja lakše, kao da si se dobro olakšao. Ali nije, dok se ja pitam, to zbog izbacivanja govana, već same duše."
Konobarica je donela još po jedan dupli burbon.
"I još nešto, kada su bogovi cepali starog čoveka na muško i žensko rez nije bio baš idealan. Verujem da je u svakoj duši ostalo malo one druge ili malo vše. Time možemo objasniti i transrodne osobe, zar ne?"
"Kidanje sopstvene duše, kidanje dela ženske duše u tebi... Gospode. Šta na kraju ostane od pisca? Šta smo ti i ja?"


2. Starica

Ciklus njenih filmova na drugom kanalu nacionalne televizje. Gleda iz svoje fotelje, kristalna čaša je odavno na podu, a flaša kvalitetnog, trideset godina starog skoča je u rukama. Čak i viski koji se smatra solidno starim je maltene tri puta mlađi od nje. Svakako lepšeg mirisa - hrastovina je kroz decenije milovanja i dodira ublažila i oplemenila mladi alkohol, obojila tamnom bojom ćilibara, obogatila ukusima i mirisima vanile, suvog voća, cimeta... A, ona? Ona je smrdela samo na smrt.
Gledala je sebe na ekranu velikog LCD televizora. Crno beli film, šezdesete godine prošlog milenijuma. Scena gde je naga u pogužvanom krevetu. Njena plava kosa je sivkasta na ovom snimku, njeno telo je savršeno.
Ona.
Nekadašanja venera, diva, san svakog heteroseksualnog muškarca, inspiracija pesnika, književnika. Reditelj ovog filma joj je godinama nakon svega rekao da, bez obzira na kritike i nagrade, taj film nikada ne bi uspeo bez te njene nage scene. Bio je duboko nesretan zbog toga, bezmalo slomljen, poražen, razočaran, Te večeri je iz sažaljenja vodila ljubav sa njim. Njena lepota ga je na početku vodila i davala snagu, da bi ga na kraju slomila. To je svesno i nesvesno, radosno i neveselo počinila desetinama umetnika.
Plakala je.
Ugasila je televizor.
Sela je za veliko ogledalo, sa brdom šminke za njim. Razgrnula je, pobacala kutije pudera i krema na pod kako bi napravila mesta za flašu i pikslu.Vrhovima drhtavih prstiju dodirivala je zborano lice. U odrazu je videla ogavnu staricu. Kožu je mogla da razvlači poput kondoma ili izduvanog balona. Ruke su se tresle i bile unakažene staračkim pegama. Nasmejala se samo da bi videla taj niz bora oko usana, očiju... Ta odvratna guša namesto nekada prelepog, dugog, tankog vrata. Izvadila je zube iz vilice. POnovo se široko nasmejala. Bezdan među ispijenim usnama koji čak ni ne smrdi. Sterilan poput mrtvačnice.
Pokidala je tanku spavaćicu. Smežurane, otegnute sise. Zabila je nokte u njih. Stiskala je jako. Stiskala kao što su nekada napaljeni muškarci stiskali. Još i jače. Vukla je bradavice. Zarila nokte u njih. Vukla, kidala, uvrtala sve dok krv nije potekla. Makar ima nešto malo krvi u tom suvom telu.
Ustala je, sasvim strgla spavaćicu sa sebe. Njena pička - suva, seda, sa proređenih dlakama. Odvratna.
**********
U besu je razbila je ram sa fotografijom svoje unuke. Mlada glumica, zvezda u usponu, seks simbol, glavna uloga muških vlažnih snova. Mrzela ju je. Kao što je pre dvadeset godina, kada je starost konačno pobedila, mrzela sopstvenu kćer. Mrzela ju je... da bi u trenutku shvatila. Nju tek čeka sve ovo. Bila je mlada i glupa, slepa. Nesvesna. Počela je histerično da se smeje.
**********
Iz natkasne je izvukla samo delić pisama obožavaoca koje je dobijala tokom svih tih godina. Klekla je pored ogromnog i drevnog kovčega. Otvorila ga je. Miris suvog cveća, mahom ruža. Samo delić buketa koje je dobijala. Čuvala je tu. Suvi i mrtvi poput nje. Podigla bi jedan buket, krunio se na svaki dodir, lomio, propadao. Pobacala je pisma u kovčeg. Legla u njega. Sklupčala svoje noge Potegla viski i zapalila cigaretu.


3. Muškarac

Doneli su mu ručak i knjigu.
Ručak je smeo da bira - bio je to pečeni krompir, ovčiji sir, kriška ražanog hleba i ljuta papričica. Ručak je zapravo morao da bira, valjda je to umirivalo savest onima od gore.
Knjigu je isto smeo da bira, ali je izabrao zabranjenu - Gospodar Prstenova. Ta strašna regresivna knjiga o pastoralnim krajolicima, malim hobitima i vilovnjačkim šumama nije bila dovoljno napredna za aktuelnu vlast. Ipak, bio je prijatelj sa urpavnikom zatvora - čudnovat odnos za koji ovde nema mesta, pa mu je urpavnik učinio makar toliko.
Jeo je lagano, naravno da nije u ovoj situaciji imao apetita. Listao je knjigu. Naravno da mu se u ovom momentu nije zaista čitalo.
Bio je savršeno miran, ravnodušan. Nije se plašio... Kažnjen je on odavno.
Dana kada su vlasti procenile da je prešao crtu - uhapšen je. Prvo su sve njegove knjige pred njim spaljene. Sve objavljeno što su mogli u prvi mah da nađu - po ono malo hrabrih knjižara, nešto malo knjiga što je ostalo u bibliotekama, izvađeno iz arhiva i skladšta i najgore nedovršene spise, neobjavljene rukopise, ne proširene sinopsise i scenoslede, koncepte, priče, eseje... sve na gomilu, malo benzina i šibica. Iživljavanje profesionalnih spaljivača knjiga. Prva kazna.
Druga... druga je bila daleko teža. Unutrašnja. Samospoznajna. Te spaljene knjige ničemu vredele nisu. To je ono što ga je slomilo, to shvatanje. Sav njegov rad je bio ništavan. Politički pamfleti, jeftina ideologija, pišanje uz povetarac i borba sa vetrenjačama koje će svakako i smae za koju godinu prestati da se okreću. Niti jedan tiranin nije potrajao, samim tim - niti jedan pisac koji pljuvao tiranina takođe nije potrajao. Uvek je ubeđivao sebe da za pisanje jesu potrebna pre svega muda. Odbacivao je romantične splačine od uši, talentu, intelektu. Na prvo mesto je stavljao muda. Oštricu pera.
Shavatao je sada, na posletku, ipak je bio na dobrom putu. Muda su neophodna. Puna, velika, otegnuta do kolena. Da. Ali potrebna samo za toliko da otvoriš dušu i srce i podaš ih celom svetu. To je prava hrabrost. Hrabrost kakvu nikada nije imao.
Ceo život se borio za slobodu govora, a pritome zaboravio da kaže nešto bitno.
Možda je pomalo sopstvenog oca krivio. "Ne daj se kurvinim sinovima", rekao mu je pred smrt. Nije se dao, sada bi pre rekao da je postao jedan od njih. Dugo već nije iskreno verovao u svoje reči o slobodi i pravu, o istini i pravdi. Samo je uživao u statusu džukele lutalice na periferiji grada, gladnog i propalog.
Nije on patio u svojoj bedi i bolesti, strahu i izopštenosti, on je sve to slavio. Samo mu je krivo što je sve to shvatio, u suprotnom bi i današnji dan slavio. Ponosno koračao. Verujući da čini nešto veliko.
Krompir je bio dobar, sir savršen, papričica baš ljuta, a hleba kao što je njegova baba nekada davno mesila. Samo je jedan zalogaj uzeo, ostatak debele kriške je iskidao na manje parčiće i stavio na prozor sa rešetkama, vrapčići su maletene momentalno sleteli na njega i počeli da se goste.
Ustao je. Pritisnuo dugme koje će javiti stražarima da je spreman.
"Četiri hobita koraknuše preko širokog kamenog praga, i stadoše nepomični trepćući..."


EPILOZI

1.
Alisa nije mogla da spava. Prestala je odavno da plače, prestala je da se trese. Samo je bol osećala. Bolelo ju je među nogama. Ovaj put je ušao i u dupe. Bolela su je ramena. Stomak. Usta u koja je nabijao prste. Obrazi su je pekli, kao i malene dojke.
Ustala je.
Otvorila je prozor.
Sela na njegovu ivicu.
Zamišljala je zmaja kojeg je tako želela da uzjaše u svetu igre "Age of Hate", ali nikada nije stigla do tog dela. Poželela je još jednom da se uloguje samo da napiše nešto drugarima. Trogoru, Mbaekweu, Esteri i posebno Ejli. Nikada ih nije upoznala u stvarnom životu, a žarko je želela.
Neki drugi put. Na nekom drugom serveru.
Zamislila je moćnog zmaja ispred sebe, zamislila je ledene zemlje sa one strane Morave, patuljačke čete, planinske džinove, zamislila je veliku armiju Zapada sa svim svojim čudima na paru, sa svojim zupčanicima i vatrom... samo je skočila na zmaja i poletela...

2.
Mirno je ležala u sanduku prepunom suvog cveća i požutelog papira. Potegla je još jedan gutljaj viskija, ostatak tekućine je posula po sebi i laticama.
Podigla je jedno pismo.
Pročitala smao nasumičan delić:
"Ni ne gledam vaše filmove više. Ne pristajem na to. ne mogu. Oni su tek ključaonica malena kroz koju vas mogu posmatrati. Ne. Kada vas ne mogu imati celu i svakog dana, ne želim ni to malo. Stavite me u tamnicu pre nego u ćeliju sa prozorčićem tek da nazrem lepotu nebeskoga svoda!"
Upalila ga je, a zatim spustila u kovčeg.
Sve je brzo planulo...

3.
Nema ukusnije stvari od cigarete pred streljačkim vodom.

0.
Šta ostaje od pisca na kraju?

IZBEGLICE

Azilanti

Ne, nije to.

Autor se znoji za računarom - vreli je julski dan, paklen sasvim i sama je ta vručinština dovoljna za krepavanje, umno naprezanje u potrazi za adekvatnim naslovom nove priče samo je graška znoja previše. 

Emigranti

Ni ta reč ne odgovara. 

Vrzmaju mu se u glavi te otkucane i obrisane reči, zna i on sam zašto. Novine i vesti su ih prepune, ali zna da nisu adekvatne, nisu prave, nisu istnske. Zna on bolju. Ceo život barata rečima, ponosan na svoj dar, na umeće pisanja i govorništva, a sada mu fali samo jedna, jebena reč. 

Zna on nju dobro. Kao mali ju je stalno slušao. Svi su te ljude sažaljevali. Ti ljudi su bili njegovi drugari u osnovnoj školi, njegove nove komšije smrknutih lica i tužnih očiju, ofucane garderobe i useljavali su se u oronule kuće št pre njih bejaše godinama prazne, napuštene i, kako je tada njegov dečiji um shvatao, prepun aveti. Da, te ljude su nazivali drugačije i saosećali sa njima, onako kako sa azilantima i emigrantima nikako ne saosećaju.

Ospovao je i setio se! Imao je naslov svoje priče!

IZBEGLICE

DETE 1: "Dorljica mala, si joj videla instagram? Kakve slike kači!"
DETE 2: "Užas, užas..." otvaranje vrata, glas, ženski, "Kevo! Izađi napolje, pričam telefonom! Alo!", pauza, "Koji smarači jebote".
DETE 1: "Ne pirčaj mi ništa. Mi i ove godine letujemo u Crnoj Gori. Pre bih ostala da se kuvam u ovom smradu nego ponovo u ono mrtvilo".
DETE 2: "Ma, veruj mi, i Grčka je kurac, ni meni se više ne ide tamo".
DETE 1: "E, čujemo se kasnije na fejsu, idem da vidim ima li šta da se jede".
DETE 2: "Ja ništa jela nisam, hoću da smršam malo, znaš. Čujemo se".
DETE 1: "Ljubim te".
DETE 2: "Lubiiiiim".

Obrenovac, zima, 2014. godine 

Odavno ovaj kraj Srbije ne zna za pravu zimu. Nekada davno, sećale su se još samo sede i poružnele glave staraca, i čitava Sava je znala zalediti, mogao si preći u Srem i pobiti se kao čovek da prečanskom decom. No, baš su tu isti starci grejali reumatične kosti i noge kroz koje je krv teško prolazila grejali pored vrelih radijatora, nacakanih peći i šporeta na čvrsta goriva, a neki, koji su iskusno krali struju, uključivali su i električne grejalice. Bilo je hladno baš kao nekada davno. 

I baš jedan starački par, Jovan i Ilinka, sedeo je u malenoj kuhinji, nedaleko od "smederevca" u kojem je pucketalo suvo drvo od lane i gledao vesti na prvom kanalu nacionalne televiije.

"Grupa azilanata će još u toku noći biti smeštena u napuštene vojne barake nedaleko od Obrenovca. Obezbeđena je hrana i ćebad, kao i lekovi za bolesne. Azilanti bi do daljnjeg trebali ostati tu".

Ilinka je ispuštala karakteristični i često iritantni zvuk, sočno "ts" u seriji od nekoliko, za divno čudo sačuvala je svoje prednje zube, inače neophodne za pomenutu radnju. Verovala je da čovek ne treba da jede slatkiše koje sam nije napravio. Muka oko pravljenja istih fino balansira količinu pojedenih tokom jednog životnog veka. Sreća po njene zube i celokupno zdravlje - Ilinka nije bila baš posebno vredna domaćica. 

Jovan je bio smrknut. Ništa zaista čudno. Bio je to težak čovek čak i pre četrdeset godina. Čovek kojeg je samo Ilinka i tada i sada znala da smekša. Ona i te njene vanilice koje je tako prokleto retko pravila. "Jadni ljudi...", prozborio je, šuškajući pritom - on prednjih zuba nije imao, osim jednog koji je stajao krivo, žut i nikakav, kao spomenik nekadašnjoj lepoti čoveka, tučama sa prečanima i pivskim flašama otvorenih baš zubima. Iskreno, nije baš posebno žalio konkretno te ljude smeđe boje kože i jasno tužnih, crnih očiju. Ne. Žalio je svoga sina koji je odavno otišao u Švedsku da tamo živi, radi i osniva porodicu. Tamo je hladnije nego ovde. Tamo je hladnije nego što je ovde ikada bilo. Iako je znao da je to glupo, roditelj u njemu je svoga sina uvek zamišljao promrzlog i slinavog, baš kakvi su bili ti azilanti. Ispustio je jednu suzu. 

*****

Reporterka jedne beogradske televizije je pod svetlom kamere, pre nego što će biti uživo puštena u program, poslednji put proveravala kosu koju je hladan oštar vetar konstantno mrsio, nervozno i užurbano je povlačila karmin po usnama. 

Kamerman je odbrojavao: "Tri, dva, jedan, idemo".

U slušalicama je čula spikerku iz studija televizije: "Mašo kakva je situcija na licu mesta? Koliko je građana okupljeno?"

Klimnula je glavom. "Meštani se još uvek spontano skupljaju, već sada ih ima par stotina. Ranije večeras su bila određena koškanja sa policijom, ali sada je sve mirno. Složni su u nameri da ostanu na oprezu celu noć i ne dozvole prolaz azilantima. Imamo i jednog od, kako nam se čini, vođa protesta pored nas..."

Vođa protesta.

Nekadašnji "arkanovac". Ratovao je godinama u istočnoj Slavoniji i Bosni. Nekim čudom nakon rata je pokrenuo nekoliko privatnih poslova - kupio je dva kamiona, otvorio kafanu sa striptizom - šuškalo se da zapošljene nesretnice iz Moldavije i Ukrajine nisu baš sasvim samo igračice, i danas je najbogatiji čovek u selu. 

"Mi ne znamo te ljude. Ti ljudi su stranci, druge vere, na kraju i druge boje kože. Sa drugih kontinenata. Iz zemalja u kojima vlada terorizam i šerijatski zakon. Mi ne znamo sa kojim planom oni dolaze ovde i to baš ovde. Na samo par kilometara je elektrana, gigant evropski od kojeg zavisi energetska stabilnost čitave zemlje. Jedan vešt teroristički napad i cela zemlja je u mraku, a i eksplozija može uništiti sve u krugu od pedeset kilometara. Plašimo se za našu decu i žene, tu mogu biti i ratnici, silovatelji... Ne, nećemo dopustiti naseljavanje njih u našem selu. Ja ću ga braniti svojim telom, kao što sam i ranije branio moju zemlju!".

Vođa jedinice.

Devedest i neka godina poršlog veka, neko selo, negde u Bosni. Nebitno. Selo koje nije videlo prvog rata, selo koje nije videlo ni drugog rata. Nemačka čizma baš nikada nije kročila u njega. Ni ustaška, ni balijska, ni čizma četnika, ni partizana. Nije to ni selo, već desetak kuća nemarno rasejanih po zapadnoj strani nekog brda. Nisu to ni kuće, već trošni i skromni kućerci. Sve ukupno više svinja i ovaca nego stanovnika, a čak je i broj stoke krajnje skroman. Po blejanju ovaca poznavao si muslimanske kuće, po smradu svinja srpske. Meštani znaju - proće i ovaj rat, obiće ih kao i svaki, a oni će i posle njega ostati komšije. Nisu se mrzeli pre dve godine, ne mrze se sada, neće se mrzeti ni kroz dve godine kada sve opet u ostatku bosne bude isto - kada uvide da ne mogu sada istrebiti jedni druge, pa ostave to za neki drugi put. Pedesetak seljaka čuva svoj mir baš kao i u svakom ratu ranije. 

Vođa odreda arkanovaca koji su sasvim slučajno prolazili kroz mirno selo... odvojili su se od veće čete, nebitno je to sada, prolazili su kroz selo. Zloglasni arkanovci. Zloglasni i među srpskim življem. Vođa i još njih desetak.

Rez.

Preskakanje nekoliko sata terora, otimanja ono malo skrivenih dragocenosti u zlatu i novcu, silovanja i zlostavljanja.

Tuce žena umotanih u marame i nedorasle, uplakane dece napušta selo. Ne osvrću se. Zašto bi? Njihovi domovi su u plamenu. Njihovi muškarci se još uvek hlade. Arkanovci odlaze svojim putem ostavljajući sada čisto i slobodno srpsko selo.

Rez.

Preskaknje nekoliko dana straha.

U čisto i slobodno srpsko selo ulazi grupa mudžahedina poslata da se osveti. Kalašnjikovi i nožekanje u rukama. Svinje ubijaju mecima, ljude kolju, odsecaju glave.

Nikoga ne puštaju živog. 

Selo ostaje pusto. I mirno.

*****

Luka je bio zavaljen u razvaljeni kauč u denvnoj sobi male kuće. Bilo je jako toplo, skinuo se u gaće i podmajicu. Roditelji su otišli na taj protest, a mlađi brat jebe neku ribu u njihovoj zajedničkoj sobi.
Pušio je duvan kuvan u ulju kanabisa - solidno ga je radio, a uopšte nije smrdeo na vutru. Genijalština.
Na televiziji je išla emisija o protestu, azilantima i tim sranjima.
Misli su mu lutale i njihalei vijorili se u oblacima dima. Danima je bio sjeban, na ivici depresije. Dobio je otkaz pre mesec dana, ništa drugo nije našao da radi, nije se mnogo ni potrudio, ruku na srce. Devojka u koju je bio zaljubljen našla je nekog bilmeza. Dok je on svirao kurcu, radio na poslu koji mrzi, duvao, čitao knjige i gledao francuske filmove iz šezdesetih godina prošlog veka - ona je našla jebača. Nije ga čekala, baš čudno. Na poslu su ga uhvatili da spava i najurili. Duguju mu dve plate i ko zna kada će mu ih dati. Diploma fakulteta bi mogla lagano da mu služi kao podloga za miša dok igra Kaunter strajk. Na poslu je ostao da rai jedna jebeni šipac. Musliman.
Smotano sranje je ga je obično smirivalo, zato ga je jebeno i pušio. Sada kao da je samo nabijalo tenziju, bes i na posletku agresivnost.
Sa još uvek nedovršenom spravom, ustao je, ostavio upaljen televizor, otišao do garaže. Poneo dva balona goriva - ćale mu je radio kao vozač autobusa, naravno da je krao koliko je mogao i posle prodavao.
REZ
U tim barakama se igrao još kao mali, devedeset i šeste, sedme... devedeset devete tu je nagovarao devojčicu tri godine mlađu od njega da mu pokaže pičkicu. Čak ju je i poljubio tada. Posle je na to sećanje beskrajno zlostavljao samog sebe. Znao da je policija na glavnim ulazima, ali on jeznao, sećao se, svake rupe u staroj ogradi. Rupe u Srbiji su konstanta. Sve se menja - granice, ime države, vlast, ali rupe ostaju. Mogu samo još vežće postati. Tako je i bilo - telo nagojeno od vutre i lenstvovanja prošlo je tamo gde se nekada dete od desetak godina provlačilo.
Polio je zidove dve drvene barake, zapalio cigaretu, povukao nekoliko dimova i bacio opušak. Sve je vrlo brzo buknulo. Ništa se nije desilo. setio se emisije koju je nedavno gledao, možda je to bilo i juče, nije bio siguran. Žar ne može da zapali gorivo. Izvadio je pakovanje rizli, zapalio ga i bacio u baricu goriva. Sve je brzo buknulo.
Azilanti tu noćas definitnvo neće spavati.
REZ
Negde u Republici Srpskoj, dvesta hiljada duša duga izbeglička kolona krajiških Srba, avgust 1995. godine.
Luka na prikolici traktora IMT 533. U pocepanim, belim klompama i čarapama koje čak nisu ni iz istog para. Pored brata, majke i oca, tu su  prve komšije. Čini se da ga strah konačno popušta.
Slika - preplašene majke koja ga grabi i podiže i viče kako su sutaše blizu sela, kako se sav narod digao da beži u Srbiju, kako idu i oni odmah - moriće ga do kraja života, ali sada ipak oseća olakšanje, nešto mu govori da je najgore prošlo.
Stariji komšija mu nudi tabakeru sa smotanim duvanom. Pruža ruku, ali onda se seti da pogleda oca. Smrknut čovek klima glavom. Luka grabi cagaretu i nevešto je pali. Prva u njegovom životu.


Obrenovac, proleće, 2014. godine 

Jovan i Ilinka su bili evakuisani, baš kao i čitavo njihovo selo. Kiša. Kolubara. Bujica. Visoka i moćna Sava. Sve se skupilo i spektakularno izlilo. Za samo jedno jutro gde je bio grad sa obližnjim selima nastalo je mutno i smrdljivo jezero. Govna, đubre, mrtvi psi, živina i stoka plutali su ulicama, tamo gde su nervozno gmizali automobili sada jure čamci u očajničkoj trci sa vremenom, u misiji evakuisanja preostalih, zarobljenih civila.
Jovan i ilinka su bili na onoj strani Save. Među prečanima. U sportskoj hali. Među prečanima sa kojima se Jovan pre pola veka onako sočno tukao. Oni za njega mađari, on za njih turčin i vazda tako. Neka mlada devojka, lepog, krupnog lica i širokog osmeha - podsetila ga je baš na Ilinku koju je oženio, ne na ovu pored koje je venuo i umirao lagano - mu je donela kafu. Klimnuo je glavom i bezubo se osmehnuo u znak zahvalnosti.
Nedaleko od njih baš onaj Vođa protesta je nervozno šetao u krug, naizmenično telefonirao i proklinjao Boga pitajući se zašto nema pravde na ovom svetu.

*****

Autor je sedeo u parkiću kod Glavne autobuske stanice, čekao svoju ljubav i pušio jednu od poslednjih cigareta - ostaviće ih, ubeđivao je sebe. Gledao je decu kako se igraju.

DETE 3: *nerazgovetna  galama* (šutnulo je plastičnu flašu "koka kole" od pola litre)

DETE 4: *nerazgovetna galama i smeh* (primilo je flašicu, krenulo napred, napravilo vešt dribling i hitnulo loptu u zamišljeni gol)

DETE 3: *nerazgovetno viče, pljuje i maše rukama*

DETE 4: *više i ono na tom stranom jeziku, jeziku Sirije, Libije ili neke treće daleke zemlje*

DETE 3: (uzima flašicu i nastavlja igru)

*****

Autor je prezadovoljan pričom. Neka sam im rekao, mislio je, stoka bezosećajna, sebična. I dopašće se njegovoj publici. On. Osvedočeni borac za prava ugroženih. 

Sledeća je priča o pravima gej populacije ili roma. Gostovanje u emisiji gde će takođe da se bori za prava manjina. I prava životinja. 

Razmišljao je autor dok je prolazio zakrčenom ulicom u centru grada, ne primećujući prosjake i izbeglice oko sebe.

Repeticium Est Mater...

Čovek i pas


Kopao je raku.
Julski dan, vrelina, travnjak okićen maslačcima, nedaleko crvene rućže u punom cvatu, bosonogi čovek go do pasa, znojav i lepljiv i... lešina pored njega. Čudio se i grozio se - već je smrdela. Uginula je noćas i već je neopisivo, jebeno srmdela! Govna i bakterije u crevima, nesvarena hrana, zgrušana krv, meso je već iznutra trulilo i raspadalo se. I muve. Jebene muve već su zujale oko telesine.
U besu je zamahnuo lopatom da ih rastera. Jedino je uspeo udariti svog mrtvog psa. Haskija po imenu Marsel. Noćas otrovanog. Pljunuo je, seo na travu i zapalio cigaretu.
Znao je da je bes najjalovija emocija od svih. Bes, kao takav, je impotentan, on baš ništa nažao ne čini osobi na koju ste besni, već izjeda samo vas same. Gnev je ništa no maligni tumor duše. Znao je to, razumeo, pa ipak je bio besan. Lagao je sebe da bi ubio smrada koji mu je otrovao psa, iako to naravno ne bi učinio. Odavno živi tako da pokušava mrava ne zgaziti - čak mu je prokletih komaraca žao. A, i zar ne bi trebalo biti? Na kraju krajeva, to je samo par kapi naše krvi i malo svraba, a njima mnog znači, zar ne? Zajebi to, sada je bio besan!
Repeticium. Pljunuo je, seo na travu i zapalio cigaretu. 

Dok je odsutno prinosio cigaretu usnama, sećanja su navirala. dan kada ga je kupio, zajedno sa bivšom devojkom. - Možda je svet krenuo naopako kada su ljudi počeli da prodaju i kupuju bića koja su smatrala za svoje najvernije prijetelje? - Višesatne muke oko imena trajale su sve dok im oči nisu nekako sučajno i sinhrono pale na komplet "U potrazi za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta. Kupanje štenca. Sušenje krzna fenom, njegova upornost da se što pre uprlja ponovo - u pesku, blatu, govnima. Dan kada je, osetivši eku komšijsku kuju u teranju, supeo da pobegne iz dvorišta i jutra kada se vratio krvav i iskidan...
Čekaj, stani, zajebi. Prestani sa patetisnajem. Probaj ponovo.

Repeticium. Pljunuo je, seo na travu i zapalio cigaretu. Duboko je udisao svaki dim, uma sasvim otupelog. Ništa. Praznina. Gotovo da je osetio sive ćelije kako odumiru, gase se jedna po jedna poput jeftinih, kineskih božićnih sijalica. Bacio je opušak u raku i nastavio da kopa.
Znoj mu je upadao u oči, muve su počele i oko njega da se vrzmaju... Procenio je da je dovoljno duboko. zavukao je lopatu pod lešinu, podigao malo, prevrnuo je par puta i na kraju nogom ugurao u rupu. Na brzinu je zatrpao rupu koja se nalazila ispod jedne od njegovih višanja - sa godinama postajalo mu je to omiljeno voće, iako ga zapravo uopšte voleo nije. Par puta je lopatom utabao zemlju iz koje su se migoljile gliste, jednu je namerno precepio na pola. Pokidani delovi jednog bića su se isprva migoljili, uvijali, približavali, no ono što je pokidano jedno više nikada biti neće. Na kraju su dve polovine počele da se udaljavaju jedan od druge.
Bes i prečesto omaši svoju metu.
Bez izgovorene reči - sa psom nije pričao ni dok je bio živ. Zašto bi, aman, pričao sa nekim ko ne razume? Zašto bi pričao sa nekim koje, uz to, još i mrtav i metar duboko pod zemljom? ne, sa psom je komunicirao na sasvim drugačije, dubljem, nivou, pita se čak da li bi ikada mogao tako sa čovekom? Bez i jedne reči, a da opet sve razume i zna? Nije verovao, iako je shvatao da bi to bilo prelepo.
Sledeća i poslednja misao pre nego što je ušao u kuću: "Nikada više neću nabaviti psa!"

Ubacivanje magijskog realizma za kraj:
Leto će proći, jesen, nikad kraća, takođe, zima koja nije ni nalik zimama njegovog detinjstva će proleteti i nakon nje doće proleće. Maslačci i bele rade ponovo će okititi travnjak, a višja pod kojom je zakopan Marsel procvetaće... te godine i svake sledeće, dok se konačno i ona ne osuši i ne umre, cvet neće biti čisto, devičanski beo, već u korenu latica tamno crvene boje krvi.



Čovek i internet


Početak

Hvala za add

ajde brzo

brzo

brzo

omiljeni žanr igrica?

ahaha

ne znamm

fps možda

tebi?

ne volim fps

možda neki do jaja atmosferični

dobra priča

stalker, hl zonfić

inače rpg, 4x simulacije, tako...

njahh

ja i onako najviše pikam lol

uvek sam kapirao da se cure igraju samo zbog

vručih 

gejmera poput mene

xD

hahaha

m'da!

daj sliku

da vidimo tu vručinu

:D

ja sam jako zao čovek

zadojen ničeovom filozofijom

i kroulijevom ideologijom

niš ne radim bez

ne očekujući neku korist

ničeeeeeeeee <3

:D

šta si čitala od njega?

sveeee mmmm aaa

a i bila sam u nekoj sekti

inspirisanoj kroulijevim učenjima XD

jedva glavu izvukoh hahaha

susrte dve zle osobe

dakle slika za sliku?

može

aj ti prvi

narkomanski podočnjaci ftw

hahah xd

jaooooooj

kakve očii

kako si nekako... dobroćudan.

i osmeh :O 

:3

joj sad si me provalila

ne koljem device po grobljima i ne davim mačiće

saćeš me blokiraš

neću

još uvek

ček da te vidim golog.

hm...

daj sliku, kujo!

jbte

tvoje oči :O

kao neka hentai mamikurka si

hahahaha

ok

shvatam to kao neku vrstu komplimenta

valjda.

inače, ne koljem ni ja mačiće

obožavam ih

ne pričaj mi niš o mačkama

ni sam ne znam koliko ih imama

haha,

koliko

otprilike?

dve stalne

jedna povremena

jedan mačor koji se tu mota

sad još februar

pa ih još jedno desetak saleće

za koji mesec pet mačića

MINIMUM

ih :3

sa druge stra

ljude, sa posebnim akcentom na djevice, već...

3:)

ne njušim ja device neš

jebeš to

kreni stani kreni stani

polako aj može brži stani kreni aj polako

čekaj

mrš u pičku materinu

ja sam 

djeva

još uvek 

:3

on di adr hend

baš je lijepo naći devu

kaoo neka tabula rasa

pa je oblikovati, naučiti

stvriti od nje boginju seksa po sopstvenom ukusu.

XD

hahaha

mada sumnjam ja da si baš devica

paaa

ja samo sa ženama

a?

ozbiljno?

haha

aj ćao.

hahah

što si takav?

plašiš se da sam imala više devojaka od tebe?

ha!

ne

sve do sada

sada već pomalo,da

koliko?

:)

bolje da ti pričam šta sve

dve devojke

gooole

u krevetu

rade

a?

uhuhu

može

hoho

pričaj!

*****

Dan petnaesti

dobroo jutrooo <3

sanjala sam te

:3

bro jutro

lepo je, sija sunce ovde

kako si me sanjala? :o

hmmm hm hm

ne znam

možda bude previše za tebe

znaš i sam da imaš slabo srce

;p

preživeću te mala

čekaj samo da skuvam kafu

ti beše ogavno slatku sa mlekom?

danas pijemo gorku!

aj, može

:3

ne znam kako ćemo sa mojom duvanskom adikcijom i 

tvojom alergijom

evo već treća, a oči otvorih pre pola sata

nemaš frkice

i onako ćeš crće od raka

vrlo brzo

da

<3

aj pričaj san

aaa a a aa

između ostalog sanjah

kako ti

ližem jaja

ahahaha

i kako me vučeš za kosu

i nabijaš glavu na kurac

i gledaš me tim svojim očima

uf

ahah

hohhooh

to baš liči na mene

XD

mada ja bih ti baš svašta radio

šta bi mi radio?

ležala bi na leđima

prvo bih ti sisao palac na desnoj nozi

ljubio unutrađšnju stranu lista

lizao vrhom jezika unutrašnju stranu kolena

tamo gde je koža tanka i nežna

ježila bi se od toga sasvim lagano

krenuo gore uz butine

i taman kad bih blizu pičke
(znaš kada nađem pravu reč za "pičku",
koja će sadržati svu magiju i toplinu, prestaću d apišem.
to je moj živtni cilj)
*životni

ne seri

pričaj dalje

nego
krenuo gore uz butine 

prestao

poleteo do tvog lica

usana 

poljubio bih te, dugo

bi trajalo

moj jezik duboko u tvojim ustima

tvoj u mojim

vrhom jezika bi prešla preko mojih zuba

joj 

:3

ugrzila bi mi donju usnu

pustila krv

osetila njenu ukus

grickao bih ti vrati i uho

samim vrhom jezika lagano lizao

rame, niz ruku

sve do šake

grizao bih kožu između tvojih prstiju

drugi ruku bih spustio ispod tvoje dojke i uhvatio je od dole,

 podižući je, stiskajući je samo malo jače

uf...

lizao bih i sisao tvoje bradavice

već tvrde

niz stomak

pupak i mesto na njemu gde si imala pirsing

ožiljak od operacije,crtao bih prstima po stomako sazvežđa

orion

rigel bi se našao tik iznad venerinog brega

zabio bih glavu među tvoje noge

bila bi uveliko vlažna

depilirana savršeno

lizao bih

prstima dodirivao usmine i anus

lizao bih

ne bih žurio

moja leva i tvoja desna ruka bi bile isprepletene

tvoji prsti zabodeni u moj dlan

po stisku bih osetio da si blizu vrhunca

usporio bih

zastao sasvim

tako nekoliko puta

sve do ekpslozije, vrhunca, 

do zarivanja tvojih noktiju u mene, do čupanja moje kose

do grča, stiska tvojih butina

dođavola

ponovo sam vlažna!

dođi ovamo, brzo, što pre!

*****

Dan dvadeseti

Šta je za tebe sreća?

Ne znam...

ne znam prvo da li sam ikada bila

zaista

srećna.

Sreća je osećanje koje još nisam 

upoznala

haha

:/

Logičnim zaključivanjem

sreća sam ja?

:D

Možda, možda...

Za mene je to spoj svega

baš neka prejaka emocija

na tromeđi

nečeg lepog, gerenalno lepog
*generalno

užasavajućeg straha

i potpune tuge

sve to nekako

pomešano.

taj momenat je momenat sreće i pravog života.

sreća kao pijanstvo

taj momenat predivan

koji plaćamo sa dva dana užasnog mamurluka.

kunemo se da više nikad nećemo,

ali zapravo samo čekamo novo.

*****

Dan dvadeset i prvi

:)

tri random činjenice o tebi?

am am am

nevinost sam izgubio

uz

pantera semeteri gejt haha

preduag pesma za mušku djevicu, btw

muzički albumi su mi poslagani po 

datumu kupovine, a mp3 u folderima po godinama i žanrovima

treća... verujem u boga

tiiiiiiii?

celokupan veš menjam na mesec dana

posedujem dragunov snajper

znam "stepskog vuka" maltene napamet :D
neeeeeego
veruješ u boga? :O
šta je za tebe bog?

ufff

ja verujem u ono što

mogu

videti, dodirnuti, osetiti

hm

mene ne možeš

videti dodirnuti osetiti

veruješ li u mene?

*****

Dan trideseti

Nisam jebeno spavao celu nnoć

mislio sam na tebe

sanjao te

budio s ena svakih pola sata sa kurcem tvrdim ko kamen

negde u polusnu sam se i mahnito

agresivno

trljao o krevet

toliko da me je glavić boleo

koji kurac

ouu fakkk!

tvoja mama me je dodala!

ahahhahahaha

okeeeeee

nemoj nikada da pominješ moju mamu 

nakon što ja pomenem moj...

hahaha

ja je ne mogu prihvatiti

XD

pa i nemoj

i ja ću je blokiram

XD

šta si joj uopšte pričao?

:D

baš ništa

ahaha

:'(

sigurno je slučajno

al svakako je ne rpihvataj

ima da te prosi umesto mene XD
*prihvataj

pta šta fali?

a?

a?

šta bi ti falilo?

i smaral bi te za unučiće

xD

ja volim đecu

<3

napravili bi joj minimum jedanaest unuka

ceo fudbalski klub

ZNA SE KOJI!

crno-beli, naravno!

ne!

zevzdaa <3

da nije mmnogo jedanaest?

ma jok

možda će biti tiješko smisliti

tolika imena

ali evo za početak

jaroslav

hahah

može

<3

gde bi živeli?

ne znammm

negde gde je lijepo i sunčano

neee

alergična sam na sunce

odmah mi šiklja krv iz nsa

:/

pa gde onda?

može irska?

ajmo u irsku!

nije mi to baš među prvih dvadeset destinacija

al može

<33

imali bi malu kuću

u onim njihvim brdima

i dva konjaaa

i iz snajpera bi pucali na ljude

<3

ti bi pucala na ljude

ja bi ih previjao i lečio

XD

pičko <3

:3

zašto si postao takva

bitnost

zašto?

isto bih pitao tebe

ne znam koji je ovo kurac

al je dobar kurac

lep

ahahah

ono ranije pitanje

odgovor je možda...

sreća je kurac?

:D

*****

Dan trideset prvi

nema te...

čudno je.

*****

Dan trideset drugi

šta je sa tobom?

*****

Dan trideset treći

Izvini

nisam ja za ovo

ne smijem.

Ne možete odgovoriti na ovu konverzaciju.

Samo je deaktivirao fejsbuk nalog i ustao od kompjutera.

Dramatizuj to jebeno.

Deaktivirao je fejsbuk nalog, ustao i kada je bio na vratima sobe, sa idejom da uzjaše bicikl ili stane na skejt, pusti kroz slušalice neki metal ili rep i vozi celu noć, vratio se do stola, podigao je monitor, čupajući kablove, bacio ga preko sobe, uzeo tastaturu i slomio je o ivicu stola. "Nikada više ništa preko interneta!" Tasteri su se razleteli po podu. Da je obratio pažnju video bi da formiraju rečenicu...

Sreća j kurc.

Čovek i devojka

Dok se nalazio među policama jednog od beogradskih erotik šopova. smatrao je sebe za najvećeg perverznjaka na svetu. Znao je da laska sebi, da to što pojedini umovi sprovode u delo, on ne može ni zamisliti, pa ipak, lepo je tako nešto misliti o sebi. Makar je njemu to bilo lepo i važno.

No, nikada ga nije posebno zanimalo da se devojke koje jebe smenjuju kao na pokretnoj traci neke užasne fabrike. Nije u tome video niti draž, niti iskrenu perverziju, samim tim ni pravu slobodu.

Cilj je bio naći dovoljno ludu da sa njim, zajedno, pomera granice svoje zone komfora, njegove zone komfora i sveopšte ljudske linije zdravog razuma i ukusa.

Nije se, avaj, te večeri osećao posebno kreativno. Ili je šop bio bedan. Prokleta država lažnog morala i turbo-pravoslavlja. Da se ne lažemo, i da ne budemo politčki korektni, ne samo pravoslavlja - turbo-islam, takođe. Regija se menja, religija se menja, princip je isti, glupost je jaka. Na ulicama, generalno u javnosti, bogobojažljivost, na splavovima hramovi bluda i primitivnog nemorala, oslobođenog smisla i... pa, slobode. Na ulicama devojke koje se krste pored hramova, devojke uvijene u one marame. U klubovima pička po ceni dva šarena pića. Dosadna pička, uglavnom.

Sa police je uzeo veliki, crni strap-on sa belim, reljefnim kosturskim glavama, stavio u korpu u kojoj su se već nalazile svakodnevne potrepštine - lubrikant na bazi vode, nekoliko kutija kondoma... 

On je svoju srodnu dušu našao. Ludu, perverznu, slobodnu. Sa njom je mogao baš sve. I, na kraju dana, čak i ako ga je bolelo čitavo telo ili samo analni otvor, jeste bio srećan.

Platio je na kasi, uzeo račun i pojurio kući.

Ranije je završio sa poslom, iznenadiće je.

*****

Kroz slušalice je pičio neki avangardni blek metal. Vrata stana - otključana. Nema je u dnevnoj sobi, nema je u kupatilu. Ne gasi muziku. Bubnjevi mlate, pevač se dernja, čuje se saksofon škripavi i nervozni. Otvara vrata spavaće sobe... 

Ona na krevetu, na sve četiri. Jedan lik stoji pored ivice kreveta i kara je sa leđa, drugi je zavaljen u njegovom jastuku dok mu ona... dudla kurčinu.

Samo je izašao iz sobe, zalupivši vrata.

Dramatizuj jebeno!

Ne, samo je izašao. Spustio se do reke, do svoje... oh, njihove, klupe, pojačao muziku i posmatrao nadošlu i tromu Savu.  

Došla je i na, nekih desetak minuta kasnije. Da li su prvo završili šta su imali? Je li makar oprala zube? Je l' joj po gaćama urpavo curi seme onog prokletnika?

Pogledao ju je, vadeći slušalice iz ušiju.

"Nisam ljut", počeo je, "samo sam, znaš, razočaran", završio je.

"Ja..."

"Ti večeras nećeš biti u stanu. Samo idi."

"Ja..."

"Ti si samo trebala jebeno da kažeš da ti je to potrebno, ne bih se bunio... Idi."

Kad se vratio u stan, legao u onaj isti krevet... "Nikada više, nikada više!"

Tri čoveka i kafana

"Ne možete sa psom u kafanu, gospodine.", rekla je konobarica prijatnog glasa.

"Šta sada? Da štene izbacim na ulicu?"

"Dobro, ali samo ovaj put. Da znate za ubuduće."

"Drolja." rekao je drugi čovek, sav smrknut.

"Nisu sve žene drolje. Nego ti drolje uvek biraš, znaš."

"Jebi se."

"Opet si kupio psa?"

"Jebiga."

"Vidim da si i ti ponovo aktivirao fejsbuk?"

"Jebiga."
"Je l se javljala ona?"
"Nije."
"Jebiga."

*****

Posle desetak tura... negde pred fajront. Onaj smrknuti čovek više nije bio toliko smrknut. Poluzatvorenim očima gledao je onu istu konobaricu, Stajala je pored šanka i sa flašom piva simulirala oralni seks ili se makar tako njemu činilo. 

"Jebote, pa slatka je skroz!", viknuo je.

"Još jednu turu!"

Tri čoveka i jutro posle

Dok je štene - koje je nazvao Marsel, jer nije znao bolje ime za psa - lajalo bez prestanka, njemu je glava pucala. Nikada, nikada više neću piti. 

*****

Dok je kucao poruike po novoj tastaturi, glava ga je otkidala. usne su mu, bez obzira na količinu unešene vode, limunade i jogurta, bile suve. Nikada, nikada više neću piti!

*****

Treći se probudio baš u onom istom krevetu. Probudio se pored devojke čije ime nije znao. Užasno ga je bolela glava i mućila gorušica. Malo je falilo da se po njoj ispovraća. To je valjda ona konobarica? Nikada, nikada više neću piti.