SS Divizije (O seksu i smrti)

Plakala je

Plakala je nakon što je sve bilo svršeno.

 Često je plakala. Nekada, ubeđivao sam sebe, plač je dolazio kao posledica sveprožimajućeg orgazma, cunamija osećanja sreće i ushićenosti koji juri ka najzabačenijoj ćeliji njenog tela. Uragan doživljenog koji šiba svaki delić njenog tela; iskrzani pramen kose, upozoravajuće veliki mladež, nežnu kožu na unutrašnjoj strani kolena. Kida i uništava ćeliju čija je smrt nastupila. U navali života ona se odvaja od tela, od bele puti i u vidu praha pada na pogužvanu posteljinu.

 Većinu puta je to, bez sumnje, bio samo plač stida i kajanja. Nije to tako retko. Sam se, ponekad, gadim sebe posle jebačine. Zašto je tako? 

Dok svet izgrađen oko nas, u nama i među nama u proteklih sat i nešto vremena spektakularno implodira u prah i ništavilo, dok  među nama nanovo ostaje samo besmisao situacije, drhtavim rukama poseže ka paklici cigareta, vadi jedan štapić nežng otrova. Ne može upaliti. Uzimam joj upaljač iz ruke. Plamen. Prislanja vrh cigarete na njega. “Hvala.”

Nikotin je smiruje. Spušta glavu na veliki perjani jastuk. 

Sledeća scena.

Grlim je, s leđa. Njen srednji prst dugog nokta grebe ožiljak na mojoj podlaktica. Dodir. Mrtva koža opada. Prašina.

Svakim danm se rađamo i umiremo. Ćelije u nama, makar. No, nažalost, nismo izgleda samo zbir svojih delova. Prevedite prethodnu rečenicu na engleski, dobra je fraza, na srpskom je rogobatan. Kada smo bili mali razredom su kružile fotografije golih žena iz nekih jeftinih časopisa. Bio sam taj sa dovoljno hrabrosti da ih kupim. Kao i prvo pivo. Kao i prvi vinjak. Kao i prve kondome. Samo da vidimo šta je to. Manje-više. Kopirali su te slike u nedogled. Drugovi budući, drugovi bivši, pamtite me po zlu. Ulepljivali svojim još uvek vodnjikavim semenom. Detalji su netsajali, lepota ženskog tela je bledela, krzala se, nestajala svakom novom kopijom. Telo podamnom nije starije od desetak godina, strogo gledano. Sve su to nove ćelije. Ali sena samo starog, odavno nestalog originala. 

Pitanje gledanja na svet. Ugla. Osećaja. Uvek se na to svodi. Optimizam i... realistično posmatranje sveta. Možete misliti kako niti jedan deovaše tela - osim valjda mozga i možda nekog organa još, ne znam - nije stariji od par godina, da se ćelije stalno obnavljaju. Istina je... vi ste odavno umrli, vi ste samo bedna kopija sebe. 

Žena podamnom je deseta, stota, hiljadita kopija sebe. Njena koža nije elastična kao nekada, zadnjica na kojoj leži moj smežurani kurac je mlohava, njena mala dojka beživotno se razliva u mojoj malenoj šaci. 

Ne gadim se ja sebe, već nje. 

Pa, ipak... možda i ništa do bednog zbira materije nema. Zar je takav pogled na svet toliko težak, odbojan ljudima? Zar nismo u tom slučaju drevni i većni? Zar svaki naš delić nije ništa do zvezdani prah i zvedzani parh će ponovo biti? Zar neće naša voda, naša krva ne kraju pothraniti životinje i biljke? Ispariti. Visoko, visoko. Zar nećemo tada leteti? Zar nećemo pasti nazad na tlo, u obliku vode pročišćene od svekog otrova? Zar nećemo biti pljusak, letnji, topli, iznenadni i silovit što pada mladoj, zategnutoj, jebozovnoj devojci koja je baš tog jutra grudnjak ostavila kući? 

Da, hoćemo. Ali ne teši nas posebno.

Ostaje problem. 

Prekid svesti.

Mi nismo zbir. Matematički skup.

Shvatam.

Gadim se i plašim tela pokraj sebe, tela koje grlim, tela u kome sam do malopre bio. Ali nisam ni vodio ljubav sa telom. Telo je gotovo pa abitno. Telo je medijum. Konekcija. Staza. 

Shvatam?

To je odjek sećanja, varljivo sećanje na sećanje. Sada zapisano sa nadom da će mi obezbediti hleb i viski. Znam da nesiguran muškarac nakon seksa pita sebe: “Kakav sam bio?”, znam da onaj što misli: “Pokidah je od kurčine”, jeste najnesigurniji u sebe i sasvim toga nesvestan. Ne znam da li i jedan misli o smrti.

*****

Moj izdavač je sa licem sklopljenim u preterano nežnu, dušebrižnu grimasu prevrtao raskupusani rukopis svojim dlakavim ručerdama. “Fino je ovo... Ne znam samo zašto žanrvsak knjiga, čemu to nakon one prve?”

Sledgnuo sam ramenima. Pitao me je to već desetak puta. “Pisalo mi se to.”

Uzdahnuo je. “Dobro, epska fantastika popularno je to sada. Do kurca, danas možeš i gov no pordati, ali... tematika? ne znam. Glavni junak. Neće to ljudi danas da čitaju, bajkovito, ušukano i pravedna junačina. Žele mrak, lopove, bitange, ubice, antiheroje..."

Bilo mi je muka od njegovih reči, njegovog poimanja mog dela. Ne kukam, ne žalim se. Daješ sebe, cediš suvu drenovinu i njezinim sokom zapisuješ reči. Režeš presahle vene. Povraćaš svoju dušu na zamišljen komad hartije. Bljuješ ručak, nesvarene trodone i pola litre viskija po monitoru. Znaš da si to ti i da si zauvek sam. Nije to tirada kvazi-umetnika, pretencioznog i bednog. To je tako. Čovek nije napravljen da bi razumeo drugog čoveka. Pisanje kao zanat, pisanje kao samopromocija, pisanje kao takvo je besmisleno. Ja samo pišem da bih mogao zaspati mirne i prazne glave. Vtatiti s estanju blagoslovenog intelektualnog ništavila. Tabula rasa. Prazan um je srećan um. Izbaciti redove, pasuse, stranice ideja, reči, rečenica. Nije to intelektualni rad, to je nužda, fiziološka, poput kenjanja. Dobro. Priznajem. I način da se kupi viski.

Svaki tren življenja bi trebao biti umetnost. Jebiga sada, pokušavam pet minuta nategnuti i podići proces izbacivanja fekalija iz sopstvenog tela na nivo umetnosti. Ne ide, naravno. Masturbacija. Osim ukoliko niste balvan, prostak i bezidejni mulac - to je umetnost i potreba. Ništa manje od pisanja. Isto je to. Redosled. Tišina. Misao. Dosada. Početak. Atmosfera. Ideja. Mašta. Ubrzavanje. Završnica. 

Pa, opet, kada neko ko je plaćen da razume i prepozna - maši baš toliko? Izdavač. Jebiga. Ustajem, nervozno, iznervirano, na ivici i onako tankih nerava, otimam rukopis iz njegovih ruku. Spaliću, baciti u Dunav, sukcesivno kidati stranu po stranu i brisati bulju njime, ali ga njegove šake više neće dodirivati. 

"Nemoj, polako, imaš li neke druge ideje? Nešto nalik onom starom. To je bilo dobro. To je išlo. Zašto menjati?"
Zašto menjati?

Nešto staro. Već viđen. Provereno. Derivatno, a opet dovljno originalno. Još istog - ponovo prevedite na engleski - ali na drugačiji način. Knjige kao polica sa čipsevima u super marketima. Hiljadu ukus,a svi podjednako veštački i štetni. "Imam neki istrijski roman, ali to mi se ne piše sada. Imam... priču o muškarcu koji vara svoju ženu sa CENZURISANO POSLOVNA TAJNA"

"Odlično! To tražim od tebe. Brav. Je l' to nešto po istinitim događajima, iz tvog života? Deluje tako, liči na tebe", nasmejao se.

"Nije, sasvim je izmišljeno." Neću dati sebe za petsto-šesto dinara. 

"Dobro, ubaci da jeste, tu i tamo, nagovesti, ta sranja se bolje prodaju."

*****

Ponovo smo se pojebali. 

Seks sa njom nije bio trka, nije bio vatromet, spektakl strasti, nasilja i nežnosti. Čas joge. Termin gimnastike. Ples na trapezu, vratolimije na trambolini. Bio je... Miran. Lagan. Bio sam izgubljen u njoj. Jednostavan, ujednačen, monoton čak. Pa, opet... sjajan. Nešto nevidljivo, nepojmljivo sasvim. Dugo. Hipnotisan. Faraza o tome da smo jedno delovala je odgovarajuća u tim trenucima više nego bilo kad i bilo gde drugo u mom životu. Sve do svršavanja i ponovng nastanka tog neprobojnog zida stvarnosti. 

Po istinitm događajima, doživljenim, preživljenim, kao će poslednja rečenica knjige, sada još tako daleka, pokazati - nikada prežaljenim. Pa, ipak, neću vam se prodati za šesto dinara, sedamsto, koliko li vas već oderu. Ne brinite, meni i onako ide deset procenata, u vrh glave. priča je zamotana u maglovito, izmaštano u vrremenu, prostoru, pogubljeno u epohama i gradovima. Danas je to Zagreb. Neboder na južnoj obali Save, pogled na stari deo grada na severu. Mali, jednosobni stan. Socrealistična gradnja, dosadna, siva, ubojita po um i podsvest čoveka. Pa, ipak, zelenila, širokih bulevara, parkova, igrališta, narkomanskih štekova. 

Ona. Sada opuštenija, i dlaje gola, i dalje sa cigaretom, sedi na ivici kreveta, meni leđima okrenuta. Leđa najsporije stare, makar na oko. Priča mi o Musorgskom. Toliko zna o njemu. Nije me briga. Samo nek priča. Sada vlada sobom. Tako miran glas, nežan i  jak istvremeno. Miluje me, usporava puls, dok me njena strat, njena posvećenošć muzici oduševljava, mami osmeh na lice. Priča mi o starom filmu kojeg više nema, pirča mi o nemačkom ekspresionizmu. Priča mi o radničkim akcijama. O štafeti mladosti. O crvenom pasošu i putovanjima po Srednjoj i Istočnoj Evropi. priča mi o prenosu sletanja na Mesec. Priča mi... Staje. Okreće mi se. Mršav lice, kovrdžava crvena-narandžasta kosa zapuštene, srednjovečne žene, bore, podočnjaci, zubi na kojima je nikotin ostavio trag. "Bila je to četrdeset i treće, nikada ti to nisam ispričala, moram sada. Moram."

Ne reagujem. Samo je posmatram. Pričaj mi. Povedi me. Mislim.

"Tada sam još uvek glumila u pozorištu i mesecima smo spremali predstavu, odvratnu i glupu. Dali su nam tekst, dramatizaciju Ničea, zamisli. Svi ti ogavni nacisti su se palili na tog beznadežnog brkatog kompleksaša. Ja i Štime smo bili jedini glumci. Planirano je samo jedno igranje. Premijera. Za neke geštapovce, neka velika muda i komadante, oficire Osme SS divizije, koja je bila stacinirana u Hrvatskoj."

"Konjička. Florian Grej", ispaljujem kao iz topa. "Znaš li da je postojala SS divizija sastavljena od rusa? Znaš li to. Brojala je čak i do petnaest hiljada ljudi."

Prevrnula je očima. "Ćuti, jebala te suvoparna istorija", zastala je na trenutak. Tako je lepo pušila. Nekako bi zabacila glavu unazad, cigareta bi pohitala visoko u vazduh, duboki udah, žar bi zasvetleo poput svetionika.
U današnjem svetu svetionici nisu potrebni. Sateliti, moderni sistemi navođenja, detaljno isrctane mape... Zar pomisao na svet bez svetionika nije pomalo jeziva?
"I okupili su se svi oni, veče predstave. Bili smo napeti, oboje. I pijani, naravno. Misliš da glumci piju tek tako? I da skratim, samo jedna greška, samo jednom je omašio nešto oko žena, prosjaka i cigana, ne znam ni da li je to originalna misao ili nacistička prepravka. samo Jedna jebena greškica. Neko je ustao i upucao ga. Četiri puta. Mi smo bili pijani, oni su bili preparirani od alkohola. Stomak i grudi. Filmovi ne prikazuju smrt realno. Prodiranje metka, kidanje tkanine i mesa, prolivanje krvi, toga nemaš na filmu. Taj zvuk. I pokreti tela kroz koji prolazi zrno. To nikada neće snimiti. Posle su me silovali... Njih devetorica, desetorica, ne znam."

Ćutim. 

"Nije to sve. Posle nešto manje od devet meseci Blanka je rođena."

Ćutim.

"Nije ni to sve. Kada su završili sve. Kada su zakopčavali pantalone, vraćali kape na svoje glavurde, jedan mi je baci hrpu papira. Uz reči "Da, zaboravili su da Vam daju pravi scenario." Ruke su mi se tresle od prostog umora, pokidanosti tela i sveopšteg bola. Kroz suze, sline, razmazanu šminku i nacističku spermu videla sam poslednje redove. Ubistvo Štimeta bilo je planirano, kao i silovanje, sve potanko opisano. Pedantno, nemački. "Ovom nesretniku je naređeno da u poslednjem času izmeni svoj tekst.", rekao je oficir, lugerom pokazujući na štimetov leš."  

Ćutim.

Ćutim neko vreme. 

"Blanka će se uskoro vratiti", konačno progovaram. "Četiri je već."

Klima glavom. Odsutno napipava svoju bluzu na ivici krevtea. Navlači je preko glave. Rukama prolazi krz rasčupanu kosu. Popravlja šminku. Nalazi gaćice ispod kreveta. "Da, da. I Aljoša će biti kući uskoro."

Aljoša - njen muž.

Blanka - njena kćerka, moja žena.

(bez)Lično

LIČNO/ Osećaj je odvratan. Potpuna nemoć. Osećam se nedostojno, glupavo i beskorisno. Tik-tik-tik. Program za unos - anus - i obradu teksta. Piratizovan, ne plaćen ni dinara. Tik-tik-tik. Prvi red i beskrajna belina ispod njega. Digitalna hrpa papira. Ekološki osvešćeno sam zahvalan na njoj. Zamisao na  neku prastaru pisaću mašinu, korektor i hrpu pogužvanog papira u ćošku - film noir scena, crno-bela, klišeizirana -  pa čak i onaj što nije odbačen, protraćen je mojim mislima na njemu. Reklamiraju na televiziji - toalet papir stopostotne celuloze, od najboljeg drveta brazilskih kišnih šuma - pa, u redu, to je gore čak i od mog pisanja po njemu.

 Nepostojeća devica spremna i željna mojih tečnosti, unutrašnjih, mojih, ličnih, ogavnih, mojih, prljavih - otrovnih. Ali ne ide. Tik-tik.tik. Prvi red, dva lupljena razmaka, navika koju vučem iz osnovne škole i razreda nižih. Tanka vertikalna linija koja treperi. Ne ide. Pred tim virtuelnim listom papira sam kao impotentan. Plašim se. Zbunjen sam. Lično. Lično. Lično. Tik-tik-tik. Vertikalna linija treperi na početku prvog reda u ritmu mog srca.

Smejem se svojoj gluposti i nepotrebnosti. Na posletku shvatam da pišem o tome kako ne mogu da pišem. 

Ne gasim kompjuter. Nekada i po čitav dan. Šta god radio. Gde god bio. On radi. Guta struju, tandrče, greje sobu - robu. 

Kopaju ugalj.Obespravljeni radnici. Ulaze u tunele, duboko pod tle zemljino, ne znajući da li će se vratiti. Kopaju ugalj. Lokomotive sa čitavih deset, petnaest, dvadeset vagona teglje tovar ka elektranama. Elektrane lože ugalj. Truju zemlju. Stvaraju struju. Da bi je ja sprcao kompjuterom koji ničemu ne služi.

Ekologija? Zar se neko zaista, iskreno, potresa oko toga?

Ne gasim kompjuter. Ustajem. Uzimam cigarete. Biciklu - imenica ženskog roda u srpskom jeziku, uzjaši biciklu kao ženu - i idem ka Savi. 

BEZLIČNO/ Sava se povukla, pročistila. Pročistila? Ne zaista. Smrdi, plutaju njom hrvatska govna, kondomi i prazne flaše koka kole.

Kroz hiljadu godina sleteće predivna vanzemaljka ljubičaste kože na površinu Zemlje i prvo će naći praznu, još uvek savršeno čitavu, flašu koka kole.

Maj mesec beše? One poplave. Opšta histerija, kukanje, strah i plač. Ja sedim na nasipu dvanaest metara visokom i divim se nepatvorenoj sili prirode i reke. Izlila se Sava - reka glupavog imena, večiti beogradski gubitnik, underdog i rugoba - sprala prašinu i govna ljudska, potamnela, zatrovala se, upropastila se. Ali nosi govna i leševe dalje, desetinama metara široka i moćna. Pored mene izbeglice sa one strane, bez domova i kućnih ljubimaca, komšije i sestra. Svi redom preplašeni. Ja. Očaran.

Pisao sam o Savi, milion puta. pričao ti o Savi, milion puta. Pisanje kao slagalica. Kao lego kockice. Isti elementi uvek drugačije posloženi.

I nije lično. Nije sve. Ne može ni biti. 

Hiljadu paralelnih svetova. Beskrajna mreža račvanja i lutanja. Hiljadu pararelnih nas. Čak i svetovi gde nema... Milana i gde mi, zapravo, jesmo mi. Ne može biti po tvome, uvek. 

Nije lično. Možda je ličnije. Trud ceni.

Ritam.

Sve je ritam.

Sve je u prepoznavanju ritma.

Muzika. Film. Seks. Svet. Život.

Nauči me da prepoznam ritam, pa mi oči iskopaj. Neće mi biti potrebne.

Miler je prepoznao ritam. Seksus. I doveo formu do perfekcije.

Čak je i ubogi Trir prepoznao ritam. Ubogi Nimfomanijak.  

Ritam porno filmova osamdesetih.

Red priče, red jebačine.

Presek torte sa bezbroj žutih, tankih kora i pretamnog, pregorkog čokoladnog fila među njima.

Tako jednostavno. Četiri četvrtine. Ništa neparno, ništa Dream Theater, Meshuggah ili Gojira.

Jednostavno. Genijalno.

Sanjao sam te.

LIČNO/ U tvojim rukama kraljica. Figura. Crna, ali ofucana, sa bojom koja se ljušti. Kraljica među sisama neke devojke. Drugarice. Poznanice moje. Velike, teške, bele. Sve u izmaglici, lens flare-u. Kroz spuštene roletne dopire svetlost uličnih lampi i automobila u prolazu. Buka. Moja soba. San. Logika isključena. Na kraju nebitnog sela nema saobraćaja. Čudi me ta sitnica, kamioni i motori koji jurcaju mojoj ulicom, a ne ti i ona iznad mene. 

U snu sam uvek pasivan. Ne znam otkud to. msenjuje te se na meni. Ona krupnija, debeljuškasta čak, mekana, pod velikim sisama gotovo da osećam znoj. Ti... Ti. Ruka na kuku i palac na stomaku. Šake na mišićavim leđima. Očekujem da svakog trena iz njih izrastu krila. 

Prsti na vratu.

Ona, pa ti, ona, pa ti. Ona i ti. Ja zaboravljen. Traje i traje. Ti, pa ona.

I dok sam u njoj gledam u tebe. 

Vrhunac. Mutan. Dalek. U magnovenju. Tvoja ruka na njenoj sisi. Moje seme po vašim licima.

BEZLIČNO/ Sava je pusta. Nema kupača. Čitavog leta ih nije bilo. Neki pecaroš, tu i tamo. Avetinjski prazan restoran. Pontonske kućice, apartmani, švalerska skloništa, jebarnici - prazni. Reka se povukla i svi su na nju zaboravili. A, ona čeka, kao tumor.

Ipak mi je teško.

Pisao sam o tebi. Onoliko. kao da svaki ženski lik ima makar malo tebe u sebi... ili malo više. Ženski? Ne samo ženski. Pa, opet, pisati tebi je drugačije. Teže, naročito sada.

Uvek grešim dok kucam, znaš to. I sada sigurno. Izvini. Trebalo bi poraditi na tome. Jedno-dva slova mnogo znači, nekada. Povratak na početak teksta. Unos - anus. Ili voleti - boleti. Jedno slovo, a toliko razlike. Mogla si prvo, a ti sada samo ono drugo...

Jebiga.

LIČNO/ "I tako sam ja tog dana pokisla." I tako sam ja tog dana rekao da si genijalna, jer jesi. Mnogi pišu. Svi pišu. Neki, retki pišu lepo, drugi, većinski, su samo banalni. Ti... Ti! U banalnom pronalaziš lepotu. Genijalnost.

I tako sam se ja tog dana napio.

Bila bi to dobra poslednja rečenica. Očekivana, svakako. Ali, dobra. Ja bih bio zadovoljan njome. Pustio bih neki prljavi kauntri i tripovao da sam badass, rebel, stoka. 

I tako sam se ja tog dana nagudrao.

Nisam ni to. Mesecima već. Tvoj čilum stoji spakovan. Tvoj ili čilum Jelene koja ti više nisi?

I tako sam ja tog dana jebao.

Ha, znaš da nisam.

 Pokušao da pišem, otišao na Savu, tamo video jedno veliko ništa, otišao do druga i tamo radio ništa. Pustio kući film koji se ispostavio kao jedno veliko ništa. 

Zaspao i sanjao ništa.

Ritam. Red misli, red seksa. 

Vreme je za seks.

Hajmo Jelena, hajmo!

Jelena, Jelena... random imena u pričama samo skrivaju tebe.

Jelena, da li bi mogla biti srećnija i zaljubljenija no što danas jesi?

Jelena, i tako sam ja tog dana... ništa.