Atomska bomba...
nad Sremskim Karlovcima
Mlitava kita.
Hladan dodir usnulog androida na njegovoj koži rasterao je i ono slabašne pospanosti što ga je pohodilo. Sasvim grubo zbacio je beživotno, hladno telo sa sebe i pridigao se, sevši na ivicu kreveta. Android mu se gadio.
Android je, naravno, bio neodgovarajući naziv, jer se odnosio na humanoidne robote konstruisane po uzoru na muškarce, a stvar pored njega je imala sve atribute žene, dakle, bila je genoid. Kako god... Gadila mu se. Gadio se sam sebi. Gadio se sam sebi još momenta kada je duboko u njenoj veštačkoj pički sahranio svoje seme. Gadio se baš kao što se tinejdžer, nakon što isprska sto, tastaturu i monitor, gadi odvratnog, perverznog pornića sa crncima i plavušom prekrivenom semenom, na koji je do pre dve sekunde furiozno zlostavljao samog sebe.
Gadio se. I bila ga je sramota.
Android je, naravno, bio neodgovarajući naziv, jer se odnosio na humanoidne robote konstruisane po uzoru na muškarce, a stvar pored njega je imala sve atribute žene, dakle, bila je genoid. Kako god... Gadila mu se. Gadio se sam sebi. Gadio se sam sebi još momenta kada je duboko u njenoj veštačkoj pički sahranio svoje seme. Gadio se baš kao što se tinejdžer, nakon što isprska sto, tastaturu i monitor, gadi odvratnog, perverznog pornića sa crncima i plavušom prekrivenom semenom, na koji je do pre dve sekunde furiozno zlostavljao samog sebe.
Gadio se. I bila ga je sramota.
Da li bi trebao tako da se oseća? Odbojnost i stid je tu samo zato što je ona veštačka, neprirodna.... ali, zaboga, i on je. Jedina razlika je što u nju nisu uložene milijarde, nisu sabrani najveći umovi čovečanstva zarad njenog stvaranja. Razlika je ta što je ona pravljena kao spektakularna i jeftina rupa... dobro, rupe, probao ih je sve maločas. On kao spasitelj drevnog naroda i vascele ljudske civilizacije.
Ona je jefitni, prevaziđeni model kurve, a on preskupi Bog.
Razlika je, ona suštinska, što ona svoju svrhu ispunjava u potpunosti i sasvim spektakularno - rupe joj jesu tople (makar dok joj ne kažeš dosta i ne ode u off), uske i vlažne, makar dve od ukupno tri jesu vlažne - baš kao što i treba da bude.
Ona je jefitni, prevaziđeni model kurve, a on preskupi Bog.
Razlika je, ona suštinska, što ona svoju svrhu ispunjava u potpunosti i sasvim spektakularno - rupe joj jesu tople (makar dok joj ne kažeš dosta i ne ode u off), uske i vlažne, makar dve od ukupno tri jesu vlažne - baš kao što i treba da bude.
A, on...? A, njegova misija? Svrha? Da li je ispunjava?
Da, bilo mu je sasvim jasno da nije problem u njoj, već u njemu. I toga se gadio. Mada, radovala ga je činjenica da je upravo uštedeo trideset hiljada carskih dinara, koje bi otišle na još jednu psihijatrijsku seansu.
Da, bilo mu je sasvim jasno da nije problem u njoj, već u njemu. I toga se gadio. Mada, radovala ga je činjenica da je upravo uštedeo trideset hiljada carskih dinara, koje bi otišle na još jednu psihijatrijsku seansu.
Ustao je. Protegao se. Sasvim nag izašao je na balkon svoje bolničke sobe. Njegov opušteni, sprčkani, mada i dalje sasvim zavidno veliki, kurac lagano se klatio nad Sremskim Karlovcima. Njegove oči, moćnije od očiju orla, videle su svaki detalj tog u vremenu zarobljenog grada. Negde je čuo da je upravo ovaj kompleks, ova bolnica jedina građevina mlađa od sto pedeset godina, a čak je i ona projektovana tako da izgleda prastaro. Grad-muzej. Makar iznad zemlje, ispod je, baš kao i u svakom gradu u Srbiji i srpskim zemljama, postojao makar još jedan ili dva ili tri grada. Prizorom su dominirale čak tri crkve, od kojih se izdvajala ona sa dve sasvim identične, prelepe kule. Dugo je gledao u njih, sasvim ih zumirajući svojim veštačkim, savršenim očima - jesu bile identične, do najsitnijeg detalja, jedina razlika koju jeste uočio bio je mali mehanički čistač koji je špatlom i četkama strugao ptičiji izmet sa leve kule. Bio je tu i hram posvećen drevnim bogovima. Prvi podignut u Novom Srpskom Carstvu... Velika, prizemna građevina kamenog temelja, drvene konstrukcije i trščanog krova užasno je odudarala od baroknog (nadao se da to jeste barokni) izgleda celog grada. Hvala nebesima, samo još dva takva su izgrađena, oba do sada zapuštena i porušena. Sada u svakom gradu postoje sveti lugovi - dvanaest hrastova sa u stablima plitko izrezanim likovima bogova i boginja. Između ostalih i njegov lik se video na tim hrastovima, doduše ulepšan tako da odgovara izgledu bogova.
On - Bog.
Prdnuo je i vratio se u sobu po tabakeru.
Na balkon je izneo i metalnu stolicu. dok mu se koža ježila od hladnoće koju je osetio na svojim guzovima, Zapitao se koliko još vekova treba da prođe pa da bolnice imaju udobne krevete i jebene stolice? Lagano je posipao duvan u rizlu... Vranjanski je. Voleo je vranjanski duvan. Svake godine, ukoliko nije bilo rata, išao je u jedno selo u okolini Vranja i brao duvan. Samo tako, ponudio bi se nekom strancu. Obično su ga gledali sa podozrenjem, čak strahom - narod u tim krajevima Srbije mnogo je propatio poslednjih... hiljadu godina, pomisli Jarilo i oseti gorčinu u stomaku. Uzrok njihovog straha se kroz vreme menjao - drevni vizantijci, bugari, turci, četnici, partizani, šiptari... ali sam strah je bio postojan, konstantan, nepromenjiv baš kao grad ispod njega. Ali, pomoć im je uvek bila dobrodošla, jer još uvek je bilo suludih ljudi koji su duvan brali ručno, verujući da samo tako može i samo tako treba. Naravno, svako selo u Srbiji je u poslednjih sto godina opustelo, svako selo, nakon što je zabranjen izlaz iz zemlje muškom stanovništu između petnaest i pedeset pet godina, je davalo krvavi danak u vidu svojih sinova i unuka, svoje budućnosti i svoje zdrave radne snage zarad ispunjenja misije. Da, pomoć im je trebala. Bol u leđima od saginjanja, klečanja i čučanja po njivama, bol i rane po pristima od igala kojim se duvan vezivao na kanape. Zatim bi ga kačili na zidove kuća i ograda... ne ograda - po visokim zidovima kojima je svaka kuća bila okružena, opasana debelim i visokim zidinama. Svaki dan bi obilazio vence, posmatrao kako od zelene prelaze u žutu i kasnije dobijaju sve lepšu bakarnu boju. Tih dana je čitavo selo mirisalo na duvan... ili makar zanimljivu mešavinu duvana, kravljih balega i voća odloženog u velike kace, spremljenog za rakiju.
Liznuo je kraj papirića i smotao cigaru.
Ove godine nije išao na berbu, verovatno ni domaćini, ponosni vlasnici nepreglednih njiva nisu to činili, verovatno su negde oko Gnjilana mahali puškama, neuspešno glumili ratnike ili već sasvim uspešno bili hladan leš. Rat... shvatao je da je sa moralne i svake druge tačke gledišta njemu i svima koji pretstavljaju ikakvu vlast i moć u Carstvu sasvim lak, jednostavan izbor. Jer, dileme nema, rat se mora nastaviti. Ako ni zbog čega drugog, onda da u momentu smrti, svi pojedinačno, znamo da smo dali sve od sebe, da smo pratili stazu svetog vida. Da možemo stati pred svoje bogove, nove ili stare...i da se ne stidimo. Isus, Perun ili Ajnštajn nebitno je sasvim. Ali... zar nismo mogli mirno provesti poslednje trenutke na ovom svetu? Piti, jesti, jebati, prdeti i slušati betovenove simfonije? Zašto smo mi Srbi odgovorni... Tiho je promrljao mantru za oprost upućenu bogu Svetovidu. Takve misli, čak i ne izgovorene i ne formirane do kraja su opasne.
Ima misiju. Iako ne shvata tačno koju, kakvu i kako je ispuniti - ima jebenu misiju. Makar su mu uvek to ponavljali.
U momentu kada je podigao poklopac upaljača i kada je plamen zasijao, kroz um mu prođe druga misao - Vranje i sva mesta oko njega pod nuklearnom pečurkom... i miris zapaljenih zasada duvana koji se širi vazduhom.
Udahnuo je duboko na tu misao.
Intermezzo
1586. godina.
Danak u krvi.
Devşirme.
Negde na istoku Bosne.
Ispred male i izolovane kuće stao je karavan. Pratnja - naoružani do zuba janjičari. Yeniçeri. Administrativci, takođe poreklom hrišćani, na rasnim konjima, na čelu kolone. Deca su bila okovana u teške lance i potrpana u volovska kola i vukla sus e lagano na začelju.
Svraćaju ovde samo kako bi se odmorili malo.
Kerovi laju na njih. Šugavi, mršavi. najveći među njima hrabro juriša na jednog od janjičara. Ovaj isuče sablju. Pas je skočio na vojnika. Nazad na tlo je glava pala odvojeno od tela.
Lavež pasa napolje, iz kuće, izveo je gazdu - starijeg čoveka, pogrbljenog i propalog. U desnoj ruci jako je stezao sekiru, kojom je ranije cepao drva za potpalu iza kuće.
"Dobri domaćine", povikao je jedan od nagizdanih sa čela kolone, "imaš li malo vode za nas? Možda nešto rakije?"
Starac je ispustio sekiru. Oči su mu se razgoračile. "Vi ste, vi ste..."
Čovek klonu u sedlu, pognu glavu i uzdahnu. "Da, jesmo, ali opusti se dobri čoveče! Nismo došli po tvog slinavca, puni smo." Okrenuo se, ka kraju kolone. "Hajde, dajte čoveku nešto hrane." Zaista mu je izgledao izgladnelo i bedno.
"Ne, ne... Ja", uzbuđeno je počinjao seljak, "Ja imam sina i želeo bih da ga povedete!"
"Šta?"
"Da. Da! Povedite ga. Sa vama, kod vas će mu biti bolje, znam ja, znam priče. Znam ljude koji su se vraćali ovamo. Ja čak nemam ni čime da ga hranim, a vi..."
"Polako ludače. Sina daješ u roblje, znaš li to?"
"Ah, kmet, rob, prosjak, vlah... sve je to isto kada ste rođeni pod beksuznom zvezdom, dobri gospodaru. Čekajte!"
Utrčao je nazad u skromnu kuću.
Nije ga bilo neko vreme.
Vratio s edržeći kesu visoko u desnoj ruci. Prišao je onom istom gospodaru. "Izvolite, to je sve što imam srebra nešto i bakra! Samo ga povedite!"
*****
2186. godina.
Regrutacija Srpske Carske Vojske.
Negde na istoku Bosne.
Iza kuće, na obodu nekom malenog sela, sin je čekao oca. Juče je napunio dvanaest godina. Danas ovo. Jebiga.
Ćale se vratio sa sekirom u jednoj, a rakijom u drugoj ruci. "Stavi ruku na panj. Desnu. Tako. Na!", tutunuo mu je rakiju pod nos. Popio je tek malo, liznuo jedva i namrštio se. Prepečena šljiva, jaka k'o crna zemlja. "E, nesrećo moja. Nisi ga valjano ni izdrkao tom rukom." Iz džepa je izvadio parče drveta, okruglo. "Zagrizi ovo. Jako."
Majka je stajala nedaleko, sa priprepljenom gazom i zavojima.
Polio je oštricu sekire rakijom i jednim udarcem odsekao šaku rođenom sinu.
Rez.
Nekoliko meseci od tada...
Četiri vojnika - jedna ofcifir zapravo, dva pešadinca najobičnija i jedan medicinar - u svečanim crvenim, uniformama Carske Vojske je stajalo ispred iste te kuće.
Rez.
U dnevnoj sobi. Vojnici sede, piju rakiju.
"Znate kako to ide, selo je, težak život, dete mi je pomagalo u šumi... motorna testera mu je isapala nekako, zavrtela se on refleksno pojurio da je dokači i..."
Oficir je klimnuo. "Da, takve stvari se dešavaju. Nećete verovati koliko često, ma samo da sam dobio po hiljadu dinara kad god sam čuo tu malo verovatnu priču. Dajte, dovedite ga samo da ga pregledamo. Moramo, razumete. Pravila službe."
Rez.
Dečak bez šake je sedeo za trpezarijskim stolom, pored njega je bio medicinski tehničar, u higijenskim rukavicama, dodirivao je sasvim zarastao ožiljak.
"Sinak, da li bi želeo da ponovo imaš ruku?", upitao ga je oficir.
Dečak je, proznojen sav, prvo pogledao oca, zatim čoveka u uniformi, pa na posletku samo slegnuo ramenima.
"Bi, naravno. Jovane, počni."
"Šta?", zbunjeno je upitao otac.
Rez.
Primio je tri injekcije. Lokalna anestezija. Pod ruku su mu postavili nekakav sud. Jovan, medicinski tehničar, je skalpelom, lagano sekao njegovo meso. Nije ga bolelo. Uopšte. ali je bilo jako čudno. Čuo je kako skalpel zaseca njegovu ruku, osetio na nekom nivou, ali ga nije bolelo. Neugodno je bilo, ipak.
"Šta, šta mu radite?", bunio se otac. "Zašto ga mučite?"
Oficir, već na ivici nerava: "Umukni! Ti si ga mučio. Ućuti da te ne bih u logor poslao!"
Jovan je skinuo svu kožu koja se formirala na mestu gde je sekirom odsečena ruka. Iz velike, kožne tašne izvadio je kutiju. Otvorio ju je. U njoj je bila šaka. Veštačka. Prineo ju je dečaku i lagano navukao.
"Tako", zvučao je zadovljno oficir. "Kako se beše zoveš?"
"Vojin."
"Lepo ime. E, pa, Vojine, ideš u vojsku!"
/Intermezzo
Kao da su ga onostrane sile čule.
Oglasile su se sirene. Najavljivale su vazdušni napad.
Nad gradom su prvo zasvetlucali zaštitni štitovi, koji su projektovani po teslinim komandama. Ovi u Karlovcima bili su savršeno beskorisni protiv najnovijih američkih raketa, ali su protiv šiptarske zastarele avijacije još uvek bili realitvno delotvorni. Zatim su se oglasili teški mehanizmi ispod površine gradića. Ogromni motori i još veći zupčanici su lagano počeli da spuštaju grad.
Cigareta je dogorevala dok su drevne zgrade polako isparavale sa vidika. Daleko na jugu je sada video prokleto crnilo. Daleko, daleko na jugu, iz zemlje je izbijao i visoko na nebu kovitlao crni oblak.
Na posletku je i bolnica u kojoj je bio - zajendo sa zgradama u tom delu grada - počele da se spuštaju. Morao se povući sa terase. Na prozore i vrata pali su teški metalni kapci.
Posmatrao je telesinu usnulog, isključen genoida na bolničkom krevetu. Njena uniforma medicinske sestre bila je baceča na pod, plava kosa razbacana po pretvrdom jastuku. Krv se polako slivala u njegovu kitu, čineći je sve većom i krućom.
Pritisnuo je on dugme na njenoj desnoj sisi.
Tavanica se zatresla. Oblaci prašine, komadi kreča i maltera padali su po njima.
Dok su bombe padale iznad njih - jebao ju je. Bio je na njoj.
Kada se sve silovito zatreslo. Kada je nestalo svetla. Kada su varnice divljale po plafonu. Dok su se čuli urlici sa hodnika i drugih soba. Dok se čulo prštanje stakla i prosipanje sitnog bolničkog inventara. U momentu kada je komadina plafona pala nedaleko od keveta i njegove glave.
Dok je nad Sremski Karlovcima divljala nuklearna pečurka.
Svršio je duboko u njoj.
Intermezzo
1586. godina.
Istanbul.
Obrezivanje.
Na turskom, jakim i grzbim akcentom, zamuckujući i zastajkujući, ali ipak ne grešeći niti jedanput, izdeklamovao je nekolicinu odlomoka iz Kurana.
At-Tawbah. Al-Isra. Al-Qadr. Al-Kafirun.
Na dečakov penis navukli su maleni metalni prsten.
Preko prstena kožicu.
U rukama oštar nožić.
Bol.
Krv.
Islam.
*****
2186. godina. Vidovdan.
Beograd.
Inicijacija. Blagoslov Svetog Vida.
Početkom dvadeset i drugog veka, po naredbi Svetog Panteona, na obroncima Kopaonika, kod mesta po imenu Treska podugnut je velepan hram posvećen Svetovidu. Postavljen na dvanaest pilona visokih sto dvanaest metara, izgrađen kamenom porušenih manastira sa Sosova i Metohije, koji je bio prenošen u vreme povlačenja sa tih teritorija tokom samog predvečerja Trećeg Balkanskog rata.
Odmah nakon završetka radova, Hram je postao jedno od najsvetijih mesta u Novom Srpskom Carstvu i mesto inicijacije dečaka i devojčica u društvo odraslih, cilju posvećenih, srba.
Dečaci sa četrnaest i devojčica sa dvanaest godina. Uglavnom. Bilo je onih za godinu ili čak dve starijih - što nisu bili zreli za Inicijaciju sa svojom generacijom.
Vojin je bio u podnožju hrama. Prvi do stepenica. Red se pružao poput zmije od tog mesta, krivudavo gotovo do samog podnožja planine Kopaonik. Prizor koji će biti emitovan širom planete i orbitalnih kolonija, gradova, vikend naselja i hotela. Strah u kostima neprijatelja. Strahopoštovanje i divljenje. Čuđenje i gađenje. Kako ko i kako gde.
Nebo iznad je bilo prepuno aviona. Svetlucavo i iskrivljeno, lagano zamućeno, od siline protivudarnih štitova najnovijih generacija i maksimalnih snaga. Čitava planina je bila pokrivena. Restrikcije struje širom Carstva. čak i pored načičkanih PVO sistema, dovučene su tri divizije pokretnih sistema.
Bilo je oblačno. U nekoliko navrata je čak i kiša počinjala, da bi ubrzo prestala sa sunčevim zracima i pojavom duge. Vojina je peckalo i bolelo mesto gde se spajala njegova ruka i veštačka šaka. Uvek na promenu vremena.
Kopaonik - strateškog utvrđenje. Planina kao jedan veliki, integrisani PVO sistem. Neprijatelj je davno odustao od letova preko njega, ali nikad se nije znalo. Desetine hiljada dečaka koji su trebali postati verni vojnici. Neodoljiva meta.
Žrec u svečanoj, crvenoj odori dao je znak Vojinu. Zakoračio je ka njemu. zaustavio se na prvom stepeniku. "Pristupi putu Svetog Vida. Iz slepila i neznanja, ka sudbini, ka svrsi, ka bolu i mraku, ka spasenju duše i roda!", izdeklamovao je Žrec, pa zatim crvenim povezom prekrio oči dečaka sa veštačkom šakom.
Slep je krenuo preko sto dvadeset stepenika.
Osetio je ženske, nežne ruke, dugih noktiju na svojoj koži. Skinuli su mu lagane lanene pantalone i košulju bele boje. Zatim i gaćice. Povez je ostao. Stid. Kao i svaki dečak - od početaka ljudskog roda, pa sve do neumitnog kraja - intenzivno je razmišljao o dužini svog penisa. Merio ga je bezmalo svaki dan. U barakama gde su spavali nakon napornih treninga i časova iz istorije, filozofije i sociologije, često su upoređivali svoje organe. Njegov nikada nije bio među najmanjima, ali ni posebno velik. Trinaest. Četrnaest centimetara ako bi malo varao. Nadao se da će još porasti. A, tu, u hramu, dok je bio slep, bez obzira na ženski dodir, nije se ukrutio, već se, Vojin je imao osećaj, uvukao u testise, bivajući jedva vidljiv. Crveneo je u obrazima.
Osetio je dodir ledeno hladnog metala na svojim usnama. Prineli su mu "Pehar Cara Lazara". Otvorio je usta. Pustio da mu se ledena tečnost sliva niz jezik i grlo. Isprva slatkasto, poput meda, trešanja, badema, kajsija i breskvi, čokolade, kakaa, kolača pravljenih za božić, cimeta i kokosa, da bi u grlu bilo suvo i gorko, kafa i karamela i pelin i ko zna šta sve još, dok je iza sebe ostavljala cvetne nijanse - ruža, lipe i bagrema. Eksplozija ukusa u ustima, zapravo. Gutljaj za gutljajem. Nešto najdivnije na svetu. Samo bi otkrivao nove nijanse, nove note, nove asocijacije. Lešnik, suncokret, jagoda, pomorandža, vanila,. Slojevi i slojevi. Anis. Oh, da. Pojavio se i on odnekud. Anis. I još i još.
Uhvatile su ga za ruke. Povele ga dalje. Mantalo mu se, noge su mu se oduzimale."Sada ćeš morati sam, samo polako, pažljivo, korak po korak", čuo je umiljat, ženski glas i osetio vrelinu daha na uvetu i grlu. Pustile su ga nežne i malene ženske šake. Bio je sam. Koračao je pravo, dalje, sporo i jedva.
"Skini povez!", čuo je naredbu. grubu, mušku, odsečnu.
Bio je na kraju uske stazice. Oko njega ništa, ispod njega ponor. Poput gusara osuđenog na hodanje po dasci, zaustavljen tek pred poslednji korak.
A... pred njim.
Kosmet.
A... nad Kosmetom.
Negde iz daljine, sa tla uzdizao se i ka visinama širio, crni vrtlog. Najljući tornado u istoriji sveta je šala u poređenju sa ovim. Bio bi monolitno crn, da tek na ivicama ne prleazi u nijanse tamno plave, tegetne i da se ponegde, širinom vrtloga ne pojavljuju crvene pruge. Činilo se da je pri tlu širok tek malo, ali je progresivno rastao tako da je vascelo nebo na kraju pokrivao svojom tminom, bacao senku na zemlju pod sobom.
Tek kada se um... ne navikao, nikada se neće navići na i pomiriti sa prizorom pred njim, već makar malo prestao čuditi, shvatio je da čuje i muziku. Neku neizdrživo tužnu melodiju. Zavijajuću, otegnutu, sporu. a, preko nje plač. Da. Plač. Kao da je dolazio iz hiljada i hiljada duša. Ne jak, ali postojan. Sa juga.
Sa Kosova.
*****
Odmah nakon ceremonije, Vojin, kao i sva srpska deca koja su tog dana postala punoletna, su velikim vojnim transporterima prebačena na obalu reke Morave (u pojedinim spisima i među pojedinim građanima i naučnicima od skoro nazivanoj Morana). Devojčice su bile na levoj obali, dečaci na desnoj.
Svi poređani, jedan do drugog, sasvim goli.
Pucanj drugog tenkovskog bataljona, Prve tenkovske brigade, Srpske Carske Vojske.
Dečaci sinhrono uskaču u reku.
Plivaju.
Neke voda nosi. Neki se dave. Grčevi. Strah.
Vojin već instiktivno pomera ruke i noge, ni ne razmišlja o tome. Uvek je bio sjajan plivač. Morava mu, nakon detinjstva provedenog pored Drine i u njoj, deluje kao igra.
Na drugoj je obali.
Ispred njega bogatstvo devojčica. Sve redom - gole. Jedan je od najbržih. Sme i može birati. Oči mu padaju na jednu malenu, možda metar i pedeset pet centimetara. Duge, smeđe, savršeno ravne kose. Već ima poveće sise. Mlaa je nabijena. Jake butine. Malo sala na stomaku i... dlake dole, ispod. Kreće ka njoj, dok mu se kurac, do tada malen od hladne vode, već diže.
*****
Zastenjala je pod njim.
Prvi put joj je, kao i njemu, naravno. Bilo je zabranjeno pre ovoga imati odnos.
Vojin ništa nije znao o rigoroznom i mučnom tretmanu kroz koji su prošle sve, pa i devojčica pod njim. Kljukane hormonima, kako bi svaka dostigla punu zrelost, programirani su im i ciklusi i maksimalno sinhronizovani. Sve su toga dana bile plodne.
"Stani, molim te... boli. Uspori. Smao na tren."
Čuo ju je. Nastavnicu su im govorili d aslušaju devojčice, da će ih možda boleti, da je to prirodno, da budu nežni. Ali on je toliko puta drkao kurac. Nekada je i svaki slobodni trenutak na akademiji tako provodio. Drkao je sam, drkao je sa drugarima, vršnjacima. Devet puta za dan mu je valjda bio rekord. Toliko je zamišljao sve ovo, toliko isčekivao. Samo je udarao. Sve brže. Ne shvatajući da više i ne diše.
Nije potrajalo. Brzo je ejakulirao i zaronio glavu među njene sise.
Dok je ona plakala.
/Intermezzo
Pritisnuo je dugme za "off" i genoid je utonuo u san, dok se jaroslavljevo seme slivalo iz artificijalne pičke.
Potresi su prestali. Jauci i plač utihnuli. Sirene koje su oglašavale vazdušnu opasnost - umukle. Prošlo je. Toliki potres, zano je Jaroslav, mogao je značiti samo nuklearni napad ultimativne snage. Počelo je, pomislio je.
Sve je ka tome išlo, naravno.- Ponovno izbijanje rata još pre čest meseci, siloviti napredak srpske armije ka jugu. Oslobođenje Peći, zaustavljanje na liniji, borbe oko Gnjilana i opkoljavanje Prištine. Srbima je i previše dobro išlo. Njemu lično, Jaroslavu, ne baš. Stupidno je ranjen. Sramno čak. Prislonio je jednu albansku kurvu, što mu se podala za par američkih dolara uz zid porušene zgradurine... Bio je sa kitom u njoj i gaćama oko nožnih članaka i puškom na dva metra od sebe, kada je kurva izvadila nož i prosula mu creva... ili makar ono što je umesto creva imao. Preneražena je bila. Videla je plavičastu tečnost namesto krvi, ispustila sečivo. Iako trpeći silne bolove, Jaroslav je bio sasvim dovoljno pribran da je levom zgrabi za vrta, a prste desne nabije u njene oči, iskopa ih i onda glavu rascopa o zid iza... tek zatim je pao u nesvest.
Kasnije je prebačen ovde na oporavak.
Kako god bilo, Vojska je dobro napredovala. Rat jeste upao u, očekivanu, mirniju fazu, ali nije to ništa strašno bilo. Makar je toliko Jarolsav znao. Nisu žurili da ga potanko obaveste.
Cilj nije ispunjen. Cilj je bio Prizren. Sveti grad. Prokleti grad. Grad iznad koga je izvirala Tmina.
Začuo je cvrkut u levom uhu.
Vrapčev cvrkut. Obožavao ga je. Daleko je njegova pesma bila od najlepših u ptičijem svetu, možda i nije bila pesma, koliko nervozno pištanje što nalikuje napaljenom tinejdžeru kome glasne žice mutiraju, ali... njegova pesma se jedino i čula poslednjih decenija u Srbiji. Maltene sve selice su počele u širokom luku izbegavati Srbiju, a i one što su za stalno boravile po srpskim poljima, rekama, jezerima i gradovima kao da su nestale. Niti frule, niti gajde, niti tambure, niti pesme pastira i duvača. Samo koračnice. Samo su čizme svirale ovih dana po Srbiji. Da i legije sveštenika po sahranama. I on, istinski i večiti gospodar srpskog neba. Nisu to nikad bili srpski avioni, koji danas poleću samo da bi ih američke letelice obarale, nisu to ni te agresorske i strane letelice što možda Srbiji nukelarnu smrt donose. Ne, on, vrabac mali, on i jedino još Bog Svetog Vida gospodare srpskim nebom. Samo je još on tu. mali, slabašan, tvrdoglavi stvor koji nije napuštao svoju zemlju. Tako sličan ovom narodu. Vrabac nas nije napusti, pomisli Jarilo, a Bog? Bogovi?
Pustio je da se cvrkut ponavlja, postaje jači i jači, sve do tačke bola, tek tada je zatvorio oči i stupio u freeflow. Panteon je pre tri meseca zabranio ulazak u FF većini stanovništva - kako je moguće voditi totalni rat, kada vam sva populacija kad god poželi može pobeći u svet u kojem je sve savršeno? Naravno, Panteon je bio veoma sklon zabranjivanju ili ograničavanju FF-a i inače. Jaroslav i nekolicina je i dalje imala privilegiju.
On je, doduše, nije često koristio. Bio je duboko ubeđen da kreatori FF-a, koji su širom sveta bili slavljeni kao bogovi (u Srbiji je takođe imala određeni broj vernika) nisu njega, superironog artificijalnog entiteta jedva na granici ljudskosti, stvorenog u podzemnim laboratorijama, imali kao ciljnu grupu. Verovatno je nešto u njegovom mozgu falilo, nešto što bi stvorilo potpunu iluziju stvarnosti, iluziju u kojoj su se milijarde izgubile i samo u FF-u i živele. Opet, njegova braća i sestre su sasvim uživala ovde. "R" je bio u stanju danima da ne izbija iz pećina, kratera, rupčaga i radionica svog vulkana, "V", njegova majka, je gospodarila u bespreglednim, večito zelenim listopadnim šumama i cvetnim livadama, "S" je često obitavao u svom zamku na samim oblacima, a... "M"... "M" je samovala na vrhu sopstvene planine, duboko u ledenom drvocu.
"M".
Morana.
Njegova sestrica...
U FreeFlow-u
Podesio je parametre ulaska u freeflow tako da se uvek budi u ležaljci razapetoj između dva stabla jabuke. Čitao je negde da je FF u svom najranijem obliku za ulazak podrazumevao niz cevčica koje su ulazile direktno u telo, receptora moždanih talasa koji su se lepili na obrijanu glavu, da su korisnici u momentu buđenja u pararelnom svetu osećali vrtoglavicu, a da je izlazak iz njega često završavao smrću. On se sada osećao kao da je otspavao onih savršenih šest sati - nakon kojih je telo osveženo, ali ne i raspamećeno i prekinuto od spavanja, pa da mu je potrebno sat vremena samo da dođe sebi. Ispružio je ruku i jedar, zeleni plod je sam pao u njegov dlan. Plod je prštao i pucao pod njegovim zubima, a sok se slivao niz njegovu bradu - gotovo bolje od seksa. Znao je od koga je poziv. Hitno je. Uvek je hitno. Pridigao se i krenuo ka malenoj kolibi okruženoj voćnjakom koji je i pretstavljao svo njegovo virtuelno, neko će reći pararelno, imanje. Na pragu ležao je pas - pripitomljeni vuk zapravo, a na njegovom krznu večito mače. Takvog ga je naručio, takvog ga je i našao dva dana kasnije bačenog u bunar. Bilo je to pre tri godina i... nije poraslo ni milimetar od tada. Teleportovao se u unutrašnjost kolibe. Savim mala. Samo jedna prostorija, kamin, krevet, skromna biblioteka, u jednom ćošku improvizovana kuhinja sa zavidnom kolekcijom začina i dve mačke koje jedu neku ribu na radnoj površini. Pored njih je stajao mali plastični uređaj i cvrkutao poput vrapca. Bilo je toliko lakših načina za komunikaciju, ali on je voleo baš ovako.
Uzeo je telefon i pritisnuo zelenu slušalicu.
Iz zvučnika se začu potpuno jednoličan glas: "Čeka se na vaše klanjanje pred Panteonom. Situacija crvena, prioritet apsolutni, dozvoljeno FF klanjanje."
Panteon je zazirao od freeflowa, nije Jaroslav u potpunosti shvatao zašto, osim zbog očiglednih religijskih razloga, ali nije, u krajnjoj liniji, previše ni mario. Ne, neće ići pred njih u ovom svetu. Taj prizor je čak i za njega, koji je shvatao iluziju, bio jednostavno previše. Nije to mogao opisati rečima... možda i samo možda bi se čovek jednako jadno, bezvredno i mučno osećao pretvoren u zrno crvene prašine i bačen na površinu Marsa, dok mu iznad glave stoji i gori VY Canis Majoris.
Ne, otićiće pred njih u stvarnom svetu... i ne, neće se klanjati.
On je, na kraju krajeva, Bog i neka ga lažni bogovi čekaju.
Pre Panteona... skoknuće do svoje sestrice.
Intermezzo
Jovana je imala dvadeset i četiri godina. Stan na Novom Beogradu. I dečka.
Dečko joj je bio na ratištu, na Kosovu. Već pola godine. Pohitao je u jednu od para-vojnih jedinica. Bori se oko Gnjilana. Gde je najgore.
Gledala je njegove slike. Visok, krupan, kratke kose i širokog lica, jake vilice. Na jednoj se smeje, grli je, drži čašu piva u ruci i smeje se. Krupni zubi.
Pismo...
"...Juče sam dao dve zlatne narukvice i dvadeset hiljada novih dinara za jedne pantalone. Zamisli to! Za najobičnije maskirne pantalone, koje sam nosio kao klinac, dok smo slušali onu debilnu muziku. Ti ne možeš zamisliti koliko su na ceni sada. Sive, crne i bele za urbano ratovanje. Imale su čak i rupu, zato su bile jeftinije. Kažu, maler je.
...
Nikola je poginuo. Njegov mozak je prosut po meni.
...Sanjao sam onaj dan. Na krovu tvoje zgrade. kada si bila u onoj haljinici i kada smo igrali šah. Tri puta si me matirala. Tri puta u tri preduge partije. I onda u koliko beše? Četiri poteza te matirah? Uzle asi tablu, bacila je ne gledajući dole... u glavu si pogodila onog tvog matorog komšiju. Kada je završio u bolnici. Posle smo mu mesili kolače..."
Nasmešila se. A, zatim se zapitala odakle mu one dve zlatne narukvice?
Zvono.
Spušta slike i pismo na stočić. U koraku vezuje kućnu haljinu. Otvara vrata.
Čovek na štakama.
Bojan.
Došla je do njega preko drugarice. Zagorela je žestoko, a u Beorgadu gotovo da nije bilo seksualno sposobnih muškaraca - svi su bili na ratištu.
Sam sebi je odsekao nogu kako bi izbegao vojnu obavezu.
*** Dok je Panteon uspešno sintetisao artificijalne ruke, sa nogama u određenom smislu bilo teže, iako funkcionalne, nisu bile dovoljno dobre kako bi u borbenim situacijama zamenile one sasvim organske.
Ljudima koji su, dokazano, sami sebi odsekli nogu (ili obe) uskraćena je mogućnost ugradnje veštačke, kao i bilo kakav oblik socijalne pomoći. Postojale su struje koje su zagovarale i zatvorske kazne, ali je preovlađivalo mišljenje da bi tako bili samo na teretu države. ***
Vešto ulazi u stan. "Vidi, samo pola sata. Posle tebe imam još dve-tri samo ovde na Novom Beogradu, posle u Zemun idem. Baš mi je gust raspored. Skini se."
*****
"Bio sam narkoman", počinjao je svoju ispovest pred televizijskim kamerama Petar Milošević, "Počeo sam, kao i svi, sa marihuanom, hašišem, organske stvari, naravno. Posle, j*piip*ga, žurke, društvo, kolektivno smo prešli na serbianu. Znate i sami, mešavina spida, heroina i *andrakse. Sveto trojstvo svakog narkomana. Prvo te diže, drugo spušta i dok te to skupa cepa na pola, ovo treće te razvejava u milion komadića. Haos u glavi i telu... Da skratim priču, naravno ljudi koji su na serbiani teško da mogu poživeti duže. Pregoreti je pravi naziv za fatalni kraj. Nije to kao sa nekim narkoticima - da pretrate u dozi ili dobijete lošu robu - moguće je i to, ali vaistinu retko, serbiana je svetinja u svetu narkomanije, cene su paprene, a kvalitet mahom zagarantovan, to je na neki način srpski brend. Prvi put kada me je policija navatala sa tim sranjem odvučen sam na lečenje. Šest meseci u luksuznoj bolnici na Zlatiboru. Posle su me upisali na zanat. Bio sam naučeni auto-električar. I dok sam vraćao svoj dug domovini, nešto sam zarađivao, a takođe sam i studirao.
Danas imam decu, stalan, odlično plaćen posao, stan... Hvala Panteonu na tome!
"Aplauz!", rekla je nasmejana voditeljka i sama zapljeskala.
*Andraksa - droga bazirana na tečnosti iz centralnog nervnog sistema androida.
*****
U mračnoj uličici. Negde na periferiji Beograda. Troje ćelavih klinaca bilo je na kolenima, sa dlanovima ruku položenim na glave. Iza svakog je stajao po policajac sa uperenim pištoljem, ispred njih takođe prilika u plavom. Držao je pendrek u ruci i lagano šetao pokraj msrknutih, preplašenih klinaca. "I šta smo rekli? Ajde još jednom, svi u glas, bez mucanja, glasno?"
"Nećemo više nikada udariti homoseksualca."
"Tako je, mater vam jebem. Zato što?"
"Zato što je to vojnik Carstva, a mi smo nedorasli slinavci."
"Tako je. Prebijte ih, momci", dao je znak policajcima iza. Ovi su prvo udarili drškama pištolja, a zatim počeli da šutiraju teškim cokulama.
*****
Od jedanput mrak. Pred njegovim očima.
A, onda, bol i bljesak.
Probuđen u njegovoj sobi, u njegovom krevetu.
Tresao se i znojio. Vrtelo mu s eu glavi. Misaono je posegnuo ka Free Flow-u. Bilo je to lako kao uronuti u bazen, stati pod blaženi tuš nakon radnog dana, intelektualno nezahtevno poput prisećanja imena vaše rođene majke.
Udarac. Tup.
Crni zid.
Bela slova
"Blokirano od strane Panteona Serbskog"
Povratio je.
Na kolenima se vukao po neurednom stanu. Do radne sobe. Do stola. Druga fioka.
Očev pištolj.
Krv, parčići mozga i lobanje na zidu.
A, nikada nije voleo Nirvanu.
/Intermezzo
FreeFlow je bio avetno pust. Pod njim su ostajale najraznolikije građevine, replike iz stvarnog sveta, filma, literature... Svaki posetilac ove virtuelne stvarnosti imao je svoje imanje iz snova. Svi su ovde bili bogati, moćni, jebozovni. Između ostalog, zato je i na kraju zabranjen (za srbe i ostale stanovnike Carstva). Ljudi su počeli da se zadovoljavaju lažima, umesto da rade na sebi i državi.
Jaroslav je shvatao besmislenost svega toga, bez obzira što je većini izmicala. Svi su lako zarađivali milione zamišljenog novca. Svi su bili jebeni milioneri, milijarderi. Pa, opet, zato što je novca bilo toliko - došlo je do virtuelne inflacije. Razlika je bila ta što bi u stvarnom svetu ljudi krpili milijarde kako bi kupili hleba i jogurta, ovde su gomilu ničega davali za ništa. Neverovatno je bilo koliko su se ljudi mučili, sasvim radosno, posvećeno, kako bi u FF-u došli do automobila (nekakvog old tajmera, na primer) ili novog, osmog sprata njihove nepostojeće kuće, toliko da su im realni poslovi trpeli, a stvarni stanovi bili neuređeni i prljavi zbog bivstvovanja u FF-u.
Takođe, silni seks u ovom svetu ništa nije značio. Čitao je Jaroslav negde, prosečan korisnik bi promenio oko trideset partnera za dan. Nije verovao u to. koliko god bio potentan i seksom opterećen, Jaroslav nikada nije ni pričao ni blizu tom broju koitusa na dan. On, bog plodnosti.
Njenu planinu video je u daljini. Njena moć širila se na prazni svet. Pod njim video je mrtvo drveće. Pustu, golu zemlju. Lešine životinja, kosti i creva.
Nadletao je široku i krvavo crvenu reku. ulazio i zvanično u njenu zemlju.
Visoka planina. Dug uspon. Strme, kamene i gole litice. Snegom i ledom okovane.
I na samom vrhu - Dvorac. Od savršenog leda. providnog i glatkog.
U njegovim hodnicima i dvoranama.
Zidovi. Poput monstruoznih pihtija. U ledu lica ljudi. Čitava tela ili istrgnuti delovi - udovi i organi. Glava plavokose devojke, smeđih očiju i punih usana, sa otkinutim kurcem među njima. Zaleđena deca sa igračkama u rukama. Gola starica zmežuranog, ružnog tela. Zauvek u ledu zarobljena trudnica sa zamašnim stomakom i punim dojkama.
Glavna, velika, u osnovi okrugla dvorana. Ona u samom središtu. Vezana, razapeta lancima. Unutar pravouganika, bila je iznad zemlje, neka dva metra. tsao je pod nju. Bila je haljinici - crnoj sa belim tufnama - nije imala gaćice. Video je još uvek retke i kratke dlačice. Ovde nije imala više od deset godina. ispod nje lokva zaleđene krvi.
Menstruacija.
Podigao je ruku, dohvatio njeno maleno, meko stopalo, tik ispod teškog okova. Pomilovao ga, sasvim nežno, zadržavši se na njenom palcu koji je uvek nervozno bio podignut ka gore, kao da se javlja, kao da je govorio "zdravo".
"Sećaš li se," počinjao je tihim glasom, u kojem je tuga bila tako očigledna, "onog dana u kampu? Kada su nam dali onog malog? Onog dečaka, Alija, bekrim, Beki, kako li se zvao? Imala si sedam, a ja osam godina. Pa, to je bilo za tvoj rođendan. Dali su ti poklon. Panteon prokleti, tako smo ih tada zvali. Beki, da Beki je bio. Bio je sladak, moraš priznati, mali i nasmejan, makar u početku nasmejan. Beli zubići, savršeni i zdravi. Tvoja igračka.
Ubila si ga.
Posle možda pet minuta šamaranja. Nakon što si mu zaleidla šaku i razbila je svojom lutkom. Nakon što si mu naredila da se skine. Nakon što si mu zaleidla maleni kurac. Ubila si ga. Dotakla ga nežno, svojim prstićem pakosnim i zlim, između očiju, po korenu nosa. Video sam, tako mi tebe, kako mu se oči zaleđuju i pucaju.
Nisam to mogao izdržati, pritrčao sam mu. Dodirnuo ga i oživeo.
Vrisak. Taj njegov vrisak prvog, novog daha. Proganja me dan-danas. Šta misliš da ga je nagnalo na njega? Iz sveg grla. Verovatno je nakon njega sasvim promukao, sasvim, sasvim ostao bez glasa. Ako je to fizički moguće. Ja sam u trenutku pomislio da ću oglveti. Šta misliš, šta je video sa one strane? Prvo je umro sam od sebe. Valjda zbog šoka. Oživeo sam ga ponovo. Ubila si ga. Oživeo sam ga. Ubila si ga. I tako u krug. Koliko puta? Nakon jedno deset, više nisam mogao da ga vratim u život. Uvek si bila jača. Uvek je smrt jača od života. Možda samo jednostavnija. Verovatno - neizbežna i konačna.
U besu sam skočio na tebe. Rvali smo se. Bio sam jači od tebe. Tada si... tada se... nekako, tvoja glava našla među mojim nogama. Pokidala si šorc u kom sam bio i... Usisala si ga usnama, ustima. Osetio sam na vrhu penisa tvoje zubiće i jezik. Igrala si se, istraživala. Počeo je da raste. Prva erekcija. Makar prva koje se sećam... Nikada te nisam pitao, valjda se nisam setio, šta je tebi bilo u glavi tada? Konkretno, kada si prestala, odbila se o zemlji i kolenom mi razbila lobanju. je l' sve bilo smisleno? Da li si znala da ću potpuno spustiti gard?"
Ćutanje.
Uvek prokleto ćutanje.
Nisam ja kriv. Hteo je reći. Po hiljaditi put Ne bi imalo efekta, ne bi imalo smisla.
Crkni, kučko! Hteo je reći.
Samo se isključio iz FreeFlow-a.
Panteon
Ono što za ljudsko telo jesu krvni sudovi, za Srbiju jeste bio savremen, završen i u upotrebu pušten pre svega dvanaest godina, podzemni transportni sistem baziran na tehnlogiji koju Jaroslav nije shvatao. Znao je da ima veze sa vakuumom, magnetnim poljima i posebnoj vrsti materijala kojeg su pronašli naučnici Panteona, koji je ugrađivan i u oklope tenkova, mekova i najelitnijih jedinica Vojske Srbije. obični prašinari ili mobilizovani građani su prečesto u boj išli gotovo goloruki. Novčana pomoć koja je dolazila... pa, Jaroslav nije znao odakle, ali mu je bilo jasno, ma koliko Panteon pokušavao da moć Carstva predstavi kao produkt jakog, neuništivog kolektivizma.
Kako bilo, u centru prestonice bio je za veoma kratko vreme. Iz kapsule je izašao na stanici bez imena, centralnoj stanici, srcu carstva. Lift ga je podigao do površine. Nalazio se na pločniku besmisleno široke ulice, s čije su se obe strane prostirale velelepne zgrade državne uprave, parlamenti, vojni štabovi, zgrada vlade, ministarstava - koja su imala ograničene ingerencije i služila pre svega da pruže kakav-takav privid demokratije -, neke od stranih ambasada (pretežno ili isključivo članica Panslovenske Lige). nebo iznad njega bilo je blago ljubičasto. Teslin štit, pomisli Jaroslav Decenijama je većina intelektualnog i materijalnog bogatsva Carstva odlazilo upravo na razvijanje te tehnologije, da bi konačno uspeli... ali i shvatili da je tehnologija energetski papreno skupa. Cartsvo nije moglo izdržati više od deset ovakvih, a u vreme rata, rušenja energetskih postrojenja, otežane proizvodnej energije - ni toliko. Pa, je ovaj ostao konstatno uključen. Još je u pitanju bio ubedljivo najjači ikada napravljen i podignut i jedini koji je mogao odbiti bilo koji projektil. Mada, počeli su Srbiju zasipati nuklearnim oružjem. Bio je u bolnici, oporavljao se, kažu stručnjaci nema veze što si artificijalan i što si bog, potrebno ti je to. Bio je u bolnici i nije imao pojma šta se, koji kurac, dešava.
Krenuo je blagom uzbrdicom. Ulica je bila prilično pusta, ali on to nije primećivao, pošto mu je zgrada Panteona već privukla svu pažnju. Monumentalna, epohalna, van pameti predimenzionirana i ogavna. U osnovi dugačka preko hiljadu i po metara, široka sedamsto, a visoka... samo do ogromne prve kapije trebalo je preći dve stotine stepenika. Iznad tog osnovnog nivoa ređali su se sve manji i manji spratovi, u konačnici završavavši se visokom kulom, bez koje bi cela građevina donekle ličila na južnoameričke piramide. Jaroslav glasno uzdahnu, pa poče da se penje. Do vrha stepeništa nije osetio nikakv umor. Kapija optočena platinom stajala je zatvorena, kao i uvek u ratna vremena, a ispred nje stajaše dvanaest stražara u uniformama prošivenim zlatnim koncem - Svarogova garda. U rukama su držali dva metra duge metalne šipke koje su se završavale nazubljenim oštricama u obliku punog kruga - savim besmisleno oružje, ali predstavljalo je simbol Sunca.
Kapija se otvori pred njim, da niti jedna reč sa stražom nije progovorena. Nakon prolaska kroz nju, Jaroslav se nije našao u unutrašnjosti građevine, ljubičasto nebo je i dalje bilo iznad njega, a još jedno, sada sasvim usko, klaustrofobično i strmo stepenište je bilo pred njim. Koračajući sredinom stepeništa sa njegove leve i desne strane ostajalo je jedva deset centimetara praznog prostora. Zidovi oko njega bili su oslikani prizorima iz drevne istorije srpkog naroda. U podnožju počevši od doplovljavanja na ovaj svet, pa sve do, kako je Panteon predviđao, spasavanja istog i ponovnog ukrcavanja u prekogalaksijske brodove i povratka na Jav. Nije Jaroslav mogao reći da nema vere u to, mada nije bio ni sasvim ubeđen, naravno, ali bi više voleo da su mudraci videli i zapisali nešto lepše, lakše i prizemnije. Ispadanje iz pičke, ulaženje u pičku i sahranjivanje u rupu što nalikuje pički, sasvim bi zadovoljile njega i njegove potrebe za višim ciljem i smislom života generalno.
Njegovo telo je sazdano tako da izdrži i daleko teže napore, ali pomisao da su ove stepenice u prošlosti morali savladati predsednici Amerike, Evrope, kao i generali najmoćnije vojne alijanse na svetu, uveseljavala ga je. Na vrhu usledila je još jedna kapija, istovetna prvoj, jednak broj stražara ispred - sveti broj - u istim uniformama, jednako lako i bez reči prošao je i kroz drugu kapiju.
Ono u šta je zakoračio je i sada, baš kao i prvi put, oduzimalo dah, bunilo čula i gotovo suprotstavljalo se zdravom razum ili igralo sa njim, istovremeno ulivajući mir i strah, ponos i gađenje. Srpski car ima dve prestone dvorane, ali je u ovoj mogao boraviti samo na poziv Panteona. Tavanica je toliko visoka da se činilo da će svakog trena pasti, da je nemoguće da to stoji, prostor na kome se mogao igrati fudbalski meč, dva ili tri meča... prostor na kome bi se mogle smestiti stotine izbeglica koje ovih dana spavaju po ulicama. Putanju od ulaza u dvoranu do trona, izdignutog na dvanaest visokih stepenika, oivičavalo je dvanaest stubova-skulptura, po šest na obe strane, u obliku paganskih bogova. Osim toga čitav taj prostor je sasvim prazan, popločan mermerom i ocrtan predivnim freskama sa motivima paganske religije, ali i hrišćanstva.
Jaroslav bi tako ukočen stajao ko zna koliko još, da mu neki dvorjanin - sav u zlatu i crvenoj svili - nije prišao i rekao da lift čeka na njega.
Dobro je, pomisli o je, manje-više za još stotine i stotine stepenica do vrha, ni najmanji bol u nogama nije osećao, ali rekao je genoidu da ga sačeka, da će se brzo vratiti i da će je još jebati, ovog puta dok zaista ne počne da škripi i varniči.
*****
Panteon. Vrhovna vlast Novog Srpskog Carstva. Panteon. Veće dvanaest mudrih.
Sama prostorija nije bila impresivna na način koji to prestona dvorana jeste bila, ali je baš kao i celo ovo zdanje, čak i na neljudska (nadljudska) jaroslavljeva čula ostavljala utisak koji je i trebala ostavljati - čisto, nepatvoreno, ogoljeno strahopoštovanje. U osnovi krug sasvim skromnog prečnika - ovo je spolja izgledalo tek kao kula - ali prokleto visoka. Dvanaest pijedastala, visokih preko četrdeset metara, na čijem vrhovima su se nalazili hologrami mudraca. Jaroslav nije ni pokušavao da ih vidi, da bi to učinio morao je sasvim nagnuti glavu, do tačke bola - kojeg ne bi osetio, ali poniženje bi, nije im to priuštio. Gledao je ispred sebe i čekao. Makar sve gorelo oko njega, makar stvar bila urgentna, svako je na pojavu Panteona i njegovo klanjanje pred njim morao čekati ravno četrdeset i osam minuta.
Tišinu je prekinuo jak udarac zvona. Do tada ukočeni i crno-beli hologrami oživeše i poprimiše boje. Dvanaest mudraca, po nekoliko za svako najvažnije državničko pitanje - generali, političari, naučnici, sveštenici i... predskazivači. Najveći umovi srpstva oživljeni i postavljeni na neprikosnoveni panteon vlasti.
Čekali su.
Ćutali su i čekali. Da klekne. Da se pokori. On to nije činio. Nikada. Prezirao ih je, svom dušom. Ne prosto, tijnejdžerski, butnovno, kako bubuljičavi slinavac prezire svoje roditelje. Prezirao ih je iskonski. prezirao ih je što su ga napravili. I njega i njegovu braću i sestre. Prezirao ih je zbog svega što su učinili njemu i njegovoj braći i sestrama. Stalno je lutao, leteo, dobijao se poput loptice za stoni tenis između rekreacije boga iz slovenske prošlosti i nekakvog laboratorijskog zamorčeta. Nije znao da li je Panteon skup genija, njegovih tvoraca i osloboditelja nacije ili pak gomila fašistoidnih ludaka koji su sasvim pogubili kompas, pravac i smer. Borci za pravdu i slobodu ili dvanaestoro bolesnika koji se igraju nacističkih eksperimenata.
Jaroslav nije bio najbistriji među novobogovima, androbogovima, kako su ih već sve nazivali, ali bilo mu je jasno, koliko god on mrzeo Panteon, bez njega - neprijatelj bi pregazio Srbiju.
I, još jedno. Vizija nad Kosovom. Nad Prizrenom. Taj pakleni vrtlog. Ta crna rupa. Da zla kob, vesnik propasti sveta, koji je visio nad vascelim rodom... nije video način da se protiv toga stane, protiv smaka sveta, osim uz Panteon i njegovu komandu.
Znali su svoga sina - ako je njihov sin bog, šta su oni? - znali su svoju reakciju, nije vredelo čekati uzalud više. Nekada bi govorili u glas. No, sada se prvo i samostalno obratio Petar Prvi Karađorđević.
"Jarilo", uvek su mu se obraćali tim imenom, nikako Jaroslav, koje je stajalo čisto za svakodnevnu uotrebu, među smrtnicima, "Kratko ćemo. Znam da imaš hiljadu i jedno pitanje, uvek ih imaš. Vremena za to nemamo. Ćuti. Ni reč. Dve su stvari. Zadatak i informacija. šaljemo te dole, ponovo, naravno. U Prištinu. Ona mora biti oslobođena. Detalje ćeš dobiti od Svetovida, tvog brata.
Druga stvar... na slobodu puštamo tvoju sestru.
Moranu."
Dakle, u kurcu smo, pomislio je Jaroslav.
Nastaviće se...
NAPOMENE
- U pitanju je stara ideja, neki redovi su napisani prilično davno.
- Ova priča nije ni fašistička, ni antifašistička, ona je... priča.
On - Bog.
Prdnuo je i vratio se u sobu po tabakeru.
Na balkon je izneo i metalnu stolicu. dok mu se koža ježila od hladnoće koju je osetio na svojim guzovima, Zapitao se koliko još vekova treba da prođe pa da bolnice imaju udobne krevete i jebene stolice? Lagano je posipao duvan u rizlu... Vranjanski je. Voleo je vranjanski duvan. Svake godine, ukoliko nije bilo rata, išao je u jedno selo u okolini Vranja i brao duvan. Samo tako, ponudio bi se nekom strancu. Obično su ga gledali sa podozrenjem, čak strahom - narod u tim krajevima Srbije mnogo je propatio poslednjih... hiljadu godina, pomisli Jarilo i oseti gorčinu u stomaku. Uzrok njihovog straha se kroz vreme menjao - drevni vizantijci, bugari, turci, četnici, partizani, šiptari... ali sam strah je bio postojan, konstantan, nepromenjiv baš kao grad ispod njega. Ali, pomoć im je uvek bila dobrodošla, jer još uvek je bilo suludih ljudi koji su duvan brali ručno, verujući da samo tako može i samo tako treba. Naravno, svako selo u Srbiji je u poslednjih sto godina opustelo, svako selo, nakon što je zabranjen izlaz iz zemlje muškom stanovništu između petnaest i pedeset pet godina, je davalo krvavi danak u vidu svojih sinova i unuka, svoje budućnosti i svoje zdrave radne snage zarad ispunjenja misije. Da, pomoć im je trebala. Bol u leđima od saginjanja, klečanja i čučanja po njivama, bol i rane po pristima od igala kojim se duvan vezivao na kanape. Zatim bi ga kačili na zidove kuća i ograda... ne ograda - po visokim zidovima kojima je svaka kuća bila okružena, opasana debelim i visokim zidinama. Svaki dan bi obilazio vence, posmatrao kako od zelene prelaze u žutu i kasnije dobijaju sve lepšu bakarnu boju. Tih dana je čitavo selo mirisalo na duvan... ili makar zanimljivu mešavinu duvana, kravljih balega i voća odloženog u velike kace, spremljenog za rakiju.
Liznuo je kraj papirića i smotao cigaru.
Ove godine nije išao na berbu, verovatno ni domaćini, ponosni vlasnici nepreglednih njiva nisu to činili, verovatno su negde oko Gnjilana mahali puškama, neuspešno glumili ratnike ili već sasvim uspešno bili hladan leš. Rat... shvatao je da je sa moralne i svake druge tačke gledišta njemu i svima koji pretstavljaju ikakvu vlast i moć u Carstvu sasvim lak, jednostavan izbor. Jer, dileme nema, rat se mora nastaviti. Ako ni zbog čega drugog, onda da u momentu smrti, svi pojedinačno, znamo da smo dali sve od sebe, da smo pratili stazu svetog vida. Da možemo stati pred svoje bogove, nove ili stare...i da se ne stidimo. Isus, Perun ili Ajnštajn nebitno je sasvim. Ali... zar nismo mogli mirno provesti poslednje trenutke na ovom svetu? Piti, jesti, jebati, prdeti i slušati betovenove simfonije? Zašto smo mi Srbi odgovorni... Tiho je promrljao mantru za oprost upućenu bogu Svetovidu. Takve misli, čak i ne izgovorene i ne formirane do kraja su opasne.
Ima misiju. Iako ne shvata tačno koju, kakvu i kako je ispuniti - ima jebenu misiju. Makar su mu uvek to ponavljali.
U momentu kada je podigao poklopac upaljača i kada je plamen zasijao, kroz um mu prođe druga misao - Vranje i sva mesta oko njega pod nuklearnom pečurkom... i miris zapaljenih zasada duvana koji se širi vazduhom.
Udahnuo je duboko na tu misao.
Intermezzo
1586. godina.
Danak u krvi.
Devşirme.
Negde na istoku Bosne.
Ispred male i izolovane kuće stao je karavan. Pratnja - naoružani do zuba janjičari. Yeniçeri. Administrativci, takođe poreklom hrišćani, na rasnim konjima, na čelu kolone. Deca su bila okovana u teške lance i potrpana u volovska kola i vukla sus e lagano na začelju.
Svraćaju ovde samo kako bi se odmorili malo.
Kerovi laju na njih. Šugavi, mršavi. najveći među njima hrabro juriša na jednog od janjičara. Ovaj isuče sablju. Pas je skočio na vojnika. Nazad na tlo je glava pala odvojeno od tela.
Lavež pasa napolje, iz kuće, izveo je gazdu - starijeg čoveka, pogrbljenog i propalog. U desnoj ruci jako je stezao sekiru, kojom je ranije cepao drva za potpalu iza kuće.
"Dobri domaćine", povikao je jedan od nagizdanih sa čela kolone, "imaš li malo vode za nas? Možda nešto rakije?"
Starac je ispustio sekiru. Oči su mu se razgoračile. "Vi ste, vi ste..."
Čovek klonu u sedlu, pognu glavu i uzdahnu. "Da, jesmo, ali opusti se dobri čoveče! Nismo došli po tvog slinavca, puni smo." Okrenuo se, ka kraju kolone. "Hajde, dajte čoveku nešto hrane." Zaista mu je izgledao izgladnelo i bedno.
"Ne, ne... Ja", uzbuđeno je počinjao seljak, "Ja imam sina i želeo bih da ga povedete!"
"Šta?"
"Da. Da! Povedite ga. Sa vama, kod vas će mu biti bolje, znam ja, znam priče. Znam ljude koji su se vraćali ovamo. Ja čak nemam ni čime da ga hranim, a vi..."
"Polako ludače. Sina daješ u roblje, znaš li to?"
"Ah, kmet, rob, prosjak, vlah... sve je to isto kada ste rođeni pod beksuznom zvezdom, dobri gospodaru. Čekajte!"
Utrčao je nazad u skromnu kuću.
Nije ga bilo neko vreme.
Vratio s edržeći kesu visoko u desnoj ruci. Prišao je onom istom gospodaru. "Izvolite, to je sve što imam srebra nešto i bakra! Samo ga povedite!"
*****
2186. godina.
Regrutacija Srpske Carske Vojske.
Negde na istoku Bosne.
Iza kuće, na obodu nekom malenog sela, sin je čekao oca. Juče je napunio dvanaest godina. Danas ovo. Jebiga.
Ćale se vratio sa sekirom u jednoj, a rakijom u drugoj ruci. "Stavi ruku na panj. Desnu. Tako. Na!", tutunuo mu je rakiju pod nos. Popio je tek malo, liznuo jedva i namrštio se. Prepečena šljiva, jaka k'o crna zemlja. "E, nesrećo moja. Nisi ga valjano ni izdrkao tom rukom." Iz džepa je izvadio parče drveta, okruglo. "Zagrizi ovo. Jako."
Majka je stajala nedaleko, sa priprepljenom gazom i zavojima.
Polio je oštricu sekire rakijom i jednim udarcem odsekao šaku rođenom sinu.
Rez.
Nekoliko meseci od tada...
Četiri vojnika - jedna ofcifir zapravo, dva pešadinca najobičnija i jedan medicinar - u svečanim crvenim, uniformama Carske Vojske je stajalo ispred iste te kuće.
Rez.
U dnevnoj sobi. Vojnici sede, piju rakiju.
"Znate kako to ide, selo je, težak život, dete mi je pomagalo u šumi... motorna testera mu je isapala nekako, zavrtela se on refleksno pojurio da je dokači i..."
Oficir je klimnuo. "Da, takve stvari se dešavaju. Nećete verovati koliko često, ma samo da sam dobio po hiljadu dinara kad god sam čuo tu malo verovatnu priču. Dajte, dovedite ga samo da ga pregledamo. Moramo, razumete. Pravila službe."
Rez.
Dečak bez šake je sedeo za trpezarijskim stolom, pored njega je bio medicinski tehničar, u higijenskim rukavicama, dodirivao je sasvim zarastao ožiljak.
"Sinak, da li bi želeo da ponovo imaš ruku?", upitao ga je oficir.
Dečak je, proznojen sav, prvo pogledao oca, zatim čoveka u uniformi, pa na posletku samo slegnuo ramenima.
"Bi, naravno. Jovane, počni."
"Šta?", zbunjeno je upitao otac.
Rez.
Primio je tri injekcije. Lokalna anestezija. Pod ruku su mu postavili nekakav sud. Jovan, medicinski tehničar, je skalpelom, lagano sekao njegovo meso. Nije ga bolelo. Uopšte. ali je bilo jako čudno. Čuo je kako skalpel zaseca njegovu ruku, osetio na nekom nivou, ali ga nije bolelo. Neugodno je bilo, ipak.
"Šta, šta mu radite?", bunio se otac. "Zašto ga mučite?"
Oficir, već na ivici nerava: "Umukni! Ti si ga mučio. Ućuti da te ne bih u logor poslao!"
Jovan je skinuo svu kožu koja se formirala na mestu gde je sekirom odsečena ruka. Iz velike, kožne tašne izvadio je kutiju. Otvorio ju je. U njoj je bila šaka. Veštačka. Prineo ju je dečaku i lagano navukao.
"Tako", zvučao je zadovljno oficir. "Kako se beše zoveš?"
"Vojin."
"Lepo ime. E, pa, Vojine, ideš u vojsku!"
/Intermezzo
Kao da su ga onostrane sile čule.
Oglasile su se sirene. Najavljivale su vazdušni napad.
Nad gradom su prvo zasvetlucali zaštitni štitovi, koji su projektovani po teslinim komandama. Ovi u Karlovcima bili su savršeno beskorisni protiv najnovijih američkih raketa, ali su protiv šiptarske zastarele avijacije još uvek bili realitvno delotvorni. Zatim su se oglasili teški mehanizmi ispod površine gradića. Ogromni motori i još veći zupčanici su lagano počeli da spuštaju grad.
Cigareta je dogorevala dok su drevne zgrade polako isparavale sa vidika. Daleko na jugu je sada video prokleto crnilo. Daleko, daleko na jugu, iz zemlje je izbijao i visoko na nebu kovitlao crni oblak.
Na posletku je i bolnica u kojoj je bio - zajendo sa zgradama u tom delu grada - počele da se spuštaju. Morao se povući sa terase. Na prozore i vrata pali su teški metalni kapci.
Posmatrao je telesinu usnulog, isključen genoida na bolničkom krevetu. Njena uniforma medicinske sestre bila je baceča na pod, plava kosa razbacana po pretvrdom jastuku. Krv se polako slivala u njegovu kitu, čineći je sve većom i krućom.
Pritisnuo je on dugme na njenoj desnoj sisi.
Tavanica se zatresla. Oblaci prašine, komadi kreča i maltera padali su po njima.
Dok su bombe padale iznad njih - jebao ju je. Bio je na njoj.
Kada se sve silovito zatreslo. Kada je nestalo svetla. Kada su varnice divljale po plafonu. Dok su se čuli urlici sa hodnika i drugih soba. Dok se čulo prštanje stakla i prosipanje sitnog bolničkog inventara. U momentu kada je komadina plafona pala nedaleko od keveta i njegove glave.
Dok je nad Sremski Karlovcima divljala nuklearna pečurka.
Svršio je duboko u njoj.
Intermezzo
1586. godina.
Istanbul.
Obrezivanje.
Na turskom, jakim i grzbim akcentom, zamuckujući i zastajkujući, ali ipak ne grešeći niti jedanput, izdeklamovao je nekolicinu odlomoka iz Kurana.
At-Tawbah. Al-Isra. Al-Qadr. Al-Kafirun.
Na dečakov penis navukli su maleni metalni prsten.
Preko prstena kožicu.
U rukama oštar nožić.
Bol.
Krv.
Islam.
*****
2186. godina. Vidovdan.
Beograd.
Inicijacija. Blagoslov Svetog Vida.
Početkom dvadeset i drugog veka, po naredbi Svetog Panteona, na obroncima Kopaonika, kod mesta po imenu Treska podugnut je velepan hram posvećen Svetovidu. Postavljen na dvanaest pilona visokih sto dvanaest metara, izgrađen kamenom porušenih manastira sa Sosova i Metohije, koji je bio prenošen u vreme povlačenja sa tih teritorija tokom samog predvečerja Trećeg Balkanskog rata.
Odmah nakon završetka radova, Hram je postao jedno od najsvetijih mesta u Novom Srpskom Carstvu i mesto inicijacije dečaka i devojčica u društvo odraslih, cilju posvećenih, srba.
Dečaci sa četrnaest i devojčica sa dvanaest godina. Uglavnom. Bilo je onih za godinu ili čak dve starijih - što nisu bili zreli za Inicijaciju sa svojom generacijom.
Vojin je bio u podnožju hrama. Prvi do stepenica. Red se pružao poput zmije od tog mesta, krivudavo gotovo do samog podnožja planine Kopaonik. Prizor koji će biti emitovan širom planete i orbitalnih kolonija, gradova, vikend naselja i hotela. Strah u kostima neprijatelja. Strahopoštovanje i divljenje. Čuđenje i gađenje. Kako ko i kako gde.
Nebo iznad je bilo prepuno aviona. Svetlucavo i iskrivljeno, lagano zamućeno, od siline protivudarnih štitova najnovijih generacija i maksimalnih snaga. Čitava planina je bila pokrivena. Restrikcije struje širom Carstva. čak i pored načičkanih PVO sistema, dovučene su tri divizije pokretnih sistema.
Bilo je oblačno. U nekoliko navrata je čak i kiša počinjala, da bi ubrzo prestala sa sunčevim zracima i pojavom duge. Vojina je peckalo i bolelo mesto gde se spajala njegova ruka i veštačka šaka. Uvek na promenu vremena.
Kopaonik - strateškog utvrđenje. Planina kao jedan veliki, integrisani PVO sistem. Neprijatelj je davno odustao od letova preko njega, ali nikad se nije znalo. Desetine hiljada dečaka koji su trebali postati verni vojnici. Neodoljiva meta.
Žrec u svečanoj, crvenoj odori dao je znak Vojinu. Zakoračio je ka njemu. zaustavio se na prvom stepeniku. "Pristupi putu Svetog Vida. Iz slepila i neznanja, ka sudbini, ka svrsi, ka bolu i mraku, ka spasenju duše i roda!", izdeklamovao je Žrec, pa zatim crvenim povezom prekrio oči dečaka sa veštačkom šakom.
Slep je krenuo preko sto dvadeset stepenika.
Osetio je ženske, nežne ruke, dugih noktiju na svojoj koži. Skinuli su mu lagane lanene pantalone i košulju bele boje. Zatim i gaćice. Povez je ostao. Stid. Kao i svaki dečak - od početaka ljudskog roda, pa sve do neumitnog kraja - intenzivno je razmišljao o dužini svog penisa. Merio ga je bezmalo svaki dan. U barakama gde su spavali nakon napornih treninga i časova iz istorije, filozofije i sociologije, često su upoređivali svoje organe. Njegov nikada nije bio među najmanjima, ali ni posebno velik. Trinaest. Četrnaest centimetara ako bi malo varao. Nadao se da će još porasti. A, tu, u hramu, dok je bio slep, bez obzira na ženski dodir, nije se ukrutio, već se, Vojin je imao osećaj, uvukao u testise, bivajući jedva vidljiv. Crveneo je u obrazima.
Osetio je dodir ledeno hladnog metala na svojim usnama. Prineli su mu "Pehar Cara Lazara". Otvorio je usta. Pustio da mu se ledena tečnost sliva niz jezik i grlo. Isprva slatkasto, poput meda, trešanja, badema, kajsija i breskvi, čokolade, kakaa, kolača pravljenih za božić, cimeta i kokosa, da bi u grlu bilo suvo i gorko, kafa i karamela i pelin i ko zna šta sve još, dok je iza sebe ostavljala cvetne nijanse - ruža, lipe i bagrema. Eksplozija ukusa u ustima, zapravo. Gutljaj za gutljajem. Nešto najdivnije na svetu. Samo bi otkrivao nove nijanse, nove note, nove asocijacije. Lešnik, suncokret, jagoda, pomorandža, vanila,. Slojevi i slojevi. Anis. Oh, da. Pojavio se i on odnekud. Anis. I još i još.
Uhvatile su ga za ruke. Povele ga dalje. Mantalo mu se, noge su mu se oduzimale."Sada ćeš morati sam, samo polako, pažljivo, korak po korak", čuo je umiljat, ženski glas i osetio vrelinu daha na uvetu i grlu. Pustile su ga nežne i malene ženske šake. Bio je sam. Koračao je pravo, dalje, sporo i jedva.
"Skini povez!", čuo je naredbu. grubu, mušku, odsečnu.
Bio je na kraju uske stazice. Oko njega ništa, ispod njega ponor. Poput gusara osuđenog na hodanje po dasci, zaustavljen tek pred poslednji korak.
A... pred njim.
Kosmet.
A... nad Kosmetom.
Negde iz daljine, sa tla uzdizao se i ka visinama širio, crni vrtlog. Najljući tornado u istoriji sveta je šala u poređenju sa ovim. Bio bi monolitno crn, da tek na ivicama ne prleazi u nijanse tamno plave, tegetne i da se ponegde, širinom vrtloga ne pojavljuju crvene pruge. Činilo se da je pri tlu širok tek malo, ali je progresivno rastao tako da je vascelo nebo na kraju pokrivao svojom tminom, bacao senku na zemlju pod sobom.
Tek kada se um... ne navikao, nikada se neće navići na i pomiriti sa prizorom pred njim, već makar malo prestao čuditi, shvatio je da čuje i muziku. Neku neizdrživo tužnu melodiju. Zavijajuću, otegnutu, sporu. a, preko nje plač. Da. Plač. Kao da je dolazio iz hiljada i hiljada duša. Ne jak, ali postojan. Sa juga.
Sa Kosova.
*****
Odmah nakon ceremonije, Vojin, kao i sva srpska deca koja su tog dana postala punoletna, su velikim vojnim transporterima prebačena na obalu reke Morave (u pojedinim spisima i među pojedinim građanima i naučnicima od skoro nazivanoj Morana). Devojčice su bile na levoj obali, dečaci na desnoj.
Svi poređani, jedan do drugog, sasvim goli.
Pucanj drugog tenkovskog bataljona, Prve tenkovske brigade, Srpske Carske Vojske.
Dečaci sinhrono uskaču u reku.
Plivaju.
Neke voda nosi. Neki se dave. Grčevi. Strah.
Vojin već instiktivno pomera ruke i noge, ni ne razmišlja o tome. Uvek je bio sjajan plivač. Morava mu, nakon detinjstva provedenog pored Drine i u njoj, deluje kao igra.
Na drugoj je obali.
Ispred njega bogatstvo devojčica. Sve redom - gole. Jedan je od najbržih. Sme i može birati. Oči mu padaju na jednu malenu, možda metar i pedeset pet centimetara. Duge, smeđe, savršeno ravne kose. Već ima poveće sise. Mlaa je nabijena. Jake butine. Malo sala na stomaku i... dlake dole, ispod. Kreće ka njoj, dok mu se kurac, do tada malen od hladne vode, već diže.
*****
Zastenjala je pod njim.
Prvi put joj je, kao i njemu, naravno. Bilo je zabranjeno pre ovoga imati odnos.
Vojin ništa nije znao o rigoroznom i mučnom tretmanu kroz koji su prošle sve, pa i devojčica pod njim. Kljukane hormonima, kako bi svaka dostigla punu zrelost, programirani su im i ciklusi i maksimalno sinhronizovani. Sve su toga dana bile plodne.
"Stani, molim te... boli. Uspori. Smao na tren."
Čuo ju je. Nastavnicu su im govorili d aslušaju devojčice, da će ih možda boleti, da je to prirodno, da budu nežni. Ali on je toliko puta drkao kurac. Nekada je i svaki slobodni trenutak na akademiji tako provodio. Drkao je sam, drkao je sa drugarima, vršnjacima. Devet puta za dan mu je valjda bio rekord. Toliko je zamišljao sve ovo, toliko isčekivao. Samo je udarao. Sve brže. Ne shvatajući da više i ne diše.
Nije potrajalo. Brzo je ejakulirao i zaronio glavu među njene sise.
Dok je ona plakala.
/Intermezzo
Pritisnuo je dugme za "off" i genoid je utonuo u san, dok se jaroslavljevo seme slivalo iz artificijalne pičke.
Potresi su prestali. Jauci i plač utihnuli. Sirene koje su oglašavale vazdušnu opasnost - umukle. Prošlo je. Toliki potres, zano je Jaroslav, mogao je značiti samo nuklearni napad ultimativne snage. Počelo je, pomislio je.
Sve je ka tome išlo, naravno.- Ponovno izbijanje rata još pre čest meseci, siloviti napredak srpske armije ka jugu. Oslobođenje Peći, zaustavljanje na liniji, borbe oko Gnjilana i opkoljavanje Prištine. Srbima je i previše dobro išlo. Njemu lično, Jaroslavu, ne baš. Stupidno je ranjen. Sramno čak. Prislonio je jednu albansku kurvu, što mu se podala za par američkih dolara uz zid porušene zgradurine... Bio je sa kitom u njoj i gaćama oko nožnih članaka i puškom na dva metra od sebe, kada je kurva izvadila nož i prosula mu creva... ili makar ono što je umesto creva imao. Preneražena je bila. Videla je plavičastu tečnost namesto krvi, ispustila sečivo. Iako trpeći silne bolove, Jaroslav je bio sasvim dovoljno pribran da je levom zgrabi za vrta, a prste desne nabije u njene oči, iskopa ih i onda glavu rascopa o zid iza... tek zatim je pao u nesvest.
Kasnije je prebačen ovde na oporavak.
Kako god bilo, Vojska je dobro napredovala. Rat jeste upao u, očekivanu, mirniju fazu, ali nije to ništa strašno bilo. Makar je toliko Jarolsav znao. Nisu žurili da ga potanko obaveste.
Cilj nije ispunjen. Cilj je bio Prizren. Sveti grad. Prokleti grad. Grad iznad koga je izvirala Tmina.
Začuo je cvrkut u levom uhu.
Vrapčev cvrkut. Obožavao ga je. Daleko je njegova pesma bila od najlepših u ptičijem svetu, možda i nije bila pesma, koliko nervozno pištanje što nalikuje napaljenom tinejdžeru kome glasne žice mutiraju, ali... njegova pesma se jedino i čula poslednjih decenija u Srbiji. Maltene sve selice su počele u širokom luku izbegavati Srbiju, a i one što su za stalno boravile po srpskim poljima, rekama, jezerima i gradovima kao da su nestale. Niti frule, niti gajde, niti tambure, niti pesme pastira i duvača. Samo koračnice. Samo su čizme svirale ovih dana po Srbiji. Da i legije sveštenika po sahranama. I on, istinski i večiti gospodar srpskog neba. Nisu to nikad bili srpski avioni, koji danas poleću samo da bi ih američke letelice obarale, nisu to ni te agresorske i strane letelice što možda Srbiji nukelarnu smrt donose. Ne, on, vrabac mali, on i jedino još Bog Svetog Vida gospodare srpskim nebom. Samo je još on tu. mali, slabašan, tvrdoglavi stvor koji nije napuštao svoju zemlju. Tako sličan ovom narodu. Vrabac nas nije napusti, pomisli Jarilo, a Bog? Bogovi?
Pustio je da se cvrkut ponavlja, postaje jači i jači, sve do tačke bola, tek tada je zatvorio oči i stupio u freeflow. Panteon je pre tri meseca zabranio ulazak u FF većini stanovništva - kako je moguće voditi totalni rat, kada vam sva populacija kad god poželi može pobeći u svet u kojem je sve savršeno? Naravno, Panteon je bio veoma sklon zabranjivanju ili ograničavanju FF-a i inače. Jaroslav i nekolicina je i dalje imala privilegiju.
On je, doduše, nije često koristio. Bio je duboko ubeđen da kreatori FF-a, koji su širom sveta bili slavljeni kao bogovi (u Srbiji je takođe imala određeni broj vernika) nisu njega, superironog artificijalnog entiteta jedva na granici ljudskosti, stvorenog u podzemnim laboratorijama, imali kao ciljnu grupu. Verovatno je nešto u njegovom mozgu falilo, nešto što bi stvorilo potpunu iluziju stvarnosti, iluziju u kojoj su se milijarde izgubile i samo u FF-u i živele. Opet, njegova braća i sestre su sasvim uživala ovde. "R" je bio u stanju danima da ne izbija iz pećina, kratera, rupčaga i radionica svog vulkana, "V", njegova majka, je gospodarila u bespreglednim, večito zelenim listopadnim šumama i cvetnim livadama, "S" je često obitavao u svom zamku na samim oblacima, a... "M"... "M" je samovala na vrhu sopstvene planine, duboko u ledenom drvocu.
"M".
Morana.
Njegova sestrica...
U FreeFlow-u
Podesio je parametre ulaska u freeflow tako da se uvek budi u ležaljci razapetoj između dva stabla jabuke. Čitao je negde da je FF u svom najranijem obliku za ulazak podrazumevao niz cevčica koje su ulazile direktno u telo, receptora moždanih talasa koji su se lepili na obrijanu glavu, da su korisnici u momentu buđenja u pararelnom svetu osećali vrtoglavicu, a da je izlazak iz njega često završavao smrću. On se sada osećao kao da je otspavao onih savršenih šest sati - nakon kojih je telo osveženo, ali ne i raspamećeno i prekinuto od spavanja, pa da mu je potrebno sat vremena samo da dođe sebi. Ispružio je ruku i jedar, zeleni plod je sam pao u njegov dlan. Plod je prštao i pucao pod njegovim zubima, a sok se slivao niz njegovu bradu - gotovo bolje od seksa. Znao je od koga je poziv. Hitno je. Uvek je hitno. Pridigao se i krenuo ka malenoj kolibi okruženoj voćnjakom koji je i pretstavljao svo njegovo virtuelno, neko će reći pararelno, imanje. Na pragu ležao je pas - pripitomljeni vuk zapravo, a na njegovom krznu večito mače. Takvog ga je naručio, takvog ga je i našao dva dana kasnije bačenog u bunar. Bilo je to pre tri godina i... nije poraslo ni milimetar od tada. Teleportovao se u unutrašnjost kolibe. Savim mala. Samo jedna prostorija, kamin, krevet, skromna biblioteka, u jednom ćošku improvizovana kuhinja sa zavidnom kolekcijom začina i dve mačke koje jedu neku ribu na radnoj površini. Pored njih je stajao mali plastični uređaj i cvrkutao poput vrapca. Bilo je toliko lakših načina za komunikaciju, ali on je voleo baš ovako.
Uzeo je telefon i pritisnuo zelenu slušalicu.
Iz zvučnika se začu potpuno jednoličan glas: "Čeka se na vaše klanjanje pred Panteonom. Situacija crvena, prioritet apsolutni, dozvoljeno FF klanjanje."
Panteon je zazirao od freeflowa, nije Jaroslav u potpunosti shvatao zašto, osim zbog očiglednih religijskih razloga, ali nije, u krajnjoj liniji, previše ni mario. Ne, neće ići pred njih u ovom svetu. Taj prizor je čak i za njega, koji je shvatao iluziju, bio jednostavno previše. Nije to mogao opisati rečima... možda i samo možda bi se čovek jednako jadno, bezvredno i mučno osećao pretvoren u zrno crvene prašine i bačen na površinu Marsa, dok mu iznad glave stoji i gori VY Canis Majoris.
Ne, otićiće pred njih u stvarnom svetu... i ne, neće se klanjati.
On je, na kraju krajeva, Bog i neka ga lažni bogovi čekaju.
Pre Panteona... skoknuće do svoje sestrice.
Intermezzo
Jovana je imala dvadeset i četiri godina. Stan na Novom Beogradu. I dečka.
Dečko joj je bio na ratištu, na Kosovu. Već pola godine. Pohitao je u jednu od para-vojnih jedinica. Bori se oko Gnjilana. Gde je najgore.
Gledala je njegove slike. Visok, krupan, kratke kose i širokog lica, jake vilice. Na jednoj se smeje, grli je, drži čašu piva u ruci i smeje se. Krupni zubi.
Pismo...
"...Juče sam dao dve zlatne narukvice i dvadeset hiljada novih dinara za jedne pantalone. Zamisli to! Za najobičnije maskirne pantalone, koje sam nosio kao klinac, dok smo slušali onu debilnu muziku. Ti ne možeš zamisliti koliko su na ceni sada. Sive, crne i bele za urbano ratovanje. Imale su čak i rupu, zato su bile jeftinije. Kažu, maler je.
...
Nikola je poginuo. Njegov mozak je prosut po meni.
...Sanjao sam onaj dan. Na krovu tvoje zgrade. kada si bila u onoj haljinici i kada smo igrali šah. Tri puta si me matirala. Tri puta u tri preduge partije. I onda u koliko beše? Četiri poteza te matirah? Uzle asi tablu, bacila je ne gledajući dole... u glavu si pogodila onog tvog matorog komšiju. Kada je završio u bolnici. Posle smo mu mesili kolače..."
Nasmešila se. A, zatim se zapitala odakle mu one dve zlatne narukvice?
Zvono.
Spušta slike i pismo na stočić. U koraku vezuje kućnu haljinu. Otvara vrata.
Čovek na štakama.
Bojan.
Došla je do njega preko drugarice. Zagorela je žestoko, a u Beorgadu gotovo da nije bilo seksualno sposobnih muškaraca - svi su bili na ratištu.
Sam sebi je odsekao nogu kako bi izbegao vojnu obavezu.
*** Dok je Panteon uspešno sintetisao artificijalne ruke, sa nogama u određenom smislu bilo teže, iako funkcionalne, nisu bile dovoljno dobre kako bi u borbenim situacijama zamenile one sasvim organske.
Ljudima koji su, dokazano, sami sebi odsekli nogu (ili obe) uskraćena je mogućnost ugradnje veštačke, kao i bilo kakav oblik socijalne pomoći. Postojale su struje koje su zagovarale i zatvorske kazne, ali je preovlađivalo mišljenje da bi tako bili samo na teretu države. ***
Vešto ulazi u stan. "Vidi, samo pola sata. Posle tebe imam još dve-tri samo ovde na Novom Beogradu, posle u Zemun idem. Baš mi je gust raspored. Skini se."
*****
"Bio sam narkoman", počinjao je svoju ispovest pred televizijskim kamerama Petar Milošević, "Počeo sam, kao i svi, sa marihuanom, hašišem, organske stvari, naravno. Posle, j*piip*ga, žurke, društvo, kolektivno smo prešli na serbianu. Znate i sami, mešavina spida, heroina i *andrakse. Sveto trojstvo svakog narkomana. Prvo te diže, drugo spušta i dok te to skupa cepa na pola, ovo treće te razvejava u milion komadića. Haos u glavi i telu... Da skratim priču, naravno ljudi koji su na serbiani teško da mogu poživeti duže. Pregoreti je pravi naziv za fatalni kraj. Nije to kao sa nekim narkoticima - da pretrate u dozi ili dobijete lošu robu - moguće je i to, ali vaistinu retko, serbiana je svetinja u svetu narkomanije, cene su paprene, a kvalitet mahom zagarantovan, to je na neki način srpski brend. Prvi put kada me je policija navatala sa tim sranjem odvučen sam na lečenje. Šest meseci u luksuznoj bolnici na Zlatiboru. Posle su me upisali na zanat. Bio sam naučeni auto-električar. I dok sam vraćao svoj dug domovini, nešto sam zarađivao, a takođe sam i studirao.
Danas imam decu, stalan, odlično plaćen posao, stan... Hvala Panteonu na tome!
"Aplauz!", rekla je nasmejana voditeljka i sama zapljeskala.
*Andraksa - droga bazirana na tečnosti iz centralnog nervnog sistema androida.
*****
U mračnoj uličici. Negde na periferiji Beograda. Troje ćelavih klinaca bilo je na kolenima, sa dlanovima ruku položenim na glave. Iza svakog je stajao po policajac sa uperenim pištoljem, ispred njih takođe prilika u plavom. Držao je pendrek u ruci i lagano šetao pokraj msrknutih, preplašenih klinaca. "I šta smo rekli? Ajde još jednom, svi u glas, bez mucanja, glasno?"
"Nećemo više nikada udariti homoseksualca."
"Tako je, mater vam jebem. Zato što?"
"Zato što je to vojnik Carstva, a mi smo nedorasli slinavci."
"Tako je. Prebijte ih, momci", dao je znak policajcima iza. Ovi su prvo udarili drškama pištolja, a zatim počeli da šutiraju teškim cokulama.
*****
Od jedanput mrak. Pred njegovim očima.
A, onda, bol i bljesak.
Probuđen u njegovoj sobi, u njegovom krevetu.
Tresao se i znojio. Vrtelo mu s eu glavi. Misaono je posegnuo ka Free Flow-u. Bilo je to lako kao uronuti u bazen, stati pod blaženi tuš nakon radnog dana, intelektualno nezahtevno poput prisećanja imena vaše rođene majke.
Udarac. Tup.
Crni zid.
Bela slova
"Blokirano od strane Panteona Serbskog"
Povratio je.
Na kolenima se vukao po neurednom stanu. Do radne sobe. Do stola. Druga fioka.
Očev pištolj.
Krv, parčići mozga i lobanje na zidu.
A, nikada nije voleo Nirvanu.
/Intermezzo
FreeFlow je bio avetno pust. Pod njim su ostajale najraznolikije građevine, replike iz stvarnog sveta, filma, literature... Svaki posetilac ove virtuelne stvarnosti imao je svoje imanje iz snova. Svi su ovde bili bogati, moćni, jebozovni. Između ostalog, zato je i na kraju zabranjen (za srbe i ostale stanovnike Carstva). Ljudi su počeli da se zadovoljavaju lažima, umesto da rade na sebi i državi.
Jaroslav je shvatao besmislenost svega toga, bez obzira što je većini izmicala. Svi su lako zarađivali milione zamišljenog novca. Svi su bili jebeni milioneri, milijarderi. Pa, opet, zato što je novca bilo toliko - došlo je do virtuelne inflacije. Razlika je bila ta što bi u stvarnom svetu ljudi krpili milijarde kako bi kupili hleba i jogurta, ovde su gomilu ničega davali za ništa. Neverovatno je bilo koliko su se ljudi mučili, sasvim radosno, posvećeno, kako bi u FF-u došli do automobila (nekakvog old tajmera, na primer) ili novog, osmog sprata njihove nepostojeće kuće, toliko da su im realni poslovi trpeli, a stvarni stanovi bili neuređeni i prljavi zbog bivstvovanja u FF-u.
Takođe, silni seks u ovom svetu ništa nije značio. Čitao je Jaroslav negde, prosečan korisnik bi promenio oko trideset partnera za dan. Nije verovao u to. koliko god bio potentan i seksom opterećen, Jaroslav nikada nije ni pričao ni blizu tom broju koitusa na dan. On, bog plodnosti.
Njenu planinu video je u daljini. Njena moć širila se na prazni svet. Pod njim video je mrtvo drveće. Pustu, golu zemlju. Lešine životinja, kosti i creva.
Nadletao je široku i krvavo crvenu reku. ulazio i zvanično u njenu zemlju.
Visoka planina. Dug uspon. Strme, kamene i gole litice. Snegom i ledom okovane.
I na samom vrhu - Dvorac. Od savršenog leda. providnog i glatkog.
U njegovim hodnicima i dvoranama.
Zidovi. Poput monstruoznih pihtija. U ledu lica ljudi. Čitava tela ili istrgnuti delovi - udovi i organi. Glava plavokose devojke, smeđih očiju i punih usana, sa otkinutim kurcem među njima. Zaleđena deca sa igračkama u rukama. Gola starica zmežuranog, ružnog tela. Zauvek u ledu zarobljena trudnica sa zamašnim stomakom i punim dojkama.
Glavna, velika, u osnovi okrugla dvorana. Ona u samom središtu. Vezana, razapeta lancima. Unutar pravouganika, bila je iznad zemlje, neka dva metra. tsao je pod nju. Bila je haljinici - crnoj sa belim tufnama - nije imala gaćice. Video je još uvek retke i kratke dlačice. Ovde nije imala više od deset godina. ispod nje lokva zaleđene krvi.
Menstruacija.
Podigao je ruku, dohvatio njeno maleno, meko stopalo, tik ispod teškog okova. Pomilovao ga, sasvim nežno, zadržavši se na njenom palcu koji je uvek nervozno bio podignut ka gore, kao da se javlja, kao da je govorio "zdravo".
"Sećaš li se," počinjao je tihim glasom, u kojem je tuga bila tako očigledna, "onog dana u kampu? Kada su nam dali onog malog? Onog dečaka, Alija, bekrim, Beki, kako li se zvao? Imala si sedam, a ja osam godina. Pa, to je bilo za tvoj rođendan. Dali su ti poklon. Panteon prokleti, tako smo ih tada zvali. Beki, da Beki je bio. Bio je sladak, moraš priznati, mali i nasmejan, makar u početku nasmejan. Beli zubići, savršeni i zdravi. Tvoja igračka.
Ubila si ga.
Posle možda pet minuta šamaranja. Nakon što si mu zaleidla šaku i razbila je svojom lutkom. Nakon što si mu naredila da se skine. Nakon što si mu zaleidla maleni kurac. Ubila si ga. Dotakla ga nežno, svojim prstićem pakosnim i zlim, između očiju, po korenu nosa. Video sam, tako mi tebe, kako mu se oči zaleđuju i pucaju.
Nisam to mogao izdržati, pritrčao sam mu. Dodirnuo ga i oživeo.
Vrisak. Taj njegov vrisak prvog, novog daha. Proganja me dan-danas. Šta misliš da ga je nagnalo na njega? Iz sveg grla. Verovatno je nakon njega sasvim promukao, sasvim, sasvim ostao bez glasa. Ako je to fizički moguće. Ja sam u trenutku pomislio da ću oglveti. Šta misliš, šta je video sa one strane? Prvo je umro sam od sebe. Valjda zbog šoka. Oživeo sam ga ponovo. Ubila si ga. Oživeo sam ga. Ubila si ga. I tako u krug. Koliko puta? Nakon jedno deset, više nisam mogao da ga vratim u život. Uvek si bila jača. Uvek je smrt jača od života. Možda samo jednostavnija. Verovatno - neizbežna i konačna.
U besu sam skočio na tebe. Rvali smo se. Bio sam jači od tebe. Tada si... tada se... nekako, tvoja glava našla među mojim nogama. Pokidala si šorc u kom sam bio i... Usisala si ga usnama, ustima. Osetio sam na vrhu penisa tvoje zubiće i jezik. Igrala si se, istraživala. Počeo je da raste. Prva erekcija. Makar prva koje se sećam... Nikada te nisam pitao, valjda se nisam setio, šta je tebi bilo u glavi tada? Konkretno, kada si prestala, odbila se o zemlji i kolenom mi razbila lobanju. je l' sve bilo smisleno? Da li si znala da ću potpuno spustiti gard?"
Ćutanje.
Uvek prokleto ćutanje.
Nisam ja kriv. Hteo je reći. Po hiljaditi put Ne bi imalo efekta, ne bi imalo smisla.
Crkni, kučko! Hteo je reći.
Samo se isključio iz FreeFlow-a.
Panteon
Ono što za ljudsko telo jesu krvni sudovi, za Srbiju jeste bio savremen, završen i u upotrebu pušten pre svega dvanaest godina, podzemni transportni sistem baziran na tehnlogiji koju Jaroslav nije shvatao. Znao je da ima veze sa vakuumom, magnetnim poljima i posebnoj vrsti materijala kojeg su pronašli naučnici Panteona, koji je ugrađivan i u oklope tenkova, mekova i najelitnijih jedinica Vojske Srbije. obični prašinari ili mobilizovani građani su prečesto u boj išli gotovo goloruki. Novčana pomoć koja je dolazila... pa, Jaroslav nije znao odakle, ali mu je bilo jasno, ma koliko Panteon pokušavao da moć Carstva predstavi kao produkt jakog, neuništivog kolektivizma.
Kako bilo, u centru prestonice bio je za veoma kratko vreme. Iz kapsule je izašao na stanici bez imena, centralnoj stanici, srcu carstva. Lift ga je podigao do površine. Nalazio se na pločniku besmisleno široke ulice, s čije su se obe strane prostirale velelepne zgrade državne uprave, parlamenti, vojni štabovi, zgrada vlade, ministarstava - koja su imala ograničene ingerencije i služila pre svega da pruže kakav-takav privid demokratije -, neke od stranih ambasada (pretežno ili isključivo članica Panslovenske Lige). nebo iznad njega bilo je blago ljubičasto. Teslin štit, pomisli Jaroslav Decenijama je većina intelektualnog i materijalnog bogatsva Carstva odlazilo upravo na razvijanje te tehnologije, da bi konačno uspeli... ali i shvatili da je tehnologija energetski papreno skupa. Cartsvo nije moglo izdržati više od deset ovakvih, a u vreme rata, rušenja energetskih postrojenja, otežane proizvodnej energije - ni toliko. Pa, je ovaj ostao konstatno uključen. Još je u pitanju bio ubedljivo najjači ikada napravljen i podignut i jedini koji je mogao odbiti bilo koji projektil. Mada, počeli su Srbiju zasipati nuklearnim oružjem. Bio je u bolnici, oporavljao se, kažu stručnjaci nema veze što si artificijalan i što si bog, potrebno ti je to. Bio je u bolnici i nije imao pojma šta se, koji kurac, dešava.
Krenuo je blagom uzbrdicom. Ulica je bila prilično pusta, ali on to nije primećivao, pošto mu je zgrada Panteona već privukla svu pažnju. Monumentalna, epohalna, van pameti predimenzionirana i ogavna. U osnovi dugačka preko hiljadu i po metara, široka sedamsto, a visoka... samo do ogromne prve kapije trebalo je preći dve stotine stepenika. Iznad tog osnovnog nivoa ređali su se sve manji i manji spratovi, u konačnici završavavši se visokom kulom, bez koje bi cela građevina donekle ličila na južnoameričke piramide. Jaroslav glasno uzdahnu, pa poče da se penje. Do vrha stepeništa nije osetio nikakv umor. Kapija optočena platinom stajala je zatvorena, kao i uvek u ratna vremena, a ispred nje stajaše dvanaest stražara u uniformama prošivenim zlatnim koncem - Svarogova garda. U rukama su držali dva metra duge metalne šipke koje su se završavale nazubljenim oštricama u obliku punog kruga - savim besmisleno oružje, ali predstavljalo je simbol Sunca.
Kapija se otvori pred njim, da niti jedna reč sa stražom nije progovorena. Nakon prolaska kroz nju, Jaroslav se nije našao u unutrašnjosti građevine, ljubičasto nebo je i dalje bilo iznad njega, a još jedno, sada sasvim usko, klaustrofobično i strmo stepenište je bilo pred njim. Koračajući sredinom stepeništa sa njegove leve i desne strane ostajalo je jedva deset centimetara praznog prostora. Zidovi oko njega bili su oslikani prizorima iz drevne istorije srpkog naroda. U podnožju počevši od doplovljavanja na ovaj svet, pa sve do, kako je Panteon predviđao, spasavanja istog i ponovnog ukrcavanja u prekogalaksijske brodove i povratka na Jav. Nije Jaroslav mogao reći da nema vere u to, mada nije bio ni sasvim ubeđen, naravno, ali bi više voleo da su mudraci videli i zapisali nešto lepše, lakše i prizemnije. Ispadanje iz pičke, ulaženje u pičku i sahranjivanje u rupu što nalikuje pički, sasvim bi zadovoljile njega i njegove potrebe za višim ciljem i smislom života generalno.
Njegovo telo je sazdano tako da izdrži i daleko teže napore, ali pomisao da su ove stepenice u prošlosti morali savladati predsednici Amerike, Evrope, kao i generali najmoćnije vojne alijanse na svetu, uveseljavala ga je. Na vrhu usledila je još jedna kapija, istovetna prvoj, jednak broj stražara ispred - sveti broj - u istim uniformama, jednako lako i bez reči prošao je i kroz drugu kapiju.
Ono u šta je zakoračio je i sada, baš kao i prvi put, oduzimalo dah, bunilo čula i gotovo suprotstavljalo se zdravom razum ili igralo sa njim, istovremeno ulivajući mir i strah, ponos i gađenje. Srpski car ima dve prestone dvorane, ali je u ovoj mogao boraviti samo na poziv Panteona. Tavanica je toliko visoka da se činilo da će svakog trena pasti, da je nemoguće da to stoji, prostor na kome se mogao igrati fudbalski meč, dva ili tri meča... prostor na kome bi se mogle smestiti stotine izbeglica koje ovih dana spavaju po ulicama. Putanju od ulaza u dvoranu do trona, izdignutog na dvanaest visokih stepenika, oivičavalo je dvanaest stubova-skulptura, po šest na obe strane, u obliku paganskih bogova. Osim toga čitav taj prostor je sasvim prazan, popločan mermerom i ocrtan predivnim freskama sa motivima paganske religije, ali i hrišćanstva.
Jaroslav bi tako ukočen stajao ko zna koliko još, da mu neki dvorjanin - sav u zlatu i crvenoj svili - nije prišao i rekao da lift čeka na njega.
Dobro je, pomisli o je, manje-više za još stotine i stotine stepenica do vrha, ni najmanji bol u nogama nije osećao, ali rekao je genoidu da ga sačeka, da će se brzo vratiti i da će je još jebati, ovog puta dok zaista ne počne da škripi i varniči.
*****
Panteon. Vrhovna vlast Novog Srpskog Carstva. Panteon. Veće dvanaest mudrih.
Sama prostorija nije bila impresivna na način koji to prestona dvorana jeste bila, ali je baš kao i celo ovo zdanje, čak i na neljudska (nadljudska) jaroslavljeva čula ostavljala utisak koji je i trebala ostavljati - čisto, nepatvoreno, ogoljeno strahopoštovanje. U osnovi krug sasvim skromnog prečnika - ovo je spolja izgledalo tek kao kula - ali prokleto visoka. Dvanaest pijedastala, visokih preko četrdeset metara, na čijem vrhovima su se nalazili hologrami mudraca. Jaroslav nije ni pokušavao da ih vidi, da bi to učinio morao je sasvim nagnuti glavu, do tačke bola - kojeg ne bi osetio, ali poniženje bi, nije im to priuštio. Gledao je ispred sebe i čekao. Makar sve gorelo oko njega, makar stvar bila urgentna, svako je na pojavu Panteona i njegovo klanjanje pred njim morao čekati ravno četrdeset i osam minuta.
Tišinu je prekinuo jak udarac zvona. Do tada ukočeni i crno-beli hologrami oživeše i poprimiše boje. Dvanaest mudraca, po nekoliko za svako najvažnije državničko pitanje - generali, političari, naučnici, sveštenici i... predskazivači. Najveći umovi srpstva oživljeni i postavljeni na neprikosnoveni panteon vlasti.
Čekali su.
Ćutali su i čekali. Da klekne. Da se pokori. On to nije činio. Nikada. Prezirao ih je, svom dušom. Ne prosto, tijnejdžerski, butnovno, kako bubuljičavi slinavac prezire svoje roditelje. Prezirao ih je iskonski. prezirao ih je što su ga napravili. I njega i njegovu braću i sestre. Prezirao ih je zbog svega što su učinili njemu i njegovoj braći i sestrama. Stalno je lutao, leteo, dobijao se poput loptice za stoni tenis između rekreacije boga iz slovenske prošlosti i nekakvog laboratorijskog zamorčeta. Nije znao da li je Panteon skup genija, njegovih tvoraca i osloboditelja nacije ili pak gomila fašistoidnih ludaka koji su sasvim pogubili kompas, pravac i smer. Borci za pravdu i slobodu ili dvanaestoro bolesnika koji se igraju nacističkih eksperimenata.
Jaroslav nije bio najbistriji među novobogovima, androbogovima, kako su ih već sve nazivali, ali bilo mu je jasno, koliko god on mrzeo Panteon, bez njega - neprijatelj bi pregazio Srbiju.
I, još jedno. Vizija nad Kosovom. Nad Prizrenom. Taj pakleni vrtlog. Ta crna rupa. Da zla kob, vesnik propasti sveta, koji je visio nad vascelim rodom... nije video način da se protiv toga stane, protiv smaka sveta, osim uz Panteon i njegovu komandu.
Znali su svoga sina - ako je njihov sin bog, šta su oni? - znali su svoju reakciju, nije vredelo čekati uzalud više. Nekada bi govorili u glas. No, sada se prvo i samostalno obratio Petar Prvi Karađorđević.
"Jarilo", uvek su mu se obraćali tim imenom, nikako Jaroslav, koje je stajalo čisto za svakodnevnu uotrebu, među smrtnicima, "Kratko ćemo. Znam da imaš hiljadu i jedno pitanje, uvek ih imaš. Vremena za to nemamo. Ćuti. Ni reč. Dve su stvari. Zadatak i informacija. šaljemo te dole, ponovo, naravno. U Prištinu. Ona mora biti oslobođena. Detalje ćeš dobiti od Svetovida, tvog brata.
Druga stvar... na slobodu puštamo tvoju sestru.
Moranu."
Dakle, u kurcu smo, pomislio je Jaroslav.
Nastaviće se...
NAPOMENE
- U pitanju je stara ideja, neki redovi su napisani prilično davno.
- Ova priča nije ni fašistička, ni antifašistička, ona je... priča.
