Ispred vremena

Ideja

Kroz prozor se videla Zemlja - blaženo plava i bela, živa i velika na crnom nebu. Predrag Ninković je sedeo u svojoj fotelji, pušio cigaru - sistemi za održavanje atmosfere su ga stalno opominjali da to ne čini, no ako bi neki kompjuter postao previše naporan u svom striktonom poštovanju pravila završavao bi lansiran u slobodni svemir - i tek delićem uha slušao izlaganje jednog od svojih činovnika, nekog nesigurnog, mucavog azijatskog mladića. Laganim pokretom noge okrenuo je fotelju tako da je mogao gledati kroz prozor, a ne u te preplašene, znojave face. Kancelarija je bila na devetom spratu i krošnje vižljastih hrastova, koji su pod slabom gravitacijom rasli kao dug nesretnog kockara, su taman dosezali do prozora. Iza krošnji pomaljao se red plastičnih i ružnih zgrada. Na providnoј kupoli koja je bila postavljena preko čitave kolonije bilo je nekoliko radnika koji su je čistili, proveravali, tražeći eventualna oštećenja... bili su poput paukova na plafonu sobe.
Činovnik je konačno ućutao.
"Ideja je očajna", Predrag Ninković je ravnim glasom srušio i poslednje tragove samopouzdanja mladog kosookog činovnika. Na nesretnikovom licu video se sav užas - oči je širom otvorio, a u trenutku ga je oblio znoj. "Recikliranje starih ideja? U redu, to uvek i radimo. Ali moramo imati trunku originalnosti, nešto što će ljudi gledati. Nešto što će ih zakačiti. Dajte, za šta vas plaćam?". Nije galamio. Naučili su već da je njegov mir strašniji od bilo čije dreke i galame. Naučili su da glave lete baš onda kada je savšreno miran, a da kada viče lete samo piksle i sitan inventar. Znali su da oni danas ostaju bez posla, da njihove porodice ostaju bez apartmana u koloniji, da njihova deca ostaju bez školarine, da njihove žene ostaju bez skupih stvari. Znali su da oni ostaju bez svojih žena danas. Sve je bolje od povratka na Zemlju, pa će brže bolje potražiti nove prilike za udaju ili se će se jednostavno prostituisati, kako bi sebi nekako priuštile boravak na Mesecu, u Prvoj Srpskoj Svemirskoj Koloniji. Čak su i polne bolesti koje su vladale podzemnim nivoima kolonije obećavale koju godinu života više od zagađene, prenaseljene, vrele Zemlje. Mladi činovnik je već mogao da izađe i počne pakovanje svojih kofera, da hvata prvi let za Zemlju i samo se nada da njegov stan tamo dole nije okupiran od strane neke izbeglice ili beskućnika... mada, čak je i to dobro. Uzurpatora nije tako teško izbaciti - kupiti oružje na crnom tržištu ili još bolje platiti neku bandu da sprži uljeza. Stan je mogao biti spaljen u nekom od bezbrojnih sukoba tamo gore.
Da, Mesec je za ljude na Zemlji bio "tamo gore", dok je za koloniste Zemlja bila "tamo gore". Perspektiva bi se menjala već nakon mesec dana provedenih u novom okruženju. Za zemljane je ideja o raju "tamo gore" postala realnost, ne priča iz prastarih svetih knjiga. Svi su želeli otići tamo gore.Dok su kolonisti bili prvi ljudi u istoriji civilizacije koji su gledajući ka nebu videli - pakao.
Jednako mlad i Predragu Ninkoviću nepoznati činovnik je podigao ruku, čak uspevajući pritom da ne deluje posebno preplašeno. Direktor i vlasnik televizijske mreže koja je emitovala svoj signal na cenzurisamo FF području za Balkan i njegove svremirske kolonije (one u zemljinoj orbiti, na Mesecu i Marsu, kao i one slobodne gradove u dubokom svemiru). Svakog dana njegove FF-3dvizijske kanale je posećivalo oko dvesta miliona ljudi. Bili su uspešni. Ali... nisu imali već čitavih šest godina emisiju koja je ponosno mogla poneti titulu "najgledanije". Tražili su nove ideje, očajno. Zato su i zaposlili ovih deset mladih ljudi, zato je i zakazan ovaj sastanak. Ninković je sumnjao da i jedan od ovih deset šmokljavih balavaca može ponuditi nešto smisleno i sa makar najmanjom šansom za uspeh. Ali, vredelo je pokušati. Valjda.
Mladi činovnik je ustao, pročistio grlo i započeo: "Gospodine direktore, uvaženi članovi kreativnog tima, biću kratak. Kao što verovatno znate, naši naučni instituti su u javnost pustili svoje prve, sasvim zrele, klonove. Oni su, kako na kolonijama, tako i u domovini, već zauzeli određena mesta u javnom životu,  pa čak i političke funkcije osetne važnosti. Naravno, od njih se tek u budućnosti očekuju velika dela. Ono što verovatno ne znate jeste to da... nisu napravljeni jedinstveni klonovi, već da postoji po nekoliko klonova, recimo, Andrića. Takođe, verovatno ne znate da je za njih direktno odgovoran moj otac i da bi ih prodao za određenu svotu novca."
Branko Ninković se nasmešio.
Već je imao ideju.


Dva meseca kasnije
Zemun, Novo Srpsko Carstvo

Na tren je ušao u plići nivo FF-a. Na leđima je imao transkapiju koja mu je to dozvoljavala. U trenutku se obreo u paralelnom, virutelnom svetu u kome je bio za deset centimetara viši, napucan sa dvadeset kilograma mišićne mase više i sa dugom, gustom, crnom kosom koja se vijorila na nešto jačem vetru. Nebo je ovde bilo savršeno i nežno plavo, okićeno ogromnim žutim suncem, belim oblacim pravilnih, istovetnih oblika i bezbrojem ptica što su krstarile tim plavetnilom - kao prizor sa školskog crteža osmogodišnjaka iz nekih prošlih vremena. Pokretom prsta je stvorio ogromni hologram koji je zasvetleo ispred njega, crveno, narandžasto i žuto. Zenicama je listao stranice.
Prebio.
Prebio.
Prebio.
Ubio.
Prebio.
Klimnuo je glavom  
Ima je još samo jednu da pretuče.
Zapamtio je adresu i vratio se u stvarni svet.
Obreo se za kontroloma svog uniflaja. Na suvozačkom mestu je dremala robo-mačka. Pustio je nekakvu muziku, malo glasnije, motori su zabrujali sasvim preglasno (nije imao novaca za popravku, a i nije bilo ništa kritično - policija te danas nije dirala sve dok ljudi nisu dobijali oštećenja sluha od tvog uniflaja). Buka je probudila belu mačku, koja je zamjaukala, opsovala nešto sasvim masno na španskom, pa izletela kroz otvoreni prozor. Video ju je kako širi svoja krila i kreće u pravcu stana. Uvek je nalazila put kući. Poleteo je sa flajodroma zgrade broj 88914. u kojoj je upravo na mrtvo ime istukao nekog zadriglog smrldjivca koji je dugovao više do deset hiljada za koka kolu i pravi pomfrit. Ubacio je u petu brzinu. Motori su brujali još glasnije. Nešto je čak i počelo da treska, mlati, preti da će otpasti.
Kada bi ova istinita priča, što je zapisivana na prastaroj pisaćoj mašini unutar FF sveta, od strane pisca koji je u njemu voleo izgledati baš onako kako izgleda i u stvarnom svetu, samo sa dva polna organa, nekako dospela u ruke ljudi sa početka dvadeset i prvog veka, iz baš tog istog Zemuna, buka koju je taj uniflaj pravio podsetila bi ih na takozvane autobuse.
Žurio je. Imao je FF-3devizijsku emisiju tačno u osam uveče. Sada je bilo sadam i dvadeset i pet minuta. Vidljivost je bila nikakva. Crvena oluja je bila posebno jaka, pa je taj prokleti večiti sumrak koji je vladao ovim svetom činila još mračnijim, neprobojnijim. Leteo je pomoću radara, kompjutera i FF-savetnika.
Zgrada je nosila broj 10923 i bila je stvarno jadna. Smeštena u sirotinjsku četvrt 06 - kada sirotinjski grad ima sirotinjsku četvrt, i to čak njih šest, možete misliti na šta liči - bila je stara sigurno preko sto godina i lišena veštačke inteligencije, ujedinjenog sistema za podršku života i aparata koji je pravio prave pice po jeftinim cenama. Stavio je gas-masku, navukao rukavice i tri puta upitao kompjuter da li je odelo sasvim ispravno.

Poslednja mušterija za danas je bila žena. Samohrana majka. Natalija neštonešto. Narkomanka i FF ovisnik. Izvadio je laser palicu. Na pritisak dugmeta zazujala je. Sa narkomanima je posebno voleo da radi. sačekao bi da se palica sasvim ugreje, pa bi ih šibao po rupama i ožiljcima od cevčica i igala kojima su im čitava tela bila okićena. Drogirali su se da bi im FF sesije bile realnije. Nije znao koliko realnije mogu biti, nije ga ni zanimalo. Gadio se narkomana.
Vrata su bila zaključana. Mogao ih je otvoriti na trideset sofisticiranih načina, ali se odlučio za nogu. Pala su uz truli tresak. Vladaru Sveti, bila su od pravog drveta. Osetio bi iskrenu tugu, da je imao vremena.
Ušao je u sasvim mali stan koji se sastojao iz jedne, jedine prostorije. Ušao i ostao bez reči.
Natalija je sasvim gola ležala na podu, jedino sa gas-maskom na licu, fekalije i krv su pokuljale iz njenog anusa, povratila je komadine nesvrane hrane. Desetak šriceva je bilo zabodeno u njene vene, a sasvim tanke čiode načičkane po čitavom telu - ponajviše u bradavice, sa unutrašnje strane kolena, po vratu i ušima i iznad polnog organa, pa čak i poneki ekser je bio zakucan tu i tamo, koža oko njih je bila bolesna, zelena, modra, trula. Oči! Njene potpuno užasnute, zaleđene i otvorene oči...
No... Natalija je bila najmanje bitna, najmanji deo pažnje je oduzimala.
Njena beba. Smeštena u antigrav kolevku, koja je izmišljena nakon što se pokazalo da su bebe u bestežinskom stanju daleko mirnije, a takođe i da bi se navikle na eventualni život u svemiru - kome se, za svoje dete, nadao svaki roditelj - bila je jednako naga, samo sa zaštitnom kacigom na glavi. Visila je u vazduhu kao marioneta držana nevidiljivim strunama. Bila je okrenuta licem ka dole i bila je mrtva. Senzori na gas-maski uterivaača dugova i lovca na glave su to jasno pokazivali. Duž malene kičme, kao i na slepoočnicama, bile su joj montirane cevčice u koje su ulazili debeli kablovi, čiji je drugi kraj bio u zidu prastare zgrade. Beba je, poput majke, takođe imala bezbroj čioda zabodenih po čitavom telu. Retka stolica je lebdela oko modrog dupenceta, a kapljice zgruišane krvi koja je pokuljala iz malenog nosa oko glave.
I majka i ćerkica su umrle u jebenom FF-u.
"Makar stižem glatko na emisiju!", pomislio je uterivač dugova i lovac na ucenjene glave.


Nikola Tesla

"Bacite kameru na Jelenu!", naredio je režiser. "Tako. To je to dupe. Uf! Vidite li kako joj plava kosa pada preko čitavih leđa? Kako bih je... Zumiraj malo. Sad druga kamera. Spreda, jebem te glupava! Tako snimaj sve dok silazi niz stepenice. Vidi joj sisa! Kako cupkaju! Odlično!"

Klon Jelene Karleuše silazio je niz stepenice broda koji se zvao "Sveti Sava", silazila je u inženjerski nivo. Od produkcije je dobila naredbu da se približi Nikoli, kako zna i ume. Pokazalo se da je on jedan od najpopularnijih takmičara i da bi seks ili čak veza s njim njoj donela mnogo glasova i veće šanse za... opstanak. Nosila je kožne pantalone - prava koža - a gore samo jedna kajiš koji je skrivao bradavice, makar veći deo bradavica i makar veći deo vremena koje je provodila u kadru.
Zastala je na trenutak. Ogledala se u nekom sjajnom, uglačanom metalu. Pre nego što je došla na ovaj brod, izvršili su nekolicinu operacija na njoj kako bi "ličila na sebe", što nije sasvim razumela. Ali da je sada sebi bila lepša, jeste. Bila je boginja. Šakama je uhvatila svoje ogromne dojke.
Našla ga je kako čuči pored nekakve skalamerije što je sijala plavo i zeleno i tiho pištala. Stala je odmah pored njega. Čučnula je. Nagla se. Ostala je neprimećena.
"Da, da... samo kada bih ovo premostio ovde. Ili ne... Hm...", pričao je Nikola sam za sebe. "Da! To bi dalo ubrzanje od čitavih trinaest procenata i uštedu... samo... malo..."
"Šta to radiš?", upitala ga je Jelena najumiljatijim glasom za koji je bila sposobna.
Trgao se. Pogledao ju je. Oči su mu poletele na njene grudi. Jedna bradavica je sasvim virila. Videla je, osetila je knedlu koju je progutao. Na plavo-zeleno-crvenim svetlima inženjerskog nivoa njegovo sitno lice joj je čak bilo i privlačno. Bio je smušen. Preznojio se. Volela je kada tako deluje na muškarce. "Ništa, ništa!", samo je odbrusio i okrenuo joj leđa. "Ako bih ovde dodao... Bože! Da! Moram Kapetanu! Izvinite!". Žunro je prošao pored nje, čak je počeo da trči, vrlo brzo zamičući za ćošak.
Slegla je ramenima. Videla je neki komad alata koji je, onako ushićen i u žurbi, zaboravio pored skalamerije koja je svetlela. Podigla je alatku. Bila je obla i duga i teška. Još jedanput je slegla ramenima, pa krenula da skida pantalone.

"Ova nije normalna! Snimaj! Jebem je u pičku napaljenu!", u ekstazi galamio je Režiser. "Gledanost?! Kol'ka je gladanost?!"

Nikola Tesla: (sedi u preglomaznoj fotelji i gleda pravo u objektiv kamere) Kapetane, mogu li Vam se obratiti?
Kapetan: (iz zvučnika postavljenog iznad objektiva začuo se komjuterski obrađeni glas, dubok i grub) Naravno da možeš, Nikola. Šta je bilo?
Nikola Tesla: (uzbuđeno maše rukama dok govori, izleti mu poneki osmeh, a oči mu se cakle) Vaš pogonski sitem... On je čudo tehnike, zaita. Remek-delo, ja sam zapanjen! Ali, on može toliko više. Prostim izmenama u spojevima i redosledu kola, dodavanjem nekoliko čipova i modifikovanjem AI-a... išao bi pedeset posto više! Izmene na načinu sagorevanja... ušteda. Putovanje... Putovanje svemirom bi bilo brže i jeftinije... Da li ste svesni koliko jeftnije? Da ne pričam o mogućim uštedama struje na nivou čitaog broda! Sa ovim resursima bi sa zemlje mogli spasiti milione, desetine miliona ljudi! Mogli bi živeti od onoga što bacamo danas! Takođe...
Kapetan: Nikola, šta misliš o Jeleni?
Nikola Tesla: (nije obratio pažnju na pitanje, nastavlja da zaneseno priča) Tako modifikovan brod bi do Marsa mogao stići za dva meseca! Tamošnje kolonije će konačno imati...
Kapetan: Nikola!
Nikola Tesla: (trago se, pa zatim začkiljio u objektiv) Molim?
Kapetan: Da li ti se dopada Jelena?
Nikola Tesla: (na licu mu se vidi samo zbunjenost) Ona je... fina. Valjda. Što me to pitate?
Kapetan: Da li se tebi, Nikola, dopada i jedna devojka? Da li se... interesuješ za neku, na bilo koji način? Da li bi sa nekom razgovarao uopšte?
Nikola Tesla: (gledao je u objektiv čitav minut, možda dva) Mileva je bila interesantna...
Kapetan: Nju smo izbacili, Nikola. Nju smo izbacili.

"Šešelj i Đinđić se ponovo svađaju, da prebacim na njih?", upitao je asistent.
"Da, da, što postavljaš tako glupava pitanja!?"

Nikola je zbunjen izašao iz prostorije u kojoj se moglo popričati sa Kapetanom broda "Sveti Sava". Prošao je pored Gavrila Principa koji je sedeo u ćošku, izdvojen od ostalih putnika, i kašljucao. On je uvek kašljucao. U kuhinji, za šankom je sedeo Momo i pio viski. Voleo je Moma, na neki način. Bio je to tužan čovek, a istovremeno srećan. Srećan u svojoj nesreči, nesrećan u svojoj sreći. Nije baš mogao to da rasčlani, možda i nije trebao. Uvek je pokušavao da shvati ljude - one koje bi shvatio, nepovratno su mu postajali dosadni, one koje shvatiti nije mogao? Oni su ga plašili ili nervirali. Moma nije shvatao, ali njega i nije želeo shvatiti. Zato ga je i zavoleo.
"Nikola, hoćeš jedan?"
"Ne pijem", ogovorio je tiho.
"Šteta, šteta. Propićeš se, doduše. Moraćeš. U očima ti vidim. Ti si čovek za čašu i kafanu, ne za ovaj svet. Znaš li da sam čitao svoje priče?"
"Molim?"
"Priče, moje priče. koje sam napisao u prošlom životu. Znaš li da sam otišao u taj Beograd? Spustio se dole. Možeš li da zamisliš šta sam video?"
Nikola je klimnuo glavom. "Znam, čitao sam, gledao snimke. Užas. Pakao."
"Nemaš ti pojma, druže! Kažu da sam u prošlom žiovtu bio zaljubljen u taj grad, da sam govorio da boljeg mesta za život od njega nema, na čitavom svetu! A, sada... sada je to... Ljudi otimaju jedni drugima hleb iz ruku, biju se za njega, pucaju jedni na druge. Vazduh ne možeš disati, Sunce ne možeš videti, ne možeš se sa devojkom valjati po travi, jer trave nema. A, ako skineš gaće, postoji šansa da ti testisi oćelave za sva vremena, ili da ti ih neko odseče i napravi večeru od njih!"
"Popio si..."
"Jesam, a i ti ćeš!", uzeo je čašu i nalio mu tekućine boje ambera sve do vrha, prolivajući nekoliko kapi. "Pij!"
Samo je liznuo i namrštio se. "Boli i mene."
"Šta?"
"Sve to. Sirotinja. Nepravda. To što neki imaju previše, drugi ni za hleb. Istina je, hrane nema dovoljno. Ali bi moglo da je bude. Imam ideje za štiti koji bi se pružio oko čitave planete, što bi odmah smanjilo radijaciju, a zatim pomoglo da se obnovi atmosfere. Biljke bi ponovo rasle. I trava... za valjanje il' šta god. A, pogledaj ovo!", pokazivao je rukama na sve strane. "Reklame. Koka Kola, čokolade, piva.."
"Puši kurac!", urliknuo je pijani Momo.
"Izvini. Sportska oprema, cipele.. Zgrću silne pare. Hajde i to, nema veze, zarađuju, neka. Ali da se samo malo profita odreknu. Da li im to sine, onako u momentima saosećanja, empatije? Ne. Ni na kraj pameti. Ne može tako više!", tražio je najbliži objektiv,  kada ga je konačno našao, ustao je i počeo povišenim tonom: "Slušajte gledaoci ovog sramnog šoua! Slušajte! Ne kupujte njihova sranja! Bojkotujte ih! Ne bacajte novac na nepotrebno dok vam rodbina i prijatelji umiru dole na Zemlji! Dok pošteni ljudi gladuju, a oni se bogate!"
"POZIVA SE NIKOLA TESLA NA RAZGOVOR SA KAPETANOM BRODA!"
zatreštalo je iz zvučnika, sa svih strana.
"Sad si ga ugasio", rekao mu je Momo Kapor, gurnuo čašu u stranu i zgrabio flašu.

"Seci tog majmuna! Daj... Daj... Je l' se to Carica Milica tušira? Daj nju!"

Komadant: (zvučnik je bio pojačan do kraja) Šta ti zamišljaš da si, slinavo govedo jedno? Nemoj odmah da budeš izbačen! Ti ćeš da širiš pravdu! Ti ćeš da pozivaš na bojkot sponzora! Pa, pičko mala, živ si zahvaljujući njima! Ti si škart, roba sa greškom, istovetan ti će uraditi sve to o čemu trabunjaš - ti motori i ti  štitovi... ti budi srećan ako odavde živ odeš! Budalo! Da više nisi trubio o tim tvojim levičarskim sranjima, besplatni hleb, deo profita, besplatna struja, sve te tvoje gluposti. Mrš napolje sada i da pojebeš onu sisatu drolju, odmah! Od kako su izbacili Njegoša, nemamo niti jednog jebača na brodu."

Nikola je pokunjeno izašao iz prostorije u kojoj se moglo popričati sa Kapetanom broda "Sveti Sava".
"Gde je Jelena Karleuša?", upitao je Andrića.


Mesec, Prva Srpska Svemirska Kolonija
Treći podzemni nivo

Pališ cigaretu na cigaretu. Nisi nervozna, nisi uplašena. Jednostavno previše pušiš. Olupana metalna piksla je prepuna., prosipaš pepeo i sa strane, pikavce bacaš i po podu.
Soba u kojoj živiš i radiš je mala. Dvanaest kvadrata. Ali to su tvojih dvanaest kvadrata. Makar dok budeš uspevala da nakrpiš za kiriju. Čitala si Aligijerija i podzemni svet Kolonije te neodoljivo podseća na ustrojstvo njegovog pakla. Znaš da postoji šest nivoa, ali sumnjaš da ih je mnogo, mnogo više. Kako beše ono sa dnom i pregradama? Na trećem si i ne žališ se, može i gore. Mada si verovatno najdublje zakopana kurva.
Plafon je jedva dva metra visok, zidovi su vlažni i hladni. Svetla nestaje svako malo.
Od nameštaja imaš veliki krevet, naravno. Ali on je sklopljen, ušao je u zid. Rečeno je bez kreveta. Bacila si neku krparu na pod. Mali sto i dve stolice. I FF kablovi što vire iz zida.
Još malo. Neće kasniti. Možda čak i požuri. Da, to je mahom njihova ideja - iznenađenje. Obučena si baš kao po dogovoru. Poneka ti je teško da nađeš garderobu, ali svaka muka se isplati. Svaka želja koju ispuniš se isplati. Što ih je više, što su čudnije, to bolje.
Vrata držiš odškrinuta. Samo što ih nije, naravno nogom, otvorio. Samo još malo.
Pališ još jednu.
Udarac.
Vrata se otvaraju.
Nisi ga videla uživo, samo putem FF-a, gde je sasvim drugačiji, kao i svaki paćenik nalik njemu. Nosi masku. Naravno. Nosi neki stupidni šešir što mu je navučen preko čela, sve do očiju i hirursšku belu masku. Nizak je i sitan. Nazireš mu oči jedva. Čini ti se da je azijatskog porekla. Sve je danas izmešano i čudno, ali izgleda da je kod ovoga poreklo još uvek čisto, da je krv žute rase još jaka.
Vrištiš.
Dobro je vrištati.
Vrištanje s edobro plaća,
Policajcu koji povremeno patrolira hodnicima tvoga kraja si dala neku siću - neće vas uznemiravati.
Prilazi ti brzo, hvata te ispod pazuha jednom i za kosu drugom rukom i diže te sa stolice. Zapravo sama ustaješ. Gura te ka zidu. Priljubljuje se uz tebe, gura svoj nos i usta u tvoj vrat i halapljivo ih liže, balavi i grize, dok rukama zadiže sivu suknju ozbiljnog, poslovnog kroja i vata te za dupe. Sako ti je već raskopčan, kida dugmiće na tvojoj beloj košulji. Nosiš belu grudnjak sa nekom kičastom čipkom. Nervozan je i nespretan. Ni ne pokušava da raskopča grudnjak, već drpa poveće sise preko njega. Malo ti svlači sako i košulju, tek malo, da oslobodi ramena. Hvata te jednom rukom za bradu i gleda te u oči. Viče nešto na jeziku koji ne razumeš. Lupa ti šamar. I okreće te. Levi obraz ti je nabio uz hladan zid. Drži te jednom rukom oko struka, dok drugom zadiže suknju i počinje da kida čarape. Uvek kidanje čarapa, omiljeni i obligatorni ritual svakog bolesnika. Pravi bezbroj rupa u njima. Prelazi rukom preko dupeta, butina... Drugom šakom je konačno oslobodio bradavicu iz korpice, pa je stiska i uvrće. Gura ti prljave prste u usta, doboko. Zatim ih spušta dole i ulazi u tebe. Nabija ih brzo, dok palcem dodiruje klitoris. Pregrub je. Ali, na drogama si.
Konačno i kurcem ulazi u tebe. Malen je. Naravno. Nespretan. Pokreti su mu istrzani, nesigurni, čaš se jbez, čaš je spor. Nije te jebao ni pola minuta, vadi ga napolje i okreće te. Lupa ti još jedan šamar. Ponovo balavi vrat, dahće, spušta se niže i grize ti bradavice. Uspravlja se. Gleda te u oči ponovo. Pokazuje ti da klekneš. Hvata te za kosu jednom rukom, dok u drugu uzima kurčić i počinje da te šamara istim. Pokušava da ti ga nabije u usta. Jako stiskaš zube. Znaš već kako ide. Opireš se, odmahuješ glavom, grebeš ga po butini. Na kraju popustiš... Gruba si dok ga oralno zadovoljavaš, ali ne previše, plašiš se da će prerano eksplodirati. Što duže traje, to više novca.
Presamićuje te preko stola. Sprema se da te jebe u dupe. Polako kruži oko anusa...
"Čekaj!", uzbuđeno viče. "Koliko je to sati?"
Ne znaš koji mu je.
"Ja sam skroz zaboravio! Danas je izbacivanje! Imaš FF ovde?"


Izbacivanje

Sedeli su u zajedničkoj sobi.
Svi su bili tu. Svih jedanaest preostalih takmičara.
Deset koji danas prežive otićiće u najveći slobodni grad u sunčevom sistemu - Novi Amsterdam, koji se nalazi dve milijarde milja od zemlje u pravcu Sunca i predstavlja Sodomu novog doba, pa i mnogo više od toga.
Jedan nesretnik, pak, neće videti taj raj ni na nebu, ni na zemlji.

On je sedeo sam, u jednom ćošku. Držao je papir i olovku u ruci i, ako i uvek, nešto zapisivao. Zapisivao je i posmatrao ljude s kojima je bio zavoren svih ovih meseci. Imao je ideju za knjigu - o čoveku, zatočeniku, na nekom odgavnom, nehumanom mestu, koje uništava sve lepo i živo i dobro u čoveku i za sobom ostavlja ili izjedeni leš, vreću kostiju ili jedva živu ljušturu. Tako se i osećao ovde. Kao biljka što vene, kao čovek na kliničkom održavanju života. Video je kako ovo mesto i ljudi iza scena menjaju čak i ono malo dobrih što je preteklo. Gledao je Nikolu kako grli onog monstruma od devojke. Video je Moma kako pije sve više i više. Sećao se ljudi koji više i nisu ovde... A, opet, video je neke koji su se ovde sjajno uklopili.
Šešelj. Đinđić. Dušan. Đorđe. Karleuša.
Za neke je ovo bio raj.
On, zapravo, nije uspeo nikoga ovde da upozna. Niko mu od svih tih ljudi nije drag, a niti je on drag ikome Verovatno je ponovo u vrhu sa negativnim glasovima. Nije se zamerao, samo ih ničim nije oduševio, sebi privukao. A i kako bi? Po ceo dan ćuti, piše, razmišlja. Kada spava sanja Nju koja je ostala na Institutu. Nju koju jedinu voli. Nju jedinu koju želi. Kada se probudi razmišlja kako će joj sve reći kada se vrati... I sve tako u krug.

Dragi gledaoci vi ste odlučili. Imali smo tri nominovana za izbacivanje, ali samo vaši glasovi su odlučili ko će leteti. Sasvim ubedljivo, sa preko sedamdeset procenata, vas ukupno dvesta pedeset miliona odlučilo je da brod "Sveti Sava" napušta, napušta, napušta... 
napušta
IVO ANDRIĆ!

Čuo je voditelja. Nije bio iznenađen. Spustio je list papira i olovku na stočić pored sebe. Ustao i lagano krenuo ka centru prostorije na kojoj je bilo nacrtano slovo "X". Skinuo je sako i košulju, pantalone takođe.. Takva su bila pravila. Oko njega se spustila staklena tuba.
Sila ga je povukla ka gore, kao što usisivač kupi mrvicu hleba.
Samo u gaćama,
poleteo je u svemir.

Čudnovati slučaj u životu A.J.-a

Dobronamerni Prijatelj: "Mislim, glupa ti ova ideja, baš, baš glupa! Izvini što ti to kažem, ali moram."

Autor: "Glup ti ćale što te nije izdrk'o na kaktus!"

Ponedeljak

Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm namešten na mobilnom telefonu, neka ogavna pišteća melodija - davno je prestao da za zvona alarma stavlja pesme koje voli, još od onda kada mu se tako omiljeni komad muzike temeljno ogadio, pošto je um za nju  vezao krajnje negativne i odbojne asocijacije - mučninu i prezir svega živog u momentima ustajanja iz kreveta.

U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Nije ništa čitao. Zaboga, momenat kada bude osetio potrebu za štampom ili, ne daj bože, knjigom u WC-u, biće dan kada će shvatiti da je mator i dan kada će možda zatražiti pomoć lekara. Dva-tri  minuta i gotovo, kao svaki normalan čovek.

Zatim se tuširao. Uvek je u muškom društvu kružila dilema o redosledu radnji. Neki su se prvo prali, pa tek onda obavljali veću nuždu... neki su tuširanje sasvim preskakali. Životinje.
Nužda, pa tuš - jedini ispravni jutarnji scenosled, bio je ubeđen u to. 

U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, a na tost hleb mazao pekmez od jagoda. Nasuo je hranu mačkama, koje su se niotkuda, instant, na zvuk šuškanja kese sa klopom, stvorile prvo oko njegovih nogu, a zatim okružile činiju, sasvim zaboravljajući na svog slugu. Zalio je svoj filadendron.

Mrveći po čitavom podu nazad do spavaće sobe, mljackao je svoj bedni doručak. 

U sedam i dvadeset palio bi kompjuter. Neodržavanoj mrcini je trebalo neko vreme da podigne sistem. 

U sedam sati i dvadeset i dva-tri minuta shvatio bi da ga se niko nije setio, da mu niko nije pisao, da su sve socijalne mreže na kojima ima profil govno, a forumi koje redovno posećuje dosadni još od dve hiljade i sedme godine. Da su pornići izgubili vrednost najkvalitetnije metafore baš u vreme kada se rodio, da ne voli ćosave pičke, a da je "Lucky Strike" koji puši zapravo ništa do nišlijska krdža. Podsetio je sebe da počne purnjati Drinu.
Vratio je kurac u gaće.

U pola osam je pustio neki bluz - jer, zar postoji bolja muzika za početak dana? - i zapalio jebenu cigaretu. 

U dvadeset i pet minuta do osam bi ugasio pljugu.

U dvadeset do osam bi mu se javila drugarica. Drugarica... devojka koju nikada nije pojebao. Razmenili su svega nekoliko rečenica. Lepih. Sanjarskih. O životu koji bi mogao biti njihov kada bi, zapravo, život počeli živeti. U deset do osam je shvatio da već kasni.A kasnila je i ona. 

"Aj, vidimo se od nedelje, za neko pivo ili nešto, važi?"
Neće imati vremena. On. Ili ona. Ko je jebe. Ko me jebe. Ko nas jebe.

Izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on - dvadeset i pet godina. Delovao je tako moćno, zdravo i kao da će na tom komadu zemlje ostati za sva vremena - sve ono što A.J. nije mogao reći za sebe samog, osim da će, možda, truliti na istom tom komadu Srbije do kraja svog postojanja. Ispod njegove krošnje, u hladovini koja je čak i na plus četrdeset bila blagosloveno duboka i neprobojna, nikao je mladi izdanak, vižljast, bedan, sa svega nekoliko listića pri vrhu. Pomislio je kako ga mora presaditi na neko drugo mesto... Srbija - zemlja gde sve uspeva, osim ljudi, gde se sve prima, osim kulture, gde sve niče i buja... samo zdrava ideja trune pokopana preduboko. 

Sat vremena u prevozu. Sat vremena ljudi koji su od sabajle smrdeli, koji ne samo da se nisu kupali, već su na sebe navlačili odeću u kojoj su se juče, ceo dan, znojili, sušili, znojili i sušili, znojili i sušili... Sat vremena zadaha, laktova, kašlja i stupidnih razgovora. U zadnjem delu autobusa bili su klinci, srednjoškolci, koji su se, valjda, takmičli u tome ko će više neartikulisane buke praviti. Pustio je muziku kroz slušalice samo da bi, vrlo ubrzo, shvatio da ga više ni muzika ne raduje kao nekada.  Ipak, nije mu trebalo više od dve pesme da bi počeo gibati  čitavo svoje telo. Kapirao je, jednom će se pojaviti na jutjubu tako blentav. Postaće jebeno viralan.  

Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Nije znao šta su tačno, ali su bili veliki, zeleni i poput dva jebena stražara. Ceo dan mu je proašo u čitanju stripova koji nisu dobri koliko"Sendmen", igranju igara koje nisu dobre koliko "KOTOR" i "Bladlajns" i generalno pokušajima da za računarom deluje ozbiljno, zamišljeno i usred nekog velikog posla. Sporadično bi proveravao socijalne mreže, samo da bi video da mu niko ne piše ili, makar, da mu ne pišu zabavne osobe. Na poslu je bilo zabavnih ljudi. Ali se bližio krajnji rok za završetak nekog kao velikog i značajnog posla sa strancima nekim - on je svoje obavio, dok većina nije. Paniče, znoje se, piju kafe, kukaju i smaraju. 

U jedan je sišao do kafane na ručak. Išao je sam. Na prvom mestu zato što nije ni bio lud da sluša tuđa mljackanja i srkanja i prenemaganja. A, na drugom, zapravo daleko bitnijem, niko i nije hteo ići sa njim u kafanu na škembiće. Naravno, razumeo je nečiju odbojnost prema njemu samome, kao i prema tanjiru tog specifičnog odora i težine koji može služiti kao vremeplov za putovanje u budućnost, bukvalno da u tom tanjiru vidite vašeg lekara kako kroz deset godina smrknuto odmahuje glavom, oklevajući da vam kaže kako imate rak debelog creva. Ali... Ah, matora kuvarica Ljubica ih je spremala tako dobro! Nije štedela na vinu, povrću i ljutoj tucanoj. Ne, zapravo nije razumeo zašto neko ne bi jeo valjanu porciju škembića u saftu. Popio je dupli vinjak pre i čašu crnog posle.
Sa posla je izašao ranije, negde oko četiri.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par pomorandži. Cigareta.
U pola šest zazvonio mu je telefon. Nije se javio na njega. Ne javlja se na telefon ukoliko baš ne mora. Na nepoznate brojeve se uopšte ne javlja, zapravo. Svima je govorio da im nikako ne treba biti izbor ukoliko se nađu u podrumu nekog psihopate i imaju baterije na telefonu taman za još jedan poziv. Zvao ga je ortak i u tome je bio pošteno uporan, no A.J. jednako uporno nije odgovarao, pa je ovaj konačno morao dići ruke. "shta hocesh?", A.J. je poslao SMS poruku svom prijatelju. "Aj tebreks na bilijar yo", ortak je odgovorio.
U šest su se našli ispred kluba. Bio je jedan slobodan sto. Igrali su standardnu "osmicu", ukoliko standardna osmica zaista postoji na ovom svetu. Imali su, kao i svi bilijarski amateri, svoj set pravila i nije ih bilo briga da li iko drugi igra baš tako.
Bilijar je sveta igra. Zaista. Igra logike, koncentracije, planiranja i njutnove fizike. Makar je to u teoriji i sa igračima koji umeju i zaista hoće da igraju. A.J.-u baš i nije stalo. Ponajviše je voleo igrati sa devojkama i to iz sasvim očiglednih razloga - pre svega guženje je bilo zabavno, a ni poneka sisa koja bi ispala nije bila tako loša. Igrajući sa ortakom... pa, išli su u klub u kome radi konobarica sa savršenim dupetom. Savršenim. Pored sisa i guzica, odlazak u bilijar klub je bio dovoljno dobar povod za pijenje kao i svaki drugi. U svakom slučaju, njega nije bilo briga za bilijar, a njegovog ortaka je i previše bilo briga, pa se nervirao, galamio i pretio da će izlomiti štap, što je u konačnici dovodilo do dva jednako loša igrača i partija koje su bile prepune stupidnih i sramanih poteza i koje su trajale i trajale...
Već oko devet je bio kući, valjano podnapit. Nije želeo u kafanu. Želeo je spavati. Po običaju preskačući večeru, bacio se u krevet, jedva se skidajući u gaće nekako. Pustio je neku seriju. Odgledaće par epizoda dok ne zaspi.


Utorak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri narezao je nešto kulena, izvadio nekoliko ljutih papričica, isekao paradajiz i krišku mladog sira. Bio je gladan. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.
Za divno čudo imao je nešto poruka na socijalnim mrežama. Mrzelo ga je da na njih odgovori. Možda su mu zato i pisali retko? Zato što im nije odgovarao? Devojke koju nije pojebao nije bilo na mreži. I dalje smatrajući da su pornići modernog doba bezvredni, pustio je jedan. Samo ga je gledao, da ubije vreme, dok žvaće hranu.
U pola osam je pustio neki kauntri - jer, zar postoji bolja muzika da se počne dan od kauntrija? - i zapalio cigaretu. Danas je, konačno, pušio Drinu!
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog malog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Bila je teška gužvara. Direktno ispred njega bila je neka devojka u tesnom džinsu i njena zadnjica je malo-malo dodirivala njegovu ruku ili međunožje. Bilo mu je neprijatno. Gotovo smejući se samom sebi, jer se ponašao kao muška devica, nekako se okrenuo, dozvoljavajući zamašnoj guzici da se nesmetano i "nepipano" širi.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
U jedan je sišao do kafane. Sam. Naručio je prebranac sa dimljenim rebarcima - kao da i jedan drugi legitimni prebranac postoji. I šopsku salatu. I litar piva.
Do pet je bio kući. Velika nužda. Tuš. Par banana. Cigareta.
U šest je zvonio telefon. Basket, da ili ne? Da, naravno.
Bio je katastrofalan to veče (ili bilo koje basket veče pre i posle). Okej, ubacio je neke šuteve iz daljine, imao dosta lepih driblinga i prodora, ali toliko nesposoban i lenj u odbrani, toliko sebičan u napadu da je sasvim ukopao svoju ekipu.
Platio je nekoliko tura u kafani kasnije. Ako išta, voleo je častiti. Voleo je o sebi razmišljati kao o propalom boemu. Nije bio onaj istinski haj on lajf veseljak il' nešto, ali je makar finansirao tuđa nalivanja alkoholom, nadao se da na taj način širi bar malo sreće među ljudima, malo privida sreće makar... Bolje trenutno nije umeo.
Do pola jedanaest je bio kući. Znojav i smrdljiv, ali pre svega pripit i umoran, pa je samo legao u krevet. Uzeo je da čita nešto, dok mu se ne prispava.


Sreda
Probudio se tačno u sedam časova ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Valjano se istovario.
Zatim se tuširao. Skapirao je da je i preterano zarasto, pa se obrijao.
U sedam i petnaest je kuvao jutarnju dozu kofeina od dvesta pedeset mililitara vode i tri kašičice kafe, dok je čekao da voda provri otvorio je konzervu tunjevine, nasekao paprike, paradajiza i krastavaca. Nahranio je i svoje mačke. Zalio je svoj filadendron.
U sedam i dvadeset palio bi kompjuter.Nije hteo upaliti. Samo je pištao.
U pola osam je pustio neki dum metal - jer, zar postoji bolja muzika da se počne jebena sreda? - i zapalio cigaretu. Drinu.
U deset do osam izleteo je iz sobe i prošao pored oraha koji je star koliko i on, dvadeset i pet godina i njegovog mladog izdanka. Moraću da presadim tu prokletinju jedan dan, pomislio je.
Sat vremena u prevozu. Autobus je verovtano bio star koliko i on i njegov orah. Vukao se, brujao i smrdeo.
Devet i pet minuta. Bio je na poslu. Odmah nakon ulaznih vrata, u holu, dočekivala su ga dva monstruma u saksijama. Koliko nije voleo te biljke!
Negde oko jedanaest se žestoko posvađao na poslu. Nazvan je lažovom od strane jedne sasvim nebitne kreature sa manijom vlasti, kontrole i veličine. Počeo se tresti i galamiti na nju, psujući i preteći. Razbio je tastaturu.
Pre dva je otišao sa posla, bez ručka i sa najavljenih deset posto manje novca u džepu sledećeg meseca.
Oko osam je zvao društvo u kafanu. Bila je jebena sreda. Sredom se gotovo redovno opijao kao zver. Kao štrokava svinja. Kao ruski alkoholičar. Kao...

Kritičar: "Nekim piscima jednostavno ne idu poređenja. Kao što nekima ne idu dijalozi ili kao što su neki nesposobni da kreiraju ubedljive likove. Ako ste već nepsosobni u nečemu, pa izbegavajte to. Nemojte siliti poređenja, kao nekakav vo."
Autor: "Vidi ove budaletine!"

Do deset su bili u kafani, za  njihovim stolom. Posedovati sto u kafani je posebna privilegija, čast i potvrda spektakularnog minulog rada. Ture su se uveliko obrtale. Mahom se pilo pivo, on je mlatio po burbonu. Piksle su se punile, dimne zavese su bačene oko stola i jedino je vrcava konobarica iste kidala i cepala. Priče o sisama i guzicama prepletale su se sa raspravamo o politici i istoriji. Priče o pornićima presecane su večnim raspravama o Tolstoju i Dostojevskom.
Ture su išle sve brže. Rečenice su sklapane sve teže, sve nejasnije. A, kako je smisao i vrednost izrečenog opadala, tako je broj decibela rastao. Uveliko se galamilo o Šešelju i okupiranim srpskim zemljama.
"Nema pomirenja! kako može biti pomirenje? Krajina je okupirana i etnički očišćena i šta sada? Puj pike ne važi? Pojela maca? Kurčina! Prvo tenkovi... onda... ah, pijan sam. Idem se ispišati"
I to je momenat u kome zaista shvatite da ste pijani. Kada se lelujavo vučete do WC-a. Kada se mučite oko vađenja kurca i kapirate koliko je pisoar genijalan izum.
Oko dva je poslednji put pogledao na sat. Počeo je već eksirati pića koja kao da su progresivno bila sve kraća i kraća. Pljačkati pijane goste. Kako je to lepo!
Oko pola tri već je teško govorio. Jezik je sasvim otežao i delovao poput komadine kulena u njegovim ustima. Glava je lagano klonula. Kapci su postajali umorni.
Oko tri... ashd damd kdja porkguna. Jkem ja vklm sako jaaaaaaaaa! Geo ma sam pa om kas daj uhu uhu hu! Koohulig skap me kao ja aaaaaar... Perao kr ta jeo jeeeoo teee aaa gooo! Baha a a a parakon koutina som. aAhdsjadamnmdadahfaosfhjasfnfashrfiefkansuiwhe3q03r0ifh jfna , fanfjsnbfkjabfmnasbfhabsfkabkfaskfnkasjfbkajfbajsfbam bfkasbfsuahfafowiehqfpfn ačafčqfnačfnba fqpfšhajfbakmbfasfspogfkljadgs bjgbsčdjghds0gzh3ighldskghaknglasknglskdnagldsnco i nhflsdgjkldsj      fkjlskfjlsjflsk .............................fa hjgasjhgf kas hfasf ,.....,,.,.--.-:_:_:_:_:_:D_,s_:;:_;_:__:;_:_:_:;_:;_ds,a.skdjaosfhasfhkasf hg3f!!!
Oko pola pet...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


Četvrtak
Jebena rupa u sećanju.  Prekid svesti. Prekid stvarnosti. Kidanje filmske trake. Ravna linija na aparatima za održavanje života iz jefitnih sapunskih serija smeštenih po bolnicama.
Nije se sećao kako je završio u svom krevetu. Ko, kako i kada ga je skinuo. Jebeni stereotip mladog alkoholičara. Probudio se nešto pre podneva. Bilo je, jelte, sasvim prekasno za posao. Samo je pustio poruku šefu. Ko ih jebe.
Bolela ga je glava. Gorušica. Mučnina. Usta su mu bila sasvim suva.
Iskenjao se za sve pare. Sve je izbacio iz sebe.                                        
                                 



                                                     Zalio je svoj filadendron.
       Vratio se u krevet.























Oko pet je pojeo nekoliko kivija, popio je jogurt i zapalio cigaretu.





Nije odgovorio na ortakov SMS. "esi živ slepche?"


                                                                                                                                        Setio se da nije nahranio mačke.





Zaspao je negde oko ponoći. Čitav dan se izležavao, prenemagao i stenjao. Čitao je malo, malo gledao filmove, malo gledao u plafon i pitao se dokle će ovako? Um je konačno sasvim otežao. Pao je mrak na jedan savrešeno prazan dan.


Petak
Probudio se tačno u sedam ujutru. Probudio ga je alarm...
U sedam i pet minuta bio je u WC-u. Sedeo je na šolji. Nije mogao da kenja. Već je pet, deset minuta bio na stolici. Ništa. Napinjao se. Znojio. Crveneo u licu....

Dobronamerni Prijatelj: "O tome sam ti pričao! Prosto me je sramota koliko je glupo!"
Kritičar: "Prostakluk nove generacije pisaca je zabrinjavajuć."
Čitalac: "Ne razumem!"

 Ništa. Ništa. Ništa.
Bilo je pola osam kada je, navlačeći gaće, ustao sa šolje. Odlučio je da skuva kafu, možda pomogne. Nije doručkovao. Nahranio je mačke. Sa pomešanim sažaljenjem i srećom je gledao mačora, uveliko je bio februar i bio je sav rasčupan, mršav, izmučen, čak i malo krvav iznad oka. Makar je on jebo nešto.  Zaboravio je da zalije svoj filadendron.
Upalio je kompjuter samo da bi poslao poruku devojci-koju-nije-pojebao. Rekao joj je da dolazi po nju u osam uveče.
Pre nego što je izašao iz kuće pokušao je još jednom. Nije mogao. Zalupio je vrata klozeta.
Iz kuće je izašao tek posle osam. Prošao je pored onog nesretnog, vižljastog izdanka moćnog oraha koji beše osađen dana kada se A.J. rodio. Zasukao je rukave i vratio se u dvorište, po ašov.
Tek poesle devet je bio u prevozu. Kopanje rupa i nije bilo lako kao što izgleda. Nije bilo gužve. Seo je i izvadio knjigu. Ovih dana je ponovo čitao Crnjanskog. Bio je zadivljen. Njegov stil... bogovi! Atmosfera njegovih rečenica. Poetičnost njegovih rečenica! Njegove rečenice! Veliki broj njih su predstavljale svet za sebe, dok bi zajedno gradile čitav kosmos. Nisi se mogao nadati dostizanju takvih visina ni za još pedeset godina piskaranja.
Na posao je došao samo da bi dao otkaz. Zamolio je, ako može, da ga puste pre isteka zakonski predviđenog roka i šef je bio i više nego srećan da to učini. Na brzinu je pokupio svoje stvari - fotografiju koju je držao na stolu, olovke, upaljače... Na izlazu je ponovo morao, još jedanput po psolednji put, proći proed one dve ogromne biljke. Konačno ej shavtio u čemu ej problem. Bile su prokleto savršene. Gotovo identične. Visoke, bujne, savršeno zelene. I sasvim strane u monstruoznoj zgradi sazdanoj od metala, stakla, stresa i straha (od otkaza, pre svega). Nije trebalo mnogo, samo ih je malo povukao za grančice i pali su. Onako usput, opsovao je mater kuriru koji ga je svako jutro opominjao kako "kasni čitavih pet minuta i kako se to u Evropi ne toleriše".

Ceo dan je lutao gradom. Kupio je odelo. Ošišao se. Uplatio tri meseca u teretani. Kupio je štene haskija - uvek je želeo štene haskija. Konačno otišao do svog dede i s njim proveo poslepodne. Vratio se do stana samo da bi uzeo fotoaparat. Slikao je čitavo veče.
Na kraju je kasnio na sastanak sa onom devojkom. Na brzinu se istuširao i obrijao. Ponovo seo na WC šolju i ponovo - ništa.
U kolima je pustio "Prodigy", zato što nema bolje muzike za kola ili trčanje ili vožnju skejta ili bilo kakvu brzinu veću od brzine penzionerske šetnje.
Jurio je.
Kroz grad.
Osamdeset na sat.
Devedeset.
Sto.
Sto dvadeset.
Crveno svetlo!
Crveno svetlo!
Škripa.
Crveno.

Priznati, sedoglavi književni kritičar je gostovao u televizijskoj emisiji koja je bila emitovana dva sata iza ponoći, u gluvo doba, u doba za horor i pornografske filmove. "Mi smo samo na kraju procesa koji traje već decenijama, počevši još od završetka Drugog rata, pa čak i ranije. Jezik odumire. Pisana reč biva stvarana samo da bude opšte dostupna. Čitanje je zabava i ništa više. Ali, to nikako ne treba da čudi. Današnji pisci su odrastali na Kingu, Tolkinu i... onoj što je pisila Hari Potera, a pišu za čak i gore od sebe. To je internet generacija. Mahom nepismena. Generacija koja po ceo dan nešto kucka, ali zapravo ništa ne piše. To su ljudi koji su odrastali na ograničenju od sto i nešto karaktera u poruci na mobilnom telefonu i onom nekom internet sajtu. Oni su škrti na rečima i kada imaju sav papir ovog sveta. A, čak i kada to nije neko žanrovsko laprdanje, ne uspevaju dostići čak i gram originalnosti. Evo na primer...", kritičar je podigao sa stočića knjigu belih korica i počeo da maše njom. 
Autor koji je, zavaljen u fotelju, gledao u televizor se malo nagnuo unapred i začkiljio očima. Njegova knjiga.
"Ovo je knjiga jednog našeg relativno mladog pisca. I tu nema ničega što već nismo videli. Okasneli post-modernizam, a... evo, u jednoj priči sasvim kopira Kafku. To je dno. Dno!"
Autor je ustao. Isčupao kabal iz zida. Podigao televizor i zafrljačio ga kroz zatvoreni prozor.  



EPILOG
Osuđen je za ubistvo iz nehata. Ubio je dve osobe. Ženu, majku od trideset i dve i njenu ćerkicu svega četiri. godina staru. Osuđen je na deset godina. Prekratko, znao je to.
Dobio je ćeliju sa brojem devet u kojoj je svaki dan bio sasvim...