Prolog
Akolit pri Centralnom hramu Večitog Kralja-Gospoda, vladara Ujedinjene Belije i sveg sveta i svemira, je silazio niz zavojite stepenice duboko pod zemlju.
Dok je čak i sam hram bio epohalno delo arhitekture, plod poslednjih tehničkih dostignuća nadaleko poznatih moravskih zidara, koje je oduzimalo dah čak i najvećim skepticima - ući u njegovu dvorane, pod visoke kupole iscrtane zlatnim freskama Kralja-Gospoda koje su ga prikazivale u raznim etapama njegovom božanskog postojanja - od vremena kada je bio novorođenče, pa sve do dana njegovog stolovanja na nebeskom prestolu, jeste bio momenat u kojem svakom smrtniku klecaju kolena, duša se skuplja, lomi, i jeca pod sopstvenom nebitnošću i prolaznošću. Bez obzira što je bio najveći hram ikada izgrađen, što je samo zidanje trajalo dvadeset godina, a ukrašavanje i poslednji dodiri raznih majstora sa svih strana sveta kao da nikada i nisu prestajali, sam hram je zapravo bio tek jedan mali deo sveukupnog kompleksa crkve Kralja-Gospoda nedaleko od samog centra Novigorda - stare prestonice Slavije, a danas glavni grad najveće imperije koju pamti svet - Belije.
Veliki samostan za sveštenike, čarobnjački krug, biblioteka, riznica, sveučilište, pivara, hotel, kafane, ogromna tržnica... sve u vlasništvu crkve.
Bezimeni akolit je bio određen za budući položaj službenog cenzora Kraljevstva i svoje dane je provodio na obuci. Po osam, deset, dvanaest časova dnevno je udisao vlagu, prašinu i mirise drevnih, zaboravljenih ili nikada zapamćenih, ali svakako jednom, konačno i zauvek zabranjenih knjiga.
Knjige su zauzimale čak četiri podzemna nivoa. Skupljane i dovlačene iz svih krajeva Belije: Moravije, Slavije, Kra'atije, 'Erba, Čekije, Moravskih Krajina... ali tu je bilo i knjiga ispisanih patuljačkim runama, raznim crnačkim primitivnim pismima (tačkastim, klinastim, hijeroglifskim...), kao i mistični i teško shvatljivi spisi s onu stranu Sredozmenog mora, pisane prekompleksnim simbolima kosookih. Nalazio je i predmete koje nikako nije mogao da nazove knjigama: svetlucavi, maleni diskovi sa rupama na sredini, nekakve tričarije od čudnovatog, laganog materijala u raznim bojama ili, pak, knjige ili samo stranice na pismima pomalo sličnim zvaničnom jeziku Belije, ali gotovo potpuno nečitljivim.
U njegovom istraživanju nije bilo nikakvog metoda, nikakve odredbe ili pravila koje je trebao da sledi - jedino je morao dva sata nakon izlaska iz zabranjenog dela bogate biblioteke da provede u molitvama jedinome Kralju-Gospodu kako bi očistio um i dušu od pročitanog zla - jednostavno je trebao da čita, da lista, da shvata, da uviđa obrasce zabranjivanja knjiga. Da prepoznaje zašto je neka knjiga tu gde jeste, kako bi i sam jednog dana mogao da donosi ispravne odluke u korist čitavog čovečanstva.
Šetao je između visokih polica prepunih štiva i samo nasumično spustio ruku na jednu knjigu. Izvukao ju je. Na njoj je, kao i na svim, crvenom uzicom bio zakačen debeli list papira sa specifikacijama. Počeo je da čita.
PREDMET BR. 286 710.
VRSTA: Autorska Knjiga.
AUTOR: Radovan Č. Blagorizac,
NASLOV: Memoari Kukavice.
GODINA: 1198. (po starom), 31. Godina Vladavine Kralja-Gospoda.
CENZURISANO: zbog širenja defetizma, podsticanja dezerterstva i izbegavanja vojne obaveze, jeresi i reakcionizma.
Stavio je knjigu pod mišku, našao stolicu i astal. Njegov radni dan je mogao da počne.
**********
Uvodna reč
Ova priča nije o epskom heroju.
Ova priča nije o predoređenom, izabranom junaku koji će spasiti svet.
Ova priča nije kao ostale koje čitate.
Ova priča nije o Gonanu, nije ni o Ašluru i njegovim vitezovima, nije u legendranom Putinu, nije niti o jednom nepobedivom, večnom ratniku. Prepune su knjižnice takvih knjiga, lako ćete ih naći... ako Vam do sada nisu dojadile. Takvih priča je mnogo, previše i odavno su meni dosadne.
Nije ovo ni priča o zlikovcima, lopovima. I takvih priča ima previše. Kao da je i sam svet postao mračno mesto, sami ljudi zli, pa im i ne gode priče o tim savršenim, bezgrešnim herojima davnina, pa čitaju o raznim probisvetima i barabama. I takve priče su dosadne.
Ne, ovo je priča o meni - Radovanu Blagorizcu.
**********
Izašao sam iz malene, rustične knjižnice u paganskom kvartu Novigorda. Provodio sam svoje dane u tom nesretnom delu prestonog grada, iako nisam tu živeo. Biti pisac u veličansvenoj Beliji, a pritom ne pisati jeftine priče o Kralju-Gospodu na trideset strana koje su bile objavljivane na mesečnom ili čak nedeljnom nivou, nije bio baš profitabilan posao. No, davno sam bio prodao umetničku dušu vragu i započeo dugu seriju jednostavnih kvazi-istorijskih, epskih priča o heroju Moravskih Krajina koji sam stoji na granici čovečanstva, bori se protiv vilenjaka, patuljaka, cigana, goblina i najraznolikijih izmišljenih karakondžula. Prihodi su bili skromni, ali dovoljni za suvu, toplu i čistu sobu u gostionici "Odvaljeni Slaven", koja se nalazila u relativno pristojnoj, trgovinskoj četvrti.
Paganski kvart je, ultimativno, bio geto. Još u drugoj deceniji svoje vladavine večni Kralj-Gospod je odlučio da sve preostale vernike stare, mnogobožačke religije koncentriše na jednom mestu - kako bi ih zaštitio od progona fundamentalista (kako je rečeno paganima) ili kako bi zaštitio svoje dobre i verne građane njihovih jeresi i šupljih praznoverja prošlosti (kako je rečeno ostalima). Previše ljudi, na premalom prostoru uvek može značiti samo dve stvari - kriminal i bolest. No, mene je zaista boleo kurac za sopstveno zdravlje. Kolera je vladala uveliko, često se pominjala i kuga, a raznoliko bogatstvo polnih bolesti je bilo za udžbenike medicinskih fakulteta. Čak i nisam bio strogi pripadnik stare vere, u najboljem slučaju za mene su to bile samo metafore, imena nadenuta beskrajnim, ali na kraju bezumnim silama prirode - kojoj se jesam divio do beskrajnosti, koju sam voleo i cenio, ali u kojoj nisam video neku svest, promišljaj, plan. Jednostavno sam osećao da pripadam tom mestu - gubitnik, odbačen i nesrećan sam bio na svoj način, da, ali svakako jednako sjeban ko i ovi nesrećnici.
Ispred sebe, u pravcu onoga što bi mogli nazvati centrom kvarta video sam neobičnu gužvu. Galama se podizala, čuo se vrisak i onda je zavladao muk. Požurio sam, progurao se malo. Nesrećno sam nizak i slabo šta sam video, gurao sam se dalje između skamenjenih, nemih prilika. Konačno sam video.
Narod se okupio oko Luga - paganskog svetog mesta. Jedan od žrečeva je bio bačen ispred naroda, skinut do gole kože, isprebijanog tela i prerezanog grla. Lokva krv se brzo širila ka masi, koja je samo lagano uzmicala unazad, zgrožena, preplašena.
Lug je bio skromno i veličanstveno mesto istovremeno. Bio je nalik parku - sa šest ogromnih hrastova zasađenih u krug i sa skromnom kolibom u sredini i to je bilo sve. Šest hrastova za šest bogova. Na kori stabala bili su blago urezani likovi bogova i njihovi odgovarajući simboli, tek su se nazirali, tako nežno i pažljivo utisnuti u telo prirode. Verovatno su ti likovi tu stajali samo zbog retkih prolaznika, gostiju, ljudi sa strane generalno, jer su stanovnici geta svakako odavno znali tačno koje drvo pripada kom bogu.
U Lugu su radila još dva žreca. Oboje su bili nagi, na kolenima i vezani lancima. Poznavao sam ih, vodio sa njima bezbroj dugih i lepih razgovora. Srce mi se steglo. Neki rmpalija je nosio poveći krčag, prišao jednom, polio ga, pa zatim i drugog. Bilo je to ulje. Drugi siledžija je prineo baklju...
Dok su sveštenici vrištali i goreli, drvoseče su već počele da sekirama udaraju drevna debla.
Tek dosta kasnije sam, od jednog stanovnika geta, bivšeg sudiju u Prekršajnom Sudu Slavije, saznao da je čovek koji je sekirom ranjavao Mokoš, bio zapravo više puta osuđivani silovatelj nedoraslih devojaka.
Da li trebam da Vam kažem da je na tom mesu, u roku od par meseci, nikla lepa, raskošna crkva posvećena Kralju-Gospodu?
**********
Pio sam jaku kafu i doručkovao piroške u kafani u sklopu "Odvaljenog Slavena". Koliko god bio protiv užasnog genocida nad crncima koji se dešavao daleko na jugu, morao sam biti zahvalan Kralju-Gospodu na kafi. Običnim danima popio bih pet-šest šoljica, a ukoliko bih pisao brojka je mogla i da se triplira, uz neograničene količine duvana. Fiksacija na prse, motanje duvana u tanke papiriće, zatim i držanje zapaljene cigarete je činilo čuda za koncentraciju i inspiraciju.
Oko mene nije bilo mnogo gostiju. Jedna kurva višeg ranga, par pijanaca koji još uvek nisu dotakli dno života pa su mogli da priušte ovu kafanu, nekoliko stranaca, od kojih je jedan imao kosooku robinju vezanu za nogu stola. Postrao sam je neko vreme - bila je mala, sitna, izraženo bele kose, odevena samo u prozirnu belu tkaninu koja nije ni najmanje skrivala njene malene, ali savršeno oblikovane grudi. Počeo da zavidim njenom gospodaru...
U kafanu je ušao visok čovek u plavoj uniformi - poštar.
"Blagorizac, ima li ovde nekog Blagorizca?"
"Ja sam", nevoljno sam odgovorio već sluteći šta je u pitanju.
Prišao je mom stolu. "Veseli poziv, dečko!"
"Hvala."
Bio je to poziv u vojsku. Još jedan.
**********
Nisam se posebno uzrujao zbog poziva - službeni vojni lekar u Regrutacionom Centru je bio stari prijatelj mog oca i već me je nekoliko puta spasao služenja.
"Ne, ovaj put ne mogu. Dobili smo nova, stroga uputstva i svaki negativni izveštaj pregleda komisija. Čak i da ona ne radi svoj posao baš tako posvećeno - kao što i ne radi - ponovo nemam osnova da te pomilujem ovog puta. Samo najteži bolesnici i invalidi."
Srce je počelo d ami lupa. Dva najbolja prijatelja sam izgubio. Ne mogu ja u vojsku... "Toliko je loše?"
"Ne bih smeo o tome da pričam, ali da. Javnost nema ni najmanjeg pojma o tome kako zaista izgleda rat na jugu. Iz zemlje kosookih smo u potpunosti proterani, izgubili smo i poslednje uporište i sada se vojni vrh plaši njihove invazije. A, na crnačkim ostrvima... Ne želiš tamo ići. Napisaću da imaš jehtiku ili tako nešto, možda ti daju lakše mesto i mesto koje nije ta prokleta džungla. To je sve što mogu da učinim."
**********
Zavukao sam ruke u džepove, kapuljaču svog ogrtača prebacio preko glave i besciljno lutao uskim ulicama grada na koji je padao mrak. Metaforički mrak je odavno pao: na grad, na Slaviju, na celo kraljevstvo. Mrak u dušama prokletih stanovnika Novigorda je bio oduvek tu. Padanje onog običnog, prirodnog mraka je sve to činilo nekako podnošljivijim, ili je makar činilo dubljim mrak manje primetnim.
Šetao sam, žurio i gurao se između prosjaka, kurvi, secikesa, trgovaca, musave dečurlije... Plašio sam se i plakalo mi se. Razmišljao sam da pobegnem, da nestanem. To je bila opcija. Negde daleko, u divljinu, na sever, gde beže svi otpadnici od kraljevstva - pagani, kriminalci, dezerteri, mešanci, cigani. Ne. Koga ja lažem, ne bih mogao da živim u primitivizmu divljine. Volim ja nju, ali volim je izdaleka. Grad, sa svim svojim bolom i nesrećom, ljudi sa svim svojim manama i odvratnostima - to je moj prirodni habitat iz kojeg vučem inspiraciju i snagu. Gledati njih, tako na gomili, odvratne, davalo je meni snage da malo lakše podnesem odvratnost samog svog bića.
Morao sam nešto smisliti.
Neko me je povukao za ogrtač, za sam njegov kraj. Okrenuo sam se, nikog nisam video.
"Hej".
Spustio sam pogled. Bio je to prosjak. Sedeo je na nekom krznu, samo u gaćama. Nije imao noge. Lice mu je bilo u krastama i bubuljicama, kosa čupava, umršena i masna.
"Radovane!", uzviknuo je radosno.
Ko je ovo? Ko je jebeno ovaj nesretnik? Poznat mi je. Znam ga. Mozak mi ludo radi, vraća u nazad. Dan, pet, nedelju, mesec, godinu, dve, tri.
"Adrijane!", konačno sam ga prepoznao.
Još jedan od članova našeg davno propalog društva umetnika. Bilo nas je dvanaestoro. Za dvoje, koji su mi ujedno bili najbolji prijatelji ceo život, znao sam da su ispustili krv i ostavili kosti negde daleko na jugu. Za ostale sam ponekad čuo, niko od nas nije ispunio svoje snove. Pisci, pesnici, slikari, vajari smo bili redom svi... svi sa velikim planovima, velikim maštarijama, svi željni uspeha, promene sveta i večnog pamćenja u istoriji.
"Tako mi bogova, Adrijane", bio sam bez reči. Tuga je poput nadošle planinske reke u proleće odnela sve misli.
Bio je poreklom iz Kra'atije, daleko, daleko odavde. Došao je u Novigord zbog školovanja. Studirao je istoriju, iako je poezija bila sve što ga zanima. Njegove pesme i danas čuvam, većinu i napamet znam.
"Mali sam, mali, beznačajan,
Manji čak i od izmišjenih bogova.
Jadan sam, jadan, bedniji
Jadniji čak i od prosjaka.
Pesnik sam."
"Adrijane... ja...", seo sam na kamen pored njega. "Nisam znao..."
"Slegao je ramenima. "Cenio bih neki novčić od starog prijatelja, za starog prijatelja."
"Kako Adrijane, kada?"
Posle nekog vremena je počeo da priča. Zatvorio je oči i pričao, povremeno se trzajući, povremeno plačući...
"Pozvali su me. U to vreme već se nismo okupljali. Jovan i Osim su bili mrtvi, Predrag je pobegao na sever, Olega su zatvorili u ludnicu, Vesna je počela da svira po svadbama, a ti si valjda pisao one tvoje priče... Čitao sam jednu, mislim probao sam da čitam. Ne osuđujem. Čovek nekako mora da zaradi parče hleba i gutljaj vina, zar ne?
Otišao sam u rat. Dobrvoljno. Nisam čekao milicuju da me odvede. Otišao sam sa idejom da poginem. Da okončam sve.
Sve se odigralo na ostrvu... jebote, ni ime mu ne znam. rečeno nam je da Haos i neprijatelj Kralja-Gospoda tamo vlada, da je pretnja našoj državi, svemiru, našem Bogu, sve te priče... Nije me bilo briga za to.
Džungla prokleta. U kojoj sve može da te ubije - otrovne biljke, otvorne životinje, otrovan vazduh, otrovne strele. Probijali smo se kroz paprat i mahovinu, kroz močvare, ka nekom selu, ka nekom kanibalističkom plemenu koje smo trebali da... istrebimo, da obrišemo sa lica zemlje. I onda su nas udarili. Sa svih strana. Crni poput najcrnje zemlje. sasvim nagi, sa velikim kurčinama koje su im se klatile dok su trčali ka nama. sa sekirama u rukama, sa noževima u ustima. Urlali su, vikali na njihovom stranom, divljem jeziku.
Ućžasnuti saborci ispred mene su padali jedan za drugim.
Veruješ li mi da nisam bio ni najmanje uplašen? Osetio sam nejveću radost u svom životu, možda i jedinu iskrenu radost. Bio je to prelep prizor. Kao usporeno d asam video svetlucanje sečiva, kapljice krvi. Isukao sam svoj mač i jurnuo na najbližeg crnca. Zabo sam sečivo u njegov trbuh uz neki neratikulisnai urlik. Možda sam čak i Peruna pomenuo. Zavrnuo ga i izvukao, ostavljajući čoveka da iskrvari do smrti. Srce mi je lupalo, srce mi je pevalo - bilo je živo kao nikada. Još jednog sam ubio. Bio je mlad, možda je bio i dete. Smejao sam se, Radovane.
I onda... osetio jak udarac u potiljak.
Probudio sam se kada je sve bilo gotovo. Preživeo sam, ja i još dvadesetak ratnika - ako te golobrade momke mogu nazvati ratnicima. Svi smo bili vezani. crnci su bili svuda oko nas. I onda sam među njima video čudesnu priliku. Visoku, nagu, devojku ljubičaste kože. Bila je to vilenjakinja. naređivala je primitivcima. I onda i nama rekla, na našem jeziku: "Svi ćete biti osakaćeni, onesposobljeni za dalju borbu, ali ostaćete živi, odnećemo vas na sever, blizu vaših kampova."
"Ne razumem..."
"Da se ovako unakaženi vratimo kući, da svi gledaju šta je od nas rat učinio, da budemo živi, hodajući", nasmejao se kiselo, "pa ne baš hodajući, ali gmižući užasi koji demorališu ostatak populacije. Pametna je bila ta vilenjakinja, prokleta bila.
I tada su mi odsekli obe noge."
Nisam znao šta da kažem.
"Nego, šta je sa tih par novčića?"
Izvukao sam iz džepa sve što sam imao.
"Ili još bolje, ponesi to i kupi mi negde čokanj vodke."
**********
Vezan sam za drvo.
Crnac drži sekiru u ruci.
Ili nije crnac.
Onaj silovatelj što je oborio Mokošino drvo.
Ili jeste crnac.
Seče, udara po mojim butinama.
Hvata udove za stopala i baca ih u plamen.
Hiljadu kapljica krvi. Hiljadu iskra.
Uzima nož, Kida donji veš.
Seče i moj kurac. Jednim veštim potezom.
Nisam ni osetio bol.
Krvavom rukom udara mi šamar, hvata me za donju vilicu, gura prste u usta. Širom ih otvara.
Nabija odsečeni polni organ u moja usta.
Budim se u znoju.
**********
Uzeo sam sav novac koji imam i izjurio napolje.
Ušao sma u prvu mesaru. Muka mi je bilo od prizora leševa nabacanih u pletene korpe. Piletina, komadi svinjetine, smrdljiva riba. Čekam u redu.
"A, za vas dragi komšija?"
Ništa, ubico. Ne jedem meso.
Bacam novac na pult, "Imam posao za tebe".
Odveo me je u prostoriju iza. Pod je bio krvav, kožure su bile na sve strane, mladi mesar je čistio piliće. Drugi je mleo meso za kobasice i kulen. Gazdi mesare sam sve objasnio. "Neće mi biti prvi put", rekao mi je. "Levu ili desnu?", pitao je.
"Levu."
Stavio sam ruku na dasku. On je uzeo svoju tešku sataru. Dao mi je flašu loše rakije, a zatim i komad drveta da zagrizem.
Zamahnuo je. Udario.
I više nisam bio sposoban za vojsku.
**********
Akolit je zatvorio knjigu. Dovoljno je pročitao.
