0.
"Postao sam plaćeni, profesionalni rušitelj snova, teška čizma stvarnosti, matorac koji deci kaže da ne mogu dobiti igračku, da Nedođija ne postoji, da je Deda Mraz samo neki alkoholičarski pedofil..."
Njegov sagovornik je nemo i nepokretno slušao. Vrhunski kvalitet njihovih razgovora se mogao sažeti baš u tome - besprekorno slušanje i razumevanje, bez upadica, bez one idiotske poze koju po automatizmu i navici zauzimaju svi psihijatri ovog sveta - levi dlan okrenut na gore, lakat desne ruke spušten na njega i šaka koja gladi bradu. Bezmalo nepisano pravilo je da tog položaja nema. Možda su morali da ga tolerišu na terapijama koje su papreno plaćali, ovde ne.
Konobarica je nemo prišla, ne pitajući donela po još jedan dupli burbon.
"No, jednako se i svi oni meni gade. Možda više i nisam za taj posao. Gade mi se ljudi koji pišu. Ogromna većina njih. Njihovi stavovi, njihovi pogledi na svet, njihova zapažanja, njihove emocije. O te emocije. Njihovi teški životi. Njihovi izmaštani životi. Laži. Istine. Laži. Istine i laži. Stotine rukopisa, a među njima niti jednog bisera. Govna i spljačine se slivaju kroz moje ruke dok kopam u nadi. Mozak mi smrdi na njihove misli. Oči krvare zbog gluposti".
Konobarica je nemo prišla, ne pitajući donela po još jedan dupli burbon.
"No, jednako se i svi oni meni gade. Možda više i nisam za taj posao. Gade mi se ljudi koji pišu. Ogromna većina njih. Njihovi stavovi, njihovi pogledi na svet, njihova zapažanja, njihove emocije. O te emocije. Njihovi teški životi. Njihovi izmaštani životi. Laži. Istine. Laži. Istine i laži. Stotine rukopisa, a među njima niti jednog bisera. Govna i spljačine se slivaju kroz moje ruke dok kopam u nadi. Mozak mi smrdi na njihove misli. Oči krvare zbog gluposti".
Pauza. Dva duga trenutka. Gutljaj burbona. Još trenutak tišine. Sada kreće drugi da priča.
"Šta znam... nisam ja nikako za taj tvoj posao. Menii je maletene sve napisano na ovom svetu nekako vredno čitanja. Osim moje lično", usledio je onaj poznat neprijatan, neveseo osmeh stidljiva čoveka.
Pauza.
"Kako to?"
"Dugo, dugo sam o tome razmišljao i konačno sam shvatio. Dugo sam se krio iza stava da je to samo izražena samokritičnost, srednje evropsko, protestantsko vaspitanje u meni, strah da ne razočaram, potreba da budem sve bolji. Ne, to su sve same gluposti. Shavtio sam da pišem kao što, da izvineš, serem. Ne sedam za računar dok nije sasvim dozrelo, dok više ne može da se trpi. Isto kao i na WC šolju, napinjanje prosto nije zdravo, položaj je neugodan moraš to obavit brzo. Brzo kenjanje je znak zdravog tela, brzo pisanje zdravog uma. nNa šolji ne čitam novine, ne idem tamo sa mobilnim telefonom, samo sednem i odradim što brže to. Na posletku, nisam od onih što se okrenu iza sebe da vide minuli rad. Puštam vodu ne gledajući u sopstveno govno. Isto je sa pričama. Ne čitam ih, ne podnosim ih, gadim se istih. Samo je bitno da više nisu u meni, da sam se olakšao. Nisam od onih što se ponose svojim govnetom."
Pauza. Burbon. Konobarica menja piksle. Paljenje cigareta.
"Tako postavljeno, pisanje deluje kao neka nužda, nepresušna, neophodna i konstantna kroz ceo životni vek pisca. Nisam baš siguran da je tako. U srži je pitanje šta je živo, a šta mrtvo, beživotno.
"Šta znam... nisam ja nikako za taj tvoj posao. Menii je maletene sve napisano na ovom svetu nekako vredno čitanja. Osim moje lično", usledio je onaj poznat neprijatan, neveseo osmeh stidljiva čoveka.
Pauza.
"Kako to?"
"Dugo, dugo sam o tome razmišljao i konačno sam shvatio. Dugo sam se krio iza stava da je to samo izražena samokritičnost, srednje evropsko, protestantsko vaspitanje u meni, strah da ne razočaram, potreba da budem sve bolji. Ne, to su sve same gluposti. Shavtio sam da pišem kao što, da izvineš, serem. Ne sedam za računar dok nije sasvim dozrelo, dok više ne može da se trpi. Isto kao i na WC šolju, napinjanje prosto nije zdravo, položaj je neugodan moraš to obavit brzo. Brzo kenjanje je znak zdravog tela, brzo pisanje zdravog uma. nNa šolji ne čitam novine, ne idem tamo sa mobilnim telefonom, samo sednem i odradim što brže to. Na posletku, nisam od onih što se okrenu iza sebe da vide minuli rad. Puštam vodu ne gledajući u sopstveno govno. Isto je sa pričama. Ne čitam ih, ne podnosim ih, gadim se istih. Samo je bitno da više nisu u meni, da sam se olakšao. Nisam od onih što se ponose svojim govnetom."
Pauza. Burbon. Konobarica menja piksle. Paljenje cigareta.
"Tako postavljeno, pisanje deluje kao neka nužda, nepresušna, neophodna i konstantna kroz ceo životni vek pisca. Nisam baš siguran da je tako. U srži je pitanje šta je živo, a šta mrtvo, beživotno.
Ne pričam u prosto mehaničkom smislu. To je, manje-više, jasno. Hm... Jesi li primetio konobaricu?"
Klimanje glavom.
"U prosto mehaničkom smislu ona je za nas dvoje do ovog trena živa, ali suštinski mrtva i nebitna. Ona je maltene ništa. Tek deo inventara ovog kafića. Malo bitnija od piksle. Sada razmisli o njoj, maštaj. Zamisli sve njene životne snove, ciljeve, promašene, neispunjene, sve njene propale veze i vezice, sva idiotska muvanja pijanih gostiju, sve posekotine na njenim rukama od izlomljenih čaša, sve isprane slojeve laka, sav znoj pod pazuhom i među nogama. Možda je baš ona pisac u slobodno vreme, možda sam baš njen rukopis odbio, okarakterisao kao kretenski i osudio je na godine u ovom ćumezu ili čak i goru sudbu, možda je baš ona poput konobarice iz fanteovog romana. Ah, eto, i kao da je tek sada oživela. Tek sada je ličnost, a ne obris. Mehanički život je čoveku nebitan, u suštini i u većini. Humanizuj ovu pikslu ili joj makar daj neki kontekst, prošlost, delić... duše i čak ni ona više nije samo deo inventara. Koliko je pijanaca gasilo cigarete u njoj? Neki pesnik, glumac? Bila je u tuči. teška, od debelog stakla. Neki zaljubljeni pesnik se potukao sa lokalnom bitangom baš zbog pomenute konobarice, dobio udarac u glavu, izgubio pamćenje, nikada više nije pisao, nije znao da piše, na kraju umro od tumora na mozgu."
Sagovornik ga je nemo slušao.
"Dakle nije teško sasvim zanemariti mehanički život, dok je onaj duhovni, kontekstualni neophodan čoveku. U tom smislu, umetnost je esencija života. Postojanje lišeno mehaničkog, već sama duša. Otuda i besmrtnost. Ne život posle smrti, već večnost kao takva od samog nastanka dela, čak i kada ono u fizičkom smislu nestane. To je duša sama po sebi. Zato me bole ta tako odurna dela, ona su samo deo nečije trule duše, prazne i jadne.
Dalje, dok je za tebe pisanje kao vršenje nužde, kao večni ciklus prljanja uma i njegovo čišćenje, klistir na papir, za mene je pisanje zapravo kidanje piščeve duše. Dakle svaka reč, rečenica, pasus, svaka priča, roman, svaki prokleti lik stvoren jeste deo piščeve duše otkinut svojevoljno zarad stvaranja novog života, autonomnog i besmrtnog."
Pauza.
"Ako je tako, šta od pisca na kraju ostane?"
"Zaista, to i mene muči. Šta od pisca na kraju ostane..."
"U prosto mehaničkom smislu ona je za nas dvoje do ovog trena živa, ali suštinski mrtva i nebitna. Ona je maltene ništa. Tek deo inventara ovog kafića. Malo bitnija od piksle. Sada razmisli o njoj, maštaj. Zamisli sve njene životne snove, ciljeve, promašene, neispunjene, sve njene propale veze i vezice, sva idiotska muvanja pijanih gostiju, sve posekotine na njenim rukama od izlomljenih čaša, sve isprane slojeve laka, sav znoj pod pazuhom i među nogama. Možda je baš ona pisac u slobodno vreme, možda sam baš njen rukopis odbio, okarakterisao kao kretenski i osudio je na godine u ovom ćumezu ili čak i goru sudbu, možda je baš ona poput konobarice iz fanteovog romana. Ah, eto, i kao da je tek sada oživela. Tek sada je ličnost, a ne obris. Mehanički život je čoveku nebitan, u suštini i u većini. Humanizuj ovu pikslu ili joj makar daj neki kontekst, prošlost, delić... duše i čak ni ona više nije samo deo inventara. Koliko je pijanaca gasilo cigarete u njoj? Neki pesnik, glumac? Bila je u tuči. teška, od debelog stakla. Neki zaljubljeni pesnik se potukao sa lokalnom bitangom baš zbog pomenute konobarice, dobio udarac u glavu, izgubio pamćenje, nikada više nije pisao, nije znao da piše, na kraju umro od tumora na mozgu."
Sagovornik ga je nemo slušao.
"Dakle nije teško sasvim zanemariti mehanički život, dok je onaj duhovni, kontekstualni neophodan čoveku. U tom smislu, umetnost je esencija života. Postojanje lišeno mehaničkog, već sama duša. Otuda i besmrtnost. Ne život posle smrti, već večnost kao takva od samog nastanka dela, čak i kada ono u fizičkom smislu nestane. To je duša sama po sebi. Zato me bole ta tako odurna dela, ona su samo deo nečije trule duše, prazne i jadne.
Dalje, dok je za tebe pisanje kao vršenje nužde, kao večni ciklus prljanja uma i njegovo čišćenje, klistir na papir, za mene je pisanje zapravo kidanje piščeve duše. Dakle svaka reč, rečenica, pasus, svaka priča, roman, svaki prokleti lik stvoren jeste deo piščeve duše otkinut svojevoljno zarad stvaranja novog života, autonomnog i besmrtnog."
Pauza.
"Ako je tako, šta od pisca na kraju ostane?"
"Zaista, to i mene muči. Šta od pisca na kraju ostane..."
1. Devojčica
Alisa je nervozno čekanje konačno zamenila uživanjem u čudesnim prizorima dvorane u kojoj se nalazila. Lenjo je sedela za jednoj od, pa sigurno, dvestotinjak vreća napunjenih mahovinom koje su bile razbacane po čitavoj dvorani, ispruženih nogu i oklembešenih ruku. Noževi su bili spušteni pored vreće. Isprva se čudila što su joj dozvolili da unese roružje, no brzo je shvatila da bi svaki nasilni akt ovde bio jednak ludosti. Dvorana je bila prejaka reč. U pitanju je bila prirodna pećina koju je skrivao niz veličanstvenih vodopada. Reka je tekla iznad nje i padala sa okomitih litica, reka je tekla i iz same pećine, izvirući negde u dubini kompleksa pećina. Mit alisine vere je govorio da je to reka iz Drugog kraljevstva, iz Nava. Gde vlada mrak, hladnoća i boginja Morana. Reka nastala od suza prokletih. Tavanica pećine je bila visoka i načičkana sunčevim kamenom koji je sijao jarko žutom bojom i činio da podzemlje bude svetlije no prašuma vani kroz koju su se danima probijali.
Oni.
Estera i Ejla su u pratnju četiri naoružane rusalke otišle dublje u pećinu u susret kraljici. Trogor je sa jednom krupnom rusalkom igrao šah, dok se Mbaekwe negde izgubio., ponajviše se plašila za njega.
Rusalke.
Od domorodačkih ostvra na jugu, pa sve do Čeličnih planina na severu, od drevnih gradova zapada, pa sve do kosookih ljudi na dalekom istoku svi su redom sa podozrevanjem gledali na rusalke. Čak i oni smešni ljudi koji su pričali o jednakosti za sve, ljubavi i suživotu svih naroda, oni odrpani drvoljubi i slični što su se smucali po šumama i marginama društva, nisu u tu svoju utopijsku zamisao budućnosti ubrajali ova čudna stvorenja.
Alisa je bacala pogleda po dvorani i letela sa jedne rusalke na drugu. Raznolike su bile. Brčkale su se u reci ili pak u nekoj od mnogobrojnih osvetljenih fontana, bile su redom nage, eventualno sa po kojim zalepljenih listom preko grudi, ali su sve ponosno pokazivale svoja međunožja. Mahom, niske, propale, ispijene. Plava ili zelena kosea je u ulepljenim, iskidanim fronclama padala po vlažnim telima bledog tena. Pažnju joj je posebno privukla jedna koja je, pak, imala jarko crvenu kosu, iste boje su joj bile i stidne dlake, ležala je nedaleko od reke Suza, od kolena na dole noge su joj bile spojene u peraje, a na mestu gde bi trebalo da joj je srce imala je duboku i široku ranu, verovatno načinjenu teškim zapadnjačkim kopljem.
To je ono najjezivije u vezi rusalki - maletene svi mitovi, kao i šture naučne činjenice su se slagale, to su nemrtva stvorenja, bliže zombijima no bilo kojoj razumnoj, toplokrvnoj rasi.
"Žive" da bi morile muškarce i hladnokrvno ubijale sve ženskog roda, kažu neke legende da su im i retke bebe redom mrtvorođene, kasnije mračnim ritualima oživljavane. Alisa nije videla bebe ili rusalke-devojčice nigde.
Druge legende su ih povezivale sa Moranom, govorile o njima kao o kćerima boginje smrti, stražarima njenog kraljevstva...
Kako bilo, seksualna glad ovih stvorenja je nadaleko poznata i zloglasna, a takođe je isto i sa glađu tamnoputog Mbaekwe. Seks sa hladnokrvom rusalkom jeste smrtonosan.
Nastavila je Alisa da posmatra crvenokosu rusalku i mašta o njoj. Njenim ispijeniim dojkama, njenim ožiljcima, buljavim očima, modrim usnama... Nije znala zašto, ali sve joj je teže padala činjenica da baš nikada nije čula neku legendu o homoseksualnu rusalkama.
**********
Trogor je očigledno izgubio zamašnu količinu srebrenjaka, pa se smrknut, psujući masno na jeziku patuljaka, pridružio Alisi u leškarenju na udobnim vrećama mahovine.
"Varaju na kartama, smrde na pokvarenu ribu, a taj njihov čuveni nektar nema ni dvadeset postotaka alkohola u sebi. Nabijem ih sve na kurčinu! Nk'hra dum akr!"
Alisa je, po automatizmu, uspevala da ne zamisli kurčinu dlakavog patuljka, već se obradovala jer je videla Esteru i Ejle kako se vraćaju. Obe mokre do kože. Estera, drevna veštica u svojim dronjcima i ritama, retke, sede kose nije bila neki prizor, ali Ejla... Ejla je bila... Visoka, po navici zauvek naga, prekrivena samo gustim crnim krznom, sada mokrim i slepljenim, dugih nogu i repa koji je ponosno uvek stajao, punih dojki i čudesnog belog ankh znaka tik iznad istih. Znaka koji je zauvek odredio njenu sudbinu. Izabrano dete džungli Pagravaja. Prilazila je ližući svoje ruke i šape, kojima je potom brisala dojke i stomak. Sam ulazak u vodu je za njenu rasu užas, ona je još morala da ode potpuno pod njenu površinu, doduše zaštićena veštičijim činima, ali ipak...
"Smrdim, smrdim, smrdim...", ponavljala je besno.
"Šta je rekla kraljica?", upitao je Trogor.
"Ono što smo i očekivali", ravno je odgovorila Estera, sedajući na goli i hladni kamen. "Jasno je rekla da rusalke ne zanimaju ratovi spoljnog sveta. "Svu krv spraće moćne reke, ptice moćnih krošnji častiće se leševima smrtnika, a smrad truleži nikada neće ni stići do dubokih pećina", izdeklamovala je kučka."
Alisi je bilo čudno da čuje Esteru da se tako izražava. "Ali, rekli ste joj, rekli ste joj o Trećem Carstvu Belih Ljudi, o njihovim cepelinima, parnim mašina, omnikopterima, o njihovim sekirama, o ognju što se diže sa zapada, o njihovim crnim četama, tenkovima... O logorima smrti, o istrebljivanju rasa..."
"Ćuti dete."
"Nije nas u potpunosti odjebala, makar", Ejla napravi pauzu da ispljune grumen dlaka, "Dozvoliće kontrolisani prolaz naših snaga kroz prašumu, doduše neće da čuje za ljude i patuljke."
Trogor je opsovao mater kurvinu i pljunuo. "Moramo obezbediti sklonište za južne trupe odsečena nakon pada Čeličnih Planina!"
"Ne znam... za sada ne želi da čuje o tome, čak i za prelaz ostalih trupa traži dokaz dobr evolje i vernosti. Moramo odraditi tri zadataka da je odobrovoljimo."
"Prvi je", preuzela je Estera, "da ubijemo grupu goblina nešto severnije od pećina."
Alisa je nervozno čekanje konačno zamenila uživanjem u čudesnim prizorima dvorane u kojoj se nalazila. Lenjo je sedela za jednoj od, pa sigurno, dvestotinjak vreća napunjenih mahovinom koje su bile razbacane po čitavoj dvorani, ispruženih nogu i oklembešenih ruku. Noževi su bili spušteni pored vreće. Isprva se čudila što su joj dozvolili da unese roružje, no brzo je shvatila da bi svaki nasilni akt ovde bio jednak ludosti. Dvorana je bila prejaka reč. U pitanju je bila prirodna pećina koju je skrivao niz veličanstvenih vodopada. Reka je tekla iznad nje i padala sa okomitih litica, reka je tekla i iz same pećine, izvirući negde u dubini kompleksa pećina. Mit alisine vere je govorio da je to reka iz Drugog kraljevstva, iz Nava. Gde vlada mrak, hladnoća i boginja Morana. Reka nastala od suza prokletih. Tavanica pećine je bila visoka i načičkana sunčevim kamenom koji je sijao jarko žutom bojom i činio da podzemlje bude svetlije no prašuma vani kroz koju su se danima probijali.
Oni.
Estera i Ejla su u pratnju četiri naoružane rusalke otišle dublje u pećinu u susret kraljici. Trogor je sa jednom krupnom rusalkom igrao šah, dok se Mbaekwe negde izgubio., ponajviše se plašila za njega.
Rusalke.
Od domorodačkih ostvra na jugu, pa sve do Čeličnih planina na severu, od drevnih gradova zapada, pa sve do kosookih ljudi na dalekom istoku svi su redom sa podozrevanjem gledali na rusalke. Čak i oni smešni ljudi koji su pričali o jednakosti za sve, ljubavi i suživotu svih naroda, oni odrpani drvoljubi i slični što su se smucali po šumama i marginama društva, nisu u tu svoju utopijsku zamisao budućnosti ubrajali ova čudna stvorenja.
Alisa je bacala pogleda po dvorani i letela sa jedne rusalke na drugu. Raznolike su bile. Brčkale su se u reci ili pak u nekoj od mnogobrojnih osvetljenih fontana, bile su redom nage, eventualno sa po kojim zalepljenih listom preko grudi, ali su sve ponosno pokazivale svoja međunožja. Mahom, niske, propale, ispijene. Plava ili zelena kosea je u ulepljenim, iskidanim fronclama padala po vlažnim telima bledog tena. Pažnju joj je posebno privukla jedna koja je, pak, imala jarko crvenu kosu, iste boje su joj bile i stidne dlake, ležala je nedaleko od reke Suza, od kolena na dole noge su joj bile spojene u peraje, a na mestu gde bi trebalo da joj je srce imala je duboku i široku ranu, verovatno načinjenu teškim zapadnjačkim kopljem.
To je ono najjezivije u vezi rusalki - maletene svi mitovi, kao i šture naučne činjenice su se slagale, to su nemrtva stvorenja, bliže zombijima no bilo kojoj razumnoj, toplokrvnoj rasi.
"Žive" da bi morile muškarce i hladnokrvno ubijale sve ženskog roda, kažu neke legende da su im i retke bebe redom mrtvorođene, kasnije mračnim ritualima oživljavane. Alisa nije videla bebe ili rusalke-devojčice nigde.
Druge legende su ih povezivale sa Moranom, govorile o njima kao o kćerima boginje smrti, stražarima njenog kraljevstva...
Kako bilo, seksualna glad ovih stvorenja je nadaleko poznata i zloglasna, a takođe je isto i sa glađu tamnoputog Mbaekwe. Seks sa hladnokrvom rusalkom jeste smrtonosan.
Nastavila je Alisa da posmatra crvenokosu rusalku i mašta o njoj. Njenim ispijeniim dojkama, njenim ožiljcima, buljavim očima, modrim usnama... Nije znala zašto, ali sve joj je teže padala činjenica da baš nikada nije čula neku legendu o homoseksualnu rusalkama.
**********
Trogor je očigledno izgubio zamašnu količinu srebrenjaka, pa se smrknut, psujući masno na jeziku patuljaka, pridružio Alisi u leškarenju na udobnim vrećama mahovine.
"Varaju na kartama, smrde na pokvarenu ribu, a taj njihov čuveni nektar nema ni dvadeset postotaka alkohola u sebi. Nabijem ih sve na kurčinu! Nk'hra dum akr!"
Alisa je, po automatizmu, uspevala da ne zamisli kurčinu dlakavog patuljka, već se obradovala jer je videla Esteru i Ejle kako se vraćaju. Obe mokre do kože. Estera, drevna veštica u svojim dronjcima i ritama, retke, sede kose nije bila neki prizor, ali Ejla... Ejla je bila... Visoka, po navici zauvek naga, prekrivena samo gustim crnim krznom, sada mokrim i slepljenim, dugih nogu i repa koji je ponosno uvek stajao, punih dojki i čudesnog belog ankh znaka tik iznad istih. Znaka koji je zauvek odredio njenu sudbinu. Izabrano dete džungli Pagravaja. Prilazila je ližući svoje ruke i šape, kojima je potom brisala dojke i stomak. Sam ulazak u vodu je za njenu rasu užas, ona je još morala da ode potpuno pod njenu površinu, doduše zaštićena veštičijim činima, ali ipak...
"Smrdim, smrdim, smrdim...", ponavljala je besno.
"Šta je rekla kraljica?", upitao je Trogor.
"Ono što smo i očekivali", ravno je odgovorila Estera, sedajući na goli i hladni kamen. "Jasno je rekla da rusalke ne zanimaju ratovi spoljnog sveta. "Svu krv spraće moćne reke, ptice moćnih krošnji častiće se leševima smrtnika, a smrad truleži nikada neće ni stići do dubokih pećina", izdeklamovala je kučka."
Alisi je bilo čudno da čuje Esteru da se tako izražava. "Ali, rekli ste joj, rekli ste joj o Trećem Carstvu Belih Ljudi, o njihovim cepelinima, parnim mašina, omnikopterima, o njihovim sekirama, o ognju što se diže sa zapada, o njihovim crnim četama, tenkovima... O logorima smrti, o istrebljivanju rasa..."
"Ćuti dete."
"Nije nas u potpunosti odjebala, makar", Ejla napravi pauzu da ispljune grumen dlaka, "Dozvoliće kontrolisani prolaz naših snaga kroz prašumu, doduše neće da čuje za ljude i patuljke."
Trogor je opsovao mater kurvinu i pljunuo. "Moramo obezbediti sklonište za južne trupe odsečena nakon pada Čeličnih Planina!"
"Ne znam... za sada ne želi da čuje o tome, čak i za prelaz ostalih trupa traži dokaz dobr evolje i vernosti. Moramo odraditi tri zadataka da je odobrovoljimo."
"Prvi je", preuzela je Estera, "da ubijemo grupu goblina nešto severnije od pećina."
"Može!", radostan je bio Trogor. Patuljačka mržnja prema goblinima bila je daleko poznata, kao i činjenica da su goblini odavno istrebljeni sa one strane Morave, nekadašnje granice moćnog patuljačkog Ujedinjenog Carstva, čiji iskidani ostaci sve brže gube rat sa belim ljudima.
Alisa je gledala u Esteru, znala je da ovo neće ići lako. Ejla jeste bila vođa grupe, izabrana, najjača, najvišeg nivoa moći, pa ipak mudrost Estere je bila poštovana, a njena mudrost je govorila da...
"Goblini su svesna bića. Ja ih tek tako ubiti neću!"
"Svesni moj kurac!"
"Goblini su svesna bića. Ja ih tek tako ubiti neću!"
"Svesni moj kurac!"
"Spisi Velike Biblioteke u Bohemiji jasno govore o eskperimentima činjenim nad njima. Pamte lica, prepoznaju svoj odraz u ogledalu, umeju da broje, imaju rudimentarne oblike umetnosti čak. I na ivicu su izumiranja. ja ubiti goblina neću."
"Nemamo izbora", smrknuta je bila Ejla. "I bez tebe moramo krenuti na njihovu jazbinu. Gde je dođavola Mbaekwe?"
"Evo me!", prilazio je grupi, dok je vezivao vrpcu na tri frtalja dugim, odrpanim pantalonama od lana.
**********
"Nemamo izbora", smrknuta je bila Ejla. "I bez tebe moramo krenuti na njihovu jazbinu. Gde je dođavola Mbaekwe?"
"Evo me!", prilazio je grupi, dok je vezivao vrpcu na tri frtalja dugim, odrpanim pantalonama od lana.
**********
Čučali su iznad jazbine - malena pećina ispred čijeg su ulaza pobodena koplja, u centru utabane zemlje nalazilo se ognjište oko kojeg su se igrala mladunčad goblina. Alisi se okrenuo želudac. Nije želela ovo da počini. Trogor je već izvadio svoju pušku i nanišanio jedinog naoružanog stražara. Moguće je da je većina odraslih mužjaka otišlo u lov. Mbaekwe je stezao svoju veliku toljagu načičkanu ekserima - nije on mrzeo gobiline, na dalekom jugu ni ne žive, ali je bio spreman sve da učini za viši cilj, na posletku, njegov narod najviše pati pod teroro belih ljudi. Ejla je bila nenaoružana po običaju. samo su u trenutku iz njenih šapa izjurile duge, oštre kandže, a u očima sevnuo bljesak divljeg predatora. Pogled koji je Alisu istovremeno plašio i ložio.
Alisa je iz kanija izvadila svoje noževe i napustila grupu, otišla bliže ulazu u jazbinu, napašće sa leđa gobline koji pojure napolje. Čekao se početak okršaja, čekao se znak u vidu pucnja trogorove muskete.
Puška je probila tihi kikot malenih goblina, sačma je pogodila stražara u glavu, pao je kao pokošen. Ejla je odmah skočila visoko i dočekala se na sve četiri među grupom mladunčadi, odmah je počela da ih grabi i baca visoko, maltene crna krv je već šikljala na sve strane. Mbaekwe je teškim korakom stigao i toljagom dokusuriovao ošamućenu, izgrebanu, krvavu mladunčad goblina. Iz pećine su prvo izlete dve debele ženke goblina, oklembešenih sisa i zelene kože. Alisa je i dalje čekala u zasedi. Jednu ženku je pogodila trgorova musketa, drugoj je Mbaekwe smrskao lobanju, mozak je prsnuo na sve strane. Ejla je jedno mladunče zgrabila i zarila svoje zube u njegov vrat. Nedarasli goblin, negde između detinjstva i zrele dobi, je bio sledeći, Alisa je krenula ka njemu, ali je Trogor ponovo bio brži.
Lak zadatak, pomislila je Alisa. Biće brzo gotovo.
Onda...
Gromoglasni udar. Mbaekwe je ispustio toljagu, zaledio se, da bi se onda srušio na zemlju i počeo da se grči i trese, iskolačenih očiju i sa penom koja je počela da navire iz usta. Iz pećine se pojavila pogrbljena prilika sa velikim štapom u svojim suvim, zelenim rukama. Alisin um je bio u čudu. Goblin-čarobnjak? Nije ni stigla da deluje, već je videla Ejlu u plamenu, njeno divno krzno je gorelo. U mraku besa krenula je na čarobnjaka, vrištala je, već je videla noževe zarivene u njegova leđa...
Neka buka.
Pucketanje u uhu.
Ruka.
Šamar.
Trganje slušalica sa glave.
Još jedan šamar.
"Gasi to sranje!", glas njenog očuha.
On sam je pritisnuo dugme za gašenje računara.
"Vreme je za spavanje", rekao je... dok je vadio svoj mlitav kurac.
0.5
"Kako me ta zamisao mori pišem još i vše. Kidanje duše. U pravu si, jeste nakon pisanja lakše, kao da si se dobro olakšao. Ali nije, dok se ja pitam, to zbog izbacivanja govana, već same duše."
Konobarica je donela još po jedan dupli burbon.
"I još nešto, kada su bogovi cepali starog čoveka na muško i žensko rez nije bio baš idealan. Verujem da je u svakoj duši ostalo malo one druge ili malo vše. Time možemo objasniti i transrodne osobe, zar ne?"
"Kidanje sopstvene duše, kidanje dela ženske duše u tebi... Gospode. Šta na kraju ostane od pisca? Šta smo ti i ja?"
2. Starica
Ciklus njenih filmova na drugom kanalu nacionalne televizje. Gleda iz svoje fotelje, kristalna čaša je odavno na podu, a flaša kvalitetnog, trideset godina starog skoča je u rukama. Čak i viski koji se smatra solidno starim je maltene tri puta mlađi od nje. Svakako lepšeg mirisa - hrastovina je kroz decenije milovanja i dodira ublažila i oplemenila mladi alkohol, obojila tamnom bojom ćilibara, obogatila ukusima i mirisima vanile, suvog voća, cimeta... A, ona? Ona je smrdela samo na smrt.
Gledala je sebe na ekranu velikog LCD televizora. Crno beli film, šezdesete godine prošlog milenijuma. Scena gde je naga u pogužvanom krevetu. Njena plava kosa je sivkasta na ovom snimku, njeno telo je savršeno.
Ona.
Nekadašanja venera, diva, san svakog heteroseksualnog muškarca, inspiracija pesnika, književnika. Reditelj ovog filma joj je godinama nakon svega rekao da, bez obzira na kritike i nagrade, taj film nikada ne bi uspeo bez te njene nage scene. Bio je duboko nesretan zbog toga, bezmalo slomljen, poražen, razočaran, Te večeri je iz sažaljenja vodila ljubav sa njim. Njena lepota ga je na početku vodila i davala snagu, da bi ga na kraju slomila. To je svesno i nesvesno, radosno i neveselo počinila desetinama umetnika.
Plakala je.
Ugasila je televizor.
Sela je za veliko ogledalo, sa brdom šminke za njim. Razgrnula je, pobacala kutije pudera i krema na pod kako bi napravila mesta za flašu i pikslu.Vrhovima drhtavih prstiju dodirivala je zborano lice. U odrazu je videla ogavnu staricu. Kožu je mogla da razvlači poput kondoma ili izduvanog balona. Ruke su se tresle i bile unakažene staračkim pegama. Nasmejala se samo da bi videla taj niz bora oko usana, očiju... Ta odvratna guša namesto nekada prelepog, dugog, tankog vrata. Izvadila je zube iz vilice. POnovo se široko nasmejala. Bezdan među ispijenim usnama koji čak ni ne smrdi. Sterilan poput mrtvačnice.
Pokidala je tanku spavaćicu. Smežurane, otegnute sise. Zabila je nokte u njih. Stiskala je jako. Stiskala kao što su nekada napaljeni muškarci stiskali. Još i jače. Vukla je bradavice. Zarila nokte u njih. Vukla, kidala, uvrtala sve dok krv nije potekla. Makar ima nešto malo krvi u tom suvom telu.
Ustala je, sasvim strgla spavaćicu sa sebe. Njena pička - suva, seda, sa proređenih dlakama. Odvratna.
**********
U besu je razbila je ram sa fotografijom svoje unuke. Mlada glumica, zvezda u usponu, seks simbol, glavna uloga muških vlažnih snova. Mrzela ju je. Kao što je pre dvadeset godina, kada je starost konačno pobedila, mrzela sopstvenu kćer. Mrzela ju je... da bi u trenutku shvatila. Nju tek čeka sve ovo. Bila je mlada i glupa, slepa. Nesvesna. Počela je histerično da se smeje.
**********
Iz natkasne je izvukla samo delić pisama obožavaoca koje je dobijala tokom svih tih godina. Klekla je pored ogromnog i drevnog kovčega. Otvorila ga je. Miris suvog cveća, mahom ruža. Samo delić buketa koje je dobijala. Čuvala je tu. Suvi i mrtvi poput nje. Podigla bi jedan buket, krunio se na svaki dodir, lomio, propadao. Pobacala je pisma u kovčeg. Legla u njega. Sklupčala svoje noge Potegla viski i zapalila cigaretu.
3. Muškarac
Doneli su mu ručak i knjigu.
Ručak je smeo da bira - bio je to pečeni krompir, ovčiji sir, kriška ražanog hleba i ljuta papričica. Ručak je zapravo morao da bira, valjda je to umirivalo savest onima od gore.
Knjigu je isto smeo da bira, ali je izabrao zabranjenu - Gospodar Prstenova. Ta strašna regresivna knjiga o pastoralnim krajolicima, malim hobitima i vilovnjačkim šumama nije bila dovoljno napredna za aktuelnu vlast. Ipak, bio je prijatelj sa urpavnikom zatvora - čudnovat odnos za koji ovde nema mesta, pa mu je urpavnik učinio makar toliko.
Jeo je lagano, naravno da nije u ovoj situaciji imao apetita. Listao je knjigu. Naravno da mu se u ovom momentu nije zaista čitalo.
Bio je savršeno miran, ravnodušan. Nije se plašio... Kažnjen je on odavno.
Dana kada su vlasti procenile da je prešao crtu - uhapšen je. Prvo su sve njegove knjige pred njim spaljene. Sve objavljeno što su mogli u prvi mah da nađu - po ono malo hrabrih knjižara, nešto malo knjiga što je ostalo u bibliotekama, izvađeno iz arhiva i skladšta i najgore nedovršene spise, neobjavljene rukopise, ne proširene sinopsise i scenoslede, koncepte, priče, eseje... sve na gomilu, malo benzina i šibica. Iživljavanje profesionalnih spaljivača knjiga. Prva kazna.
Druga... druga je bila daleko teža. Unutrašnja. Samospoznajna. Te spaljene knjige ničemu vredele nisu. To je ono što ga je slomilo, to shvatanje. Sav njegov rad je bio ništavan. Politički pamfleti, jeftina ideologija, pišanje uz povetarac i borba sa vetrenjačama koje će svakako i smae za koju godinu prestati da se okreću. Niti jedan tiranin nije potrajao, samim tim - niti jedan pisac koji pljuvao tiranina takođe nije potrajao. Uvek je ubeđivao sebe da za pisanje jesu potrebna pre svega muda. Odbacivao je romantične splačine od uši, talentu, intelektu. Na prvo mesto je stavljao muda. Oštricu pera.
Shavatao je sada, na posletku, ipak je bio na dobrom putu. Muda su neophodna. Puna, velika, otegnuta do kolena. Da. Ali potrebna samo za toliko da otvoriš dušu i srce i podaš ih celom svetu. To je prava hrabrost. Hrabrost kakvu nikada nije imao.
Ceo život se borio za slobodu govora, a pritome zaboravio da kaže nešto bitno.
Možda je pomalo sopstvenog oca krivio. "Ne daj se kurvinim sinovima", rekao mu je pred smrt. Nije se dao, sada bi pre rekao da je postao jedan od njih. Dugo već nije iskreno verovao u svoje reči o slobodi i pravu, o istini i pravdi. Samo je uživao u statusu džukele lutalice na periferiji grada, gladnog i propalog.
Nije on patio u svojoj bedi i bolesti, strahu i izopštenosti, on je sve to slavio. Samo mu je krivo što je sve to shvatio, u suprotnom bi i današnji dan slavio. Ponosno koračao. Verujući da čini nešto veliko.
Krompir je bio dobar, sir savršen, papričica baš ljuta, a hleba kao što je njegova baba nekada davno mesila. Samo je jedan zalogaj uzeo, ostatak debele kriške je iskidao na manje parčiće i stavio na prozor sa rešetkama, vrapčići su maletene momentalno sleteli na njega i počeli da se goste.
Ustao je. Pritisnuo dugme koje će javiti stražarima da je spreman.
"Četiri hobita koraknuše preko širokog kamenog praga, i stadoše nepomični trepćući..."
EPILOZI
1.
Alisa nije mogla da spava. Prestala je odavno da plače, prestala je da se trese. Samo je bol osećala. Bolelo ju je među nogama. Ovaj put je ušao i u dupe. Bolela su je ramena. Stomak. Usta u koja je nabijao prste. Obrazi su je pekli, kao i malene dojke.
Ustala je.
Otvorila je prozor.
Sela na njegovu ivicu.
Zamišljala je zmaja kojeg je tako želela da uzjaše u svetu igre "Age of Hate", ali nikada nije stigla do tog dela. Poželela je još jednom da se uloguje samo da napiše nešto drugarima. Trogoru, Mbaekweu, Esteri i posebno Ejli. Nikada ih nije upoznala u stvarnom životu, a žarko je želela.
Neki drugi put. Na nekom drugom serveru.
Zamislila je moćnog zmaja ispred sebe, zamislila je ledene zemlje sa one strane Morave, patuljačke čete, planinske džinove, zamislila je veliku armiju Zapada sa svim svojim čudima na paru, sa svojim zupčanicima i vatrom... samo je skočila na zmaja i poletela...
2.
Mirno je ležala u sanduku prepunom suvog cveća i požutelog papira. Potegla je još jedan gutljaj viskija, ostatak tekućine je posula po sebi i laticama.
Podigla je jedno pismo.
Pročitala smao nasumičan delić:
"Ni ne gledam vaše filmove više. Ne pristajem na to. ne mogu. Oni su tek ključaonica malena kroz koju vas mogu posmatrati. Ne. Kada vas ne mogu imati celu i svakog dana, ne želim ni to malo. Stavite me u tamnicu pre nego u ćeliju sa prozorčićem tek da nazrem lepotu nebeskoga svoda!"
Upalila ga je, a zatim spustila u kovčeg.
Sve je brzo planulo...
3.
Nema ukusnije stvari od cigarete pred streljačkim vodom.
0.
Šta ostaje od pisca na kraju?
Alisa je iz kanija izvadila svoje noževe i napustila grupu, otišla bliže ulazu u jazbinu, napašće sa leđa gobline koji pojure napolje. Čekao se početak okršaja, čekao se znak u vidu pucnja trogorove muskete.
Puška je probila tihi kikot malenih goblina, sačma je pogodila stražara u glavu, pao je kao pokošen. Ejla je odmah skočila visoko i dočekala se na sve četiri među grupom mladunčadi, odmah je počela da ih grabi i baca visoko, maltene crna krv je već šikljala na sve strane. Mbaekwe je teškim korakom stigao i toljagom dokusuriovao ošamućenu, izgrebanu, krvavu mladunčad goblina. Iz pećine su prvo izlete dve debele ženke goblina, oklembešenih sisa i zelene kože. Alisa je i dalje čekala u zasedi. Jednu ženku je pogodila trgorova musketa, drugoj je Mbaekwe smrskao lobanju, mozak je prsnuo na sve strane. Ejla je jedno mladunče zgrabila i zarila svoje zube u njegov vrat. Nedarasli goblin, negde između detinjstva i zrele dobi, je bio sledeći, Alisa je krenula ka njemu, ali je Trogor ponovo bio brži.
Lak zadatak, pomislila je Alisa. Biće brzo gotovo.
Onda...
Gromoglasni udar. Mbaekwe je ispustio toljagu, zaledio se, da bi se onda srušio na zemlju i počeo da se grči i trese, iskolačenih očiju i sa penom koja je počela da navire iz usta. Iz pećine se pojavila pogrbljena prilika sa velikim štapom u svojim suvim, zelenim rukama. Alisin um je bio u čudu. Goblin-čarobnjak? Nije ni stigla da deluje, već je videla Ejlu u plamenu, njeno divno krzno je gorelo. U mraku besa krenula je na čarobnjaka, vrištala je, već je videla noževe zarivene u njegova leđa...
Neka buka.
Pucketanje u uhu.
Ruka.
Šamar.
Trganje slušalica sa glave.
Još jedan šamar.
"Gasi to sranje!", glas njenog očuha.
On sam je pritisnuo dugme za gašenje računara.
"Vreme je za spavanje", rekao je... dok je vadio svoj mlitav kurac.
0.5
"Kako me ta zamisao mori pišem još i vše. Kidanje duše. U pravu si, jeste nakon pisanja lakše, kao da si se dobro olakšao. Ali nije, dok se ja pitam, to zbog izbacivanja govana, već same duše."
Konobarica je donela još po jedan dupli burbon.
"I još nešto, kada su bogovi cepali starog čoveka na muško i žensko rez nije bio baš idealan. Verujem da je u svakoj duši ostalo malo one druge ili malo vše. Time možemo objasniti i transrodne osobe, zar ne?"
"Kidanje sopstvene duše, kidanje dela ženske duše u tebi... Gospode. Šta na kraju ostane od pisca? Šta smo ti i ja?"
2. Starica
Ciklus njenih filmova na drugom kanalu nacionalne televizje. Gleda iz svoje fotelje, kristalna čaša je odavno na podu, a flaša kvalitetnog, trideset godina starog skoča je u rukama. Čak i viski koji se smatra solidno starim je maltene tri puta mlađi od nje. Svakako lepšeg mirisa - hrastovina je kroz decenije milovanja i dodira ublažila i oplemenila mladi alkohol, obojila tamnom bojom ćilibara, obogatila ukusima i mirisima vanile, suvog voća, cimeta... A, ona? Ona je smrdela samo na smrt.
Gledala je sebe na ekranu velikog LCD televizora. Crno beli film, šezdesete godine prošlog milenijuma. Scena gde je naga u pogužvanom krevetu. Njena plava kosa je sivkasta na ovom snimku, njeno telo je savršeno.
Ona.
Nekadašanja venera, diva, san svakog heteroseksualnog muškarca, inspiracija pesnika, književnika. Reditelj ovog filma joj je godinama nakon svega rekao da, bez obzira na kritike i nagrade, taj film nikada ne bi uspeo bez te njene nage scene. Bio je duboko nesretan zbog toga, bezmalo slomljen, poražen, razočaran, Te večeri je iz sažaljenja vodila ljubav sa njim. Njena lepota ga je na početku vodila i davala snagu, da bi ga na kraju slomila. To je svesno i nesvesno, radosno i neveselo počinila desetinama umetnika.
Plakala je.
Ugasila je televizor.
Sela je za veliko ogledalo, sa brdom šminke za njim. Razgrnula je, pobacala kutije pudera i krema na pod kako bi napravila mesta za flašu i pikslu.Vrhovima drhtavih prstiju dodirivala je zborano lice. U odrazu je videla ogavnu staricu. Kožu je mogla da razvlači poput kondoma ili izduvanog balona. Ruke su se tresle i bile unakažene staračkim pegama. Nasmejala se samo da bi videla taj niz bora oko usana, očiju... Ta odvratna guša namesto nekada prelepog, dugog, tankog vrata. Izvadila je zube iz vilice. POnovo se široko nasmejala. Bezdan među ispijenim usnama koji čak ni ne smrdi. Sterilan poput mrtvačnice.
Pokidala je tanku spavaćicu. Smežurane, otegnute sise. Zabila je nokte u njih. Stiskala je jako. Stiskala kao što su nekada napaljeni muškarci stiskali. Još i jače. Vukla je bradavice. Zarila nokte u njih. Vukla, kidala, uvrtala sve dok krv nije potekla. Makar ima nešto malo krvi u tom suvom telu.
Ustala je, sasvim strgla spavaćicu sa sebe. Njena pička - suva, seda, sa proređenih dlakama. Odvratna.
**********
U besu je razbila je ram sa fotografijom svoje unuke. Mlada glumica, zvezda u usponu, seks simbol, glavna uloga muških vlažnih snova. Mrzela ju je. Kao što je pre dvadeset godina, kada je starost konačno pobedila, mrzela sopstvenu kćer. Mrzela ju je... da bi u trenutku shvatila. Nju tek čeka sve ovo. Bila je mlada i glupa, slepa. Nesvesna. Počela je histerično da se smeje.
**********
Iz natkasne je izvukla samo delić pisama obožavaoca koje je dobijala tokom svih tih godina. Klekla je pored ogromnog i drevnog kovčega. Otvorila ga je. Miris suvog cveća, mahom ruža. Samo delić buketa koje je dobijala. Čuvala je tu. Suvi i mrtvi poput nje. Podigla bi jedan buket, krunio se na svaki dodir, lomio, propadao. Pobacala je pisma u kovčeg. Legla u njega. Sklupčala svoje noge Potegla viski i zapalila cigaretu.
3. Muškarac
Doneli su mu ručak i knjigu.
Ručak je smeo da bira - bio je to pečeni krompir, ovčiji sir, kriška ražanog hleba i ljuta papričica. Ručak je zapravo morao da bira, valjda je to umirivalo savest onima od gore.
Knjigu je isto smeo da bira, ali je izabrao zabranjenu - Gospodar Prstenova. Ta strašna regresivna knjiga o pastoralnim krajolicima, malim hobitima i vilovnjačkim šumama nije bila dovoljno napredna za aktuelnu vlast. Ipak, bio je prijatelj sa urpavnikom zatvora - čudnovat odnos za koji ovde nema mesta, pa mu je urpavnik učinio makar toliko.
Jeo je lagano, naravno da nije u ovoj situaciji imao apetita. Listao je knjigu. Naravno da mu se u ovom momentu nije zaista čitalo.
Bio je savršeno miran, ravnodušan. Nije se plašio... Kažnjen je on odavno.
Dana kada su vlasti procenile da je prešao crtu - uhapšen je. Prvo su sve njegove knjige pred njim spaljene. Sve objavljeno što su mogli u prvi mah da nađu - po ono malo hrabrih knjižara, nešto malo knjiga što je ostalo u bibliotekama, izvađeno iz arhiva i skladšta i najgore nedovršene spise, neobjavljene rukopise, ne proširene sinopsise i scenoslede, koncepte, priče, eseje... sve na gomilu, malo benzina i šibica. Iživljavanje profesionalnih spaljivača knjiga. Prva kazna.
Druga... druga je bila daleko teža. Unutrašnja. Samospoznajna. Te spaljene knjige ničemu vredele nisu. To je ono što ga je slomilo, to shvatanje. Sav njegov rad je bio ništavan. Politički pamfleti, jeftina ideologija, pišanje uz povetarac i borba sa vetrenjačama koje će svakako i smae za koju godinu prestati da se okreću. Niti jedan tiranin nije potrajao, samim tim - niti jedan pisac koji pljuvao tiranina takođe nije potrajao. Uvek je ubeđivao sebe da za pisanje jesu potrebna pre svega muda. Odbacivao je romantične splačine od uši, talentu, intelektu. Na prvo mesto je stavljao muda. Oštricu pera.
Shavatao je sada, na posletku, ipak je bio na dobrom putu. Muda su neophodna. Puna, velika, otegnuta do kolena. Da. Ali potrebna samo za toliko da otvoriš dušu i srce i podaš ih celom svetu. To je prava hrabrost. Hrabrost kakvu nikada nije imao.
Ceo život se borio za slobodu govora, a pritome zaboravio da kaže nešto bitno.
Možda je pomalo sopstvenog oca krivio. "Ne daj se kurvinim sinovima", rekao mu je pred smrt. Nije se dao, sada bi pre rekao da je postao jedan od njih. Dugo već nije iskreno verovao u svoje reči o slobodi i pravu, o istini i pravdi. Samo je uživao u statusu džukele lutalice na periferiji grada, gladnog i propalog.
Nije on patio u svojoj bedi i bolesti, strahu i izopštenosti, on je sve to slavio. Samo mu je krivo što je sve to shvatio, u suprotnom bi i današnji dan slavio. Ponosno koračao. Verujući da čini nešto veliko.
Krompir je bio dobar, sir savršen, papričica baš ljuta, a hleba kao što je njegova baba nekada davno mesila. Samo je jedan zalogaj uzeo, ostatak debele kriške je iskidao na manje parčiće i stavio na prozor sa rešetkama, vrapčići su maletene momentalno sleteli na njega i počeli da se goste.
Ustao je. Pritisnuo dugme koje će javiti stražarima da je spreman.
"Četiri hobita koraknuše preko širokog kamenog praga, i stadoše nepomični trepćući..."
EPILOZI
1.
Alisa nije mogla da spava. Prestala je odavno da plače, prestala je da se trese. Samo je bol osećala. Bolelo ju je među nogama. Ovaj put je ušao i u dupe. Bolela su je ramena. Stomak. Usta u koja je nabijao prste. Obrazi su je pekli, kao i malene dojke.
Ustala je.
Otvorila je prozor.
Sela na njegovu ivicu.
Zamišljala je zmaja kojeg je tako želela da uzjaše u svetu igre "Age of Hate", ali nikada nije stigla do tog dela. Poželela je još jednom da se uloguje samo da napiše nešto drugarima. Trogoru, Mbaekweu, Esteri i posebno Ejli. Nikada ih nije upoznala u stvarnom životu, a žarko je želela.
Neki drugi put. Na nekom drugom serveru.
Zamislila je moćnog zmaja ispred sebe, zamislila je ledene zemlje sa one strane Morave, patuljačke čete, planinske džinove, zamislila je veliku armiju Zapada sa svim svojim čudima na paru, sa svojim zupčanicima i vatrom... samo je skočila na zmaja i poletela...
2.
Mirno je ležala u sanduku prepunom suvog cveća i požutelog papira. Potegla je još jedan gutljaj viskija, ostatak tekućine je posula po sebi i laticama.
Podigla je jedno pismo.
Pročitala smao nasumičan delić:
"Ni ne gledam vaše filmove više. Ne pristajem na to. ne mogu. Oni su tek ključaonica malena kroz koju vas mogu posmatrati. Ne. Kada vas ne mogu imati celu i svakog dana, ne želim ni to malo. Stavite me u tamnicu pre nego u ćeliju sa prozorčićem tek da nazrem lepotu nebeskoga svoda!"
Upalila ga je, a zatim spustila u kovčeg.
Sve je brzo planulo...
3.
Nema ukusnije stvari od cigarete pred streljačkim vodom.
0.
Šta ostaje od pisca na kraju?
