Ne, nije to.
Autor se znoji za računarom - vreli je julski dan, paklen sasvim i sama je ta vručinština dovoljna za krepavanje, umno naprezanje u potrazi za adekvatnim naslovom nove priče samo je graška znoja previše.
Ni ta reč ne odgovara.
Vrzmaju mu se u glavi te otkucane i obrisane reči, zna i on sam zašto. Novine i vesti su ih prepune, ali zna da nisu adekvatne, nisu prave, nisu istnske. Zna on bolju. Ceo život barata rečima, ponosan na svoj dar, na umeće pisanja i govorništva, a sada mu fali samo jedna, jebena reč.
Zna on nju dobro. Kao mali ju je stalno slušao. Svi su te ljude sažaljevali. Ti ljudi su bili njegovi drugari u osnovnoj školi, njegove nove komšije smrknutih lica i tužnih očiju, ofucane garderobe i useljavali su se u oronule kuće št pre njih bejaše godinama prazne, napuštene i, kako je tada njegov dečiji um shvatao, prepun aveti. Da, te ljude su nazivali drugačije i saosećali sa njima, onako kako sa azilantima i emigrantima nikako ne saosećaju.
Ospovao je i setio se! Imao je naslov svoje priče!
IZBEGLICE
DETE 1: "Dorljica mala, si joj videla instagram? Kakve slike kači!"
DETE 2: "Užas, užas..." otvaranje vrata, glas, ženski, "Kevo! Izađi napolje, pričam telefonom! Alo!", pauza, "Koji smarači jebote".
DETE 1: "Ne pirčaj mi ništa. Mi i ove godine letujemo u Crnoj Gori. Pre bih ostala da se kuvam u ovom smradu nego ponovo u ono mrtvilo".
DETE 2: "Ma, veruj mi, i Grčka je kurac, ni meni se više ne ide tamo".
DETE 1: "E, čujemo se kasnije na fejsu, idem da vidim ima li šta da se jede".
DETE 2: "Ja ništa jela nisam, hoću da smršam malo, znaš. Čujemo se".
DETE 1: "Ljubim te".
DETE 2: "Lubiiiiim".
Luka je bio zavaljen u razvaljeni kauč u denvnoj sobi male kuće. Bilo je jako toplo, skinuo se u gaće i podmajicu. Roditelji su otišli na taj protest, a mlađi brat jebe neku ribu u njihovoj zajedničkoj sobi.
Pušio je duvan kuvan u ulju kanabisa - solidno ga je radio, a uopšte nije smrdeo na vutru. Genijalština.
Na televiziji je išla emisija o protestu, azilantima i tim sranjima.
Misli su mu lutale i njihalei vijorili se u oblacima dima. Danima je bio sjeban, na ivici depresije. Dobio je otkaz pre mesec dana, ništa drugo nije našao da radi, nije se mnogo ni potrudio, ruku na srce. Devojka u koju je bio zaljubljen našla je nekog bilmeza. Dok je on svirao kurcu, radio na poslu koji mrzi, duvao, čitao knjige i gledao francuske filmove iz šezdesetih godina prošlog veka - ona je našla jebača. Nije ga čekala, baš čudno. Na poslu su ga uhvatili da spava i najurili. Duguju mu dve plate i ko zna kada će mu ih dati. Diploma fakulteta bi mogla lagano da mu služi kao podloga za miša dok igra Kaunter strajk. Na poslu je ostao da rai jedna jebeni šipac. Musliman.
Smotano sranje je ga je obično smirivalo, zato ga je jebeno i pušio. Sada kao da je samo nabijalo tenziju, bes i na posletku agresivnost.
Sa još uvek nedovršenom spravom, ustao je, ostavio upaljen televizor, otišao do garaže. Poneo dva balona goriva - ćale mu je radio kao vozač autobusa, naravno da je krao koliko je mogao i posle prodavao.
REZ
U tim barakama se igrao još kao mali, devedeset i šeste, sedme... devedeset devete tu je nagovarao devojčicu tri godine mlađu od njega da mu pokaže pičkicu. Čak ju je i poljubio tada. Posle je na to sećanje beskrajno zlostavljao samog sebe. Znao da je policija na glavnim ulazima, ali on jeznao, sećao se, svake rupe u staroj ogradi. Rupe u Srbiji su konstanta. Sve se menja - granice, ime države, vlast, ali rupe ostaju. Mogu samo još vežće postati. Tako je i bilo - telo nagojeno od vutre i lenstvovanja prošlo je tamo gde se nekada dete od desetak godina provlačilo.
Polio je zidove dve drvene barake, zapalio cigaretu, povukao nekoliko dimova i bacio opušak. Sve je vrlo brzo buknulo. Ništa se nije desilo. setio se emisije koju je nedavno gledao, možda je to bilo i juče, nije bio siguran. Žar ne može da zapali gorivo. Izvadio je pakovanje rizli, zapalio ga i bacio u baricu goriva. Sve je brzo buknulo.
Azilanti tu noćas definitnvo neće spavati.
REZ
Negde u Republici Srpskoj, dvesta hiljada duša duga izbeglička kolona krajiških Srba, avgust 1995. godine.
Luka na prikolici traktora IMT 533. U pocepanim, belim klompama i čarapama koje čak nisu ni iz istog para. Pored brata, majke i oca, tu su prve komšije. Čini se da ga strah konačno popušta.
Slika - preplašene majke koja ga grabi i podiže i viče kako su sutaše blizu sela, kako se sav narod digao da beži u Srbiju, kako idu i oni odmah - moriće ga do kraja života, ali sada ipak oseća olakšanje, nešto mu govori da je najgore prošlo.
Stariji komšija mu nudi tabakeru sa smotanim duvanom. Pruža ruku, ali onda se seti da pogleda oca. Smrknut čovek klima glavom. Luka grabi cagaretu i nevešto je pali. Prva u njegovom životu.
Obrenovac, proleće, 2014. godine
Jovan i Ilinka su bili evakuisani, baš kao i čitavo njihovo selo. Kiša. Kolubara. Bujica. Visoka i moćna Sava. Sve se skupilo i spektakularno izlilo. Za samo jedno jutro gde je bio grad sa obližnjim selima nastalo je mutno i smrdljivo jezero. Govna, đubre, mrtvi psi, živina i stoka plutali su ulicama, tamo gde su nervozno gmizali automobili sada jure čamci u očajničkoj trci sa vremenom, u misiji evakuisanja preostalih, zarobljenih civila.
Jovan i ilinka su bili na onoj strani Save. Među prečanima. U sportskoj hali. Među prečanima sa kojima se Jovan pre pola veka onako sočno tukao. Oni za njega mađari, on za njih turčin i vazda tako. Neka mlada devojka, lepog, krupnog lica i širokog osmeha - podsetila ga je baš na Ilinku koju je oženio, ne na ovu pored koje je venuo i umirao lagano - mu je donela kafu. Klimnuo je glavom i bezubo se osmehnuo u znak zahvalnosti.
Nedaleko od njih baš onaj Vođa protesta je nervozno šetao u krug, naizmenično telefonirao i proklinjao Boga pitajući se zašto nema pravde na ovom svetu.
*****
DETE 2: "Užas, užas..." otvaranje vrata, glas, ženski, "Kevo! Izađi napolje, pričam telefonom! Alo!", pauza, "Koji smarači jebote".
DETE 1: "Ne pirčaj mi ništa. Mi i ove godine letujemo u Crnoj Gori. Pre bih ostala da se kuvam u ovom smradu nego ponovo u ono mrtvilo".
DETE 2: "Ma, veruj mi, i Grčka je kurac, ni meni se više ne ide tamo".
DETE 1: "E, čujemo se kasnije na fejsu, idem da vidim ima li šta da se jede".
DETE 2: "Ja ništa jela nisam, hoću da smršam malo, znaš. Čujemo se".
DETE 1: "Ljubim te".
DETE 2: "Lubiiiiim".
Obrenovac, zima, 2014. godine
Odavno ovaj kraj Srbije ne zna za pravu zimu. Nekada davno, sećale su se još samo sede i poružnele glave staraca, i čitava Sava je znala zalediti, mogao si preći u Srem i pobiti se kao čovek da prečanskom decom. No, baš su tu isti starci grejali reumatične kosti i noge kroz koje je krv teško prolazila grejali pored vrelih radijatora, nacakanih peći i šporeta na čvrsta goriva, a neki, koji su iskusno krali struju, uključivali su i električne grejalice. Bilo je hladno baš kao nekada davno.
I baš jedan starački par, Jovan i Ilinka, sedeo je u malenoj kuhinji, nedaleko od "smederevca" u kojem je pucketalo suvo drvo od lane i gledao vesti na prvom kanalu nacionalne televiije.
"Grupa azilanata će još u toku noći biti smeštena u napuštene vojne barake nedaleko od Obrenovca. Obezbeđena je hrana i ćebad, kao i lekovi za bolesne. Azilanti bi do daljnjeg trebali ostati tu".
Ilinka je ispuštala karakteristični i često iritantni zvuk, sočno "ts" u seriji od nekoliko, za divno čudo sačuvala je svoje prednje zube, inače neophodne za pomenutu radnju. Verovala je da čovek ne treba da jede slatkiše koje sam nije napravio. Muka oko pravljenja istih fino balansira količinu pojedenih tokom jednog životnog veka. Sreća po njene zube i celokupno zdravlje - Ilinka nije bila baš posebno vredna domaćica.
Jovan je bio smrknut. Ništa zaista čudno. Bio je to težak čovek čak i pre četrdeset godina. Čovek kojeg je samo Ilinka i tada i sada znala da smekša. Ona i te njene vanilice koje je tako prokleto retko pravila. "Jadni ljudi...", prozborio je, šuškajući pritom - on prednjih zuba nije imao, osim jednog koji je stajao krivo, žut i nikakav, kao spomenik nekadašnjoj lepoti čoveka, tučama sa prečanima i pivskim flašama otvorenih baš zubima. Iskreno, nije baš posebno žalio konkretno te ljude smeđe boje kože i jasno tužnih, crnih očiju. Ne. Žalio je svoga sina koji je odavno otišao u Švedsku da tamo živi, radi i osniva porodicu. Tamo je hladnije nego ovde. Tamo je hladnije nego što je ovde ikada bilo. Iako je znao da je to glupo, roditelj u njemu je svoga sina uvek zamišljao promrzlog i slinavog, baš kakvi su bili ti azilanti. Ispustio je jednu suzu.
*****
Reporterka jedne beogradske televizije je pod svetlom kamere, pre nego što će biti uživo puštena u program, poslednji put proveravala kosu koju je hladan oštar vetar konstantno mrsio, nervozno i užurbano je povlačila karmin po usnama.
Kamerman je odbrojavao: "Tri, dva, jedan, idemo".
U slušalicama je čula spikerku iz studija televizije: "Mašo kakva je situcija na licu mesta? Koliko je građana okupljeno?"
Klimnula je glavom. "Meštani se još uvek spontano skupljaju, već sada ih ima par stotina. Ranije večeras su bila određena koškanja sa policijom, ali sada je sve mirno. Složni su u nameri da ostanu na oprezu celu noć i ne dozvole prolaz azilantima. Imamo i jednog od, kako nam se čini, vođa protesta pored nas..."
Vođa protesta.
Nekadašnji "arkanovac". Ratovao je godinama u istočnoj Slavoniji i Bosni. Nekim čudom nakon rata je pokrenuo nekoliko privatnih poslova - kupio je dva kamiona, otvorio kafanu sa striptizom - šuškalo se da zapošljene nesretnice iz Moldavije i Ukrajine nisu baš sasvim samo igračice, i danas je najbogatiji čovek u selu.
"Mi ne znamo te ljude. Ti ljudi su stranci, druge vere, na kraju i druge boje kože. Sa drugih kontinenata. Iz zemalja u kojima vlada terorizam i šerijatski zakon. Mi ne znamo sa kojim planom oni dolaze ovde i to baš ovde. Na samo par kilometara je elektrana, gigant evropski od kojeg zavisi energetska stabilnost čitave zemlje. Jedan vešt teroristički napad i cela zemlja je u mraku, a i eksplozija može uništiti sve u krugu od pedeset kilometara. Plašimo se za našu decu i žene, tu mogu biti i ratnici, silovatelji... Ne, nećemo dopustiti naseljavanje njih u našem selu. Ja ću ga braniti svojim telom, kao što sam i ranije branio moju zemlju!".
Vođa jedinice.
Devedest i neka godina poršlog veka, neko selo, negde u Bosni. Nebitno. Selo koje nije videlo prvog rata, selo koje nije videlo ni drugog rata. Nemačka čizma baš nikada nije kročila u njega. Ni ustaška, ni balijska, ni čizma četnika, ni partizana. Nije to ni selo, već desetak kuća nemarno rasejanih po zapadnoj strani nekog brda. Nisu to ni kuće, već trošni i skromni kućerci. Sve ukupno više svinja i ovaca nego stanovnika, a čak je i broj stoke krajnje skroman. Po blejanju ovaca poznavao si muslimanske kuće, po smradu svinja srpske. Meštani znaju - proće i ovaj rat, obiće ih kao i svaki, a oni će i posle njega ostati komšije. Nisu se mrzeli pre dve godine, ne mrze se sada, neće se mrzeti ni kroz dve godine kada sve opet u ostatku bosne bude isto - kada uvide da ne mogu sada istrebiti jedni druge, pa ostave to za neki drugi put. Pedesetak seljaka čuva svoj mir baš kao i u svakom ratu ranije.
Vođa odreda arkanovaca koji su sasvim slučajno prolazili kroz mirno selo... odvojili su se od veće čete, nebitno je to sada, prolazili su kroz selo. Zloglasni arkanovci. Zloglasni i među srpskim življem. Vođa i još njih desetak.
Rez.
Preskakanje nekoliko sata terora, otimanja ono malo skrivenih dragocenosti u zlatu i novcu, silovanja i zlostavljanja.
Tuce žena umotanih u marame i nedorasle, uplakane dece napušta selo. Ne osvrću se. Zašto bi? Njihovi domovi su u plamenu. Njihovi muškarci se još uvek hlade. Arkanovci odlaze svojim putem ostavljajući sada čisto i slobodno srpsko selo.
Rez.
Preskaknje nekoliko dana straha.
U čisto i slobodno srpsko selo ulazi grupa mudžahedina poslata da se osveti. Kalašnjikovi i nožekanje u rukama. Svinje ubijaju mecima, ljude kolju, odsecaju glave.
Nikoga ne puštaju živog.
Selo ostaje pusto. I mirno.
*****
Luka je bio zavaljen u razvaljeni kauč u denvnoj sobi male kuće. Bilo je jako toplo, skinuo se u gaće i podmajicu. Roditelji su otišli na taj protest, a mlađi brat jebe neku ribu u njihovoj zajedničkoj sobi.
Pušio je duvan kuvan u ulju kanabisa - solidno ga je radio, a uopšte nije smrdeo na vutru. Genijalština.
Na televiziji je išla emisija o protestu, azilantima i tim sranjima.
Misli su mu lutale i njihalei vijorili se u oblacima dima. Danima je bio sjeban, na ivici depresije. Dobio je otkaz pre mesec dana, ništa drugo nije našao da radi, nije se mnogo ni potrudio, ruku na srce. Devojka u koju je bio zaljubljen našla je nekog bilmeza. Dok je on svirao kurcu, radio na poslu koji mrzi, duvao, čitao knjige i gledao francuske filmove iz šezdesetih godina prošlog veka - ona je našla jebača. Nije ga čekala, baš čudno. Na poslu su ga uhvatili da spava i najurili. Duguju mu dve plate i ko zna kada će mu ih dati. Diploma fakulteta bi mogla lagano da mu služi kao podloga za miša dok igra Kaunter strajk. Na poslu je ostao da rai jedna jebeni šipac. Musliman.
Smotano sranje je ga je obično smirivalo, zato ga je jebeno i pušio. Sada kao da je samo nabijalo tenziju, bes i na posletku agresivnost.
Sa još uvek nedovršenom spravom, ustao je, ostavio upaljen televizor, otišao do garaže. Poneo dva balona goriva - ćale mu je radio kao vozač autobusa, naravno da je krao koliko je mogao i posle prodavao.
REZ
U tim barakama se igrao još kao mali, devedeset i šeste, sedme... devedeset devete tu je nagovarao devojčicu tri godine mlađu od njega da mu pokaže pičkicu. Čak ju je i poljubio tada. Posle je na to sećanje beskrajno zlostavljao samog sebe. Znao da je policija na glavnim ulazima, ali on jeznao, sećao se, svake rupe u staroj ogradi. Rupe u Srbiji su konstanta. Sve se menja - granice, ime države, vlast, ali rupe ostaju. Mogu samo još vežće postati. Tako je i bilo - telo nagojeno od vutre i lenstvovanja prošlo je tamo gde se nekada dete od desetak godina provlačilo.
Polio je zidove dve drvene barake, zapalio cigaretu, povukao nekoliko dimova i bacio opušak.
Azilanti tu noćas definitnvo neće spavati.
REZ
Negde u Republici Srpskoj, dvesta hiljada duša duga izbeglička kolona krajiških Srba, avgust 1995. godine.
Luka na prikolici traktora IMT 533. U pocepanim, belim klompama i čarapama koje čak nisu ni iz istog para. Pored brata, majke i oca, tu su prve komšije. Čini se da ga strah konačno popušta.
Slika - preplašene majke koja ga grabi i podiže i viče kako su sutaše blizu sela, kako se sav narod digao da beži u Srbiju, kako idu i oni odmah - moriće ga do kraja života, ali sada ipak oseća olakšanje, nešto mu govori da je najgore prošlo.
Stariji komšija mu nudi tabakeru sa smotanim duvanom. Pruža ruku, ali onda se seti da pogleda oca. Smrknut čovek klima glavom. Luka grabi cagaretu i nevešto je pali. Prva u njegovom životu.
Obrenovac, proleće, 2014. godine
Jovan i Ilinka su bili evakuisani, baš kao i čitavo njihovo selo. Kiša. Kolubara. Bujica. Visoka i moćna Sava. Sve se skupilo i spektakularno izlilo. Za samo jedno jutro gde je bio grad sa obližnjim selima nastalo je mutno i smrdljivo jezero. Govna, đubre, mrtvi psi, živina i stoka plutali su ulicama, tamo gde su nervozno gmizali automobili sada jure čamci u očajničkoj trci sa vremenom, u misiji evakuisanja preostalih, zarobljenih civila.
Jovan i ilinka su bili na onoj strani Save. Među prečanima. U sportskoj hali. Među prečanima sa kojima se Jovan pre pola veka onako sočno tukao. Oni za njega mađari, on za njih turčin i vazda tako. Neka mlada devojka, lepog, krupnog lica i širokog osmeha - podsetila ga je baš na Ilinku koju je oženio, ne na ovu pored koje je venuo i umirao lagano - mu je donela kafu. Klimnuo je glavom i bezubo se osmehnuo u znak zahvalnosti.
Nedaleko od njih baš onaj Vođa protesta je nervozno šetao u krug, naizmenično telefonirao i proklinjao Boga pitajući se zašto nema pravde na ovom svetu.
*****
Autor je sedeo u parkiću kod Glavne autobuske stanice, čekao svoju ljubav i pušio jednu od poslednjih cigareta - ostaviće ih, ubeđivao je sebe. Gledao je decu kako se igraju.
DETE 3: *nerazgovetna galama* (šutnulo je plastičnu flašu "koka kole" od pola litre)
DETE 4: *nerazgovetna galama i smeh* (primilo je flašicu, krenulo napred, napravilo vešt dribling i hitnulo loptu u zamišljeni gol)
DETE 3: *nerazgovetno viče, pljuje i maše rukama*
DETE 4: *više i ono na tom stranom jeziku, jeziku Sirije, Libije ili neke treće daleke zemlje*
DETE 3: (uzima flašicu i nastavlja igru)
*****
Autor je prezadovoljan pričom. Neka sam im rekao, mislio je, stoka bezosećajna, sebična. I dopašće se njegovoj publici. On. Osvedočeni borac za prava ugroženih.
Sledeća je priča o pravima gej populacije ili roma. Gostovanje u emisiji gde će takođe da se bori za prava manjina. I prava životinja.
Razmišljao je autor dok je prolazio zakrčenom ulicom u centru grada, ne primećujući prosjake i izbeglice oko sebe.
