Novi Bogovi (Manifest II)

                                                             "Postojanje je, kao što znamo, ispunjeno patnjom." - Alister Krouli.

Nije išlo...

Ekstrovertna: A, što ponovo ćutiš? Hajmo negde. Mrdni se malo, jebote. Hajde da upoznaš moje prijatelje konačno? Idemo na neku žurku? Neće te pojesti! Ne budi lenj! 

Introvertan: A... da pustimo samo neki film?

Introvertan

Lagali su na etiketi. "The most richly flavoured of all Scotch whiskies". Desetogodišnji Lafrojg. Muško piće. U nozdrvama eksplozoja mirisa vatre, dima, treseta, roštilja... Ukusan svakako, možda najukusniji mladi viski na svetu, ali opet prosraše se... Dobar je!
Kamperska vatra negde na obali mora daleko, daleko od sezone, daleko od pregorelih, glupih turista, otromboljenih evropljana i degenerisanih evropljanki. Civilizacija koja je iznedrila Voltera, svela se na jurnjavu za brčkanjem u jebenoj slanoj vodi.
Lagali su na etiketi, ali se prazna flaša pokazala kao jaka - uspeo je, uz varnice i čudesa, njome razbucati DSL modem. U desnom donjem uglu monitora obaveštenje da je nestalo internet signala. 

Osvrtao se po sobi. U glavi bije ogavna pesma nekog ogavnog hrvatskog benda. 

Parni valjak. Valjda se čovek ponajviše sjebao kada je izmislio parnu mašinu. Da, sto posto! Tu negde je porobljen i uništen. Pruge kao okovi.  

Sve još smrdi na nju. 

Svaka njegova stvar je sasvim fizički ili makar samo misaono njom zatrovana, inficirana, uprljana. Knjige o kojima su pričali, diskovi koje su slušali, pod na kom je ležala gola, krevet na kojem je bila njegova bezbroj puta, luster s kojeg su koliko prekjuče visile njene svetle čarape, opušci cigara u ogromnoj pepeljari koju je preretko praznio. 

Slušao je on ponajviše bluza, pušio marihuanu na obali Save, nekad pecajući, nekad samo posmatrajući druge ribolovce, uvek mahajući prolazećim teretnim brodovima - hrvatskim, rumunskim, srpskim... 

Zapravo, njegovo pecanje se jedva pecanjem moglo nazvati. Vraćao je on ribe u reku, nazivao sebe sportskim ribolovcem, iako nije išao na takmičenja. Jednog dana se zapitao: čemu čitav ritual? Čemu monstruozni pirsing u usnama malenih šarana, ljubljenje njihove ljigave, smrdljive spoljašnosti i vraćanje u vodu? Besmislen, klasično ljudski poriv da dokaže superiornost nad ribom, stvorom evolutivno toliko daleko od njega udaljenom? "Haha, sjebao sam te, ulovio sam te na lažni mamac, haha! I sada ti, poput Boga, vraćam život!" Kao kada bi vanzemaljci u letećim tanjirima iz kuća, zelenim snopovima svetla, usisavali ljude, ljubili ih i vraćali dole. Čekaj... to mu zazvuča poznato. Ljudi, zaista jesu, izmišljali nadmoćna bića - bogove, boginje, pa i vanzemaljce, po bednim slikama samih sebe.
On, na kraju krajeva, nije više znao šta će sa svojim životom, a ne životom nekog drugog stvora, pa bio on beznačajan koliko i život tupavog soma ili šarana koji će, koliko sutra, završiti u nekoj mreži, a prekosutra svejedno u nekom tiganju. Počeo je pecati bez mamca. Ogoljena udica. Predan i veran sudbini i iskren do kraja. Kao i uvek. Takav pristup životu mu nije doneo ništa dobro, pa je bilo za očekivati da će isto biti i sa pecanjem. I zaista. Nekoliko dana plovak je sasvim mirovao na površini mutne vode, udica je ostajala blaženo netaknuta poput kakve device, a on je mirne duše pored reke, kroz slušalicu puštao komade besmrtnog Lightnin' Hopkinsa. 

"Well, goodbye, baby, may God bless you

And may He bless ol' Killer a little bit too..."

No, jednog dana, mamac se tresao čak tri puta. Jedan gotovo pa kapitalan šaran se upecao tako što je slučajno zakačio škržni poklopac za udicu, drugi je sam rep uspeo da nabode, a treći je bio som zaista toliko glup da proguta praznu udicu.

Sledeći put je makazama odsekao udicu i pecao bez nje.

Da, slušao je on bluz, džez, generalno sebe smatrao za pristojnog čoveka, ali sve što mu je tog trena bilo u glavi jesu stihovi Ace Lukasa. Preterano hvaljeni škotski viski je bio popijen i jedini logičam  tok delanja bio je okrenuti se iskrenom, američkom bratu.

Sve još smrdi na nju i...

I oni acini stihovi o američkoj brlji i stvarima u sobi.

Srozan na nivo patetičnog slepca? Gadio se samom sebi. Onda se setio da su zajedno pili taj isti burbon, pa mu se i on zgadio. 

Laž na etiketama.

Koje su laži njemu lupali na čelo, dupe i obraz?

Bacio je pogled dalje po sobi. Ništa mu od svega toga, zaista, nije trebalo. Nekoliko majica, jakna, pantalone, gaće, čarape. Ne, izvadio je gaće napolje. neka mu muda i kita budu slobodni! Njene čarape? Stavio ih je u torbu. Jebiga. Jače je od njega. Nekoliko knjiga. Da, misliće na nju dok bude čitao, ali šta sada? Na nju misli i onako stalno. Uhvatio je sebe da misli na njeno lice čak i dok piša. 

Upaljač, nož, skoknuo je do šupe po sekiru, iz ormana uzeo gojzerice koje nikad nije obuo - kupio ih je imajući u vidu neko planinarenje koje nikad nije došlo. 

U jednu kesu potrpao je sve njene stvari. Ne. Ne one što je zaboravila. Poklone koje nikad nije stigao da joj da. Sitnice, koještarije, trice i kučine, mahom. 

Poslednji pogled na njegovu sobu. Šesnaest kvadrata koji su predugo i prečesto bile njegov vasceli svet. 

Pre nego što je izašao iz dvorišta, ispraznio je čitavu kesu hrane za mačke u i oko činije iz koje su jele. Njih ukupno pet. 

Ekstrovertna

Još jedan raskid.
Više nije znala da li lakše upoznaje ili gubi ljude. Samo beskrajni defile figura kroz njen život. Kao manekeni na modnoj pisti, samo, najčešće, bez perfektne figure.
Da li ju je boleo ovaj poslednji? Jeste. I nije. Jeste - zato što joj je bilo lepo većinu vremena. Nije - zato što je dovoljno inteligentna da ovakav ishod očekuje. Valjda samo debil uvek radi isto, nadajući se drugačijim rezultatima. A, ona drugačije nije umela, a nije bila ni debil...
Samo još jedan raskid u nizu, nikakav sui generis, nikakva drama. A, ipak bilo joj je previše...
Menjaće nešto.

Kofer je bio, ako ne veći, onda gotovo teži od nje. Iako je bilo leto, broj helanki, haljinica, pantalona, majica, donjeg veša i kozmetike prevazilazio je granicu zdravog razuma. Ali sve je to neophodno.
Izjurila je iz sobe. Stana. Zgrade. Uletela u taksi koji ju je čekao, sve vreme vešto baratajući glomaznim koferom.
Kasnila je, uvek kasni.
"Najbrže što možete do Glavne železničke stanice."
Uvek je putovala vozom. Verovatno jeidni ustupak koji je činila svojoj sporijoj, opuštenijoj strani.
Kad god bi kretala na put, kad god bi samo znala da neće biti u kući danima, osećala je, isprva olakšanje, a kako bi se ružna zgrada izgubila iz retrovizora taksija i nepatvorenu sreću i uzbuđenje.
Probudila se i rešila je...
Ide u Prag.
Sama.

*****

Slušala je muziku - Siouxsie and the Banshees - i čitala knjigu nekakve tupave epske fantastike. Mada je ponajviše razmišljala o mladiću koji je sedeo prekoputa nje. Bili su sami u kupeu. Jednu nogu je podigao na prazno sedište, pa je njegovo međunožje prštalo njoj u oči. U tesnim, maslinastim pantalonama kurčina se lepo ocrtavala. I on je imao slušalice u ušima. Klimao je glavom i gledao kroz prozor. Ugasila je muziku. Nnjegove slušalice su bile smeće, rasipale su zvuk po malenom kupeu. Nerazgovetno je treštao neki metal. Primitivac. Kratke kose i malene brade.

Sjajno je čitala karaktere. Verovala je da je to odlika inteligencije. Nije je bilo briga za karakter ovoga. Nešto divlje i prostački je isijavalo iz njega. Primordijalno, iako je, zapravo, delovao i pitomo. Uvek neki apsurdni likovi. Uvek nekakve kontradiktornosti. Uvek jebeni likovi iz knjiga Fjodora Dostojevskog. Ovaj je mogao ubiti sestru i onda otići u sirotište da pere usrane pelene.
Nagnula se ka njemu, svesna da će joj dojke sevnuti pred njegovim očima, spustila je ruku na njegovo koleno. Nasmešila se. Čekala je da izvadi slušalice iz ušiju. Gospode. Koliko je tupavo spor. Koliko mu treba da procesuira tako prostu mozak-ruka-uvo komandu.
Konačno!
 "Imaš li droge neke?", pitala ga je.
Iskezio se.
Ustao je, okrenuo se kako bi dohvatio torbu. Dobro dupe je imao.
U rukama je držao plastičnu kesu sa tabletama u njoj.
"MDMA", rekao je uz osmeh.

*****

Rezica na vratima kupea je kliknula.


Introvertan


Nije razumeo ljude. Nije se, istina je, posebno ni trudio da ih razume. Ipak, jednu stvar je lako mogao prepoznati - kada bi se dopao nekoj devojci ili... jednom je to bilo, momku. Mada, bilo je to za njega toliko očigledno da o tome nije ni razmišljao, nije to skromno umeće stvaljao kao kontraagrument svom silnom neshvatanju ljudskog roda. Toliko očigledno da se zgražavao samom idejom sebe u očima devojaka koje je želeo, a one njega... ne. Koliko se u momentu seksualne želje lako dajete, na dlanu, bez granica, to prosto pršti iz vas.
Sedeo je u uglu malene Gradske biblioteke i listao nekakvu prastaru knjigu o Prvom svetskom ratu, napisanu još ranih dvadesetih godina prošlog veka. Nije razumeo ljude koji vlaže na miris antikvranih knjiga - ova je bila preteška njegovim nozdrvama, kao da je mirisala na hiljade ljudi koji su je čitali pre njega, dodirvali vlažnim prstima. Oduvek je bio ljubomoran i sklon verovanju u posedovanje i ličnu imovinu, pa ne samo da su ga vređali bivši jebači neke devojke, već i bivši čitači neke knjige. Nije voleo kurve, pa nije voleo ni knjige iz biblioteka.
Kad god bi podigao glavu - uhvatio bi njen pogled. Bila je relativno niska, rekao bi prirodno crne kose i čudnovato tamne puti. Srpkinja nije bila, nije bila ni romkinja. Zaklopio je knjigu i počeo otvoreno, neskriveno, napadno da je posmatra. Što bi više razmišljao o njenom poreklu, bio bi više zbunjen. Malena latina? Arapkinja? Ko zna kakva meleskinja? A, oči... iris njenog oka bio je posebno širok i svetlo i  čisto plav, lapši od safira. Kada bi se u svoj svojoj malenosti pojavila sa ove strane pulta - u šarenim helankama i nekakvoj široj, beloj majici sa bretelama - nije mogao da ne primeti njeno dupe i stopala u "japankama".

Izgledala je kao najbolja naslovna "Nacionalne Geografije", kao omot vinila nekog "New Age" benda. Izgledala je kao čovečanstvo sliveno u jednu osobu ili kao osoba iz koje se rodilo čitavo čovečanstvo. Kao prošlost ili budućnost čovečanstva. Budućnost. Od današnjeg dana udaljenu nekoliko stotina godina, kada će, usled mondijalizma koji je pobedio, svemirskih putovanja i kolonijalizma, izvorne razlike čovečanstva biti stopljene u jedan univerzalni model.
Kad god bi dolazio slično bi bilo... prvo bi ga gledala, pa bi on nju primetio, pa bi mu ona prišla već nekako...
"Ćao!", rekla je veselo, držeći u rukama neku knjigu, "Izvolite! Nova nam je stigla. Znam da volite magični realizam, pa sam mislila... A, i njega volite zar ne? Čitali ste već neke. Uzmite."
Pogledao je knjigu. Murakami.
"Hoćete li i Dostojevskog? Uvek uzimate nešto od njega."
Pročistio je grlo. Zamumlao nešto, samo da bi osetio svoj glas. "Ne. Ne zanima me više..."

Promena perspektive/
Bio joj je lep. Verovatno smao lep u sosptvenoj čudnovatosti, pa i nekakvoj objektivnoj ružnoći. Sav zapušten, užasno mršav i sa očima za koje nije znala da li su najtužnije ili najmirnije na svetu. Samo je želela da ga zagrli. Da ga zagrli i da tako stoje, sede ili leže satima. Želela je da mu se približi, makar malo. Nije umela.
Možda ju je najviše intrigirao njegov miris. Ničeg ljudskog u njemu nije bilo, ničeg hemijskog takođe. Nije osećala šampon, sapun, parfem, dezodorans, ništa od svih tih preparata osmišljenih da sakriju ljudski miris/smrad, a opet nigde ni traga te ljudskosti, znoja. Mirisao je na borove iglice, na mačke i pse, na ruže, na jabuke, na konje, na travu, na božić i začine.
Nekada, dok bi sedeo u uglu i listao nekakvu knjigu, kada bi tako ostao satima, zaboravila bi na njega i perifernim vidom, dok bi nešto drugo radila, videla bi drvo umesto njega ili cvet neki. Morala bi da trči do WC-a da se umije i smiri malo.
Kao da zaista i jeste bio biljka - muholovka smrdljiva - a ona ništa do malenog, bezvrednog insekta. Osetila bi kako je vuče ka sebi, s tim da on to zaista i ne želi.
/Promena perspektiva.

"Zašto? Meni je on jedan od omiljenih pisaca,, bez obzira na glupe kvazi-intelektualca što ga dižu u nebesa, pa je i samo njegovo ime već pomalo izlizano."
Slegnuo je ramenima samo. Otkud zna? Valjda mu je kompleksna psihologija njegovih junaka konačno dojadila. "Hvala ti na knjizi". Ustao je lagano.
"Na koricama sam upisala moj broj, pa... okrenite me, možda. Pijete li čaj? Znam jedan divan kafić, unutra je uređen kao da je na Kubi ili tako negde, slike i citati Markesa, Borhesa, Tompsona, Hemingveja i služe najbolji mohito u gradu i imaju divne cigare! Imaju desetak različitih rumova, možda i više! Volite li rum? Ja ga obožavam", slatko je izgovarila to "m", "Ćak su i klima uređaji namešteni tako da čak i greju, ako je potrebno, tamo se uvek odvratno znojite", rekla je to kao da je u pitanju najveća prednost dotičnog kafića.
Pokušao je da se nasmeši. Deo njega bi čak i želeo da popije nekoliko koktela sa njom, sanja o Kubi, dok se debela cigara lagano dimi i prelazi iz njegovih prstiju i usta u njene. Znojila bi se, ledeni alkohol bi je lagano hvatao, raskomotila bi se, približila mu se...
Iz džepa je izvadio malenu figuricu. On ju je izdeljao iz komada trulog drveta. Devojka sa čarobnjačkim štapom i kapuljačom na glavi, prilično grube izrade, ali makar toliko prepoznatljiva. Njegova vizija Morane. Pružio joj je maleni poklon. Dok joj je predavao figuricu, ovlaš je dodinruo njenu šaku. Naježio se. Koliko dugo nije osetio devojku?
Predugo da bi sada odustao.
Koračao je svojim putem i na njemu nije bilo mesta za žene i putene strasti.

Stao je ispred izloga radnje sa venčanicama, cvetnim aranžmanima i ostalim pripadajućim svadbarskim aksesoarom. Ogledao s eu staklu. Maslinaste, teške pantalone, izbledela vijetnamka, ofucane gojzerice, kačket na glavi. Duga, retka kosa procevtalih krajeva i prosedih momenata, četnička brada, podočnjaci i upali obrazi. Gospode! Koliko je samo smršao. Bore su se fino ocrtale, a kada bi se skinuo u staklu bi umesto nekada atletske definicije video svaku košticu svog tela. Izgledao je kao ludak koji je nekako preživeo Vijetnam i sada bio spreman da izvrši masakr u malenom rodnom gradu.
Moguće da je seksualnu želju one nesretne devojke zamenio za altruističku želju da pomogne čoveku kojem, očigledno, nije baš dobro.
Odlično se osećao i po prvi put je mogao za sebe da kaže da je srećan, a da pritom ne krivi previše definiciju subjektivnog osećaja te jebene "sreće". Naravno, po nekim opštim ljudskim zakonima on bi trebao biti očajnik - bez kuće, posla, novca, devojke, seksa, hrane, automobila, brendiranih gaća i čarapa. Zapravo, kurčina mu je sasvim slobodno lelujala dok je koračao dalje od izloga, ka obodu gradića - nije nosio gaće uopšte.

Šuma je bila sve bliže, već je uveliko osećao njen miris, iako su mu nozdrve pre svega ispunjavali ogavni mirisi ljudi - znoj prolaznika,mokraća i govna  što su se valjala u cevima ispod grada, mirisi "fast food" radnji od kojih mu se stomak, odvuknut od tog smeća, okretao. Baš ispred jedne od tih legalnih trovačnica čučao je neki mršavi džukac, smeđ i šugav, baš nikakav - čak je pomalo ličio na čoveka u vijetnamci. Sa isčekivanjem je gledao ka radnji, njuškao vazduh težak od mirisa mesa, soje, aditiva i masti. Čovek ga je posmatrao sa sažaljenjem. Koliko je samo ljubavi izgubio prema tim nesretnim, izgubljenim životinjama. Nekada ih je bukvalno obožavao, da bi otrkio mačke, a onda konačno i Prirodu. Male dlakave, smrdljive buvare i veleizdajnici. Tako je o njima razmišljao jedno vreme, pod uticajem jednog matorog vuka koji stalno o njima tako pričao. Ipak... u poslednje vreme je našao nešto razumevanja za njih, a ponajviše upravo pominjanog - sažaljenja. Nisu oni sasvim zaboravili prirodu, slobodu, divljinu i svoju prošlost, a opet zavoleli su novi svet, svet ljudi. Iskidani na pola, nesposobni da se odreknu ni svoje slavne prošlosti, kao ni svoje tužne sadašnjosti, oni bi najradije lovili, trčali u čoporu, lajali na pun mesec i ponovo gospodarili šumama stare Evrope, baš kao što bi sasvim jednako samo želeli da se ispruže na debelom tepihu, nedaleko od kamina i blizu nogu svojih ćosavih gospodara.
Nesretni u sadašnjem svetu, baš kao što bi bili nesretni da se vrati minuli, mrtav svet divljine i prirode, baš kao što će biti nesretni u nekom budućem svetu kojem će ljudska rasa vladati čak i ubedljivije nego li danas.
Ako takvo vreme uopšte dođe.

Pokušao je da ga dozove mislima. Mali smrda se trgao, poskočio, zacvileo. Pogledao je čoveka u vijetnamci samo na tren, da bi brže bolje oborio glavu i počeo lagano da se povlači, naizmenično cvileći i režeči, ne znajući da li da napadne, da li da pobegne, da li da mu dojuri, padne na leđa i preda mu se ili da mu ponjuši zadnjicu. Kao što bi i većina pripadnika njegove kako planiranim, tako i haotičnim parenjima upropaštene rase učinilo - počeo je da beži. Ne gledajući ni levo, ni desno, zapravo ni napred, preplašen tog čudnog čoveka koji mu je dodirnuo maleni um, želeo je samo da pobegne daleko.
 Udarac, lagani.
Naleteo je na nekog čoveka.
"Mrš u pičku materinu!", galamio je debeli čovek, a potom nogom, koja je izgledala kao panj, opaučio preplašenog kera u glavu. Pas se na mestu onesvestio. Šutnuo ga je u stomak još jedanput, dva puta. Nešto u utrobi malenog psa je puklo. "Crkni! Jebene lutalice! Jebena država!" Debeli čovek ga je pljunuo i nastavio svojim putem, niz ulicu, gegajući se, u levoj ruci noseći kasu prepunu pljeskavica, pomfrita i koka kole. Pas je ostao da leži, krvari i trese se.
Mršavi čovek u ofucanoj vijetnamci i sa vojnim kačketom na glavi prvo je dodirnuo um smrtno povređenom psu, pružio mu je utehu i mir i poslednji dah. Zatim je ispružio dlan. Nakon svega nekoliko trenutaka na njega je sleteo beli leptir. Prineo ga je usnama i šapnuo mu nešto. Leptir je lelujavo poleteo u pravcu debelog gmaza sa pljeskavicama.

*****

Oduvek je razumeo životinje. Možda za efektno sporazumevanje sa njegovim psima i nije bilo potrebno neko posebno umeće, ali kada je počeo gajiti mačke?  Verovao je da je najbolji vlasnik tih malih đavoljih stvorenja na svetu i da su sa njim baš ti mali đavli bili najsretniji. Imao ih je pet (mada je broj progresivno i stabilno rastao, da nije napustio kuću, svakako bi ih bilo i više) i svakoj je poznavao karakter do najsitnijih detalja.
Ljudi imaju običaj da mačkama prvo daju ime, pa tek onda pokušaju (a često ne uspeju) da ih istinski upoznaju. on se imenima nije posebno zamarao, iako su formalno imale lepa imena sve su one njemu svejedno bile "Cice" ili ih je oslovljavao po bojama "Cccrna", "Beeeela", "Pegiii", "Šaaara" i "Žuuućoo".
Tačno je znao kad koja voli da jede, šta voli da jede (ne samo generalno, već u određeno doba dana ili čak godišnjeg doba), kada spavaju, kada i kako ih maziti. Pegi je bila polu-divlja, došla mu je kao već skoro odrasla i zauvek je ostala na distanci, pa je ono malo maženja sa njom bila posebna radost i dozvoljavala je samo po vratu - bezbroj puta ga je izgrebala. Od Bele, pak, nije mogao živeti, ušuškavala bi se noću pored njega, na krevetu, motala bi mu se oko nogu, predela bi na najmanji znak pažnje, bivala neobičajno zahvalni predstavnik đavolje rase. Crne ne bi bilo danima i noćima, nekada i čitave nedelje, dolazila bi izmorena, mršava i sa ulovom koji bi spuštala na prozor sobe ili ulazna vrata stana. Šara je nalikovala svom "gazdi". pa je uglavnom bila u sobi, preplašena spoljnog sveta, spavajući ispod kreveta ili u ormanu. Žuća je bio najstariji, jedini mačor, blažen i proklet međ' ženkama, debeo i lenj, terasa je bila njegova teritorija. Večito nekako smorenog izraza lica, sa kapcima spuštenim na pola koplja, izgledao je depresivno i kao potencijalni samoubica, reklo bi se da je bezbroj puta pokušavao da skoči sa terase i ubije se... ali se uvek jebeno dočekivao na noge.

No, koliko god da je verovao da se sa životonjama bolje snalazi nego li sa ljudima, koliko god je svoje dlakave prijatelje dobro razumeo, kada je primetio da istinski razume jednog matorog vuka umalo nije pao sa svog drveta.

Visoko u krošnji stoletnog hrasta je napravio svoj novi dom. Otpale grančice je isprepletao tako da pod njim čine krevet (prekriven lišćem i suvom travom), a iznad njega krov, na koji je preneo mahovinu. Tu je provodio svoja leta već skoro pola decenije. Ležao je go na suvom, šuškavom lišću, čitao je Murakamija, knjigu koju mu je pozajmila ona čudna devojka i lagano žvakao šumske jagode.
"Bilasikodnjegalepopriznaj!"
"Nisamštatijedoklećešmeubijatiljubomorom?"
"Jesilepopriznajnećutiništa!"
"Nisamsamotebevolim!"
"Štajelimaukusnijelešnikekrupnijetvrđetestistedužikurac? Jelto?"
"Budalojedna!"
"Grickašmutestisekaodasulešnicipriznaj!"
Iznad njega raspravljao se jedan par mladih veverica. Pričale su toliko brzo da ih je jedva razumeo, ali ipak jeste. Dekoncentrisali su ga, pa je teško čitao knjigu koja ga više i nije zanimala. Otićiće još jednom do grada, da vrati te knjige i više nikada neće silaziti međ' ljude.
Gospode!
Prvi put kada je primetio moć. Naravno, posmislio je da je konačno šenuo. Izolacija svakako nije dobra za čoveka kao društveno biće, ali nije mislio da će baš tako brzo i temeljno da poludi. Matori vuk bi dolazio pod njegovo drvo i po čitave noći arlaukao na mesec, sa upornošću debila.
"Meseče uzmi me, Meseče povedi me. Meseče! Vreme je!"
Glasila je njegova očajnička pesma. Prvo  se pravio da ga ne razume, naravno. Boreći se protiv svoje bolesti tako što ju je ignorisao - momenat kada bi počeo da se  svađa sa vukom bio je momenata kada bi definitivno poludeo.
Jebeno svake noći! Ma i kada nije bio pun Mesec, kada je bio sasvim nevidiljiv na noćnom nebu, isti kurac. Isto kukanje. "Pa, idi već jednom crkni negde, skoči sa litice il nešto!", na kraju je, sa krošnje moćnog drveta, galamio na njega.
Vuk se ućutao. Kao da se na nekoliko trenutaka čitava šuma - koja inače nikada ne spava - primirila, zapitala. Jasno je osetio povređenost i tugu u glasu vuka: "Dobro, brate, samo si trebao da kažeš... nema potrebe da vičeš na mene."
Od tada više nije arlaukao pod njegovom krošnjom.
Ali mu jeste postao najbolji prijatelj.

Noć je lagano već padala, čovek je zaklopio knjigu, mislima poželeo dobro jutro svim noćnim stvorovima šume - sovama ponajviše - i lagano utonuo u san...


Između svetova...


Raskid.
Seks naposredno posle raskida.
Poslednji i najbolji seks.
Genije je bio taj što je izmislio post-raskidnu jebačinu. Svesni da su došli do kraja, svesni da će ih ono drugo pamtiti ponajviše po ovom poslednjem činu pred konačno spuštanje zavese... Oboje se trude maksimalno.
Uvek je njima bilo predobro. Koliko god druge stavri nisu funkcionisale, u krevetu (na podu, stolu, u liftu, na krovu zgrade...) bilo je vanredno, najbolje u njihovim životima. karačina kao astralna projekcija, dodir paralelnog univerzuma, duhovno i vantelesno iskustvo.
U krilu mu je. Ljubi je i svlači polako...
REZ!
Na njemu je.
To je njeno mesto, njena pozicija. Njen prirodni habitat. Slobodna, dominantna, gola i jaka. Snažnih butina, rukama na njegovim grudima. Puštene i rasčupane kose. Vladala je njime. Svesno podređen, porobljen - uživao je. Njene grudi, male i čvrste sjajno su izgledale. Kada bi krenuo da ih dodirne šakama - lupila bi mu šamar.
Sačekao je.
Malo se sagla. Dograbio ju je desnom, jačom rukom. Iznad vrata. Obgrlio i privukao sebi. Priljubljeni jedno uz drugo. Levom rukom je uhvatio njenu zadnjicu. Raširio malo. Nabio srednji prst u analni otvor. Kurčinom udarao najjače što može.
Grizla ga je za vrat i rame.
REZ!
Sklupčana pod njim.
Njena divna stopala visoko u vazduhu, listovi oslonjeni na njegova ramena.
Nad njom.
Ruke isprepletene.
Neprekidni dodir očima.
REZ!
Na stomaku leži. Sjaji se pod svetlom lampe u uglu sobe, uljem namazana.
Ruke ispružene napred, glava nabijena u jastuk, noge spojene i u kolenima savijene. Sisa palac na njenom desnom stopalu. Jezikom prelazi niz mišićav, atletski list, zadržava se na unutrašnjoj strani kolena. Tek lagano uzdiše pod njim. Leže preko nje. Prodire polako. Žulja je svojim rebrima. Ne žali se, nikada nije. Podvlači ruke pod nju, grli je. Jednom preko njenog stomaka i sise, druga mu je stegnuta na njenom grlu. Gricka joj i ljubi uvo.
Blizu je.
Nabija još jedanput.
Dva.
Tri puta.
Jače.
Jače.
Eksplodirao je.
Gotov je.
Gotovi su...
CRNA ZAVESA!

Budi se u samu zoru, visoko u krošnji, nag, sa još uvek krutom kitom i obilnim semenom po stomaku i grudima.

*****

Kako je otvorila oči, u šoku podigla glavu, tako je i povratila. Po krevetu, po sebi, po lakom, letnjem prekrivaču. U glavi joj je tutnjalo poput desetina ratnih kočija koje jurišaju na redove preplašenog, inferiornog neprijatelja. Drhtala je i grcala. Gušila se. Srce je jurišalo van grudi poput mladunčeta Tuđina.
 Osećala se prljavo, iskorišćeno, zloupotrebljeno. Osećala je dodir - tuđ, dalek i nedifinisan, ali ipak stvaran - po čitavom telu. Kao da ju je neko milovao dok je spavala. Očima je pretraživala mrak malene sobe.
Sanjala je ženu nad sobom. Nagu, bolešljivo bledu i mršavu, sa dugom crnom kosom i ledenog dodira, dugih noktiju. Sanjala je kako je ljubi, kako ledenim prstima kruži oko njenih bradavica, po svetlim i retkim dlačicama koje su ih okruživale, osetila je kako joj se čitavo telo ježi i grči od njenog smrtno hladnog dodira. Njen ledeni dah na njenom vratu i uhu. Njen neobično suv jezik u njenim ustima. Osećala je njenu butinu među svojim nogama, kako se nabija i trlja o nju. Sanjala je kako spušta ledenu ruku dugih, koščatih prstiju i oštrih noktiju sa dojke, niz stomak, kako para kožu kandžama, ostavlja dubom ožiljak, spuštasse dalje, dole, dole, preko dlačica, klizi i... tri prsta prodiru u nju.
Tu se probudila.
Uz vrisak.
I litar smrdljivog želudačnog sadržaja.

Možda još desetak, možda i više sekundi joj je bilo potrebno da se dovoljno pribere. Da oseti bol. Zbacila je prekrivač sa sebe. Zadigla nekoliko brojeva veći majicu omiljenog punk benda - ostala je iza bivšeg dečka - duž stomaka bila je posekotina koja je obilato krvarila.
Među nogama nepomično je ležala, već dobrano krvlju natopljena, figurica žene sa kapuljačom.

*****

Učila je za poslednji ispit.
Devojka zbog koje je jedan momak otišao u šumu, devojka koja je zbog jednog momka promenila svoj život takođe. nakon puta u Prag - koji se produžio na obilazak Krakova, Varšave,. Moskve, pa povratka za centralnu Evropu, Beč i Bratislavu - odustala je od ekonomije. Shvatajući da brojevi, računi, bankarstvo, mešetarstvo, kalkulantstvo i ostale niže aktivnosti i mehanizmi čoveka i njegovog  kapitalističkog društva nisu za nju.
Želela je biti deo rešenja, ne problema. Nikako maleni zupčanik u kompleksnoj steampunk mašineriji koja je porobljavala čovečanstvo.  Čak nije bila  ni sigurna da je na ovoj strani realno rešenje i upotrebljiva pomoć, onda makar neka je deo onih koji tragaju za rešenjem i izvorištem problema.
Upisala je Filozofski, Psihologiju konkretno.
Kao iz pičke prošetala se kroz semestre. I sada je bila na poslednjem ispitu.
Učila je, iako je dobro znala da učiti ne mora. lagano je ponavljala tri najlakša pitanja koja su joj mogla doći. Koja će joj, na posletku, upravo i doći.
Najviše bi volela da legne. Spusti glavu na meki perjani jastuk. Sklopi oči i nestane na osam-devet sati. Koliko je bila premorena, neispavana, verovatno bi spavala i čitav dan i noć i dan posle. kao ludi matematičar na amfetaminima, nasnifan toliko da mu je belo i gorko curelo iz nosa, prolazili su joj dani bez trunke sna. Kada bi i zaspala, budila bi se u znoju i suzama nakon sat-sat i po.
Više ni java nije bila bezbedna.
Nije znala šta joj se dešava.
U snu bi putovala van svog tela, svake noći. Poput veštice na metli. Letela bi nebom do žrtve koju bi osetila i na hiljadu kilometara daleko. Osećala bi nečiju patnju i bol i želju za smrću i preko pola kontinenta ako je bilo potrebno. U snu bi jurila silovitim brzinama, verovatno je Deda Mraz morao isto toliko brzo putovati kako bi podelio sve one poklone. Njen jedini dar bio je dar smrti.
To je bio samo deo njenih moći koje su rasle i razvijale se. Nije znala šta je, šta postaje, ali je sve jače osećala moć i sve više je grlila. Život joj je uglavnom bio pesma i ples poslednjih godina, osim te... noćne misije.
Poslednje vreme nije bilo dovoljno ne zaspati. Osetila bi bol i sasvim budna. Kao ove noći.
Svu patnju, depresiju i glad za smrću neke osobe osetila bi kao svoju.
Mogla je trpeti to, prošlo bi sa zorom, mogla je, ali istina je da baš i nije htela. Negde u njoj se prelomilo, sasvim će prigrliti ono što jeste i ono što će, izgleda, tek postati. Šta god to tačno bilo.
Bilo joj je i dosadno, takođe.

Putovanje je bilo teško opisati. Nije to bilo prosto lebdenje iznad gradova i njiva. skakanje čizmama od sedam milja, nemaštovita teleportacija ili nešto tome slično. Skakutala je ona od uma do uma. Do usnulog komšije. Do pijanog klošara ispred zgrade. Radnika u trafici. Redom. Ona nije mogla postojati van nečijeg uma. Uma. Ne mozga. Svi silni materijalisti ovog sveta nisu u pravu. Um je postojao i postojao je odvojeno od mozga. Samo bi na trenutak preuzela svest nekog stranca koji bi se naježio, stresao i zapitao: "Šta to bi?".
Jurila bi tako.
Nekada bi greškom upala u glavu neke životinje. Psa, mačke, krave ili koze i pozlilo bi joj. svet oko nje bi se zavrteo, pomešao u milion boja i na posletku nestao, sve dok se ne bi probudila na podu, nazad u svom telu. Morala je paziti na to.
Jurila je tako...

 Žrtve su bile najčešće invalidi, teški bolesnici, tinejdžeri, razočarani u ljubav... svi oni koji ne samo da su prestali da s eplaše smrti već i aktivno da je priželjkuju delićem svoje svesti. Oni nedovoljno hrabri da se ubiju. Smrt je sama dolazila po njih. Olakšanje. Spas.
Ovog puta stravičan prizor.
Devojčica zatvorena u podrum, naga i izubijana, sva u modricama. Nedefinisan bol i patnja koju je osećala nikada nisu mogle da je tačno pripreme na ovakve prizore. uvek su to bile teške priče, ali nikada nije mogla znati koliko teške. Samo je skliznula u njen um, odmah blokirajući dotok bilo kakvih sećanja. To joj nije bilo potrebno.
Koliko je teško bilo ubiti čoveka kada ste u njegovom umu?
Prelako.
Poput gašenja svetla u kupatilu.
Klik.
Devojče, kojoj su tek nikle prve dlačice oko bradavica, na vratima puberteta, a već umorno od života, samo se stropoštalo na pod.
Nekoliko trenutaka je lebdela iznad njenog tela. Negde u blizini neka devojka je doživela oragazam. Savršena empatija? Da li je to budućnost čoveka. Rešenja za svu nesreću i deljenje sve radosti?
Nasmešila se dok je tuđi orgazam strujao kroz njenu dušu bez tela.
Kroz njen duh.

*****

Beli leptir je uleteo kroz otškrinuti prozor stana u prizemlju. Visok soliter na obodu grada, podignut uz još deseta identičnih u vreme samoupravnog socijalizma. nedaleko od grada otvorena je železara, pa su tada jedva varošici bili potrebni novi radnici. U međuvremenu socijalazm je propao, železara zajedno s anjim, a u jeftinim stanovima su živeli mahom nezaposleni i očajni ljudi.
U stanu broj "2" u prizemlju propale zgrade, sasvim sam živeo j e debeli, neugledni čovek. U gaćama - belim sa malom žutom mrljom tamo gde je mokraća iz kite kanula - i atlet majici umazanoj kečapom i senfom spavao je na kauču, sa daljinskim upravljačem u rukama. Na malom televizoru, uz jedva primetne smetnje, išlo je finale svetskog prvenstva u fudbalu.
Pored čoveka bile su ostaci obilnog obroka - dve punjene pljeskavice, dupla porcija pomfrita, dve litre koka kole. Pored njegovih nogu dremao je jednako nagojeni pit bul.

Leptir je leteo po sobi. Konačno je stao na neku jadnu sobnu biljku. Velika, nadvijala se iznad kauča i debelog čoveka u njemu, ali svenula, požutela, mahom bez lišća. Ostala je iza bivše žene prilike na kauču. Nije više voljena, a ni zalivana. Osuđena na smrt. Leptirić je neko vreme posedeo na jednoj od grana, da bi zatim sleteo na uvo usnulog psa. Ovaj je poskočio, tiho zacvileo, kao u znak protesta, ali ipak je pokorno klimnuo glavom i zavrteo repom.
Leptir je na posletku izašao kroz isti onaj prozor, nastavljajući svoj kratki život tamo gde ga je prekinuo onaj čudni čovek sa kačketom.

Čulo se krckanje kao kada se pokočen čovek, što je proveo pola dana za računarom, protegne. Sa drveta je otpalo još nekih desetak lišća. Pomeralo je svoje grane, savijalo čak i čitavo stablo. Nadvilo se nad čovek. Jednu, najdeblju, granu savilo je oko njegovog vrata, a drugu oko grudi.
Pas je čekao.
Drvo je pojačalo svoj zahvat. Davilo je čoveka. Ovaj se probudio, vrištao je, rukama hvatao grane, pokušavajući da olabavi stisak, da ih polomi, pokida. Bezuspešno sasvim. Pit bul je skočio na njega. jakim ogrebao levu, oklembešenu sisu, da bi zatim zgrabio njegove smrdljive mošnice.
Debeli čovek, koji je nekoliko sati ranije šutnuo pas lutalicu, izgubio je svest i tako dopustio da na miru bude ugušen.


Ekstrovertna


Probudila se jača nego ikad!
Spavala je svega tri-četiri sata, ali i to ju je preporodilo. To i... ona devojčica. Po prvi put je jasno osetila priliv sirove moći. Plašila se da li je postala neki vid vampira, da li su te noćne aktivnosti bile neophodne da bi se prehranila. Izgleda da nije bilo tako. Osećaj tokom ubistva i neposredno nakon njega nije imao nikakve veze sa osećajem hranjenja, povratkom izgubljene energije ili nečim od čega zavisi njeno biće, samo je osetila čistu snagu i bukvalno podizanje na novi nivo.
Konstatno je napredovala. Jačala.
Naravno, oduvek je sjajno razumela ljude. Njihovu mimiku, osećanja, misli, postupke, čitala ih je lagano poput stupidnih tabloida. Umela je manipulisati njima, svakim bivšim je dominirala, toliko suptilno da se baja osećao kao vrhunski mačo balkanac, a zapravo se pretvorio u dresiranu pičkicu.
Nije to nikada smatrala posebnim darom. Šta zna, jeste bila inteligentna i druželjubiva, ceo život je provela među drugarima, negde napolju, isprva u parkiću, pa iza škole, na posletku u kafićima, menzama fakulteta, klubovima... Poznavala je ljude i ljudsku narav. Stečeno znanje.
Ali!
Kada je prvi put osetila, a ubrzo zatim pročitala tuđu misao. Kada je prvi put nagovorila samo misaonom snagom drugu osobu da uradi nešto po njenoj volji. Kada je po prvi put sasvim preuzela tuđe telo. Kada je naučila da se petlja sa više osoba od jednom.
Još od onog slepca nije imala ozbiljne veze. Tome je rekla jasno - ne. Čula je da je nestao iz grada, čak je čula od nekih zajedničkih prijatelja sulude priče da se odselio u šumu i tamo životari kao gorštak. Tamo mu i jeste mesto. sada je verovala da je odustajanje od tih niskih ljudskih emocija - ljubavi, ljubomore i ostalih sranja - bilo presudno u oslobođenju njenih, pa, moći. Od seksa nije odustala.
Kakav je samo postao kada je mogla mislima sugerisati, inače, nespretnom, nesigurnom muškarcu šta da radi. Kako je tek bilo kada je uspela da zauzme njegovo telo, održavajući svest i u svom, podeljena na pola, karajući samu sebe. Nespretni, nedovoljno iskusni ljubavnik istrzanih, drhtavih pokreta, postajao je jebač iz američkih pornića, razvaljivač. Baš ono što joj je i trebalo.

Tog jutra osećala se jača no kad i spremna za neki sasvim viši nivo.
Pila je crnu kafu, sedela gola na balkonu i razmišljala. Prekoputa nje je bio neki bubuljičavi, pegavi klinac, ali lupila je blokadu njegovom umu, pa je video neku pogrbljenu staricu, umesto njenih malenih dojki i stidnih dlaka među muški raširenim nogama. Zavaljena u bambusovoj fotelji, ruke prebačene preko naslona i glave zabačene unazad, sa ručno motanom cigaretom između usana, predstavljala je najseksipilniju viziju ženskog klošara.
Bubuljičavi klinac joj je dao ideju.
No, ipak će morati do kupatila, Nema smisla da ovakva izlazi na ulicu, pomislila je dok je ovlaš milovala pičku.

Izašla je sasvim gola. U rukama je nosila indeks. Obrijala je i poslednju dlaku sa sebe. Kao od majke rođena šetala ulicama. Delići preširokog uma mašijala je ispred i iza sebe. Prolaznike, vozače, ljude na balkonima i tersama, radnike po pekarama i trafikama, konobarice. čak i radnike obezbeđenja što su ulice posmatrali očima malenih kamera.Ona je trčala i skakala, sasvim slobodna i srećna. Osunčana.
njen život kao večita borba solarnog i htonskog.
Dani kao ostvarenje njenih snova o dominaciji, lakoći življenja, slobodi, dečijoj bezbrižnosti i fenomenalnog seksa.
Noći kao pakao.
Bio je dan. Na nebu je bilo Sunce. To je jedino bitno! I išla je da položi poslednji ispit. Dobiće desetku baš kao i na svakom prethodnom.
Komdaići njene snage leteli su levo i desno, poput žabica skakali sa uma na um. Igrala se i izvan prostih granica sakrivanja njene golotinje. Neki stari par je prelazio ulicu. Deda od sigurno sedamdeset i tek nešto mlađa, ali znatno, makar na oko, agilnija baka. Držali su se za ruke. Prizor joj je izmamio osmeh. Kada su bili tačno na pola kolovoza, ni tamo, ni vamo, kao u nekom drugom univerzumu, samo je malo dodirnula njegovu volju i maštu. Istog trena je stao, privukao babu k sebi, zagrlio je i poljubio je. Ljubio. Ljubio. I ljubio ju je. Zeleno za pešake je prošlo. On ju je ljubio. Nervozni vozači su pištali i psovali. A ona se smejala.
Tik. Tik Tik. Tik. Tik.
Pomilovala je umove i tih vozača. Jedan po jedan su izlazili iz svojih smrdljivih automobila, aplaudirali starcima i međusobno se grlilo.
Ušla je u autobus. provozala se samo jednu stanicu. bilo je dovoljno da onaj klinac ustane trudnici. Da švercer plati kartu. Da vozač zapravo uključi klimu.

Na fakultetu je rpva odgovarala, kao i uvek. Zapravo je naučila ona tri pitanja, planirala je samo malo da pogura profesora, da joj ponudi samo ta pitanja. No, na kraju se predomislila. dok je sedela gola preko puta njega, odlučila je da skrati čitavu šaradu. samo mu je naredila da upiše desetku i u um mu ugradila nepostojeće sećanje na njeno odgovaranje.
"Svaka čast koleginice, dugo, dugo nisam čuo ubedljivije odgovaranje. Čestitam. Mnogo sreće u životu i daljem radu. Čestitam, još jednom!"
Prvi put je to uradila. Još i na nivou čitave učionice.
Lažna sećanja. kultura sećanja, istorija. sećanja. Zlopamćenje. Menjanjem memorije bukvalno bi mogla izlečiti svaku traumu. Dalje ići, nebo je rganica, aman! Mogla je miriti čitave narode. Mržnja između srba i hrvata' prošlost. Arapa i jevreja? Nikada i nije postojala.
Mogla je šta god je htela!

*****

Ponovo noć i ponovo poziv smrti.
Nikada mu se lakše nije predala. Polupijana kliznula je niz svoje telo, niz svoju ljušturu, za sekundu se oslobodila. I počela da skače sa uma na um. Sada na veće razdaljine no ikada pre. Čak žrtva nije bila predaleko. U Bugarskoj.
Sofija.
Prljavog li grada!
Bolnica.
Olupana, ofucana, poslednji put krečena pre trideset godina.
Peti sprat.
Oboleli od raka.
Soba "3".
Devojka, svega dvadeset i dve godine. Mršva, bleda i ćelava. Tuga. Pored kreveta ležele su, naslagane jedna na drugu, knjige, brdo njih. Nabokov, Kundera, Džojs.
Nije osetila sinoćnu poplavu snage i moći, tek bleda senka. Samo to konačno olakšanje, taj progoniteljski poziv onostranog, beskraja i večnosti. Smao prestanak te silne boli i patnje. Bila je titan kome je samo na skinut teret čitavog nebeskog svoda sa leđa. Bukvalno. Jer se odmah vratio. Vukao ju je na sever sada. Novi slučaj. Nova smrt.
Nikada nije bilo više od jednog za noć!
Koji kurac?


Introvertan


Probudila ga je vlaga i nežan dodir na obrazu.
Otvorio je oči i umalo nije vrisnuo.
Pred njim je bio prizor iz prošlosti. Udaljio je malo glavu, pridigao se nekako, ošamućeno. Bela. Njegova mačka. lizala ga je po obrazu. Protrljao je oči i iza nje video i Šarenu, Žuću i Pegi. Svi su izgledali prilično uhranjeno i lepo, osim matorog mačora. Otromboljen, olinjao, Žuća je više bio bleda verzija samoga sebe. Stigle su ga godine, konačno. Kao da je pročitao njegov izraz lica. "Da! Došao sam da umrem ovde...", rekao je mačor tiho i promuklo.
"Ti... ja vas razumem? Nisam do sada razumeo mačke!"
"Jačaš, slepče. Vesti putuju i mi s njima. Mačke masovno napuštaju svet ljudi. Vraćamo se u šumu", mačor je zastao, kao da je imao potrebu da dođe do vazduha, da predahne, "Većina sa idejom da u njoj živi, većina vrlo brzo gine ili crkava od gladi, ja sam samo došao da crknem i da dovedem njih tebi."
"Druže stari...", podigao je i zagrlio svog mačora. Poljubio ga iznad oka. "Eto, to vam je moj dom sada. Spavajte bukvalno gde želite. Ah, kao da to niste činile i u stanu. Za hranu ćete same morati da se snalazite ili da pređete na bobice i gljive. Ispod drveta je često Sivi, vuk, nešto ne mislim da će vam se obradovati, ali neće vas dirati."
Bela se šćućurila pored njega, nabijajući glavu ispod njegovog dlana, Pegi je skakutala po granama, jureći leptira, a Šara se zabila u skrovište od grana i lišća, izgledajući preplašeno kao i uvek. "Ovde je baš visoko", procvilela je.
"O kakvim vestima pričaš, vucibatino matora?"
Mačor ga je pogledao onim očima sa napola spuštenim kapcima. Ti glupi čoveče, kao da su uvek govorile. "Vesti o tebi, naravno! Konjurdo jedna! Sve životinje pričaju o Bogu koji se vratio. Čak i psi glupi! neki pit primitivni širi priču kako je ubio gazdu svog zbog tebe."

Neko vreme je kontemplirao nad tom idejom. Bog. Bio bi lažno skroman kada bi rekao da u poslednje vreme i sam nije o tome mislio. Njegove moći su prosto divljale. "Znaš, svi su mahom razočarani. Deluje kao loš vic to što nam se Bog vraća u mrskom obliku čoveka i to, izvini, ali prilično ružnog čoveka. Istina je mi smo ga zamišljali kao Lava, psi kao Vuka, vrapci kao Kondora ili Orla... što bi vi rekli - šta je babi milo... ali baš da nam ti budeš Bog? Jebiga."

"Čekaj! Gde je Crna?"
Bela je zakmečala. "Crna, crna, crna, uvek o njoj. Uvek! Tvoja miljenica, gde je, gde je?"
"Ćuti!", viknuo je na nju Žuća. "Tu je negde. Jedina je, kao što pretpostavljaš, od svih nas sposobna za život. Da nije nje odavno bi skapali od gladi. Ove opajdare su nesposobne da bi preživele, ja sam samo nezainteresovan, znaš već. Crna na okupu držu ovu nefunkcionalnu porodicu lenština, depresivaca, agorafobičnih i hiperaktivnih debila."
Nasmejao se.
Konačno se pojavila i ona. Koliko se promenila. Veća je no pre, snažnija i ružnija. Levo oko joj je bilo izbijeno, a preko zadnje desne noge protezao se dugi ožiljak oko kojeg više nije rasla dlaka. U ustima je nosila čak tri miša. Spustila ih je na pod malene kuće u krošnji i promrmljala nešto nervozno i... na španskom. Zatim je otišla do Pegi, legla i vrlo brzo zaspala.
"Ja neću jesti", rekao je Žuća, "bilo bi licemerno od mačora na samrti da vam otima od usta. Eventualno mi ostavite repić koji, uvek sam ih voleo, znaš?"

*****

"Kakav je osećaj?", upitao je mačor.
Koračali su lagano kroz šumu. Sivi i on, sa Žućom u njegovom naručju.
"Koji osećaj?"
Mačak frknu. "Biti ponovorođeni Bog?"
Zamislio se. "Ne znam... postepeno je to išlo. Od nemuštog jezika, preko mogućnosti da uđemn u um neke životinje. Zamisli samo moć da uđeš u orla i letiš. Ili u vuka i samo jurcaš livadama. Pravog vuka, mladog i jakog, ne ovu drtinu našu!"
"Njah", bilo je sve što je rekao depresivni mačak.
"Posle se promenilo, rpodubilo. Ne mogu to baš objasniti. Osećaš celu prirodu. Nekim šestim i sedmim čulom valjda. Ne znam. percepcija mi s eizmenila, vidim dublje i šire, vidim više boja, mogu videti toplotu. Znam za sve što se dešava u ovoj šumi... ili bilo kojoj šumi na svetu. Livadi, polju, čak i gradskom parku."
"Jebeno."
"Nije. Nije kao da je u pitanju bujica informacija koju ne možeš obraditi. POrirodan tok. Poput reke. sve je to deo mene. Evo, pogledaj."
Potrčao je par koraka i kleknuo, pokazao mu prstom. Sivi ih je rpatio lagano. Kolonija crvenih mrava napala je mravinjak žutih. Pod njima bila je scena masovnog pokolja. Kosovski boj životinjskog sveta. Crveni su bili malobrojniji, ali gotovo dvostruko veći. Bukvalno su na pola komadali male žute stvorove. Na nekoj drugoj strani i po deset žutaća bi okružilo jednog crvenog i ujedalo ga, sve dok ne bi prestao da se mrda.
"Dalje!", viknuo je i potrčao. Prstom je pokazao na lešinara kako kida ostatke mladunčeta jelena. "Vukovi su ostavili ponešto. Dobro love ovih dana."
"Šta hoćeš da kažeš ovim primerima?", upitao je, inače jako tih i ćutljiv, vuk.
"Ne znam."
"Ne budi gluperda! Govori!"
Vuk je, nekako, nizput, postao gotovo njegov mentor. I on mu je napomenuo da je njegova uloga možda monstruozno velika u celokupnom tkanju sveta i univerzuma, ali nije se preterano na tome zadržao, niti mu to ponovio. Počeo je da mu veruje, ipak. "Možda... nesavršenstvo sveta? Pogledaj tamo." Pokazao je na mladicu hrasta što je nikla ispod jakog i zdravog drveta, u najboljim godinama. "Primer čedomorstva, čak i roditeljskog kanibalizma. Rođen iz žira svog oca, umreće u senci svog oca. Krošnja iznad otima blagorodne sunčeve zrake, korenje ispod uzima vodu i hranljive materije, da mladici ništa ne ostane. Osuđena da zakržlja, muči se i na kraju svene."
"Ti, naravno znaš, da je drvo našlo načina da raznese svoje seme podalje, nećemo valjda o takvim stvarima raspravljati?"
"Ne. Samo, koliko god bio prefinjen i neverovatan, kompleksan,ovaj svet je nesavršen. Može i mora bolje!"
"Tako. Znači konačno dolazimo do tog?"
"Izgleda. Jasna mi je svrha sada. Plašim se i gadim se, ali moram to učiniti. Malo je vremena, sve manje za nas, ljudi nas polako uništavaju." O sebi više nije razmišljao kao o čoveku, ali ni kao o životinji. On je bio Priroda, čitava.
"Nikad ne zaboravi da su i ljudi deo tebe", vuk je bio sasvim ozbiljan, "koliku god mržnju možda osećao, oni su deo tebe. U odsudnom momentu ćeš morati naći načina.
Vrati ih na izvorište!"

*****

Konačno mu kuća nije bila pusta. Bela se, po običaju, šćućurila kraj njega, spremna za san. Crna takođe, mada će dremati možda sta-dva, pa će usred noći već otići negde. Preko dana preplašena Šara, noću bi se pretvarala u pravu malu heroinu, izlazila bi iz skrovišta i čak pokušavala da lovi - tragično bez rezultata, uglavnom. Preko dana hiperaktivna Pegi, noću bi tek poludela. Svima skupa je morao nekoliko puta da naglasi da ne diraju glasne veverice iznad njih, mada je iskreno sumnjao da čak i Crna može da ih ulovi. Žuća...
"Druže, meni je dosta. To je to. Osećam da ću zaspati i nikada se više ne probuditi.  Već sam verovatno najstarija živa mačka na svetu. Veruješ li u to? Kod tebe sam stigao već mator. Imam trideset i dve zime iza sebe."
Samo je klimnuo glavom. Možda bi se i usprotivio da mačorov umor nije osećao kao svoj.
"Našao sam tu, nedaleko, nekakvo udubljenje između dve grane. Taman. Kao i svaka poštena mačka na svetu pre mene, u tišini i samoći, pristojno, podalje od svih. Zbogom."

*****

Ujutru je potražio svog ofucanog prijatelja. Pronašao je udubljenje o kojem je pričao.
Sklupčan izmešu dve grane, sa glavom među nogama i sopstvenim repom obrgljen ležao je pokojni mačak.
Preko noći pretvoren u drvo. Srastao je sa drevnim hrastom.


Kraj koji se bliži


Nije bilo više vremena.
Moći su mu divljale. Potpuno probuđen.
I fizički se promenio, video je to u svom odrazu na površini šumskog potoka. Koža mu je postala zelena i tu i tamo lišajevima prekrivena. Po bradu su mu izrasli listići, a na glavi je imao i mahovine. Sve se teže kretao. Većinu dana provodio je na drvetu, sa Belom u naručju, zatvorenih očiju i zamišljen. Nije jeo nedeljama. Sunce mu je sada pružalo svu neophodnu energiju.
Uzeo je sekiru.
Poljubio stablo i počeo da udara. Napravio je tek malu rupu, možda tek sedam centimetara u prečniku široku, taman toliko da njegova mršava, koščata ruka stane tu.
Spustio je levu ruku na granu pod sobom, desnom jako stisnuo držalje sekire. Udario je. Iz drugog puta je dosekao sebi šaku. Čak nije mnogo ni krvario, a sam životni sok kao i da nije bio baš crvene boje. Lagano je gurnuo osakaćenu ruku.
Pokušao je oterati Belu od sebe, nije htela. Tvrdoglavo je ostajala na njegovim butinama.
Njegova krv i sokovi starog hrasta su se lagano mešali...

*****

Nije mogla više.
Vremena jedne smrti za noć davno su prošla.
Ubijala je i po stotinu na noć. Sve sami očajnici, nesretnici, željni smrti, olakšanja.
Sto?
Možda prošle nedelje.
Hiljadu, dve hiljade, tri hiljade.
Cepala je sebe na deset komada. Nije joj bio problem. Bila je ogromna. Bila je moćna. Bila je tolika da joj je stalno bilo muka dok je bila u svom malom telu. Skučena. Ograničena. Planeta je postala njeno telo.
Samo juče je ubila preko pet hiljada u Tokiju. Grad depresije. Država depresija. jebite se! Svet i civilizacija depresije. Neizlečiv.
Sunce je i dalje donosilo olakšanje, makar malo. Preko dana radosno je gospodarila svetom. Igrala najperverzniju, najegocentričniju video igru na svetu. Lebdela u ravni postojanja koju je sama izgradila. Sastavljena mreža iz komadića umova svih živih ljudi na svetu. Povezala je čitavo čovečanstvo i klizila po njemu kako god je želela. Ratovi su prestali. Svađe. Mržnje je nestalo. makar na osvetljenoj strani sveta. Oh, pokušala je, jeste onoliko puta. Da nekako prati Sunce, da ostane uvek na osunčanoj strani. Nije uspevalo. Kako bi pala noć tamo gde je ostalo njeno materijalno, tako bi se njeno svemoguće, božanstveno vraćalo u njega i počelo da oseća Bol.
Sunce. Sunce. Sunce.
Masovne demonstracije protiv homoseksualaca. Samo jedan dodir njene sveprisutnosti i besni i prepuni mržnje počeli bi da se skidaju i jebu nasred glavnog gradskog trga. Zavađeni u bratoubilačkom ratu bi bacali puške i nanovo grlili svoje bivše komšije, prijatelje i rođake.
Mogla je sve.
Mesec. Mesec. Mesec.
Samo je ubijala.
Klik. Klik. Klik. Klik. Klik. Puta hiljadu. Puta dve hiljade.
ćželela je ubiti čitavo čovečanstvo. Oh kako je to želela. Čak je mislila da je to jedini način. Jedini spas. U momentu ludosti - kojeg se pošle plašila - pomislila kako je i smisao svega ovoga upravo to. Kako joj je neko ili nešto i podarilu svu ovu moć samo da bi uništila čovečanstvo.
Kada je i samo tako nesrećno i bedno, ništa drugo i ne zaslužuje.


Kraj


Otac je velikom motornom testerom komadao silno stablo hrasta. "Tata, tata!", uzbuđeno je vikao klinac, koji je tu bio više da bi mu smetao, nego bilo šta drugo, "Pogledaj, tata! Ovu granu! zar ti ne liči na čoveka!"
Često nije ni slušao svog balavca. Obratio je pažnju ovoga puta. Zaista! evo je glava i noge u turskom sedu i ruka koja je ulazila u drvo. I... bože, je l' to još i mačka?

*****

"Mali, donesi kofu drva!", naredio mu je otac, koji je pio rakiju i gledao televiziju. Ogrnuo je jaknu, uskočio u svoje čizme i lagano, kroz neočišćen sneg, otišao iza kuće, do šupe gde su drva bila naslagana. Nasmešio se kada je video da je na red došao baš "drveni čovek" i njegova mačka. U kofu je naslagao čovekovu glavu, grudi, ruku...

On je naložio peć, natrpao je do vrha. sve dok gotovo poslednji delić drvenog čoveka nije stao u ložište.

Kroz loše ozidan, kriv odžak izbio je mali oblak zelenog dima.

*****

Naga devojka je prišla ivici.
Neboder.
U Tokiju.
Prestonici otuđenja, depresije i svega što ne valja kod čoveka sa početka trećeg milenijuma od rođenja samoproklamovanog spasitelja. Ili je to ipak Hong Kong? Nije mogla da se odluči. Dva ogavna grada, svakako. Vizija mračlne budućnosti ostvarene u sadašnjosti.
Pokušavala je pobiti što više proteklih meseci, nije bilo dovoljno. Uvek bi na red došli novi nesretnici. Jedino rešenje je videla.
"Ako njima nema pomoći, meni ima"
Zakoračila je lagano.

Iz razbijenog, polomljenog, prosutog tela mlade devojke vinuo se sasvim beli oblak dima, jedva uhvatljiv prosečnom ljudskom oku, ali ono nikada ne vidi. Ono vidi baru krvi koja se širi, fascinirano time, materijalnim, fizičkim, ogavnim.

*****

Priroda mu se predavala.
Ćutke.
Gotovo sa radošču.
U njegov zagrljaj hitali su životi milijardi bića.
Povratak na izvorište.
Kroz vreme.
Daleko, daleko.
Poput metafizičke nojeve barke kupio je sav život.
Sabirao.
U sebe.
Ne po dvoje svake vrste.
Svaku jedinku svake vrste.
Rastao je, širio se. Zeleno je jurilo ka njemu. Sve zemaljsko postajalo je deo njega.
Moć. Moć. Moć!
 Nadvio se i nad morima i okeanima. Svekoliki život iz dubina slane vode jurio je u njega. Površina vode je pobelela od mrtvih riba, a sa njim, nedaleko u visinu, mešao se plavičasti oblak. Menjao ga je. Dobijao je novu boju, novo svojstvo. Novu moć. Poslednji kitovi, poslednji delfini stapali su se sa njim. Baš kao što su to nešto ranije učinili poslednji tigrovi, nosorozi i pande.
Za njim je ostajalo samo polje leševa. Tek rođena mladunčad divljih zveri su jurile ka njemu. Uspinjala se. Njihovi roditelji, srne, tigrice, medvedi, koji bi inače glavu dali za svoje mlade, gurali su ih, požurivali ih u sosptvenu smrt. Svi su išli ka njemu. On je samo leteo. Upijajući silinu njihovih duša, nekada bi ostao zbunjen, na tren izgubljen, ali vraćao se. Njegova svest je bila dominantna. Najjača. Božanska. Sa nebesa padale su u hiljadama, stotinama hiljada tela mrtvih ptica - bezbroj golubova i vrabaca, mnogo manje orlova i sokolova. U slobodnom padu iz njihovih tela bi se, poput strela, odvajale njihove malene duše i stapale sa njim, darovajući mu krila na kojima je leteo još brže.
U drugom krugu oko planete Zemlje počeo je kupiti biljni život. Puni duše baš kao i životinje, one su ga jačale i širile.
Kako bi napuštale svoja zelena tela, tako bi ona, neverovatnom brzinom, venula i propadala.
A, on.. on se nadvio nad čitavom zemljom. Sateliti ljudi su poludeli. Planeta je iz svemira postala monolitne boje. Modro zelena. Prekrio je kontinente, okeane i oblake.
Bio je sveprisutan.
On i sva priroda koja je preživela Čoveka.

*****

Posmatrala je svoje mrtvo telo.
Pokušala je da se vrati u njega.
Uspela je.
Ali, ogavnog li osećaja. Skučena je bila i... gospode kako je smrdelo! I nepokretno je bilo. Kao autobus koji je crkao na pola puta. Smrdljivo i bezvredno. Izbila je napolje. Pogledala sve okupljene azijate oko njenog leša. Neki mladić je slikao. Čula je reč "instagram". Samo ga je ošinula. Pao je mrtav. Apsorbovala ga je. Mala, mrtva duša. Čak ni Gogolj ne bi pisao o njemu. Nije ga ni osetila. Verovatno je veći deo njega ostao u nekoj sajber ravni, na nekoj socijalnoj mreži.
Žena je počela da vrišti. Ubila je i nju. Panika. Počeli su masovo da vrište, neki već i da beže.
Udri. Udri. Udri!
 Sekla je jednog za drugim. Samo su padali kao pokošeno žito pod krajiškim kosama. Što su se više plašili, više su se opirali. Samo na ivici histeričnog, bezumnog straha od smrti čovek je živ. Naravno. Ipak. Nisu joj predstavljali poseban problem. Teže za ubiti od onih očajnika što su joj se predavali, ali opet mali i preslabi. Mravi. Već u bolesnoj gladi je jurila. Po pedesetoro ubijala od jednom. Rasla je i širila svoj zahvat. Istovremeno ubijala po ulicama i stanovima. Starce, decu, bebe. Sve! Bez izuzetka.
Projurila je kroz granicu što je delila Južnu i Severnu Koreju. Pobila i progutala je vojnike sa obe strane. Na Bliskom istoku, čim je nestalo njene omnipotentne mreže umova koja ih je, makar preko dana, štitila od ratova, ponovo su se klali. U samo nekoliko zahvata svi su pali mrtvi. Mržnjom zadojeni Balkan - pust. Stara Evropa debela i bogata na patnji i krvlju drugih - pusta. Zla Amerika, Vavilon novog doba - mrtva, trula, prazna.
Planeta zemlja.
Mrtva.

*****

Bila je bela kada je počela. Sada je siva, gotovo crna. Progutala je šest, sedam milijardi bolesnih duša. Kako i ne bi pocrnela?
Slepa od tuđeg besa i mržnje jurila je ka nebu. Nesvesna velikog, debelog i teškog modrozelenog pokrova što se spustio na planetu. Nije videla ni snop te nepoznate sile kako juri ka njoj. Sve do poslednjeg  trena.
Udarac!

*****

Jurio je ka dole. U susret sabranom čovečanstvu.
Prisećao se reči mudrog vuka.
I oni su deo tebe. Deo nas.
Samo je želeo da ih razbije o tlo daleko ispod, da nema nikakvog posla sa njima.
Udarac!

*****

Samo ju je okrzao. Prejak je. Uspela je da izbegne. Samo na tren.
Samo ju je okrzao. Slaba je. Uplašena. Pobegla mu je. Samo na tren.
Motali su se jedno oko drugog. U čarobnu spiralu. Poput DNK rešetke. Spajali se lagano. Vrteli su se. Jurili ka dole. Kao okeanu prepunom mrtvih riba.
Osećala ga je.
Osećao ju je.
To je bio On.
To je bila Ona.
Bio je jači.
Nije mogla da mu se odupre. Vukao ju je k sebi. Gutao. Opirala se. Nije želala. Nije smela .
Nadjačao ju je. Upijao ju je u sebe. Želeo je da mu se preda, želeo je da na ovo gleda drugačije. To je bila Ona! Ona je sabrala čovečanstvo. ona je bila druga polovina medalje. Drugi Bog novog doba. Voleo ju je! Sve mržnje prema čovečanstvu je isčezlo. Žlelo je da je zagrli, apsorbuje. Primi, baš kao što je ona njega nekada davno primala.
On je. Zar je mroao biti on? Šta je bio? Nije mogla znati. Bio je jači. Nije želela poraz. Odstojanstvo, bes i mržnja. Mrzela je sebe. Mrzela je njega. Otimala mu se. Ali... Bledela je. Gutao ju je. Prodirao u nju. Navaljivao. Kao da ju je silovao. Tu, visoko u atmosferi. Okrenula je ka gore. Jurila ka svemiru. Neće se predati!

*****

 Sive spirale je nestalo.
Sve se stopilo u modrozeleno.
Pobedio ju je, ali ne i uništio.
Nije mogao. Nije hteo. Nije smeo! Ostavio ju je.
Negde, duboko, svesnu. Očuvao je nju i čovečanstvo. Izvorno.
Pokušaće.... pokušaće da ih popravi.

Zajedno. Ponovo.
On i ona.
Čovek i priroda.


Početak, Novi


Silna životna energija napustila je Zemlju.
Ostao je pusti kamen i voda.
I naslage leševa - ljudi, životinja i biljaka.
Život je leteo dalje.
Priča planete zemlje je završena. Poslednje poglavlje, poslednja scena. Samo pust i mrtav treći kamen od Sunca.
Krug, dva oko malenog Meseca. Ne.Nedostojan je.
Dalje, Dalje.
Kroz ništavilo svemira.
Sav život usred mrtvila.
Mars.
Novi dom.
Obgrljen. Sav zelen i plav, namesto crven.
Živ, namesto mrtav.
Oplođen.
Oplemenjen, blagoslovljen životom?
Ili njime proklet?