Početak
(u kafani, zašto?)
Čitao je.
Knjiga je na oko bila sasvim jadna: izlomljenih korica, žutih stranica, umrljanih kafom i ko zna čime sve još, sa nekoliko posveta, sa tragovima karmina, neki listovi su bili pocepani ili su čak i falili. Zadnju koricu neko je išarao flomasterom i tako pokrio većinu pretencioznog, promotivnog teksta koji je pokušavao tu knjigu prodati.
Ni sama sadržina nije bila spektakularna - brdo kratkih, osrednjih i loših priča koje su zajedno gradile jedva održivi koncept. No, dečko koji je čitao bio je očaran. Čitao je jednu od zabranjenih knjiga.
Knjiga je na oko bila sasvim jadna: izlomljenih korica, žutih stranica, umrljanih kafom i ko zna čime sve još, sa nekoliko posveta, sa tragovima karmina, neki listovi su bili pocepani ili su čak i falili. Zadnju koricu neko je išarao flomasterom i tako pokrio većinu pretencioznog, promotivnog teksta koji je pokušavao tu knjigu prodati.
Ni sama sadržina nije bila spektakularna - brdo kratkih, osrednjih i loših priča koje su zajedno gradile jedva održivi koncept. No, dečko koji je čitao bio je očaran. Čitao je jednu od zabranjenih knjiga.
Iz epohalnog dela"Manifest Napretka", autor Prvovenčani Novocar IME OBRISANO: "Jer, književnost samo smanjuje produktivnost, usporava reforme, zamlaćuje um neobaveznim i na realnosti neosnovanim maštarijama. pisana reč mora biti sluga društva, države i običnog čoveka!"
Većina priča ga i nisu posebno zainteresovale, svidele mu se jesu, ali nisu zadržale pažnju. Ipak... jedna... Jedna je govorila o čoveku koji je prodao dušu đavolu. Dečko koji je čitao nije bio baš previše pametan - da je bio pametan shvatio bi d aje knjiga zabranjen, spalio bi je i daleko, daleko pobegao od njenog pepela - ali je lako shvatio ko je taj čovek.
Pročitao ju je desetak puta, a onda počeo da je prepisuje. Nesvestan činjenice da se bavio tehnikom prevaziđenom još u srednjem veku - nesvestan u potpunosti činjenice da je na njegovu državu palo novo mračno doba jednako onom pre Gutenberga - prepisivao je, planirajući da podeli priču, za početak, među svojim prijateljima i poznanicima.
Ne previše pametan svakako, no ipak je shvatao da je to opasna rabota.
Morao je nešto učiniti!
Pročitao ju je desetak puta, a onda počeo da je prepisuje. Nesvestan činjenice da se bavio tehnikom prevaziđenom još u srednjem veku - nesvestan u potpunosti činjenice da je na njegovu državu palo novo mračno doba jednako onom pre Gutenberga - prepisivao je, planirajući da podeli priču, za početak, među svojim prijateljima i poznanicima.
Ne previše pametan svakako, no ipak je shvatao da je to opasna rabota.
Morao je nešto učiniti!
Iz epohalnog dela "Manifest Napretka, autor Prvovenčani Novocar IME OBRISANO: "Religija i duhovnost generalno samo nude lažne utehe, podstiču određenu apatičnost, pomirenost među građanima. gde više nije ni bitno šta je sa ovim životom, jer, avaj, biće ih još. Ili će odmah nakon ovog biti raj i večno blagostanje. Takva sujeverja samo usporavaju napredak jednog naroda i države! Ako bi i trebalo podsticati duhovnost kod građanina, trebalo bi ga ubeđivati kako ničeg do pakla nema posle ovog života i kako samo radom i poslušnošću može obezbediti lep zemaljski život za sebe i svoje potomke, jer ima samo ovu priliku!"
Ono što ga je bunilo, ono što nikako nije mogao razumeti - zašto gotovo svaka priča počinje u kafani. Ili se u kafani završava. Ili iz kafane i ne mrdne. Ili, u najmanju ruku, svaka priča makar na par pića svrati u kafanu.
Baš ta priča o čoveku što je prodao dušu počinjala je u kafani, kao i mnoge pre nje. Počinjala je tako što je čovek sedeo za stolom, sam, te večeri, baš kao i prethodnih trideset, gledao rezultate prošlih izbora i pio viski s ledom.
Zašto kafana?
Čovek u kafani
Sedeo je za svojim stolom, sasvim sam, ispijao svoj viski, mešajući led kažiprstom, pušio cigarete i gledao rezultate prethodnih izbora.
Ponovo je izgubio. Iako je bio tek treći čovek u IME STRANKE IZBRISANO, poraz ga je boleo lično, kao da je samo njegov.
Nije mogao više gledati državu koju siluju i ubijaju kao tuđu, kojom vladaju u svakom smislu od njega gori. Lopovi, besčasnici, demoni! I on, takav kakav je, nije bio u stanju da te gadove pobedi, nadmudri, ubedi narod u njihovu pokvarenost. Gadio se samom sebi!
Zipovim upaljačem presudio je mrskoj hartiji. Držao ju je u rukama što je duže mogao, da bi je na koncu njenog postojanja spustio u već prepunu pepeljaru…
“Menjaću nešto, ne zvao se ja IME POLITIČARA IZBRISANO", šapatom se zakleo, pre nego što je na eks ispio još jedno duplo piće.
Pod žustrim nagovorima autorove menadžerke i ljubavnice, izbačeno je nekoliko pasusa koji su opisivali kafanu, konobaricu u kafani, muziku u kafani, stolove u kafani, pod kafane, plafon kafane, pijance u kafani, devojke u kafani I još jedno veče provedeno u kafani koje je bilo autobiografsko zapravo, samo malo zamaskirano i pomereno. “Preteruješ, postaje monotono. Kafana u svakoj jebenoj priči! I koji kurac... opsesija sa konobaricama?“
Pisac poljuljanog samopouzdanja - jer svi pisci su klimavog samopouzdanja koje varira između kokainskog tripovanja Boga i ponora samopreziora - ispija svoju treću, čemerno crnu i kvoter litra dugu kafu – jer pisac je ništa do naziva za mašinu koja kofein pretače u misli, reči, rečenice, stranice i knjige naposletku. Iznervirano kida papir iz pisaće mašine – zamišljene sasvim, jer , naravno, koristi računar i piratsku verziju programa za unos teksta – na kome su zapisani njegovi najbolji redovi o kafani i baca ga u - zamišljenu – plastičnu kantu za smeće ljubičaste boje.
Fast forward preko tih vrhunskih pasusa o prokletoj kafani … sve do susreta srpskog političara sa onostranim, magičnim, savršeno zlim. Sve do glavnog i jako hrabrog (no ipak cenzurisanog) twist-a ove priče!
Da l' si djevojka il' žena sada ti?
Ili? Ili? Ili?
Za sto pijanog i smrknutog čoveka seo je On. Bila je u crnoj, uskoj suknji do kolena, tamnim čarapama, beloj košulji i kravati. Imao je gotovo sasvim crne oči, izrazito širokih zenica. Usne su joj bile pune, jedre i prekrivene krv-crvenim karminom. Kosa mu je bila duga, gusta, ravna, crna I svezana u konjski rep. Grudi joj nisu bile prevelike, ali su se lepo videle I još lepše stajale ispod uske košuljice. Nije nosila grudnjak, pa su se bradavice veselo I čvrsto ocrtavale. Pušio je, a adamova jabučica mu se čas videla… čas nije. Imala je krupne, ne savršeno bele zube kao one iz televizijskih reklama za pastu ili četkice, no divno pravilne, jednake zube.
Spustila je vizit-kartu na sto I lagano je gurnula ka smrknutom, pijanom čoveku. IME POLITIČARA JE IZBRISANO je, sasvim zbunjen pojavom prekoputa njega, sluđenog I utrnulog uma, pružio ruku i podigao karticu, koja kao da ga je malo pekla pod prstima.
L-C-F
INTERNATIONAL
…je sve što je pisalo na prednjoj strani – crvenim slovima na crnoj pozadini.
Na zadnjoj strani je, pak, sitnim slovima pisalo kako je u pitanju svemoguća internacionalna kompanija koja se bavi PR-menadžmentom, odnosima sa javnošću, menjanju imidža u javnosti, planiranju čitavih političkih kampanja ili pop-kapirajera (pevača, holivudskih glumaca, starleta…)
Naručio je čovek prekoputa nekoliko tura. Pila je brzo, odsečno, pila je kvalitetan viski, ne štedeći, pila ga je kao brlju, pila ga je kamene face I kristalno treznih očiju. Govorio je svojim
ravnim, monotonim glasom. Govorila je o tome šta sve IME POLITIČARA JE IZBRISANO može postati, samo ako nju posluša…
“Vi zaslužujete bolje. Vi zaslužujete pobedu, vlast, potpunu vlast. Zamislite samo, natpolovična podrška! Šta, natpolovična? Uz malo više truda dve trećine srbalja će stati uz Vas! Vlast bez opozicije, praktično!
I to sasvim lako!
Potpuna promena imidža i politike. Ne može se voditi propala irendetističku Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica nebuloza od „politike“. Mora se i od Kosmeta odustati. Briselu se okrenuti. Ali, pre svega, imidž, imidž, imidž! Smirena, uljudna, pristojna, skormna, bogougodna pojava, sve ono što niste bili ovih godina. Bez skandala, bez jeftinih trikova, bez polivanja vodom, bez kačenja alučnih tabli sa imenima haških optuženika, bez mahanja zatvorskihm I ludačkim košulja… Ravna, monotona dikcija, smirene ruke, siguran, leden pogled. Preuzmite stranku, na brzinu, mi ćemo pare da Vam obezbedimo. Pričamo o milionima…”
I pričao je. I pričala je. Omađio ga je sasvim. Omađijala ga je sasvim!
Pola sata.
Sat.
Dva.
“I samo pričate o borbi protiv korupcije, uhapsite tu i tamo nekog, radna mesta, radna mesta, investicije, investicije, ugled Srbije u svetu, sve standardne priče. i sve će biti Vaše! Istorija će Vas pamtiti kao spasitelja Srbije! Kao najomiljenijeg vladara srpskog ikada! Vaše je samo da ovo potpišete.”
Pružila mu je ugovor. Bio je ispisan ručno, mesečnom krvlju device, na komadu uštavljenog jarčevog ruha.
1. L-C-F INTERNATIONAL garantuje da će IME POLITIČARA JE IZBRISANA vladati Srbijom natpolovičnom većinom za manje od šest punih godina od danas. Da će na apsolutnoj, diktatorskoj vlasti ostati do smrti. Da će poneti titulu Srpskog Novocara.
2. IME POLITIČARA JE IZBRISANO ovim ugovorm predaje svoju večnu dušu L-C-F INTERNATIONAL-u, da njome upravlja do kraja vremena.
Srpski političar je potpisao.
On je istrgao ugovor iz političarevih ruku, smotao ga i… ugovora nestade sa njenog dlana u malenom oblaku dima. Ustala je sa stolice, nasmešio se srpskom političaru I otišla za sledeći sto.
“Oh, mali, ti patiš? Devojka u koju si zaljubljen ti se ne javlja? A, čime se ti baviš, lepi? Pisanjem. Ummmm… I šta bi više voleo, uspešnu karijeru ili srce te tvoje ljubavi? Ili oba, što ne bi oba? Um?” moglo se čuti sa susednog stola gde je On-Ona vrbovala novu dušu. No, srpski političar - kome ime ne sme biti napisano ovde - je već bio gluv i slep za sve, osim za svoj skorašnji uspeh.
Pisac u zatvoru
Saundtrek poglavlja
Dan 13 933.
Nije to bio baš zatvor – „Rehabilitacioni centar za nepodobne i društveno nesposobne“ i bio je njegov dom bezmalo četrdeset godina. I bilo mu je lepo u njemu. Smešten na Staroj Planini, sagrađen na platformi koja je bila sto metara iznad tla
- remek delo arapskih inženjera i arhitekta - tako da je jedini beg bio skok i krvavi pad na kamen ispod. Da, bio je to jedan od onih retkih zatvora bez ograda. Takođe bio je to i zatvor bez matorih zatvorenika – svi bi pre ili kasnije jednostavno skočili i prekratili svoje muke. On - ne.
Čuvari su se navikli na njega, nije im pravio probleme, postao im je čak i drag, ako ne više, onda makar kao što vam maskota košarkaškog kluba priraste k srce ili neki pas lutalica koji baš neće da ode iz vašeg kraja. Bio je konstanta tog zatv... rehabilitacionog centra. Novim stražarima, pošto bi stari odlazili u penziju, a Profesor bi ostajao, bi skretali pažnju na njega – „S njim nežno!“, kao da soon to be penzioneri novajlijama prepuštaju štafetu ili neku dragocenu relikviju. A zatvorenici – iako to, jelte, nije bio zatvor – su ga redom voleli. Za njih je on bio Profesor ili Pisac i dolazili bi mu kada bi ih svrbeo mozak, kada bi bili tužni ili kada su osećali jaku potrebu da skoče na oštro kamenje desetinama metara ispod zatvora koji ne beše zatvor. Bio je mali, mršav, pogrbljen i drevan. Možda sa svojih šest i kusur decenija i nije ulazio u potonju kategoriju, ali se on tako jeste osećao, među svim tim mladićima uzavrele krvi i stražarima naoružanim do zuba i preopasno tankih živaca. A, telo iako ne prastaro, bilo je zapušteno i slabo – odavno su stražari prestali da ga prisiljavaju na bilo kakav oblik fizičke aktivnosti, a sam nikada nije razvio naviku da telo koristi za išta više no neizbežne potpore za um... koristio ga je, doduše, tu i tamo, ponekad, dok je gužvao postelje finih i... ne baš tako finih devojaka, ali i to beše davna prošlost – nije jebao skoro pa čitave četiri decenije.
Jedini u zatvoru je nosio dugu kosu, tanke brkove i jareću bradu – sve savršeno sedo.
Sedeo je na pola metra od ivice – istoj leđima okrenut – na svome mestu. Stražari i ostali zatvorenici – što zatvorenici nisu bili – mogli su se zakleti da bi Profesor u mrklom mraku našao svoje mesto, da li po mirisu, da li po tome što se beton na tom magičnom mestu pod njegovim malenim guzovima već udubio ili bi po strani bila neka druga mađija, bili su prokleto ubeđeni, jednako koliko i u činjenicu da će ih verovatno sve nadživeti ili u penziju oterati.
Pušio je. Nezdrave navike pokušao se odvići
Iz epohalnog dela"Manifest Napretka", autor Prvovenčani Novocar IME OBRISANO: Priča o legalizaciji marihuane je suluda – čak i pušenje treba zabraniti na nacionalnom nivou! Da ne pričamo o izdacima zdravstvenog fonda, sama nervoza usled nikotinske krize na radnim mestima je dovoljan razlog. Produktivnost usled nikotinske krize opada!
Već bezbroj puta. Bezuspešno. Glasno laprdanje u javnosti (praćeno zapisivanjem tih laprdarija) i duvan bili su mu najveći poroci, ubedljivo. Zbog prvog je završio tu gde je, drugi je trebao već da ga ubije. Ali, nije.
Bez obzira koliki on egocentrik bio – Bog ili đavo su još uvek imali nekakav plan za njega i zato je on još uvek bio tu. To je bila činjenica, neoboriva, ne još jedna laprdarija izlapelog starca. Tako bi i odgovarao drugima kada bi ga, u šali, pitali kada će već jednom da
rikne,
crkne,
umre,
baci kašiku,
krepa,
otegne papke,
zakovrne...
Sedeo je. Pušio je. Gledao je.
Gledao je ostale zatvorenike kako igraju fudbal. Nije to baš bilo najpraktičnije – svaki dan bi po pet, šest lopti otišlo preko ivice, ali uvek bi stizale nove. Nije ovo mesto bilo tako loše. Hteo je on, o zaista je hteo, osmisliti priču jaku i moćnu, sa tolkinovskim opisima zatvora što je Mordoru nalik, poput onih u andrićevoj „Prokletoj Avliji“, zapisati je negde, nekako, krišom, da bude pronađena jednog dana, da postane slavni mučenik. Ali ovde zaista nije bilo tako loše! Davali su mu prenosne uređaje za slušanje muzike (baš dok je sedeo, pušio i gledao, takođe je i slušao – bluz matori, Haulin Wulfa i lajtning Hopkinsa i zamišljao svoja stopala u toploj i mutnoj Savi), imali su filmove, knjige... da su prepoštene vlasti obezbedile i kurve i viski bukvalno bi imao sve što mu je ikada u životu trebalo.
Gledao je. Ceo život je gledao. Posmatrač. Ovi što su napadali nalevo bili su bolji i vodili sa tri razlike. Dvorište je bilo ogromno, pa su timovi bili od po čitavih jedanaest igrača, sa po pet zamena, trenerima, kao i sa četiri sudija, što je gotovo taman ubrajalo sve zarobljenike – neki su bili kažnjeni samovanjem ili pranjem klozeta ili radom u kuhinji, dvoje-troje je delilo profesorov skepticizam prema fizičkoj aktivnosti i jedna od njih mu je prišao.
Profesora ga je gledao, onako iz turskog seda, odozdo, čkiljeći. Bio je mlad, mlađi od trideset godina i delovao je jako i zdravo. Pogladio je bradu. „Znaš“, počeo je, „sport nije loš za tebe.“
Mladić se samo nasmešio. Izvadio je iz džepa nešto i tutnuo u profesorovu kvrgavu ruku. „Puši kurac stari!“, uzviknuo je, napravio još jedan korak i skočio.
Profesor je davno postao svetsna koliko prosečnom čoveku treba da pređe tih sto metara do tla.
U ruci mu je bio papir.
Stranica njegove knjige.
Knjige zbog koje i robija ovde.
Čovek u TV emisiji
(IME POLITIČARA JE IZBRISANO je bio sam u emisiji. Kao i uvek. Više mu ni na kraj pameti nije padalo da udostoji nekog od opozicionara duelom. Golijat i mrav se ne mogu nadmetati. Voditeljka prekoputa njega bila je lepa, plave kose i sa naočarima, blizu svoje četrdesete. Pre svega je odavala utisak ozbiljnosti i strogosti, baš onako kako je uvek i zahtevao. Studio je bio velik i sterilan. Publike je bilo dosta i svi su bili iz Stranke)
Voditeljka: Vaš doprinos borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije je reklo bi se eosporan, čestitke dolaze sa svih strana, iz Brisela, Vašingtona, Moskve. Srbija je postala uzor. Ali, reči hvale ne štite od snajpera. Da li Vas je nekada strah za sopstveni život?
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: (spojio je vrhove prstiju tako da šake grade nešto poput šatora malog) Nije me strah. Naravno da me nije strah. Nije mi svejedno, ne zbog moje žene, moje dece, nije mi ni svejedno kada čitam anonimna pisma koja mi stižu na ličnu adresu ili adresu Vlade Srbije... Ali kada znate za šta se borite, kada znate da ne smete odustati, straha nema. Ja se borim za Srbiju i od nje ne smem odustati. Ja se ne plašim za sebe, vi se nemojte plašiti za Srbiju.
*APLAUZ*
Voditeljka: (blago je klimnula glavom) Iz opozicije se čuju razna nagađanja u vezi sa centrom koji gradite na Staroj planini...
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: Da. To su mahom nagađanja, a često i laži. Ne bih niti jednog svog političkog protivnika nazvao lažovom, ali... To je rehabilitacioni centar za narkomane i alkoholičare. Te dve bolesti našeg modernog društva stravično nas koštaju, izjedaju nas. Omladina trune sa iglama u venama, starije generacije se tiho peku sa želucima prepunih rakije i vinjaka. To je najmoderniji centar, građen po uzoru na najviše evropske standarde, smešten duboko u nezagađenoj prirodi, daleko od civilizacije, gužve i stresa. Mi smo proteklih godina izgradili veliki broj obdaništa, porodilišta, opremili naše operacione sale...
*APLAUZ*
Voditeljka: Srbija je u proteklih deset godina vaše vladavine ekonomski ojačala, velike investicije, koje usled vremenskog organičenja ne možemo ni početi da nabrajamo, su udahnule život u privredu koja je decenijama krvarila i bila na samrti. Da li možemo očekivati nešto novo, kapitalno na tom planu?
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: (nasmešio se i blago pocrveneo u obrazima) Ah... da... hvala vam što ste me pohvalili. Vidite na dovođenju stranih investitora se radi svakodnevno i naravno da onda i rezultati dolaze. Pregovaramo sa mnogima, mogu reći d aje dolazak NASA-e gotovo izvestan.- Bukvalno smo u poslednjim etapama pregovora o specijalnim uslovima za njih, mada već sada možemo reći – biće građen prvi srpski svemirski brod, a potom i lansiran!
*APLAUZ*
Voditeljka: Da li ćete vi biti prvi srbin u svemiru? Čini se tako prikladno.
*APLAUZ*
Linearna vožnja (metafora o pripovedanju)
Srednjovečni čovek je vozio svog crvenog „stojadina“. Došlo je proleće i ponovo je napustio svoju ženu i krenuo u pečalbu, put prestonice. Auto-put zapravo. Beograd-Niš.
Putovao je noću, da bi već zorom stigao i odmah obavio razgovor sa preduzetnikom i smestio se. Planira da već prekosutra bude na nekom gradilištu. Leđa su ga bolele, noge teško d asu i dlaje mogle izdržavati desetočasovne smene, ali hiljadu evra mesečno su hiljadu evra – i to što bi zaradio od proleća do pozne jeseni jeste bilo dovoljno d aon i žena nekako prežive čitavu godinu. Čak i da pretekne za neku velgradsku kurvu.
Prošao je pored bilborda na kome je bio IME POLITIČARA JE IZBRISANO. Bio je zagledan u budućnost, iza njega se vijorila zastava, a ispod velikim slovima pisalo: SAMO NAPRED!
Srednjovečni zidar je klimnuo glavom. Glasao je za njega na prošlim izborima, glasaće ponovo.
Baš kao taj političar i zidar je išao samo napred.
Auto-put.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Vozio je.
Vozio je.
Vozio je.
Napred.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Vozio je.
Prispavalo mu se već.
Pravo.
Napred.
Pravo.
Napred.
Vozio je.
Dosadno mu je bilo. Kapci su bili sve teži. Par puta bi i glava počela da mu pada. Trgao bi se u strahu, šakama jako stiskajući volan.
Vozio je.
Napred.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Ujednačeno.
Pravo.
Linearno.
Pravo.
Napred.
Dosadno.
Dok je već mogao da u daljini vidi svetlo Avalskog Tornja, oči su mu se sklopile, izgubio je kontrolu, auto je počeo da skreće ulevu, udarajući u bankinu, odbijajući se od iste uz škripu i varnice...
Nelinearnost/
Vozaču trkačkog automobila, koji je bio nadomak Beograda, lepa plavušica je pušila kurac. Bila je još uvek noć, a mladić-vozač tako blizu vrhuncu. Levom je jače stisnuo volan, a desnu šaku je položio na devojčino teme. Nije ni video crvenog „stojadina“.
\nelinearnost.
Zidar se trgao, pokušao da povrati kontrolu nad kolima. Ćelave gume je trebao da promeni još jesenas. Leteo je ka suprotnoj bankini, zauzimajući dve trake.
Udarac.
U prednji deo automobila.
Nemačka protiv Srbije.
Trkački automobil je skoro bez ikakvih problema nastavio pravo.
Stojadin je bio okrenut.
A, zidar u njemu...
Mrtav.
Pisac u zatvoru
Dan 13 937.
Kao i uvek, nakon što bi se neko ubio na njegove oči, danima bi ležao u krevetu... Ovoga puta se neko ubio zbog njega. Sve mu je odamh bilo jasno – na ovaj ili onaj način došao je do primerka njegove knjige, zalepio se za one bezbrojne priče u kojima pljuje Novocara, svevladara Srbije i eto... završio na ovom prokletom mestu s kojeg možete otići samo na jedan način.
Zamrzeo je sebe kada je shvatio da ne žali toliko što se taj nesretni mladić ubio, već što pre toga ništa nije postigao, što nije ni malo uzdrmao vladavinu Bezdušnika. Nije šteta što je umro, šteta je što je umro uzalud.
Onda, da bi sebe zamrzeo još i jače, počeo je maštati o organizovanom pokretu otpora osnovan upravo oko njegovih dela. Možda i nije usamljen taj mladić bio? Možda ih je još na desetine, stotine, možda svi oni štampaju i prepisuju njegove priče i dele ih, regrutuju nove članove, spremaju puč.
Od te zamisli bilo mu je bolje, iako je znao da sam sebe zavarava. U samoobmanjivanju je uvek bio dobar – da je dobar pisac, da je dobar jebač, da ga baš ta cura voli i da će ga voleće do kraja života, da...
„Profesore, poseta!“, rekao je stražar.
Znao je ko mu je to došao. Samo su mu još dvoje dolazili, jedna starica i... ovom drugom nikakve najave i prostorije za posete nisu bile potrebne.
Pre nego što je ušao prostoriju za posete – zažmurio je. Staražar ga je jače stisnuo za mišicu i poveo ga oprezno, i sam bivajući dobro svestan rituala. Soba je bila staromodna sasvim – podeljena neprobojnim staklom, sa stolicama, anahronim telefonskim aparatima... Kakva je napravljena pre četrdeset godina, takva je i ostala.
Ona je, naravno bila sa druge strane. Mala, drevna, ali i dalje snažna i lepa. Uredna, i dalje ofarbane kose, obučena u nešto divno i skladno. Sa nekom torbom prepunom svega i svačega. I osmehom na licu.
Ah, makar ju je tako zamišljao. Nije je video već decenijama.
Jednom kada je bio posebno nervozan, rekao joj je: „Ne želim te gledati matoru i nikakvu, pamtim te kao lepoticu!“
Ali to nije bio razlog, kao prvo - bio je ubeđen da bi mu i sada bila prelepa, da bi samo jedan pogled na nju ozario njegovu dušu, kao šo sunce miluje njegovo telo. Nije hteo da je vidi staru... Gospode, samo su glupi stražari mogli verovati u takvu priču i dalje je širiti među zatvorenicima. Nije se žalio, to mu je donelo još koji gram ugleda među svima njima. Istina je bila... bila je tuđa. Naravno. Nije ga čekala. Za čekanje je bila potrebna makar neka, najmanja nada, a nade nije bilo – on će ovde umreti. Kurac! Čekala ga je. Godinama je bila sama ili sa nekim nebitnim levatima. Nadala se. Pašće. Biće promena. Doće i ta sloboda.
Ali On nije padao, sve jačom rukom je vladao.
A, godine su prolazile...
„Čak ni njega ne volim... ili ga ne volim koliko tebe... Ne mogu, ne mogu sama više.“
Tada je zatvorio oči.
Nije bio ljut. Nije bio razočaran. Ništa on od nje nije ni očekivao, ni tražio. Nikada, a posebno ne od kada je na ovom mestu. Sasvim je razumeo i zapravo, najiskrenije, žalio što nije našla nekog s kim bi bila sasvim srećna, s kim bi zaboravila njega, da mu više nikada ne dođe.
Nije mogao sa njom. Nije mogao bez nje. I ceo život tako.
Razgovori sa njom su mu davali snagu za mesec dana život(arenj)a. Razgovori sa njom su ostali jedini njegov narkotik. Razgovori sa njom su, zapravo, bili njegov najveći porok.
Seo bi uz pomoć stražara, koji bi mu i slušalicu dodao u desnu ruku. Levu šaku bi raširio i stavio na staklo. „Malo gore, levo, još malo...“, navodila bi ga ona, dok im se šake ne bi podudarale, koliko su mogle – njegova mala i njena najmanja na svetu.
Pričala mu je o spoljnom svetu. Pričao joj je o mladiću koji se ubio. Pričala mu je o nogama njenim koje je bole. Pričao joj je o leđima koja su ga ubijala. „Tvrd krevet je dobar za leđa... a, da, ti već spavaš na tvrdom krevetu... četrdeset godina!“. Smeh joj nije izgubio ni delić histeričnog šarma.
"Jesam ti puštala ovo?", prislonila je zvučnik malenog, prastarog tranzistora na slušalicu.
Sedeo je za svojim stolom, sasvim sam, ispijao svoj viski, mešajući led kažiprstom, pušio cigarete i gledao rezultate prethodnih izbora.
Ponovo je izgubio. Iako je bio tek treći čovek u IME STRANKE IZBRISANO, poraz ga je boleo lično, kao da je samo njegov.
Nije mogao više gledati državu koju siluju i ubijaju kao tuđu, kojom vladaju u svakom smislu od njega gori. Lopovi, besčasnici, demoni! I on, takav kakav je, nije bio u stanju da te gadove pobedi, nadmudri, ubedi narod u njihovu pokvarenost. Gadio se samom sebi!
Zipovim upaljačem presudio je mrskoj hartiji. Držao ju je u rukama što je duže mogao, da bi je na koncu njenog postojanja spustio u već prepunu pepeljaru…
“Menjaću nešto, ne zvao se ja IME POLITIČARA IZBRISANO", šapatom se zakleo, pre nego što je na eks ispio još jedno duplo piće.
Pod žustrim nagovorima autorove menadžerke i ljubavnice, izbačeno je nekoliko pasusa koji su opisivali kafanu, konobaricu u kafani, muziku u kafani, stolove u kafani, pod kafane, plafon kafane, pijance u kafani, devojke u kafani I još jedno veče provedeno u kafani koje je bilo autobiografsko zapravo, samo malo zamaskirano i pomereno. “Preteruješ, postaje monotono. Kafana u svakoj jebenoj priči! I koji kurac... opsesija sa konobaricama?“
Pisac poljuljanog samopouzdanja - jer svi pisci su klimavog samopouzdanja koje varira između kokainskog tripovanja Boga i ponora samopreziora - ispija svoju treću, čemerno crnu i kvoter litra dugu kafu – jer pisac je ništa do naziva za mašinu koja kofein pretače u misli, reči, rečenice, stranice i knjige naposletku. Iznervirano kida papir iz pisaće mašine – zamišljene sasvim, jer , naravno, koristi računar i piratsku verziju programa za unos teksta – na kome su zapisani njegovi najbolji redovi o kafani i baca ga u - zamišljenu – plastičnu kantu za smeće ljubičaste boje.
Fast forward preko tih vrhunskih pasusa o prokletoj kafani … sve do susreta srpskog političara sa onostranim, magičnim, savršeno zlim. Sve do glavnog i jako hrabrog (no ipak cenzurisanog) twist-a ove priče!
Da l' si djevojka il' žena sada ti?
Ili? Ili? Ili?
Za sto pijanog i smrknutog čoveka seo je On. Bila je u crnoj, uskoj suknji do kolena, tamnim čarapama, beloj košulji i kravati. Imao je gotovo sasvim crne oči, izrazito širokih zenica. Usne su joj bile pune, jedre i prekrivene krv-crvenim karminom. Kosa mu je bila duga, gusta, ravna, crna I svezana u konjski rep. Grudi joj nisu bile prevelike, ali su se lepo videle I još lepše stajale ispod uske košuljice. Nije nosila grudnjak, pa su se bradavice veselo I čvrsto ocrtavale. Pušio je, a adamova jabučica mu se čas videla… čas nije. Imala je krupne, ne savršeno bele zube kao one iz televizijskih reklama za pastu ili četkice, no divno pravilne, jednake zube.
Spustila je vizit-kartu na sto I lagano je gurnula ka smrknutom, pijanom čoveku. IME POLITIČARA JE IZBRISANO je, sasvim zbunjen pojavom prekoputa njega, sluđenog I utrnulog uma, pružio ruku i podigao karticu, koja kao da ga je malo pekla pod prstima.
L-C-F
INTERNATIONAL
…je sve što je pisalo na prednjoj strani – crvenim slovima na crnoj pozadini.
Na zadnjoj strani je, pak, sitnim slovima pisalo kako je u pitanju svemoguća internacionalna kompanija koja se bavi PR-menadžmentom, odnosima sa javnošću, menjanju imidža u javnosti, planiranju čitavih političkih kampanja ili pop-kapirajera (pevača, holivudskih glumaca, starleta…)
Naručio je čovek prekoputa nekoliko tura. Pila je brzo, odsečno, pila je kvalitetan viski, ne štedeći, pila ga je kao brlju, pila ga je kamene face I kristalno treznih očiju. Govorio je svojim
ravnim, monotonim glasom. Govorila je o tome šta sve IME POLITIČARA JE IZBRISANO može postati, samo ako nju posluša…
“Vi zaslužujete bolje. Vi zaslužujete pobedu, vlast, potpunu vlast. Zamislite samo, natpolovična podrška! Šta, natpolovična? Uz malo više truda dve trećine srbalja će stati uz Vas! Vlast bez opozicije, praktično!
I to sasvim lako!
Potpuna promena imidža i politike. Ne može se voditi propala irendetističku Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica nebuloza od „politike“. Mora se i od Kosmeta odustati. Briselu se okrenuti. Ali, pre svega, imidž, imidž, imidž! Smirena, uljudna, pristojna, skormna, bogougodna pojava, sve ono što niste bili ovih godina. Bez skandala, bez jeftinih trikova, bez polivanja vodom, bez kačenja alučnih tabli sa imenima haških optuženika, bez mahanja zatvorskihm I ludačkim košulja… Ravna, monotona dikcija, smirene ruke, siguran, leden pogled. Preuzmite stranku, na brzinu, mi ćemo pare da Vam obezbedimo. Pričamo o milionima…”
I pričao je. I pričala je. Omađio ga je sasvim. Omađijala ga je sasvim!
Pola sata.
Sat.
Dva.
“I samo pričate o borbi protiv korupcije, uhapsite tu i tamo nekog, radna mesta, radna mesta, investicije, investicije, ugled Srbije u svetu, sve standardne priče. i sve će biti Vaše! Istorija će Vas pamtiti kao spasitelja Srbije! Kao najomiljenijeg vladara srpskog ikada! Vaše je samo da ovo potpišete.”
Pružila mu je ugovor. Bio je ispisan ručno, mesečnom krvlju device, na komadu uštavljenog jarčevog ruha.
1. L-C-F INTERNATIONAL garantuje da će IME POLITIČARA JE IZBRISANA vladati Srbijom natpolovičnom većinom za manje od šest punih godina od danas. Da će na apsolutnoj, diktatorskoj vlasti ostati do smrti. Da će poneti titulu Srpskog Novocara.
2. IME POLITIČARA JE IZBRISANO ovim ugovorm predaje svoju večnu dušu L-C-F INTERNATIONAL-u, da njome upravlja do kraja vremena.
Srpski političar je potpisao.
On je istrgao ugovor iz političarevih ruku, smotao ga i… ugovora nestade sa njenog dlana u malenom oblaku dima. Ustala je sa stolice, nasmešio se srpskom političaru I otišla za sledeći sto.
“Oh, mali, ti patiš? Devojka u koju si zaljubljen ti se ne javlja? A, čime se ti baviš, lepi? Pisanjem. Ummmm… I šta bi više voleo, uspešnu karijeru ili srce te tvoje ljubavi? Ili oba, što ne bi oba? Um?” moglo se čuti sa susednog stola gde je On-Ona vrbovala novu dušu. No, srpski političar - kome ime ne sme biti napisano ovde - je već bio gluv i slep za sve, osim za svoj skorašnji uspeh.
Pisac u zatvoru
Saundtrek poglavlja
Nije to bio baš zatvor – „Rehabilitacioni centar za nepodobne i društveno nesposobne“ i bio je njegov dom bezmalo četrdeset godina. I bilo mu je lepo u njemu. Smešten na Staroj Planini, sagrađen na platformi koja je bila sto metara iznad tla
- remek delo arapskih inženjera i arhitekta - tako da je jedini beg bio skok i krvavi pad na kamen ispod. Da, bio je to jedan od onih retkih zatvora bez ograda. Takođe bio je to i zatvor bez matorih zatvorenika – svi bi pre ili kasnije jednostavno skočili i prekratili svoje muke. On - ne.
Čuvari su se navikli na njega, nije im pravio probleme, postao im je čak i drag, ako ne više, onda makar kao što vam maskota košarkaškog kluba priraste k srce ili neki pas lutalica koji baš neće da ode iz vašeg kraja. Bio je konstanta tog zatv... rehabilitacionog centra. Novim stražarima, pošto bi stari odlazili u penziju, a Profesor bi ostajao, bi skretali pažnju na njega – „S njim nežno!“, kao da soon to be penzioneri novajlijama prepuštaju štafetu ili neku dragocenu relikviju. A zatvorenici – iako to, jelte, nije bio zatvor – su ga redom voleli. Za njih je on bio Profesor ili Pisac i dolazili bi mu kada bi ih svrbeo mozak, kada bi bili tužni ili kada su osećali jaku potrebu da skoče na oštro kamenje desetinama metara ispod zatvora koji ne beše zatvor. Bio je mali, mršav, pogrbljen i drevan. Možda sa svojih šest i kusur decenija i nije ulazio u potonju kategoriju, ali se on tako jeste osećao, među svim tim mladićima uzavrele krvi i stražarima naoružanim do zuba i preopasno tankih živaca. A, telo iako ne prastaro, bilo je zapušteno i slabo – odavno su stražari prestali da ga prisiljavaju na bilo kakav oblik fizičke aktivnosti, a sam nikada nije razvio naviku da telo koristi za išta više no neizbežne potpore za um... koristio ga je, doduše, tu i tamo, ponekad, dok je gužvao postelje finih i... ne baš tako finih devojaka, ali i to beše davna prošlost – nije jebao skoro pa čitave četiri decenije.
Jedini u zatvoru je nosio dugu kosu, tanke brkove i jareću bradu – sve savršeno sedo.
Sedeo je na pola metra od ivice – istoj leđima okrenut – na svome mestu. Stražari i ostali zatvorenici – što zatvorenici nisu bili – mogli su se zakleti da bi Profesor u mrklom mraku našao svoje mesto, da li po mirisu, da li po tome što se beton na tom magičnom mestu pod njegovim malenim guzovima već udubio ili bi po strani bila neka druga mađija, bili su prokleto ubeđeni, jednako koliko i u činjenicu da će ih verovatno sve nadživeti ili u penziju oterati.
Pušio je. Nezdrave navike pokušao se odvići
Iz epohalnog dela"Manifest Napretka", autor Prvovenčani Novocar IME OBRISANO: Priča o legalizaciji marihuane je suluda – čak i pušenje treba zabraniti na nacionalnom nivou! Da ne pričamo o izdacima zdravstvenog fonda, sama nervoza usled nikotinske krize na radnim mestima je dovoljan razlog. Produktivnost usled nikotinske krize opada!
Već bezbroj puta. Bezuspešno. Glasno laprdanje u javnosti (praćeno zapisivanjem tih laprdarija) i duvan bili su mu najveći poroci, ubedljivo. Zbog prvog je završio tu gde je, drugi je trebao već da ga ubije. Ali, nije.
Bez obzira koliki on egocentrik bio – Bog ili đavo su još uvek imali nekakav plan za njega i zato je on još uvek bio tu. To je bila činjenica, neoboriva, ne još jedna laprdarija izlapelog starca. Tako bi i odgovarao drugima kada bi ga, u šali, pitali kada će već jednom da
rikne,
crkne,
umre,
baci kašiku,
krepa,
otegne papke,
zakovrne...
Sedeo je. Pušio je. Gledao je.
Gledao je ostale zatvorenike kako igraju fudbal. Nije to baš bilo najpraktičnije – svaki dan bi po pet, šest lopti otišlo preko ivice, ali uvek bi stizale nove. Nije ovo mesto bilo tako loše. Hteo je on, o zaista je hteo, osmisliti priču jaku i moćnu, sa tolkinovskim opisima zatvora što je Mordoru nalik, poput onih u andrićevoj „Prokletoj Avliji“, zapisati je negde, nekako, krišom, da bude pronađena jednog dana, da postane slavni mučenik. Ali ovde zaista nije bilo tako loše! Davali su mu prenosne uređaje za slušanje muzike (baš dok je sedeo, pušio i gledao, takođe je i slušao – bluz matori, Haulin Wulfa i lajtning Hopkinsa i zamišljao svoja stopala u toploj i mutnoj Savi), imali su filmove, knjige... da su prepoštene vlasti obezbedile i kurve i viski bukvalno bi imao sve što mu je ikada u životu trebalo.
Gledao je. Ceo život je gledao. Posmatrač. Ovi što su napadali nalevo bili su bolji i vodili sa tri razlike. Dvorište je bilo ogromno, pa su timovi bili od po čitavih jedanaest igrača, sa po pet zamena, trenerima, kao i sa četiri sudija, što je gotovo taman ubrajalo sve zarobljenike – neki su bili kažnjeni samovanjem ili pranjem klozeta ili radom u kuhinji, dvoje-troje je delilo profesorov skepticizam prema fizičkoj aktivnosti i jedna od njih mu je prišao.
Profesora ga je gledao, onako iz turskog seda, odozdo, čkiljeći. Bio je mlad, mlađi od trideset godina i delovao je jako i zdravo. Pogladio je bradu. „Znaš“, počeo je, „sport nije loš za tebe.“
Mladić se samo nasmešio. Izvadio je iz džepa nešto i tutnuo u profesorovu kvrgavu ruku. „Puši kurac stari!“, uzviknuo je, napravio još jedan korak i skočio.
Profesor je davno postao svetsna koliko prosečnom čoveku treba da pređe tih sto metara do tla.
U ruci mu je bio papir.
Stranica njegove knjige.
Knjige zbog koje i robija ovde.
Čovek u TV emisiji
(IME POLITIČARA JE IZBRISANO je bio sam u emisiji. Kao i uvek. Više mu ni na kraj pameti nije padalo da udostoji nekog od opozicionara duelom. Golijat i mrav se ne mogu nadmetati. Voditeljka prekoputa njega bila je lepa, plave kose i sa naočarima, blizu svoje četrdesete. Pre svega je odavala utisak ozbiljnosti i strogosti, baš onako kako je uvek i zahtevao. Studio je bio velik i sterilan. Publike je bilo dosta i svi su bili iz Stranke)
Voditeljka: Vaš doprinos borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije je reklo bi se eosporan, čestitke dolaze sa svih strana, iz Brisela, Vašingtona, Moskve. Srbija je postala uzor. Ali, reči hvale ne štite od snajpera. Da li Vas je nekada strah za sopstveni život?
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: (spojio je vrhove prstiju tako da šake grade nešto poput šatora malog) Nije me strah. Naravno da me nije strah. Nije mi svejedno, ne zbog moje žene, moje dece, nije mi ni svejedno kada čitam anonimna pisma koja mi stižu na ličnu adresu ili adresu Vlade Srbije... Ali kada znate za šta se borite, kada znate da ne smete odustati, straha nema. Ja se borim za Srbiju i od nje ne smem odustati. Ja se ne plašim za sebe, vi se nemojte plašiti za Srbiju.
*APLAUZ*
Voditeljka: (blago je klimnula glavom) Iz opozicije se čuju razna nagađanja u vezi sa centrom koji gradite na Staroj planini...
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: Da. To su mahom nagađanja, a često i laži. Ne bih niti jednog svog političkog protivnika nazvao lažovom, ali... To je rehabilitacioni centar za narkomane i alkoholičare. Te dve bolesti našeg modernog društva stravično nas koštaju, izjedaju nas. Omladina trune sa iglama u venama, starije generacije se tiho peku sa želucima prepunih rakije i vinjaka. To je najmoderniji centar, građen po uzoru na najviše evropske standarde, smešten duboko u nezagađenoj prirodi, daleko od civilizacije, gužve i stresa. Mi smo proteklih godina izgradili veliki broj obdaništa, porodilišta, opremili naše operacione sale...
Voditeljka: Srbija je u proteklih deset godina vaše vladavine ekonomski ojačala, velike investicije, koje usled vremenskog organičenja ne možemo ni početi da nabrajamo, su udahnule život u privredu koja je decenijama krvarila i bila na samrti. Da li možemo očekivati nešto novo, kapitalno na tom planu?
IME POLITIČARA JE IZBRISANO: (nasmešio se i blago pocrveneo u obrazima) Ah... da... hvala vam što ste me pohvalili. Vidite na dovođenju stranih investitora se radi svakodnevno i naravno da onda i rezultati dolaze. Pregovaramo sa mnogima, mogu reći d aje dolazak NASA-e gotovo izvestan.- Bukvalno smo u poslednjim etapama pregovora o specijalnim uslovima za njih, mada već sada možemo reći – biće građen prvi srpski svemirski brod, a potom i lansiran!
*APLAUZ*
Voditeljka: Da li ćete vi biti prvi srbin u svemiru? Čini se tako prikladno.
*APLAUZ*
Linearna vožnja (metafora o pripovedanju)
Srednjovečni čovek je vozio svog crvenog „stojadina“. Došlo je proleće i ponovo je napustio svoju ženu i krenuo u pečalbu, put prestonice. Auto-put zapravo. Beograd-Niš.
Putovao je noću, da bi već zorom stigao i odmah obavio razgovor sa preduzetnikom i smestio se. Planira da već prekosutra bude na nekom gradilištu. Leđa su ga bolele, noge teško d asu i dlaje mogle izdržavati desetočasovne smene, ali hiljadu evra mesečno su hiljadu evra – i to što bi zaradio od proleća do pozne jeseni jeste bilo dovoljno d aon i žena nekako prežive čitavu godinu. Čak i da pretekne za neku velgradsku kurvu.
Prošao je pored bilborda na kome je bio IME POLITIČARA JE IZBRISANO. Bio je zagledan u budućnost, iza njega se vijorila zastava, a ispod velikim slovima pisalo: SAMO NAPRED!
Srednjovečni zidar je klimnuo glavom. Glasao je za njega na prošlim izborima, glasaće ponovo.
Baš kao taj političar i zidar je išao samo napred.
Auto-put.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Vozio je.
Vozio je.
Vozio je.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Vozio je.
Prispavalo mu se već.
Pravo.
Napred.
Pravo.
Napred.
Vozio je.
Dosadno mu je bilo. Kapci su bili sve teži. Par puta bi i glava počela da mu pada. Trgao bi se u strahu, šakama jako stiskajući volan.
Vozio je.
Napred.
Pravo.
Pravo.
Pravo.
Ujednačeno.
Pravo.
Linearno.
Pravo.
Napred.
Dosadno.
Dok je već mogao da u daljini vidi svetlo Avalskog Tornja, oči su mu se sklopile, izgubio je kontrolu, auto je počeo da skreće ulevu, udarajući u bankinu, odbijajući se od iste uz škripu i varnice...
Nelinearnost/
Vozaču trkačkog automobila, koji je bio nadomak Beograda, lepa plavušica je pušila kurac. Bila je još uvek noć, a mladić-vozač tako blizu vrhuncu. Levom je jače stisnuo volan, a desnu šaku je položio na devojčino teme. Nije ni video crvenog „stojadina“.
\nelinearnost.
Zidar se trgao, pokušao da povrati kontrolu nad kolima. Ćelave gume je trebao da promeni još jesenas. Leteo je ka suprotnoj bankini, zauzimajući dve trake.
Udarac.
U prednji deo automobila.
Nemačka protiv Srbije.
Trkački automobil je skoro bez ikakvih problema nastavio pravo.
Stojadin je bio okrenut.
A, zidar u njemu...
Mrtav.
Pisac u zatvoru
Dan 13 937.
Kao i uvek, nakon što bi se neko ubio na njegove oči, danima bi ležao u krevetu... Ovoga puta se neko ubio zbog njega. Sve mu je odamh bilo jasno – na ovaj ili onaj način došao je do primerka njegove knjige, zalepio se za one bezbrojne priče u kojima pljuje Novocara, svevladara Srbije i eto... završio na ovom prokletom mestu s kojeg možete otići samo na jedan način.
Zamrzeo je sebe kada je shvatio da ne žali toliko što se taj nesretni mladić ubio, već što pre toga ništa nije postigao, što nije ni malo uzdrmao vladavinu Bezdušnika. Nije šteta što je umro, šteta je što je umro uzalud.
Onda, da bi sebe zamrzeo još i jače, počeo je maštati o organizovanom pokretu otpora osnovan upravo oko njegovih dela. Možda i nije usamljen taj mladić bio? Možda ih je još na desetine, stotine, možda svi oni štampaju i prepisuju njegove priče i dele ih, regrutuju nove članove, spremaju puč.
Od te zamisli bilo mu je bolje, iako je znao da sam sebe zavarava. U samoobmanjivanju je uvek bio dobar – da je dobar pisac, da je dobar jebač, da ga baš ta cura voli i da će ga voleće do kraja života, da...
„Profesore, poseta!“, rekao je stražar.
Znao je ko mu je to došao. Samo su mu još dvoje dolazili, jedna starica i... ovom drugom nikakve najave i prostorije za posete nisu bile potrebne.
Pre nego što je ušao prostoriju za posete – zažmurio je. Staražar ga je jače stisnuo za mišicu i poveo ga oprezno, i sam bivajući dobro svestan rituala. Soba je bila staromodna sasvim – podeljena neprobojnim staklom, sa stolicama, anahronim telefonskim aparatima... Kakva je napravljena pre četrdeset godina, takva je i ostala.
Ona je, naravno bila sa druge strane. Mala, drevna, ali i dalje snažna i lepa. Uredna, i dalje ofarbane kose, obučena u nešto divno i skladno. Sa nekom torbom prepunom svega i svačega. I osmehom na licu.
Ah, makar ju je tako zamišljao. Nije je video već decenijama.
Jednom kada je bio posebno nervozan, rekao joj je: „Ne želim te gledati matoru i nikakvu, pamtim te kao lepoticu!“
Ali to nije bio razlog, kao prvo - bio je ubeđen da bi mu i sada bila prelepa, da bi samo jedan pogled na nju ozario njegovu dušu, kao šo sunce miluje njegovo telo. Nije hteo da je vidi staru... Gospode, samo su glupi stražari mogli verovati u takvu priču i dalje je širiti među zatvorenicima. Nije se žalio, to mu je donelo još koji gram ugleda među svima njima. Istina je bila... bila je tuđa. Naravno. Nije ga čekala. Za čekanje je bila potrebna makar neka, najmanja nada, a nade nije bilo – on će ovde umreti. Kurac! Čekala ga je. Godinama je bila sama ili sa nekim nebitnim levatima. Nadala se. Pašće. Biće promena. Doće i ta sloboda.
Ali On nije padao, sve jačom rukom je vladao.
A, godine su prolazile...
„Čak ni njega ne volim... ili ga ne volim koliko tebe... Ne mogu, ne mogu sama više.“
Tada je zatvorio oči.
Nije bio ljut. Nije bio razočaran. Ništa on od nje nije ni očekivao, ni tražio. Nikada, a posebno ne od kada je na ovom mestu. Sasvim je razumeo i zapravo, najiskrenije, žalio što nije našla nekog s kim bi bila sasvim srećna, s kim bi zaboravila njega, da mu više nikada ne dođe.
Nije mogao sa njom. Nije mogao bez nje. I ceo život tako.
Razgovori sa njom su mu davali snagu za mesec dana život(arenj)a. Razgovori sa njom su ostali jedini njegov narkotik. Razgovori sa njom su, zapravo, bili njegov najveći porok.
Seo bi uz pomoć stražara, koji bi mu i slušalicu dodao u desnu ruku. Levu šaku bi raširio i stavio na staklo. „Malo gore, levo, još malo...“, navodila bi ga ona, dok im se šake ne bi podudarale, koliko su mogle – njegova mala i njena najmanja na svetu.
Pričala mu je o spoljnom svetu. Pričao joj je o mladiću koji se ubio. Pričala mu je o nogama njenim koje je bole. Pričao joj je o leđima koja su ga ubijala. „Tvrd krevet je dobar za leđa... a, da, ti već spavaš na tvrdom krevetu... četrdeset godina!“. Smeh joj nije izgubio ni delić histeričnog šarma.
"Jesam ti puštala ovo?", prislonila je zvučnik malenog, prastarog tranzistora na slušalicu.
"Nisi. Prelepo je". Jeste, puštala mu je i bolelo ga je što mu to pušta. Zašto to uopšte radi? Kao da zna. Kao da ga namerno muči.
Pitao bi je za decu njenu, i za unuke. Uvek je za njih pitao, kao da su njegovi.
Pričala je. Pričala je više od njega, naravno. Svakako je vodila sadržajniji život od njega, ovde zatvorenog.
Pričao je. Mogao je pričati samo o knjigama koje je pročitao, filmovima koje je pogledao.
Pričala je...
"Znaš li... glas je kao dodir na daljinu. Talasi i talasi vibrirajućeg vazduha dodiruju koštice, one dalje šalju signal sve dok ne nastane elektricitet koji ide direktno u tvoj mozak. Čak i sada te dodirujem jače no što bih ikada mogla. Jesam li ti pričala ja ovo nekad?"
"Nisi"
Pričao je. Mogao je pričati samo o knjigama koje je pročitao, filmovima koje je pogledao.
Pričala je...
"Znaš li... glas je kao dodir na daljinu. Talasi i talasi vibrirajućeg vazduha dodiruju koštice, one dalje šalju signal sve dok ne nastane elektricitet koji ide direktno u tvoj mozak. Čak i sada te dodirujem jače no što bih ikada mogla. Jesam li ti pričala ja ovo nekad?"
"Nisi"
Naravno da jeste.
Plakao je.
Ustao je.
Nije mogao više.
Vikala je u slušalicu... čuo je.
"Umro je."
Otvorio je oči i - bila je... ružna i matora.
A, šta ste očekivali? Da će je ugledati osušenu i drevnu i da će mu biti lepa kao pre trideset godina?
"Sine, dokle ćeš ovako?", pitala ga je toplo.
Ležao je na svom tvrdom krevetu i pokušavao da je ne gleda. Sedela je na ivici istog, sasvim naga, duge crne kose i bujnih grudi iz kojih je kapalo mleko.
Njegov bivši psihijatar bi imao svašta da kaže na tu scenu. A, bilo mu je drago što je bivši, žaleći što je tom amateru i neznalici dao i dinara. Zlo koje je pohodilo njegovu ćeliju poznavalo je ljudsku dušu, um i izopačenost bolje no što će svi psihići ovog sveta ikada moći. Njen pogled ga je pekao, bukvalno. Osećao ga je na koži kao neprijatan bol. Svi nesretnici koji su doživeli kolonoskopiju - tu tananu sondu plasiranu u anus, sve do završetaka tankog creva - nisu bili svesni koliki su sretnici. Agresivni i sa tačke gledišta nekih budućih generacija apsurdno primitivni pregled creva je ništa u poređenju sa temeljnim pregledom svake ćelije vašeg organizma. Potraga za polipima ili potraga za jednom, jedinom čelijom u celom telu koja može odmah-sada-odmah degenerisati, istripovati se i razmnožavati se suludim brzinama. Čačkanje dupeta ili najbrutalnije silovanje duše.
Znojio se, gušio s ei pokušavao da gleda u niski plafon zagušljive ćelije. Plafon na kojem je bila urezana poduža molitva.
"Господе, Боже сила, Боже спасења нашег, Боже Који сам чиниш чудеса, погледај милостиво и снисходљиво на Своје смирене слуге, и чуј нас човекољубиво, и помилуј. Ево, наши се непријатељи скупише против нас, да нас униште и да разоре светиње наше. И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас и да се не можемо одупрети Њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш. И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама Ти се молимо: помози нам Боже, Спаситељу наш, и избави нас ради салеве Имена Твог, да не би рекли непријатељи наши: гле, оставио их је Бог, и нема онога ко их избавља и спасава, већ да познају сви народи да си Ти Бог наш, а ми деца Твоја, увек заштићавана Твојом влашћу. Покажи нам, Господе, Твоју милост, да би се примениле на нас речи које је Мојсије рекао Израиљу: “Будите одважни, стојте и видећете спасење Господње, јер ће се Господ борити зa вас.” Дај нам добро знамење, да виде сви који мрзе Православну веру нашу и нас, да се посраме и смире. О Господе, Боже, Спаситељу, Снаго и Надо и Заступништво наше, не помени безакоња и неправду народа Твог и не окрени се од нас у гневу Своме, него милостиво и снисходљиво посети Своје смирене слуге. Дођи нам у помоћ и разруши лукаве савете оних што нам зло мисле;суди онима који нас вређају и покори оне који се против нас боре; обрати њихову нечисту дрскост у страх и бекство. Опрости грехе онима којјима си доделио да у борби положе своје животе зѕ веру и отаџбину и дај им нераспадљиве венце у дан Праведног Суда Твог. Јер си Ти Заступник, Победа и Спасење свих оних који се надају у Тебе, и Тебе славимо, Оца, Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин."
"Ne potpisuješ i dalje?"
Pravoslavlje kao jedini komad nade, svetla, spasa, ljubavi. Ogoljeno do svojih osnova. Njemu tako preko potrebno. Na istok. Na istok. Ka Carigradu i Rusiji. Tamo gde se Sunce rađa. Tamo je njegova duša.
"Znaš li ono: "Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog"? Znaš. Volim kada me gole maloletnice šibaju celu noć.", ponovo je promenio pol. Bila je niska, ćelava, sva istetovirana i alkama i šiljcima izbodena i okićena. Samo u kožnim cokulama i sa vatrenim bičem u rukama. "Pa, da počnemo!"
Dečko u Pokretu Otpora
Konačno su napustili davno zatvoreno omladinsko pozorište
Izjava Prvovenčanog Novocara IME I PREZIME IZBRISANO: "Ja ne mogu više tolerisati klevete koje se iznose na sceni tog takozvanog pozorišta! Rušilački, plaćenički elementi koji pdorivaju naš sistem, sve pod izgovorom nazovi umetnosti!
i povukli se u jedno podavalsko selo. Tu us organizovali komandni štab, dok daleko na jugu države planiraju otvaranje centrea za paravojnu obuku. Daleki put je prevalio od početka, od onog prašnjavog tavana i one ofucane knjige.
Sedeo je u svojoj kancelariji i rešavao sudoku, čekajući njegovog prvog čoveka - Miloša Jovičića - da dođe.
"Oprema je stigla, konačno", rekao je Miloš. "Dva štampača, sasvim upotrebljiva. Ipak, cena je malo viša nego što smo očekivali..."
"Koliko?"
Pet hiljada Novih Evra. Jebiga. Znaš kako je sa tim stavrima... Kaže čovek uhapsili mu dva krijumčara... Sve je rizičnije."
"Dobro, dobro... Počnite da štampate materijale čim pre."
Miloš je ćutao neko vreme. "Marijane... Ubio se."
Njegov brat. Uhapšen i otpremljen u onaj prokleti zatvor na Staroj Planini.
"Skočio je."
Prvi pucanj.
Pomislio je da se neko slučajno opalio. Oko štaba su se motali neki dobrovoljci, mahom novi klinci, koji su tek trebali da budu upućeni u unutrašnjost, gde bi sačekali obuku. Svi naelektrisani i često do zuba naoružani, predtsavljali su veću smetnju no bilo šta drugo za sada. Smetnju i potencijalnu opasnost. Ali takvih je na čekanju na stotine već. Buduća vojska.
Drugi Pucanj.
Treći.
Četvrti. Rafal.
Eksplozija.
Iz fioke vadi svoju "crvenu zastavu", mada je već znao da nade nema.
Hodnik.
Stepenice.
Hodnik.
Tarkovski/ Na zidu slika, jeftina replika. Ruralni, snegom prekriveni predeo. U donjem levom uglu, na uzvišenju (ispod kojeg s epruža selo i planine u daljini, tri lovca koji se vraćaju bez ulova, sa ofucanim i mršavim psima za sobom./Tarkovski
Svira sa ozvučenja.
Rafali.
Eksplozije.
Lomljenje stakla.
Gluvonema baba sedi u hodniku, na hoklici prastaroj, niskoj, i štrika.
Urlici.
Komande.
Zapomaganja.
A, on gleda sliku. Upija svaki njen detalj. Po poslednji put.
Repetira pištolj.
U ritmu muzike trči kroz uski hodnik. Ispaljuje metak, dva , tri, gađajući prozor.
Neko spolja uzvraća paljbu, meci lete oko njega.
Rešetaju zboranu babu. Krv prska po zidu. Po kopiji slike.
Vidi tri oklopna vozila Carske Policije parkirana ispred.
Četvrti ispaljuje, čuje kako udara u blindirani metal crvene boje.
Vidi leševe u dvorištu. Vidi vatre. Vidi Miloša kako vuče neku devojku. Pokušava da vikne... Metak je već prosvirao njegovu glavu, a mišićava telesina je sekundu oklevala, pa se stropoštala preko devojke.
Peti, šesti, sedmi metak.
Ipslajuje u slepom besu.
Osmi.
Pogađa policajca koji je menjao položaj.
Marijan.
Ne posebno pametan, no hrabar mladić. Komadant Pokreta otpora koji je uništen i pre nego što je u potpunosti nastao nije obratio pažnju na "pokrivajuću vatru", podigao se, nanišanio i opalio.
Policajac je pao.
Vrlo brzo za njim i Marijan.
Pogođen u rame.
Bol.
Mrak.
Čovek u pismenom zadatku
(pre nego što su pismeni zadaci zabranjeni)
(drugio razred osnovne škole)
"IME I PREZIME IZBRISANO u mome životu"
Imam mamu imam tatu imam brata i psa spokija i mačka Geru. I sve ih volim puno.
Ali od svih najviše volim IME IZBRISANO.
On je visok dva i nešto metra. Nosi uvek lepa odela i košulje i cipele crne. Tamne oči boje kestena kakve bi svi trebali imati. Usne velike i crvene i zube malo krive (ispravka učiteljice). Ima i veliki nos na kojem naočare baš lepo stoje. Kosa mu je seda od brige i stresa. On je dobar i hrabar i od svega nas brani. Lopova bolesti gladi. Poklanja nam igračke za novu godinu i dan eEvrope.
Jednom sam ga sanjala kako u filmu Osvetnici 7 spašava svet. Bio je to san ali kao stvarnost.
Jednom sam ga sanjala kako spašava avion koji pada.
Jednom sam ga sanjala kako svojim moćima zaustavlja poplavu.
Jednom sam ga sanjala... Mnogo puta sam ga sanjala.
Ustao je.
Nije mogao više.
Vikala je u slušalicu... čuo je.
"Umro je."
Otvorio je oči i - bila je... ružna i matora.
A, šta ste očekivali? Da će je ugledati osušenu i drevnu i da će mu biti lepa kao pre trideset godina?
"Sine, dokle ćeš ovako?", pitala ga je toplo.
Ležao je na svom tvrdom krevetu i pokušavao da je ne gleda. Sedela je na ivici istog, sasvim naga, duge crne kose i bujnih grudi iz kojih je kapalo mleko.
Njegov bivši psihijatar bi imao svašta da kaže na tu scenu. A, bilo mu je drago što je bivši, žaleći što je tom amateru i neznalici dao i dinara. Zlo koje je pohodilo njegovu ćeliju poznavalo je ljudsku dušu, um i izopačenost bolje no što će svi psihići ovog sveta ikada moći. Njen pogled ga je pekao, bukvalno. Osećao ga je na koži kao neprijatan bol. Svi nesretnici koji su doživeli kolonoskopiju - tu tananu sondu plasiranu u anus, sve do završetaka tankog creva - nisu bili svesni koliki su sretnici. Agresivni i sa tačke gledišta nekih budućih generacija apsurdno primitivni pregled creva je ništa u poređenju sa temeljnim pregledom svake ćelije vašeg organizma. Potraga za polipima ili potraga za jednom, jedinom čelijom u celom telu koja može odmah-sada-odmah degenerisati, istripovati se i razmnožavati se suludim brzinama. Čačkanje dupeta ili najbrutalnije silovanje duše.
Znojio se, gušio s ei pokušavao da gleda u niski plafon zagušljive ćelije. Plafon na kojem je bila urezana poduža molitva.
"Господе, Боже сила, Боже спасења нашег, Боже Који сам чиниш чудеса, погледај милостиво и снисходљиво на Своје смирене слуге, и чуј нас човекољубиво, и помилуј. Ево, наши се непријатељи скупише против нас, да нас униште и да разоре светиње наше. И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас и да се не можемо одупрети Њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш. И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама Ти се молимо: помози нам Боже, Спаситељу наш, и избави нас ради салеве Имена Твог, да не би рекли непријатељи наши: гле, оставио их је Бог, и нема онога ко их избавља и спасава, већ да познају сви народи да си Ти Бог наш, а ми деца Твоја, увек заштићавана Твојом влашћу. Покажи нам, Господе, Твоју милост, да би се примениле на нас речи које је Мојсије рекао Израиљу: “Будите одважни, стојте и видећете спасење Господње, јер ће се Господ борити зa вас.” Дај нам добро знамење, да виде сви који мрзе Православну веру нашу и нас, да се посраме и смире. О Господе, Боже, Спаситељу, Снаго и Надо и Заступништво наше, не помени безакоња и неправду народа Твог и не окрени се од нас у гневу Своме, него милостиво и снисходљиво посети Своје смирене слуге. Дођи нам у помоћ и разруши лукаве савете оних што нам зло мисле;суди онима који нас вређају и покори оне који се против нас боре; обрати њихову нечисту дрскост у страх и бекство. Опрости грехе онима којјима си доделио да у борби положе своје животе зѕ веру и отаџбину и дај им нераспадљиве венце у дан Праведног Суда Твог. Јер си Ти Заступник, Победа и Спасење свих оних који се надају у Тебе, и Тебе славимо, Оца, Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин."
Pokušavao je, gubeći dah, da sriče reči molitve.
"Čemu?", pitao je. Pitao je. Piskav, slabašni, ali muški glas ovog puta. Samo je na trenutak zatvorenik, pisac i sveukupni nesretnik pogledao... Video je svoju sliku i priliku, samo mršaviju, bolešljivijeg izgleda. Njegov mrtvo rođeni brat blizanac. "Brate", nastavljalo je otelotvorenje zla, "samo potpiši. I sve će proći. I sloboda će doći! Šta misliš? Ko je ubio muža one babuskare što je čitav život voliš? Ja. Samo za tebe. 'Ajde, potpiši. Ma sredićemo i tog IME POLITIČARA JE IZBRISANO. Potpiši. Izdavaćemo ti knjige, bićeš slavan, poput Bulgakova, Solženjicina, Tarkovskog, Paradžanova i svih tih sovjetskih prognanika smrdljivih. Nobela ćeš dobiti. Potpiši."
Nije bio hrišćanin. Nikada. Nije mogao poverovati u apsolutno dobro. Sa đavolom nije imao toliko problema - potpuni mrak, potpuno, savršeno, u svojoj zlobi bezgrešno zlo mogao je zamisliti. Kada se sa istim sreo... Morao je ubediti sebe u postojanje apsolutnog opozita.
Sricao je molitvu."Ne potpisuješ i dalje?"
Pravoslavlje kao jedini komad nade, svetla, spasa, ljubavi. Ogoljeno do svojih osnova. Njemu tako preko potrebno. Na istok. Na istok. Ka Carigradu i Rusiji. Tamo gde se Sunce rađa. Tamo je njegova duša.
"Znaš li ono: "Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog"? Znaš. Volim kada me gole maloletnice šibaju celu noć.", ponovo je promenio pol. Bila je niska, ćelava, sva istetovirana i alkama i šiljcima izbodena i okićena. Samo u kožnim cokulama i sa vatrenim bičem u rukama. "Pa, da počnemo!"
Dečko u Pokretu Otpora
Konačno su napustili davno zatvoreno omladinsko pozorište
Izjava Prvovenčanog Novocara IME I PREZIME IZBRISANO: "Ja ne mogu više tolerisati klevete koje se iznose na sceni tog takozvanog pozorišta! Rušilački, plaćenički elementi koji pdorivaju naš sistem, sve pod izgovorom nazovi umetnosti!
i povukli se u jedno podavalsko selo. Tu us organizovali komandni štab, dok daleko na jugu države planiraju otvaranje centrea za paravojnu obuku. Daleki put je prevalio od početka, od onog prašnjavog tavana i one ofucane knjige.
Sedeo je u svojoj kancelariji i rešavao sudoku, čekajući njegovog prvog čoveka - Miloša Jovičića - da dođe.
"Oprema je stigla, konačno", rekao je Miloš. "Dva štampača, sasvim upotrebljiva. Ipak, cena je malo viša nego što smo očekivali..."
"Koliko?"
Pet hiljada Novih Evra. Jebiga. Znaš kako je sa tim stavrima... Kaže čovek uhapsili mu dva krijumčara... Sve je rizičnije."
"Dobro, dobro... Počnite da štampate materijale čim pre."
Miloš je ćutao neko vreme. "Marijane... Ubio se."
Njegov brat. Uhapšen i otpremljen u onaj prokleti zatvor na Staroj Planini.
"Skočio je."
Prvi pucanj.
Pomislio je da se neko slučajno opalio. Oko štaba su se motali neki dobrovoljci, mahom novi klinci, koji su tek trebali da budu upućeni u unutrašnjost, gde bi sačekali obuku. Svi naelektrisani i često do zuba naoružani, predtsavljali su veću smetnju no bilo šta drugo za sada. Smetnju i potencijalnu opasnost. Ali takvih je na čekanju na stotine već. Buduća vojska.
Drugi Pucanj.
Treći.
Četvrti. Rafal.
Eksplozija.
Iz fioke vadi svoju "crvenu zastavu", mada je već znao da nade nema.
Hodnik.
Stepenice.
Hodnik.
Tarkovski/ Na zidu slika, jeftina replika. Ruralni, snegom prekriveni predeo. U donjem levom uglu, na uzvišenju (ispod kojeg s epruža selo i planine u daljini, tri lovca koji se vraćaju bez ulova, sa ofucanim i mršavim psima za sobom./Tarkovski
Rafali.
Eksplozije.
Lomljenje stakla.
Gluvonema baba sedi u hodniku, na hoklici prastaroj, niskoj, i štrika.
Urlici.
Komande.
Zapomaganja.
A, on gleda sliku. Upija svaki njen detalj. Po poslednji put.
Repetira pištolj.
U ritmu muzike trči kroz uski hodnik. Ispaljuje metak, dva , tri, gađajući prozor.
Neko spolja uzvraća paljbu, meci lete oko njega.
Rešetaju zboranu babu. Krv prska po zidu. Po kopiji slike.
Vidi tri oklopna vozila Carske Policije parkirana ispred.
Četvrti ispaljuje, čuje kako udara u blindirani metal crvene boje.
Vidi leševe u dvorištu. Vidi vatre. Vidi Miloša kako vuče neku devojku. Pokušava da vikne... Metak je već prosvirao njegovu glavu, a mišićava telesina je sekundu oklevala, pa se stropoštala preko devojke.
Peti, šesti, sedmi metak.
Ipslajuje u slepom besu.
Osmi.
Pogađa policajca koji je menjao položaj.
Marijan.
Ne posebno pametan, no hrabar mladić. Komadant Pokreta otpora koji je uništen i pre nego što je u potpunosti nastao nije obratio pažnju na "pokrivajuću vatru", podigao se, nanišanio i opalio.
Policajac je pao.
Vrlo brzo za njim i Marijan.
Pogođen u rame.
Bol.
Mrak.
Čovek u pismenom zadatku
(pre nego što su pismeni zadaci zabranjeni)
(drugio razred osnovne škole)
"IME I PREZIME IZBRISANO u mome životu"
Imam mamu imam tatu imam brata i psa spokija i mačka Geru. I sve ih volim puno.
Ali od svih najviše volim IME IZBRISANO.
On je visok dva i nešto metra. Nosi uvek lepa odela i košulje i cipele crne. Tamne oči boje kestena kakve bi svi trebali imati. Usne velike i crvene
Jednom sam ga sanjala kako u filmu Osvetnici 7 spašava svet. Bio je to san ali kao stvarnost.
Jednom sam ga sanjala kako spašava avion koji pada.
Jednom sam ga sanjala kako svojim moćima zaustavlja poplavu.
Jednom sam ga sanjala... Mnogo puta sam ga sanjala.
Neka nam je živ!
Vrlo dobar 4+ (kratko, ali lepo)
Pisac i pobunjenik u zatvoru
(alo imaš limit broja reči, brzaj malo! misliš li zaista da moderan čitalac ima strpeljenja?)
Dan 13 952.
"Koja je verovatnoća ovakvog kraja?" upitao je Marijan, bivši lider bivšeg pokreta optora.
"A, jebiga..", odgovorio je pisac, slegnuvši ramenima pritom. "Pored uverljivih dijaloga, najteže mi je uvek bilo mi je uvek podjednako teško skrpiti uverljive situacije, priču koja drži vodu, od početka do kraja, znaš, logika, zdrav razum, akcija-reakcija, povod, uzrok... i te gluposti. No, izgleda da i život ima tih problema. Takođe, svi putevi vode na ovo ukleto mesto. Želiš li me ubiti?"
"Ne. klišerečenica/Dosta je bilo krvi.\klišerečenica. Sve su ih pobili. U kući, oko kuće, po čitavom tom selu je bilo sigurno stotinjak ljudi, članova pokreta. Svi su mrtvi. Ono što je i stiglo da se preda dobilo je metak u potiljak. Znaš... puštali su mi snimke pogubljenja i... mučenja. I na kraju mi rekli da ću s tobom biti u ćeliji."
"Shvataš da ne osećam ni najmanju trunku odgovornosti? Trunčicu. Ti si ih poveo u smrt. Jebote, to je samo glupava pričica od pre sto godina. Napisana zato što sam iskompleksirana budala, baš kao i vsaki pisac što je ikada šetao ovom zemljom. I zbog nje trulim ovde, jebe mi se za tvoj krst. Vuci ga sam. Ili se vuci do ivice i skoči. Ja sam umoran."
Mladić je ćutao neko vreme. Gledao u molitve na plafonu ćelije. "Znaš... i ja ga viđam. Ili nju. Ili to. Šta god bio."
"Lucifer. Jednostavno. Zašto uvijati. I ti i ja živimo bedni kliše. Šta tebi nudi?"
"Mogućnost da ubijem skota."
"I nisi prihvatio?"
Glupog li pitanja.
"Tebi?"
"Ceo život nešto. Sada mahom slobodu i neku odrtavelu babu što sam voleo nekada davno... što volim i sada. Valjda. Toliko sma mator i jadan da više i nema šta da mi da. Tebi, tebi će SPOJLERSPOJLEREOPLAČITEPLAČITEPLAČITEGNJIDEPRVOGASVETASPOJLERSPOJLER dati pištolj i dve bombe i ubićeš skota."
"Kako je dobar film bio!", ushićen je bio mladić.
"Ozbiljno? Ovo smeće ti se dopalo? Dobro. Pregrub sam. Dobar je to film. Trir se tu baš trudio d adokaže kako je vanredni režiser, mislim, maltene svaka scena je delo za sebe, bolesno ispalnirana do najsitnijeg detalja. Tehnička egzekucija je bezgrešna. Svakako sa zanatske strane jedan od najboljih filmova ikada, najlepših za gledanje. Nikada pre i nikada posle nije uspeo da postigne tako nešto. Više nije ni pokušavao zapravo, nije bilo smisla. Ali... toliko je hladan i prazan zapravo kada zakopaš ispod površine. Postavljen je naspram Tarkovoskog. Pokušavajući da mu kontrira, tragično propada. O bože! Jesi li ti gledao Solaris?"
"Ne."
"Gledaćemo ga kada nam daju sledeći termin u kinoteci! A, posle ćeš čitati Tolstoja. To je jedini način. Priroda je nešto najlepše, najsvetije na ovom svetu, ne daj da te Trir laže."
Dan 13 952.
"Koja je verovatnoća ovakvog kraja?" upitao je Marijan, bivši lider bivšeg pokreta optora.
"A, jebiga..", odgovorio je pisac, slegnuvši ramenima pritom. "Pored uverljivih dijaloga, najteže mi je uvek bilo mi je uvek podjednako teško skrpiti uverljive situacije, priču koja drži vodu, od početka do kraja, znaš, logika, zdrav razum, akcija-reakcija, povod, uzrok... i te gluposti. No, izgleda da i život ima tih problema. Takođe, svi putevi vode na ovo ukleto mesto. Želiš li me ubiti?"
"Ne. klišerečenica/Dosta je bilo krvi.\klišerečenica. Sve su ih pobili. U kući, oko kuće, po čitavom tom selu je bilo sigurno stotinjak ljudi, članova pokreta. Svi su mrtvi. Ono što je i stiglo da se preda dobilo je metak u potiljak. Znaš... puštali su mi snimke pogubljenja i... mučenja. I na kraju mi rekli da ću s tobom biti u ćeliji."
"Shvataš da ne osećam ni najmanju trunku odgovornosti? Trunčicu. Ti si ih poveo u smrt. Jebote, to je samo glupava pričica od pre sto godina. Napisana zato što sam iskompleksirana budala, baš kao i vsaki pisac što je ikada šetao ovom zemljom. I zbog nje trulim ovde, jebe mi se za tvoj krst. Vuci ga sam. Ili se vuci do ivice i skoči. Ja sam umoran."
Mladić je ćutao neko vreme. Gledao u molitve na plafonu ćelije. "Znaš... i ja ga viđam. Ili nju. Ili to. Šta god bio."
"Lucifer. Jednostavno. Zašto uvijati. I ti i ja živimo bedni kliše. Šta tebi nudi?"
"Mogućnost da ubijem skota."
"I nisi prihvatio?"
Glupog li pitanja.
"Tebi?"
"Ceo život nešto. Sada mahom slobodu i neku odrtavelu babu što sam voleo nekada davno... što volim i sada. Valjda. Toliko sma mator i jadan da više i nema šta da mi da. Tebi, tebi će SPOJLERSPOJLEREOPLAČITEPLAČITEPLAČITEGNJIDEPRVOGASVETASPOJLERSPOJLER dati pištolj i dve bombe i ubićeš skota."
"Kako je dobar film bio!", ushićen je bio mladić.
"Ozbiljno? Ovo smeće ti se dopalo? Dobro. Pregrub sam. Dobar je to film. Trir se tu baš trudio d adokaže kako je vanredni režiser, mislim, maltene svaka scena je delo za sebe, bolesno ispalnirana do najsitnijeg detalja. Tehnička egzekucija je bezgrešna. Svakako sa zanatske strane jedan od najboljih filmova ikada, najlepših za gledanje. Nikada pre i nikada posle nije uspeo da postigne tako nešto. Više nije ni pokušavao zapravo, nije bilo smisla. Ali... toliko je hladan i prazan zapravo kada zakopaš ispod površine. Postavljen je naspram Tarkovoskog. Pokušavajući da mu kontrira, tragično propada. O bože! Jesi li ti gledao Solaris?"
"Ne."
"Gledaćemo ga kada nam daju sledeći termin u kinoteci! A, posle ćeš čitati Tolstoja. To je jedini način. Priroda je nešto najlepše, najsvetije na ovom svetu, ne daj da te Trir laže."
"Tragično je koliko si malo knjiga pročitao. Koliko malo znaš. Koliko svi vi napolju malo znate. Koliko smo svi skupa na propast osuđeni. Vidi, narod koji spaljuje knjige, na kraju će jesti svoje opanke. Šta ti se dopalo u mojim pričama? Možeš li to uopšte objasniti?"
"Pa..."
"Gospode! Ne počinji rečenice sa "pa". Odmah mi mozak zeva."
"Sloboda. I ne to ona o kojoj pišeš... to me je pogodilo - da, ali nije mi se to dopalo, vremenom mi se dopala sloboda tvog pisanja."
"Ko bi rekao. Ubo si ko kitom. Ima jedan film, prastari, crno-beli, nisi ga gledao, italijanski je. I glavni lik je zapravo režiser i u jendom momentu on priča kako mu je dosta praznih filmova u kojima se ništa ne dešava, kako on želi da snimi film u kojem će biti sve, pa ako treba čak i pijani mornar koji stepuje i... zamisli, odmah u sledećoj sceni se pojavljuje pijani mornar koji stepuje."
Bila je mala i debeljuškasta, crne boje sa jarko crvenim flekama. Ležala je u krilu svoga gazde-gazdarice i dremala. Jaka, dlakava, desna šaka njenog gazde bila je pod njenom glavom, dok su ženski, dugi prsti leve šake njene gazdarice lagano prelazili niz njenu kičmu. Pojela je tanjir mišijih mozgova ranije i sada je, tako punog stomaka uživala. Nije imala ime, u stima njenog gazde-gazdarice bila je prosto Mačka. Iako je zapravo bio mačor.
Nežna ženska ruka je išla niže niz kičmu, među noge... prsti dugih noktiju zabili su se u malena muda nesretnog mačora. Ovaj je skočio, nakostrešio se, vrištao, pištao, mahao kandžicama i na posletku ospovao, na tečnom španskom: "Me cago en tu puta madre! Hijo de puta!"
"Gospode! Ne počinji rečenice sa "pa". Odmah mi mozak zeva."
"Sloboda. I ne to ona o kojoj pišeš... to me je pogodilo - da, ali nije mi se to dopalo, vremenom mi se dopala sloboda tvog pisanja."
"Ko bi rekao. Ubo si ko kitom. Ima jedan film, prastari, crno-beli, nisi ga gledao, italijanski je. I glavni lik je zapravo režiser i u jendom momentu on priča kako mu je dosta praznih filmova u kojima se ništa ne dešava, kako on želi da snimi film u kojem će biti sve, pa ako treba čak i pijani mornar koji stepuje i... zamisli, odmah u sledećoj sceni se pojavljuje pijani mornar koji stepuje."
Bila je mala i debeljuškasta, crne boje sa jarko crvenim flekama. Ležala je u krilu svoga gazde-gazdarice i dremala. Jaka, dlakava, desna šaka njenog gazde bila je pod njenom glavom, dok su ženski, dugi prsti leve šake njene gazdarice lagano prelazili niz njenu kičmu. Pojela je tanjir mišijih mozgova ranije i sada je, tako punog stomaka uživala. Nije imala ime, u stima njenog gazde-gazdarice bila je prosto Mačka. Iako je zapravo bio mačor.
Nežna ženska ruka je išla niže niz kičmu, među noge... prsti dugih noktiju zabili su se u malena muda nesretnog mačora. Ovaj je skočio, nakostrešio se, vrištao, pištao, mahao kandžicama i na posletku ospovao, na tečnom španskom: "Me cago en tu puta madre! Hijo de puta!"
"Nemoj...", molio ga je pisac.
"Moram. klišerečenica/Za mene je već kasno\klišerečenica.
"Moram. klišerečenica/Za mene je već kasno\klišerečenica.
Nelinearna vožnja (metafora o pripovedanju)
Vozio je trkački auto. Crven naravno. Ili ne. Jebe mu se. Zamislio je i već je bio plav. Pa zelen.
Vozio je sporednim, uskim uličicama, krivudavim i opasnim. Vozio je planinskim drumovima okovanim snegom i ledom. Vozio je sunčanom magistralom što je išla kroz pustinju. Kitu mu je pušila crnkinja. Ne, plavuša. Azijatkinja. Mulatkinja. Meleskinja. Ruskinja.
Kako to "zamislio" i promenio?
A, šta tebe boli kita? Ko si ti da, uostalom, postavljaš pitanja?
Bio je na ulicama Čikaga, u suludoj trci na život i smrt.
Dobio je trku.
Ona je htela da vidi ruševine Kartagine.
Kako li je voziti jeep na Mesecu?
Ili Ladu Nivu? Biti štedljiv zato što eto.
A, ići ulicom udarati automobile i gaziti ljude?
Baš kada je oduvao neku crvenu krntiju - svršio je u malena usta.
Krajevi
IME POLITIČARA JE OBRISANO
Izvršen je atentat na njega. Mladić, poznat javnosti kao vođa takozvanog "Pokreta Otpora", koji je pod nerazjašnjenim okolnostima nestao iz „Rehabilitacionog centra za nepodobne i društveno nesposobne“.
Mladić što je čitao knjige zabranjene, Marijan, Vođa Pokreta Otpora
Pucao je iz parabeluma, bacio obe bombe i sam od iste poginuo.
Pisac
"Centar za Rehabilitaciju" zatvoren je dve nedelje nakon smrti Novocara. Držao je u rukama rešenje o puštanju na slobodu.
Skočio je.
Ubio se.
Ostali
Svi ostali likovi pomenuti tu ili tamo, ukoliko već nisu poginuli/umrli u toku priče, umrli su u vremenu što je usledilo nakon kraja iste. Jer, bigrevelejšn/svi umiru, svi umiremo, trulimo, nestajemo\bigrevelejšn.
Kraj
(U Kafani)
Igrali su poker.
Kafana je bila ogromna. I nije bila baš kafana. Predstavljala je ona zapravo nakazni prizor "Svete Sofije" - pretvorene u noćni klub, striptiz klub, kazino, restoran, javnu kuću... sadržala je svaki mogući, zamislivi, nemogući i nezamislivi ustupak putenim strastima i hedonizmu. Freske i mozaici su bili razlupani i prefarbani raznim prizorima golotinje, bluda, nasilja i kuratih kopitara.
Samo je tavanica iznad njihovog separea bila oslikana drugačije. Slikom lovaca u snegu. Tri lovca. I kučke oko njih. Svi jadni, bedni, izgladneli i promrzli. Bez ulova.
Za stolom sedeo je Političar, Pobunjenik i Pisac.
Političar - jer je prodao dušu đavolu za vlast.
Pobunjenik - jer je prodao dušu đavolu da bi Političara strgao sa vlasti.
Pisac - jer pisci idu u pakao.
Pridružio im se i zanosna lepotica i obratio im se dubokim, hrapavim glasom: "Gospodo, kako Vam se dopada naše carstvo ognja i sumpora? Pisac, mator si mi nešto, hoćeš da te podmladim malo? Da može, zapravo, pojebati neku od ovih kurvi?"
"Zašto? Zašto je ovako ovde?"
"Ah, vidim, nisu za tebe kurve. Idi dva sprata ispod, imaš najveću biblioteku u univerzumu. Zašto?
Vidiš ova vaša kolektivna pričica nije mnogo drugačija od moje, zato ste mi i bili interesantni, zato sam i želeo da vas okupim ovde. Naravno, niste posebni baš, sve ovo sam radio bezbroj puta ranije. Zabavno je ponavljati moju sudbinu među vama smrtnicima, svu tu priču o slobodi i tiraniji vrteti u krug.
I ja sam se borio protiv nekog tiranina i ja sam, kao i ti dragi Pišče, završio u zatvoru... Bacio me je ovde i počeo da mi šalje razni ološ, očekujući od mene da ih mučim samo zato što sam zao ili šta već. Posle je naređivao, pretio... Zašto bih, o zašto bih, ja njega slušao?"
Post a Comment:
ZBUNJENI: Ja nerazumem što je pisac teo da kaže može neko d aobjasni?
Ivanitza: SJAJNO! Oštro, inteligentno, duhovito. Baš sam se zasmejala par puta, hehe
IZNERVIRANI: MA JEL OVO O VUČIĆU???????
SNSOVAC: Izgleda da jeste!
IZNERVIRANI: PA JEBAĆUMU MAJKU MILOSNU U PIČKU!
SPS: Ja sam spsovac već dvadeset godina ali moram reći da je vučić mnogo učinio za reforme u protekle dve godine. u borbi protiv korupcije i kriminala i integracija.
SRBIN: PIČKO SMRDLJIVA! SVE VAS TREBA IZ DRŽAVE ISTERATI!!! !!!
Objektivni: Nije korektno na ovakav način klevetati, bogohuliti i omalovažavati trud jednog čovekada popravi ovo naše društvo, mislim realno
RADIKAL: TO BRATE! JEBI IZDAJNIKE! SRBIJA ČEKA ŠEŠELJA!
SNSOVAC: JEBO TE ON U DUPE BAŠ!
Milica: Zanimljivo. Verovatno tvoj "najpostmodernističkiji" rad. Već se uveliko naziru konture tvog stila, prepoznatljivi pečati, uporno ponavljanje nekih elemenata, ali i uvođenje novih, kao na primer silna multimedijalnost.
LEŠKE: oš se pojebemo?
