Pesnik Alkoholičar
Ceo grad je znao za njega. U redu, možda je samo onaj kafanski deo grada znao za njega, a to u srpskoj prestonici nikada nije i nikada neće biti malo, bez obzira na to koliko se kafana pretvaralo u striptiz klubove, kazina i kladionice.
Kliše 1. Lik
Bio je mator. Duge sede brade, ispod nozdrva i usta žute od duvana. Brkovi su mu bili dugi i neuredni, ulazili su mu u usta. Ogromnu ćelu sakrviao je šešir koji nije skidao ni unutra kafane - govorio je svakome da je to njegov jedini greh prema Svetinji - dugi i iskrzani pramenovi preostale kose viirili su i visili, tužno i otromboljeno, na sve strane. Bež mantil je visio na naslonu stolice. Na stolu bila je pepeljara - najveća u kafani, koja se nije praznila celu noć, jer Pesnik Alkoholičar to nije dopuštao, svaki je pikavac je svedok te večeri, deo, baš kao i svaki čovek koji je seo za sto - flaša vinjaka i dve čaše. Bila je tu i njegova sveska i jeftina, plastična hemijska olovka.
Delatnost - Intelektualni kurvarluk
A, da li je? Da li je on išta gori od svih onih što štampaju i prodaju hiljade i hiljade knjiga? Od onih što prodaju svoje pesme nakaradnim pevaljkama? Nije. Možda i jeste. Verovatno jeste. Potegao je vinjak. Vinjak kao najčvršća konstanta.
Sedeo je Pesnik Alkoholičar u kafani od šest uveče, pa sve do fajronta. Svako veče. Leto. Zima. Uskrs. Božić. Sam. Ali ne baš sam. Dolazili su njegovi klijenti, mušterije, prijatelji. Sedali prekoputa njega i pričali i naručivali njegovu robu, baš kao što on naručuje kafe od, za njega, a činilo mu se i za bilo koje muško na planeti, premlade i prelepe konobarice.
Mušterije - Lenji, prosti, netalentovani, svakakvi
"Znate Profesore ona je... ima... plave oči, malo krupnije lice, velike si... grudi. Ona ima najlepši smeh na svetu. Ona je najtoplija žena na svetu, najdivnija. Ona... meni fale reči, Profesore."
"Njena plava kosa, Profesore, kada je ugledam meni Sunce sija, nebitno da li je noć, da li je najtmurniji dan u godini. Volim kako hoda, pomalo smešno onako. Volim je dok spava, dok priča, dok ćuti, dok se smeje. Možete li to nekako uklopiti? Prijatelj mi je rekao da ste mag!"
"Znate me, zar ne? Da. O, Bože! Sećate me se. Da, da. Za prvi mesec veze, za pola godine, za godišnjicu, za drugu godišnjicu, došao sam Vam i za petogodišnjicu... Prošlo je deset godina. Šta? Vinjak. O, može. Hvala Vam. Da, deset godina divnog braka. Imamo dve ćerkice, sedam i četiri godina. Višnja i Vesna. Da, naravno, ako bi ste mogli. Za staru mušteriju. Da, da... prijatelja!"
"Vidi čiča preporučio mi te je jedan ortak, kaže pišeš razvaljuješ. Meni se đa neka sa književnosti il nekog kurca, ono dobra je. A, kapiram, šta, pesma neka, znaš, ono. Daju one lako. Ljubav, večnost, zvezde, duše, pizde materine. Sklepaj to na brzinu."
Ponekad zaista jeste sklepavao, ponekd se čak i trudio. Ponekad nije mogao ni olovku u ruci držati, ponekad je zaboravljao izgled pojedinih slova, ponekad je umesto na srpskom potpuno nesvesno pisao na francuskom ili ruskom. Na početku večeri bi brojao slogove, birao rime... pred fajront, pred vazda mistično dno flaše, poput pepeljuge, poput Gregora Samse, doživljavao bi preobražaj u avangardnog, raspuštenog, sve-mi-je-dopušteno krelca. Alkohol je čudo.
Poezija po narudžbini, poezija iz kalupa, pet-minuta-poezija. Delovi:
"I plava kosa tvoja
ozari me kao sunce"
Dan drugi - ljubav.
Mesec dana - ljubav.
Pola godine - ljubav.
Godina čitava - ljubav.
Pet godina - ljubav.
Evo, prođe ih i deset.već
i šta?
Ljubav."
***
"Sa ulice sam,
prost i grub,
a ti si cvetak.
Sa ulice sam,
loš i glup,
a ti si cvetak.
Sa ulice sam,
tvoj Bukovski,
tvoj sam Vejc."
***
"I crna kosa tvoja
kao noć letnja"
Fajront
Izlazio je poslednji. Uvek. Dok prelepa i premlada konobarica briše pod. Dao bi joj par stotina dinara - zavisi koliko bi zaradio - i rekao joj da se čuva u noćnom prevozu i da ide pravo kući. gotovo redovno bi zaboravio mantil na naslonu stolice, do vrata bi došao bez njega, kada bi ga ona podsetila...
Zavukao bi ruke u džepove i lagano koračao do stana. Nije bio daleko. Poneki zaljubljeni par. Više pasa lutalica. Poneki slepi miš. Poneka pijanica koja hoda kao da je loptica u nebeskoj partiji stonog tenisa ili marioneta u rukama čoveka koji se juče zaposlio u lutkarskom pozorištu. I još pasa lutalica. Sve što će u ovom gradu ostati jednom biće psi lutalice. Pošteno je to - njihov grad ovo i jeste. Ostaće i i vrapci. Vrapci i psi lutalice. I njihova govna.
Penjući se stepenicama na treći sprat, ka svom zapuštenom, malom stanu što je smrdeo na alkohol, duvan i stare knjige (koje su ponajviše i same smrdele na duvan), sasvim tiho bi psovao.
Šapatom ponavljao svoju mantru.
"Poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater!"
Obučen bi legao u krevet i svake noći sanjao Nju. Devojku. Ženu. Sada već babu, a možda i raspalu lešinu. Samo jednu noć ju je imao. Njegovu Yadu. Upoznao ju je na nekoj igranci i završio u krevetu sa njom. Izjutra je nije bilo. Izjutra je trgao rakiju i napisao svoju prvu pesmu. I onda se napaio toliko da se usrao.
"Poezijo jebem ti mater!"
Neomitologija
Na početku beše Uništenje.
U velikom prasku dvaju svemira - sve što je bilo prestalo je biti.
Jer, sve počinje jednim krajem. Jer, sve je večno kruženje.
I samo je On preživeo. Jedan. Jedini. Odabrani. Preživeo da živi u ničemu. Ostao je bez svog svemira - bez svog sveta, svog neba, svojih zvezda, svojih prijatelja, svoje ljubavnice, svoje robo-mačko što je psovala masno na španskom - bez svoje snage, bez svog tela, bez svega osim svoga uma. Lebdeo je, plutao, bio zarobljen u ničemu.
Bio je Umetnik. Bio je Pisac. Nekada voljen i čitan i bogat. Ostao je bez bogatstva, bez ljubavi, bez publike koja bi ga čitala. Bez svoje olovke, bez svog papira, bez vlasti nad svojim rukama. Sam i bespomoćan. Sam i bespomoćan! Živ iz njemu sasvim nejasnih razloga.
Samo nepatvorena snaga uma, silna imaginacija i večnost na raspolaganju.
Milijarde zemaljskih godina je prošlo i ništa se promenilo nije.
On u ničemu. Ništa.
Još milijarda milijardi godina je prošlo da bi, baš iz ničega, Umetnik stvorio dlaku - crnu, tanku i kratku.
Milijarde su godina prošle - a to je za njega sada već bio samo tren - da bi nanovo oživeo svoju mačku, ovog puta bez kablova i čipova, ali sa jednako bogatim repertoarom psovki na španskom.
Koliko je večnosti prošlo dok nije nanovo ovladao svojim telom, ne zna se. Ali je uspeo.
I odatle je sve išlo lakše.
Umom je zamišljao, materijalizovao, a rukama uklapao delove, organ po organ. Stvorio je Nju. Kirju. Nju! Njegovu ženu. Savršenu! Toliko savršenu da je Umetnik još milijardu godina proveo samo doterujući svoje telo, da bi bilo dostojno božanstvene Kirje. Bolelo ga je silno, ali ona je to zasluživala.
Izrodiše decu oni. Dve ćerke. Gabayadu i Nathari.
Nathari beše čudesna. U svakom smislu, na svakom polju, na svaki način prevazilazila je lepotu svoje majke. Bila je slobodna duhom, puna energije, maštovita, visprena i rečita. Bila je duhovita. Bila je vrcava. Bila je svetlo tog svemira u nastajanju.
Gabayada beše suprotnost sestre svoje. Iako lepa, možda i lepša - beše hladna, beše leš hodajući, beše kruta, dosadna, naporna, razmažena, ljubomorna, bahata. Kada bi i pokušala imitirati slobodu i neodoljivost svoje sestre, ne bi uspevala, bila bi nakaradna karikatura.
Do tada je njihov otac, Umetnik, već stvorio svet - zemlju i vodu, nebo nad, a vreli, tečni kamen pod njima, stvorio je život - ribe, zmije, žabe, ruže, ljubičice, mrave, vukove, mačke koje nisu psovale na španskom i na posletku, pre nego što je zapalio cigaretu, stvorio je ljude po svom liku. Dao im slobodnu volju, osećaj za lepo, potrebu za umetnošću. Dao im je kičice i palete, dao im je mastilo i papir, dao im je čekić i dleto.
I živeli su ljudi sretno. Nagi, samo su slikarske boje skrivali delove njihovih tela. Slobodni, izgubljeni u svojim delima i delima svojih ljubljenih. Vegeterijanci svi do jednog. Bez novca. Bez bolesti. Bez nadređenih, bez podređenih... Jednaki u lepoti! Najviše njih klanjalo se divnoj Nathari. Obožavali su je. Svoja dela i živote njoj posvećivali, nosili je u srcima i dušama, molili se više njoj nego samom Tvorcu, Umetniku.
I onda pade mrak na njih. Sunce se pomrači na četrdeset dana. Cveće svenu, usevi propaše, pošasti i bolesti napadoše ih.
Zlatno naliv pero, prvo stvoreno u tom novom Svemiru, stvoreno snagom uma velikog Umetnika Tvorca, našlo se u hladnoj, bledoj ruci njegove, ljubomorom opijene, kćerke Gabayade. Prišla je postelji u kojoj su spavali njeni roditelji, koja je inače plutala među novonastalim zvezdama, usred svemira. Stegla je pero i uz urlik zabila ga u očeve grudi. Izvadila i nanovo zabila. Izvadila i nanovo zabila. Umetnik nije ispustio ni glasa dok je umirao. Krvave spavaćice i još krvavijih ruku, jezivih očiju, iskeženih belih zuba, Gabayada se okrenula ka svojoj majci - božanskoj Kirji - kako bi i nju ubila. Kirje ne beše više na krevetu. Nestala je. Gabayada je pljunula crnu sluz na čelo svog već mrtvog oca i zaklela se da će naći majku, naći je i ubiti. A, onda ubiti i svoju sestru. Vladati svetom ljudi i čitavim svemirom sasvim sama. Slavljena od svih.
Kada je savršena Nathari osetila bol u grudima, kada se materijalizovala iznad postelje svojih roditelja i videla leš svoga oca - nad svetom ljudi sevale su munje, šume i polja su gorela, vulkani su eksplodirali, ostrva se od kontinenata cepala. Bilo je to prvi i jedini put da je bes iskalila na ljudima i njihovim svetom. Zaklela se da će naći i spasiti svoju majku, božansku Kirju, a da će zatim naći i ubiti svoju sestru, oceubicu - Gabayadu prokletu!
Nakon četrdeset dana nad svetom ljudi zasijalo je Sunce. Ali ništa nije bilo kao pre. Većina je zauvek svoje papire pobacala u oganj ili su počeli u njih da motaju masne pite sa mesom i likom, svojim perima počeli su da čačkaju zube i vade vosak iz ušiju, svoje palete okačili su o klinove, kičicama dražili bradavice svojih žena ili testise svojih muževa, a dleta i čekići su korišćeni za pravljenje prostih i ogromnih blokovova kojima su građene utvrde koje su, pak, trebale odvojiti ljude od... drugih ljudi. Većina je sada bila obučena. Većina više nije imala osmeha na licima. Svađe, tuče, granice, pa čak i oružja i ratovi na posletku behu izmišljeni. Počeli su se razboljevati, počela su umirati čak i deca i majke na porađajima.
Ono malo ljudi što je nastavilo baviti se starim umećima, na svoje slike (koje nisu bile lepe kao pre), na svoje statue (koje nisu bile lepe kao pre), na svoja pisanja (koja nisu bila lepa kao pre!) počeli su stavljati cene. I nisu se njihova dela prodavala. Pravili su ih sve ružnije i ružnije, sve prostije i prostije, povlađujući putenim strastima i glupošću, sve su radili samo da bi prodali i zaradili.
I svet je propadao...
Bog je ubijen. Izmišljeni su drugi bogovi umesto njega.
I svet je propadao.
Boginja je nestala. Umesto njene lepote svetom su zavladale venerične bolesti.
I svet je propadao...
Nathari.
Gabayada.
Rat kroz eone.
Krvav i nemilosrdan.
Rat za svet ljudi... svet koji je propao.
Pesnik Perspektivni
(slika i prilika)
Svi su ga znali. U redu, možda je samo onaj nedojebani, nedorasli, i ponajviše glupi i prepotentni deo grada znao za njega. Znali su ga kao Nevidljivog Poetu. Bio je vegan, frizuru je nameštao duže od bilo koje žene u gradu, mogli ste ga sresti po džez klubovima, iako džez kući slušao nije.
Kliše 2. Lik
Bio je mlad. Nekada bi nosio tanke brkove, nekada kratku bradu. Kosa je bila njegov zaštitni znak. Devojka bi morala brisati ruku maramicom nakon što bi je dotakla, a on bi morao trčati u kupatilo i pedeset minuta je nameštati. No, sreća, nije imao devojku. Sve je čitao, sve je gledao, u sve se razumeo, o svemu je imao stav. Možda to nije baš autentično njegov stav bio, ali, avaj, pročitao jeste recenzije razne i stavove drugih. pročitao ih više puta, naučio napamet. Pisao je prozu naširoko i nadugačko, ali je ipak preferirao poeziju, jer... "bolje izražava njegovo biće". Nije istinski čitao poeziju, nije ni znao kako se ona čita. Ali čitao je objašnjenja za pesme koje mu nisu bile jasne. "Odlična je pesma, jako, jako duboka. Treba se pošteno zamisliti nad njom!". Da li su drugi slušali to što je pričao? Da li su čitali to što je pisao i poturao im pod nos? Ne, naravno. Svi oko njega su bili jednako pisci, fotografi, muzičari. Pre svega su se divili sebi samima, pisali da bi imali šta čitati, pisali da bi sebi delovali pametnije i vrednije. Ne, nisu čitali njegove pesme. Niko osim njega nije čitao njegove pesme.
Grabljivica, Kučka, Poezija
Gledala ga je iz ćoška kluba u kome se puštala neka užasno spora i pospana muzika. Znala ju je dobro, morala je znati. Tu je i regrutovala svoje vojnike. Post-rok. Štagod. Gledala ga je. Bio je u uskim crnim pantalonama, kariranoj košulji i skejterskim patikama koje bi se raspale posle dva dana na skejtu.
Bedan je, znala je to. Svi su oni bedni. Sve bedniji i bedniji. Tešila se da i sestra ima iste muke, da su i njeni sledbenici sve jadniji i jadniji. Jesu bili, ali da li ovoliko brzo degenerišu? Nemoguće je. Gledala ga je i dalje i bivala sve sigurnija da gubi. Popila je svoj, sasvim čist, Campari i krenula ka njemu.
"Ćao, ja sam Gaba."
Bezvredna pesma bez mozga, duše i harizme (uvreda ne samo za mozak, već i za dupe nakon velike nužde)
Bensedin, ksanaks, trodon
Šta ću kad boli?
Vutra, skank, pajdo
Šta ću kad ne znaju?
Ne shvataju, ne razumeju
Ne zanima ih, neće da znaju
Bol moj, tugu moju
Tvoju, njegovu, našu.
Deca ulice, deca Srbije
prepuštena sebi samima
Bensedin, ksanaks, trodon,
vutra, skank, pajdo...
Poezija na kolenima
Osećala je gutanje njegovih bolnih knedli jače nego njegov kurac u sebi. Sve je sama radila, jadnik se ukočio. Baise-moi! Šaputala je. Touchez-moi. Naređivala je. Kрасивый. Fick mich! Molila je. Nije imao dlake jedine na telu, znojav i klizav. Nervozan i glup. Nespretan. Gadila se. Nije mogla više. Gurnula ga je. Bacila se na kolena i počela da mu puši kurac. Mnogo, mnogo je jednostavnije tako...
Jutro posle
Nevidljivi Poeta je napisao prvu pesmu koja je bila pristojna... on je smatrao da ga ta pemsa može učiniti poznatim.
Onda je shvatio da više nikada neće videti svoju Gabu i prvi se put u životu napio.
Umri, Kučko, Umri
Juri te kroz šumu. Ništa do scene ubistva prosečne kurve iz slešer filmova sa početka osamdesetih godina i nisi zaslužila. Jedino fali jezero da slika bude potpuna. I da si gola. Da ti sise skaču u ritmu paničnog trčanja. Stiže te. Znaš to. Šta je sa tvojim moćima? Šta? Ne znaš. Ne možeš pobeći, teleportovati se, smanjiti, sakriti. Odsečena si od Snage koju ti je otac ostavio. Otac koga si ubila. Znojiš se, teško dišeš.
Jebaću te kurvo! Platićeš za sve! Za sve laži, za sve obmane. Za sve lepe reči, za sve tužne reči, za sve prave reči, krive reči. Za svaki jebeni stih ikada napisan platićeš! Svaku strofu ćeš propustiti kroz najsitnije pore. Nemaš gde.
Tvoje sise nemaju mleka, već otrova. Tvoja pička je nazubljena. Tvoj jezik je jezik zmije.
Osveta!
Za moj život i život svih tvojh sledbenika pre mene! za sve nesretne pesnike ovog sveta, sve koje si prevarila, iskoristila!
Shvataš da nije jedini! Ima ih više! Sve su to tvoja deca. Tvoji vernici. Tvoji sledbenici. Tvoji ljubavnici. Sve njih si pojebala, zavela, zarobila, svima njima si života upropastila. Ti kurvo!
Osećaš i nju. Tvoju sestru. Nathari Savršenu.
Gospode... Ne ne uzimaj njegovo ime u usta! Ubila si ga.
Da, da, da. Osećaš i nju. Kirju. Majku tvoju.
Tu je. Konačno. Zato si i poražena.
Kraj je tu.
O, kako si lagala! Lagala si me na francuskom, na španskom, na engleskom, latinskom i ruskom i nemačkom i kineskom. Sa rimom, bez rime. Brojala si slogove ili lagala sasvim slobodnim stihom i stilom.
Moj brat se ubio zbog tebe. I koliko njih pre njega. Koliko ih je krepalo od alkohola i droge?
Starac u mantilu.
Krelac u kariranoj košulji.
I desetine drugih.
Sa noževima, palicama, sekirama, čekićima, sa svih strana, približavali su joj se.
Gotova si.
Spotičeš se o neku štrkljavu granu i padaš. Padaš licem ka zemlji. Zubima udaraš u kamen. Imaš taman toliko vremena da ispljuješ pet-šest izbijenih komada, pre nego što se bace na tebe. Starac koga se sećaš još od pre pedeset godina šutirate preteškim cokulama. Onaj ljigavi, zalizani, ćosavi udara te bejzbol palicom i pljuje te, dok cmizdri i guši se...
Cepaju ti odeću, grebu, šibaju, probadaju.
Bljesak.
Pauza.
Očima punim prašine, suza i krvi što se sliva sa razbijenog čela i puknute arkade, vidiš svoju sestru. Nathari. I iza nje majku - Kirju - koju si videla poslednji put pre nekoliko desetina hiljada godina.
Nathari lebdi iznad tebe, bljesnuše dva zlatna naliv pera u njenim rukama i... ona ponire, juri ka tebi.
Nathari je nabila naliv pera u očne duplje svoje sestre. Sasvim duboko. Do kraja. Dok nije čula grebuckanje lobanje sa druge strane. Izvadila ih je. Pogledala omatorelog pesnika u mantilu i klimnula glavom. Ovaj je cokulom smrskao lobanju mrtve joj sestre.
Prišla je majci, boginji, vladarki univerzuma, koju je konačno pronašla, klekla pred njom. Poljubila joj ruku i prvim krvavim naliv perom, na savršeno beloj majčinoj haljini napisala - Mir.
Drugim napisala je - Preporod.
Kirja je svoju kćerku pomilovala po glavi, nasmešila se i nestala.
Sunce kao da je istog momenta malo jače zasijalo, a okupljeni pesnici i pesnikinje, mladi i stari, mlade i stare, zgodni i odrtavljeni, prelepe i zborane... svi oni, počeli su da se skidaju i bacaju svoju odeću.
Delatnost - Intelektualni kurvarluk
A, da li je? Da li je on išta gori od svih onih što štampaju i prodaju hiljade i hiljade knjiga? Od onih što prodaju svoje pesme nakaradnim pevaljkama? Nije. Možda i jeste. Verovatno jeste. Potegao je vinjak. Vinjak kao najčvršća konstanta.
Sedeo je Pesnik Alkoholičar u kafani od šest uveče, pa sve do fajronta. Svako veče. Leto. Zima. Uskrs. Božić. Sam. Ali ne baš sam. Dolazili su njegovi klijenti, mušterije, prijatelji. Sedali prekoputa njega i pričali i naručivali njegovu robu, baš kao što on naručuje kafe od, za njega, a činilo mu se i za bilo koje muško na planeti, premlade i prelepe konobarice.
Mušterije - Lenji, prosti, netalentovani, svakakvi
"Znate Profesore ona je... ima... plave oči, malo krupnije lice, velike si... grudi. Ona ima najlepši smeh na svetu. Ona je najtoplija žena na svetu, najdivnija. Ona... meni fale reči, Profesore."
"Njena plava kosa, Profesore, kada je ugledam meni Sunce sija, nebitno da li je noć, da li je najtmurniji dan u godini. Volim kako hoda, pomalo smešno onako. Volim je dok spava, dok priča, dok ćuti, dok se smeje. Možete li to nekako uklopiti? Prijatelj mi je rekao da ste mag!"
"Znate me, zar ne? Da. O, Bože! Sećate me se. Da, da. Za prvi mesec veze, za pola godine, za godišnjicu, za drugu godišnjicu, došao sam Vam i za petogodišnjicu... Prošlo je deset godina. Šta? Vinjak. O, može. Hvala Vam. Da, deset godina divnog braka. Imamo dve ćerkice, sedam i četiri godina. Višnja i Vesna. Da, naravno, ako bi ste mogli. Za staru mušteriju. Da, da... prijatelja!"
"Vidi čiča preporučio mi te je jedan ortak, kaže pišeš razvaljuješ. Meni se đa neka sa književnosti il nekog kurca, ono dobra je. A, kapiram, šta, pesma neka, znaš, ono. Daju one lako. Ljubav, večnost, zvezde, duše, pizde materine. Sklepaj to na brzinu."
Ponekad zaista jeste sklepavao, ponekd se čak i trudio. Ponekad nije mogao ni olovku u ruci držati, ponekad je zaboravljao izgled pojedinih slova, ponekad je umesto na srpskom potpuno nesvesno pisao na francuskom ili ruskom. Na početku večeri bi brojao slogove, birao rime... pred fajront, pred vazda mistično dno flaše, poput pepeljuge, poput Gregora Samse, doživljavao bi preobražaj u avangardnog, raspuštenog, sve-mi-je-dopušteno krelca. Alkohol je čudo.
Poezija po narudžbini, poezija iz kalupa, pet-minuta-poezija. Delovi:
"I plava kosa tvoja
ozari me kao sunce"
***
"Dan prvi - ljubav.Dan drugi - ljubav.
Mesec dana - ljubav.
Pola godine - ljubav.
Godina čitava - ljubav.
Pet godina - ljubav.
Evo, prođe ih i deset.već
i šta?
Ljubav."
***
"Sa ulice sam,
prost i grub,
a ti si cvetak.
Sa ulice sam,
loš i glup,
a ti si cvetak.
Sa ulice sam,
tvoj Bukovski,
tvoj sam Vejc."
***
"I crna kosa tvoja
kao noć letnja"
Fajront
Izlazio je poslednji. Uvek. Dok prelepa i premlada konobarica briše pod. Dao bi joj par stotina dinara - zavisi koliko bi zaradio - i rekao joj da se čuva u noćnom prevozu i da ide pravo kući. gotovo redovno bi zaboravio mantil na naslonu stolice, do vrata bi došao bez njega, kada bi ga ona podsetila...
Zavukao bi ruke u džepove i lagano koračao do stana. Nije bio daleko. Poneki zaljubljeni par. Više pasa lutalica. Poneki slepi miš. Poneka pijanica koja hoda kao da je loptica u nebeskoj partiji stonog tenisa ili marioneta u rukama čoveka koji se juče zaposlio u lutkarskom pozorištu. I još pasa lutalica. Sve što će u ovom gradu ostati jednom biće psi lutalice. Pošteno je to - njihov grad ovo i jeste. Ostaće i i vrapci. Vrapci i psi lutalice. I njihova govna.
Penjući se stepenicama na treći sprat, ka svom zapuštenom, malom stanu što je smrdeo na alkohol, duvan i stare knjige (koje su ponajviše i same smrdele na duvan), sasvim tiho bi psovao.
Šapatom ponavljao svoju mantru.
"Poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater,
poezijo jebem ti mater!"
Obučen bi legao u krevet i svake noći sanjao Nju. Devojku. Ženu. Sada već babu, a možda i raspalu lešinu. Samo jednu noć ju je imao. Njegovu Yadu. Upoznao ju je na nekoj igranci i završio u krevetu sa njom. Izjutra je nije bilo. Izjutra je trgao rakiju i napisao svoju prvu pesmu. I onda se napaio toliko da se usrao.
"Poezijo jebem ti mater!"
Neomitologija
Na početku beše Uništenje.
U velikom prasku dvaju svemira - sve što je bilo prestalo je biti.
Jer, sve počinje jednim krajem. Jer, sve je večno kruženje.
I samo je On preživeo. Jedan. Jedini. Odabrani. Preživeo da živi u ničemu. Ostao je bez svog svemira - bez svog sveta, svog neba, svojih zvezda, svojih prijatelja, svoje ljubavnice, svoje robo-mačko što je psovala masno na španskom - bez svoje snage, bez svog tela, bez svega osim svoga uma. Lebdeo je, plutao, bio zarobljen u ničemu.
Bio je Umetnik. Bio je Pisac. Nekada voljen i čitan i bogat. Ostao je bez bogatstva, bez ljubavi, bez publike koja bi ga čitala. Bez svoje olovke, bez svog papira, bez vlasti nad svojim rukama. Sam i bespomoćan. Sam i bespomoćan! Živ iz njemu sasvim nejasnih razloga.
Samo nepatvorena snaga uma, silna imaginacija i večnost na raspolaganju.
Milijarde zemaljskih godina je prošlo i ništa se promenilo nije.
On u ničemu. Ništa.
Još milijarda milijardi godina je prošlo da bi, baš iz ničega, Umetnik stvorio dlaku - crnu, tanku i kratku.
Milijarde su godina prošle - a to je za njega sada već bio samo tren - da bi nanovo oživeo svoju mačku, ovog puta bez kablova i čipova, ali sa jednako bogatim repertoarom psovki na španskom.
Koliko je večnosti prošlo dok nije nanovo ovladao svojim telom, ne zna se. Ali je uspeo.
I odatle je sve išlo lakše.
Umom je zamišljao, materijalizovao, a rukama uklapao delove, organ po organ. Stvorio je Nju. Kirju. Nju! Njegovu ženu. Savršenu! Toliko savršenu da je Umetnik još milijardu godina proveo samo doterujući svoje telo, da bi bilo dostojno božanstvene Kirje. Bolelo ga je silno, ali ona je to zasluživala.
Izrodiše decu oni. Dve ćerke. Gabayadu i Nathari.
Nathari beše čudesna. U svakom smislu, na svakom polju, na svaki način prevazilazila je lepotu svoje majke. Bila je slobodna duhom, puna energije, maštovita, visprena i rečita. Bila je duhovita. Bila je vrcava. Bila je svetlo tog svemira u nastajanju.
Gabayada beše suprotnost sestre svoje. Iako lepa, možda i lepša - beše hladna, beše leš hodajući, beše kruta, dosadna, naporna, razmažena, ljubomorna, bahata. Kada bi i pokušala imitirati slobodu i neodoljivost svoje sestre, ne bi uspevala, bila bi nakaradna karikatura.
Do tada je njihov otac, Umetnik, već stvorio svet - zemlju i vodu, nebo nad, a vreli, tečni kamen pod njima, stvorio je život - ribe, zmije, žabe, ruže, ljubičice, mrave, vukove, mačke koje nisu psovale na španskom i na posletku, pre nego što je zapalio cigaretu, stvorio je ljude po svom liku. Dao im slobodnu volju, osećaj za lepo, potrebu za umetnošću. Dao im je kičice i palete, dao im je mastilo i papir, dao im je čekić i dleto.
I živeli su ljudi sretno. Nagi, samo su slikarske boje skrivali delove njihovih tela. Slobodni, izgubljeni u svojim delima i delima svojih ljubljenih. Vegeterijanci svi do jednog. Bez novca. Bez bolesti. Bez nadređenih, bez podređenih... Jednaki u lepoti! Najviše njih klanjalo se divnoj Nathari. Obožavali su je. Svoja dela i živote njoj posvećivali, nosili je u srcima i dušama, molili se više njoj nego samom Tvorcu, Umetniku.
I onda pade mrak na njih. Sunce se pomrači na četrdeset dana. Cveće svenu, usevi propaše, pošasti i bolesti napadoše ih.
Zlatno naliv pero, prvo stvoreno u tom novom Svemiru, stvoreno snagom uma velikog Umetnika Tvorca, našlo se u hladnoj, bledoj ruci njegove, ljubomorom opijene, kćerke Gabayade. Prišla je postelji u kojoj su spavali njeni roditelji, koja je inače plutala među novonastalim zvezdama, usred svemira. Stegla je pero i uz urlik zabila ga u očeve grudi. Izvadila i nanovo zabila. Izvadila i nanovo zabila. Umetnik nije ispustio ni glasa dok je umirao. Krvave spavaćice i još krvavijih ruku, jezivih očiju, iskeženih belih zuba, Gabayada se okrenula ka svojoj majci - božanskoj Kirji - kako bi i nju ubila. Kirje ne beše više na krevetu. Nestala je. Gabayada je pljunula crnu sluz na čelo svog već mrtvog oca i zaklela se da će naći majku, naći je i ubiti. A, onda ubiti i svoju sestru. Vladati svetom ljudi i čitavim svemirom sasvim sama. Slavljena od svih.
Kada je savršena Nathari osetila bol u grudima, kada se materijalizovala iznad postelje svojih roditelja i videla leš svoga oca - nad svetom ljudi sevale su munje, šume i polja su gorela, vulkani su eksplodirali, ostrva se od kontinenata cepala. Bilo je to prvi i jedini put da je bes iskalila na ljudima i njihovim svetom. Zaklela se da će naći i spasiti svoju majku, božansku Kirju, a da će zatim naći i ubiti svoju sestru, oceubicu - Gabayadu prokletu!
Nakon četrdeset dana nad svetom ljudi zasijalo je Sunce. Ali ništa nije bilo kao pre. Većina je zauvek svoje papire pobacala u oganj ili su počeli u njih da motaju masne pite sa mesom i likom, svojim perima počeli su da čačkaju zube i vade vosak iz ušiju, svoje palete okačili su o klinove, kičicama dražili bradavice svojih žena ili testise svojih muževa, a dleta i čekići su korišćeni za pravljenje prostih i ogromnih blokovova kojima su građene utvrde koje su, pak, trebale odvojiti ljude od... drugih ljudi. Većina je sada bila obučena. Većina više nije imala osmeha na licima. Svađe, tuče, granice, pa čak i oružja i ratovi na posletku behu izmišljeni. Počeli su se razboljevati, počela su umirati čak i deca i majke na porađajima.
Ono malo ljudi što je nastavilo baviti se starim umećima, na svoje slike (koje nisu bile lepe kao pre), na svoje statue (koje nisu bile lepe kao pre), na svoja pisanja (koja nisu bila lepa kao pre!) počeli su stavljati cene. I nisu se njihova dela prodavala. Pravili su ih sve ružnije i ružnije, sve prostije i prostije, povlađujući putenim strastima i glupošću, sve su radili samo da bi prodali i zaradili.
I svet je propadao...
Bog je ubijen. Izmišljeni su drugi bogovi umesto njega.
I svet je propadao.
Boginja je nestala. Umesto njene lepote svetom su zavladale venerične bolesti.
I svet je propadao...
Nathari.
Gabayada.
Rat kroz eone.
Krvav i nemilosrdan.
Rat za svet ljudi... svet koji je propao.
Pesnik Perspektivni
(slika i prilika)
Svi su ga znali. U redu, možda je samo onaj nedojebani, nedorasli, i ponajviše glupi i prepotentni deo grada znao za njega. Znali su ga kao Nevidljivog Poetu. Bio je vegan, frizuru je nameštao duže od bilo koje žene u gradu, mogli ste ga sresti po džez klubovima, iako džez kući slušao nije.
Kliše 2. Lik
Bio je mlad. Nekada bi nosio tanke brkove, nekada kratku bradu. Kosa je bila njegov zaštitni znak. Devojka bi morala brisati ruku maramicom nakon što bi je dotakla, a on bi morao trčati u kupatilo i pedeset minuta je nameštati. No, sreća, nije imao devojku. Sve je čitao, sve je gledao, u sve se razumeo, o svemu je imao stav. Možda to nije baš autentično njegov stav bio, ali, avaj, pročitao jeste recenzije razne i stavove drugih. pročitao ih više puta, naučio napamet. Pisao je prozu naširoko i nadugačko, ali je ipak preferirao poeziju, jer... "bolje izražava njegovo biće". Nije istinski čitao poeziju, nije ni znao kako se ona čita. Ali čitao je objašnjenja za pesme koje mu nisu bile jasne. "Odlična je pesma, jako, jako duboka. Treba se pošteno zamisliti nad njom!". Da li su drugi slušali to što je pričao? Da li su čitali to što je pisao i poturao im pod nos? Ne, naravno. Svi oko njega su bili jednako pisci, fotografi, muzičari. Pre svega su se divili sebi samima, pisali da bi imali šta čitati, pisali da bi sebi delovali pametnije i vrednije. Ne, nisu čitali njegove pesme. Niko osim njega nije čitao njegove pesme.
Grabljivica, Kučka, Poezija
Gledala ga je iz ćoška kluba u kome se puštala neka užasno spora i pospana muzika. Znala ju je dobro, morala je znati. Tu je i regrutovala svoje vojnike. Post-rok. Štagod. Gledala ga je. Bio je u uskim crnim pantalonama, kariranoj košulji i skejterskim patikama koje bi se raspale posle dva dana na skejtu.
Bedan je, znala je to. Svi su oni bedni. Sve bedniji i bedniji. Tešila se da i sestra ima iste muke, da su i njeni sledbenici sve jadniji i jadniji. Jesu bili, ali da li ovoliko brzo degenerišu? Nemoguće je. Gledala ga je i dalje i bivala sve sigurnija da gubi. Popila je svoj, sasvim čist, Campari i krenula ka njemu.
"Ćao, ja sam Gaba."
Bezvredna pesma bez mozga, duše i harizme (uvreda ne samo za mozak, već i za dupe nakon velike nužde)
Bensedin, ksanaks, trodon
Šta ću kad boli?
Vutra, skank, pajdo
Šta ću kad ne znaju?
Ne shvataju, ne razumeju
Ne zanima ih, neće da znaju
Bol moj, tugu moju
Tvoju, njegovu, našu.
Deca ulice, deca Srbije
prepuštena sebi samima
Bensedin, ksanaks, trodon,
vutra, skank, pajdo...
Poezija na kolenima
Osećala je gutanje njegovih bolnih knedli jače nego njegov kurac u sebi. Sve je sama radila, jadnik se ukočio. Baise-moi! Šaputala je. Touchez-moi. Naređivala je. Kрасивый. Fick mich! Molila je. Nije imao dlake jedine na telu, znojav i klizav. Nervozan i glup. Nespretan. Gadila se. Nije mogla više. Gurnula ga je. Bacila se na kolena i počela da mu puši kurac. Mnogo, mnogo je jednostavnije tako...
Jutro posle
Nevidljivi Poeta je napisao prvu pesmu koja je bila pristojna... on je smatrao da ga ta pemsa može učiniti poznatim.
Onda je shvatio da više nikada neće videti svoju Gabu i prvi se put u životu napio.
Umri, Kučko, Umri
Juri te kroz šumu. Ništa do scene ubistva prosečne kurve iz slešer filmova sa početka osamdesetih godina i nisi zaslužila. Jedino fali jezero da slika bude potpuna. I da si gola. Da ti sise skaču u ritmu paničnog trčanja. Stiže te. Znaš to. Šta je sa tvojim moćima? Šta? Ne znaš. Ne možeš pobeći, teleportovati se, smanjiti, sakriti. Odsečena si od Snage koju ti je otac ostavio. Otac koga si ubila. Znojiš se, teško dišeš.
Jebaću te kurvo! Platićeš za sve! Za sve laži, za sve obmane. Za sve lepe reči, za sve tužne reči, za sve prave reči, krive reči. Za svaki jebeni stih ikada napisan platićeš! Svaku strofu ćeš propustiti kroz najsitnije pore. Nemaš gde.
Tvoje sise nemaju mleka, već otrova. Tvoja pička je nazubljena. Tvoj jezik je jezik zmije.
Osveta!
Za moj život i život svih tvojh sledbenika pre mene! za sve nesretne pesnike ovog sveta, sve koje si prevarila, iskoristila!
Shvataš da nije jedini! Ima ih više! Sve su to tvoja deca. Tvoji vernici. Tvoji sledbenici. Tvoji ljubavnici. Sve njih si pojebala, zavela, zarobila, svima njima si života upropastila. Ti kurvo!
Osećaš i nju. Tvoju sestru. Nathari Savršenu.
Gospode... Ne ne uzimaj njegovo ime u usta! Ubila si ga.
Da, da, da. Osećaš i nju. Kirju. Majku tvoju.
Tu je. Konačno. Zato si i poražena.
Kraj je tu.
O, kako si lagala! Lagala si me na francuskom, na španskom, na engleskom, latinskom i ruskom i nemačkom i kineskom. Sa rimom, bez rime. Brojala si slogove ili lagala sasvim slobodnim stihom i stilom.
Moj brat se ubio zbog tebe. I koliko njih pre njega. Koliko ih je krepalo od alkohola i droge?
Starac u mantilu.
Krelac u kariranoj košulji.
I desetine drugih.
Sa noževima, palicama, sekirama, čekićima, sa svih strana, približavali su joj se.
Gotova si.
Spotičeš se o neku štrkljavu granu i padaš. Padaš licem ka zemlji. Zubima udaraš u kamen. Imaš taman toliko vremena da ispljuješ pet-šest izbijenih komada, pre nego što se bace na tebe. Starac koga se sećaš još od pre pedeset godina šutirate preteškim cokulama. Onaj ljigavi, zalizani, ćosavi udara te bejzbol palicom i pljuje te, dok cmizdri i guši se...
Cepaju ti odeću, grebu, šibaju, probadaju.
Bljesak.
Pauza.
Očima punim prašine, suza i krvi što se sliva sa razbijenog čela i puknute arkade, vidiš svoju sestru. Nathari. I iza nje majku - Kirju - koju si videla poslednji put pre nekoliko desetina hiljada godina.
Nathari lebdi iznad tebe, bljesnuše dva zlatna naliv pera u njenim rukama i... ona ponire, juri ka tebi.
Nathari je nabila naliv pera u očne duplje svoje sestre. Sasvim duboko. Do kraja. Dok nije čula grebuckanje lobanje sa druge strane. Izvadila ih je. Pogledala omatorelog pesnika u mantilu i klimnula glavom. Ovaj je cokulom smrskao lobanju mrtve joj sestre.
Prišla je majci, boginji, vladarki univerzuma, koju je konačno pronašla, klekla pred njom. Poljubila joj ruku i prvim krvavim naliv perom, na savršeno beloj majčinoj haljini napisala - Mir.
Drugim napisala je - Preporod.
Kirja je svoju kćerku pomilovala po glavi, nasmešila se i nestala.
Sunce kao da je istog momenta malo jače zasijalo, a okupljeni pesnici i pesnikinje, mladi i stari, mlade i stare, zgodni i odrtavljeni, prelepe i zborane... svi oni, počeli su da se skidaju i bacaju svoju odeću.
*Kirja - na finskom, knjiga.
*Gabayada - na somalskom, poezija.
*Nathari - na svahili jeziku, proza.
