Progon (Manifest)

Upozorenje

U pitanju nije klasična priča, već više lična vežba iz metafizike i sabiranje nekih stavova i ideja za eventualnu buduću, dužu priču, otud i više nego očigledno, "prst u oko" filozofiranje i dijalozi koji se trude da budu pametni i prenatrpanost.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------


Prorok

Dva stražara su ga izvela iz tamnice. Ćutke su ga sprovidila kroz hodnike koji su ih konstantno vodili ka gore - kratki hodnik, pa levo, pa stepenice, hodnik, stepenice i tako u nedogled. Tu i tamo bi začuo jauke novopridošlih grešnika, smeh stražara, gromoglasnu viku sveštenika... Pekla ga je posekotina preko leđa koju je zadobio nakon što je po poslednji put odbio da zamoli za oprost i spas duše, ali boleo, pekao, krvario, gnojio se svaki deo njegovog tela, tako da posekotina sama po sebi i nije bila tako strašna.
Izveli su ga napolje. Padala je kiša. Divno, pomislio je starac, baš divno. Pridružila su se još dva stražara koji su vodili neku devojku - visoku, čak višu od njega samog, čak i od ta dva krupna, naoružana čoveka, duga crna kosa joj je u dronjcima visila preko leđa i dojki. Ogrebotine, prljavština i skorela krv su bolje i detaljnije skrivale njenu sramotu od iskidanih parčića odeće koji su visili sa nje - u povorci su bila i tri sveštenika i jedan čovek - koji mu beše jako poznat, ali nije mogao setiti se odakle - sa nekakvom knjigom u ruci, sav u crnom i kao smrt bled u licu..
Brzo su izbili na glavni gradski trg gde će se čitav spektakl dogoditi. Tada je okovani starac opsovao u sebi. Znao je da ovaj čas neumitno dolazi, da se staza ili staze kojima se kretao od rođenja sve sabiraju i završavaju baš ovde. Nije od njega bežao, čak je, jasno mu je sada, nesvesno hitao njemu - ako je samozvanom sinu božijem to pomoglo, zašto ne bi i njemu? - shvatajući, nadajući se da će od njega postati stradalnik, mučenik, ne za veru, već za slobodu. Simbol novog pokreta, pokreta za slobodu čoveka, uma i duše. Bio je novembar mesec, već jako hladno, kiša je pljuštala i jedini svedoci njegovog pogubljenja biće par gubavih prosjaka ili pijandura što su se sčućurili pod strehe kuća, bakalnica i zanatskih radnji koje su okruživale trg i drvenu platformu na kojoj će biti ubijen.
Ćutke uz škriputave stepenice, ćutke preko klimavih, trulih dasaka, ćutke na podijum koji će se kroz nekoliko minuta otvoriti pod njim. Samo je krajičkom oka pogledao crnokosu devojku koja je, za njim, jednako tiho i jednako ponosno, stupala na svoje gubilište. Pomislio je i da je Hrist umro pored razbojnika, on umire pored prelepe devojke. Nije mogao da ne nađe malo zadovoljstva u tome, nije mogao da ne pogleda ka gore i ne osmehne se.
Shvatao je starac da nije ispunio ni deo svoje misije, shvatao je da su njegovi učitelji sa dalekog istoka, zemlje gde se Sunce rađa, pogrešili kada su u njemu videli čoveka koji će probuditi usnulu Evropu, čoveka koji će povesti svet na put uzdizanja, na put slobode. Ćutao je i dok su mu nameštali omču oko vrata. Ćutao je i dok je sveštenik - koji ga je je jutros šibao i sekao po leđima - čitao poslednje molitve. Nije pamet starca više ni funkcionisala. Nije se plašio, strah je bilo stanje uma koje ga već dekadama nije pohodilo. Um je jednostavno stao, a čak i da nije, čak da je i imao poslednje reči, neke posebno pametne, upečatljive, nije postojao niko ko bi ih čuo, zapamtio i zapisao... Umreće, ovde i danas, zbog svojih ideja i uverenja, da pritom svojim idejama i uverenjima nije ostavio nikakav trag.
Još jednom je pogledao pusti trg i... tada je ugledao. Ispred platforme, sasvim sama, stajala je devojčica. U ruci je držala nekakvu igračku, krpenu lutku najverovatnije, imala je plavu kosicu, koja joj od vode beše sasvim slepljena i prljavu, sivu - ili posivelu - haljinu koja joj se mokra pripila uz telo, otkrivajući tek napupele, probuđene bradavice. Plamen u srcu starca kao da je buknuo nanovo, kao da je paučina i magla koja je prekrila um naglo strgnuta, zaustio je... ali pre nego što je išta zaista i rekao, čuo je naglo zatvaranje biblije, čuo je - jasno je kroz pljusak čuo -  pero u ruci misterioznog čoveka u crnom kako grebe nešto po velikoj, debeloj knjizi... osetio da gubi tlo pod nogama.


Veštica

Sedela je na podu svoje sobe, sedela je na prekštenim nogama, a šake su joj opušteno, sa dlanovima na gore, bile položene na kolena. Meditacija. Tehnika koju je naučila na dalekom istoku. Tamo je i rođena. Ćerka arapskog trgovca i azijatske kurve... Ćerka koja ne liči na svoje roditelje - sasvim bela, čak bolesno bleda, za dve glave viša do majke i glavu i po od oca, crnokosa, plavih očiju i krv crvenih usana.
Njeno telo jeste bilo tu, na podu, u kući, u sobi iza prodavnice u kojoj je prodavala "svilu i poslastice sa bliskog istoka", kako je stajalo iznad ulaznih vrata u radnju.  Njeno telo jeste bilo u u Parizu. Njeno telo jeste čekalo učenice, ali njena duša... Ona je bila hiljadama kilometara daleko, na istoku, gde joj je i bila kuća i mesto. Makar se nadala da je na istoku. Nije zapravo znala. Možda, možda i nije bila na ovom svetu uopšte? Možda ovo mesto i ne postoji? Ali ono jeste bilo nešto najbliže domu što je ikada imala ili će imati, znala je to. Nalazila se nasred nekog mora ili okeana. Sedela je - u istom položaju kao njeno telo u Parizu - na drvenoj platformi čija je površina tek bila dovoljna za njenu zadnjicu, možda sto metara, možda i više, iznad uzburkane površine mora. Platforma je stajala na dugom i sasvim tankom drvenom stubu, motki zapravo. Postojale su još tri takve platforme, koje su sve skupa gradile pravilan kvadar. Na mestu preko puta nje sedeo je mladić crvene puti, go do pasa, namazan ratničkim bojama po licu i telu - verovala je da jesu ratničke boje u pitanju, ali njegova građa, mršava i jadna, nije bila građa jednog ratnika - obrijane glave i sav okićen ptičijim perjem jarkih boja. Uvek je sedeo preko puta nje, a dva mesta sa strane su i tada, kao i uvek pre i posle, ostajala prazna, rezervisana za neke koji nikada do ovog mesta nisu stigli. Između njih treperila je beličasta kugla. Sasvim mala. Sijala je, nastajala, nestajala i nanovo se vraćala u treptaju oka. Nije bila ni stalnih dimenzija, ivice su bile uzburkane, širile se i skupljale, poput mešine sa vinom ili vazdušnog mehura na gajdama. Kugla je bila njihovih umova rod, nešto najbliže detetu što će oboje ikada imati, toga su bili svesni. Noć je bila sasvim vedra, sa tepihom zvezda i punim mesecom iznad njih - na nebu - i ispod njih - na površini mora - i njima koji kao da su lebdeli između dva sveta, dva univerzuma. Toliko svetlo, a toliko malo toga da se osvetli. Hiljadama milja unaokolo ničeg nije bilo, znali su to: Jednom su se uzdigli visoko iznad svojih platformi, skoro do ivica vazduha koji su mogli disati - iako im na ovom mestu vazduh i nije zaista bio neophodan - i jedino što su videli jeste zakrivljenje mora daleko na horizontu i ni najmanji trag kopna. Sjaj njihove kugle, njihovog čeda bio je mali i jadan u poređenju sa sjajem dva neba, pa su ga i uspavali, spuštajući ga u slanu vodu. Sreća ih je obuzimala, sreća i ponos od same pomisli da su ga doneli na ovaj svet, da su ga stvorili ni iz čega - kao što pisac ni iz čega stvara likove i priče, samo snagom svoje mašte, tako su oni snagom svoje volje stvorili dete, inteligentno već sada. Poželelo im je laku noć, pre nego što je zaronjeno u vodu... od same pomisli da su prvi to uspeli, tekle su im suze, oboma.
Ali, sreća kao da ne može sama dolaziti...
"Vidim čas...", počeo je mladić. Retko su razgovarali, za razgovorom oni nisu imali potrebe, oni su se osećali, "Vidim ga kao što sada vidim tebe, čujem ga kao što čujem more, čujem ga kao što čujem disanje našeg deteta, osećam njegov dodir, kao dodir vetrića ovog, samo što on ne miluje... šiba me."
Znala je sve to i pre nego što je rekao. Osećala je sve to jednako jako. "Reci mi svoje ime, ponovo, molim te."
Nekoliko trenutaka ju je samo gledao. Znala je da joj želi reći još nešto o času, znala je da ništa reći neće. "Miš koji misli."
"Lepo je."
Ćutali su.
"Ne plašim se...", prekinula je tišinu, "Učitelj mi je rekao da si ti On, ali to sam znala od samog početka. Iza ovog samo sloboda čeka i mir. Osećam umor! Znaš li? Kao da sam hiljadama godina starija od mog tela, dosta mi je. Ne, ne plašim ga se, hitam ka njemu - trčim u zagrljaj kraju. Samo... Samo me boli, ovde me boli", pokazivala je na mesto između njenih dojki, "što te nikad nisam..." Ne pretočivši misao u reči do kraja, ustala je i skočila sa platforme. Padala je, ruku pripijenih uz telo, očiju širom otvorenih. Iza nje kao da je ostajao jedva primetni sjaj, treptaj čestica, poput presijavanja prašine na suncu. Tek na nekoliko metara iznad vode, raširila je ruke zabacila glavu i naglo krenula da se penje, samo vrhovima nožnih prstiju dodirujući ledenu vodu, od koje joj se čitavo telo naježilo. U nekoliko trena se našla pokraj njegove platforme. On je jednako mirno sedeo. Progutala je bolnu knedlu i pružila ruku... ona je samo prošla kroz njega, kao što bi prošla kroz gustu maglu ili dim, ništa.
Sve je počelo da se trese, da gori, da ječi, da bledi, nestaje.
Počela je da pada.


Prorok

Daleko iznad njega video je lice svog učitelja. Bio je duboko pod zemljom, na dnu suvog bunara. Spustili su ga u povećem vedretu... i prošla su tri svitanja sunca od kako su to učinili.
"Jesi li gladan?", upitao je učitelj.
"Da! Da!", viknuo je dečak na dnu bunara.
"Šta bi učinio da napuniš svoj stomak, dečače?"
Dečak je odmah poželeo uzviknuti bilo šta, to je i bila istina, ali znao je da ga iza ovog pitanja čeka neka lekcija, pa, zaboravljajući jednu drugu lekciju - da nikada ne laže - reče: "Ako moj učitelj ne želi da jedem, ja neću jesti, neću osetiti glad. Ništa van Vaše volje, učitelju."
"Zašto bi tvoj učitelj želeo tako nešto? Da bude gospodar tvoje volje? Ne želim ja to! Da ti gladuješ? Ne. Evo.", starac je bacio nešto. Nekoliko trena kasnije nedaleko do dečaka pao je, pritom ostavljajući krvavu fleku, obezglavljeni pacov. Nestade učiteljevog lica.
***
Još tri svitanja su prošla. Pacov je i dalje beživotno ležao na dnu. Dečak je delovao maltene jednako beživotno... Ispucalih usana, sva voda koju je popio bila je kišnica, bledog lica i izgubljenog pogleda.
Učitelj se vratio.
"Dečače, fali li ti nešto? Smeta li ti nešto?"
Nije želeo, nije smeo da se žali na glad i žeđ, nije smeo zahtevati vodu i hranu. Hrana koju je dobio još je trulila pored njega, a vodu... voda - mokraću nekog pijanca- koju je dobio još je smrdela na njemu. "Malo smrdi, učitelju."
"Smrdi? Šta smrdi? Smrdi voda koju si tražuio i dobio? Smrdi hrana koju si tražio i dobio? Smrdi voda koju si sam iz sebe ispustio? I smrdi otpad tvoj? Voda i hrana koju si već oteo i uprljao?"
***
Prošlo je... valjda petnaest svitanja od kako je dole.
Kao i svakog jutra i tog se učiteljevo lice pojavilo na vrhu bunara. Kao i uvek pre, i tada je usledilo samo na oko brižno pitanje: "Falili ti nečega, dečače?"
"Ne, učitelju.", potpuno ravnim glasom reče.
"Dakle fino ti je dole?"
"Da."
"Ostao bi dole još?"
"Da, učitelju."
"Prva stanica, zanimljivo... već? Pitam se.", promrljao je starac, "Dečače," nastatvljao je glasnije "mnogo veće stvari se od tebe očekuju, mnogo više od truljenja na dnu bunara, od uživanja u smradu sopstvenog đubreta. Ili ćeš ispuniti svoju misiju ili umreti, sada ili kroz koju godinu... nije bitno, uspeh ili smrt. Ako si bezvredan, poštedi vazduha i umri odmah!"
Zemlja oko dečaka počela je da se trese, iz suvog tla odjednom iskočiše klinovi, oštri i zarđali, probili su lešinu velikog pacova, počeli su probadati kožu mršavog, izmučenog dečaka.
***
Koračao je, trčao je ka kolibi svog učitelja, Bio je slobodan, spašen. Išao je da mu zahvali. Ni sam nije znao kako, kada? Sigurno je izgubio svest nakon što je bezbroj klinova prošlo kroz njegovu kožu. Ali, sada je bio živ. Snažan i zdrav kao nikad. Osećao je, znao je, da bi mogao poleteti, slomiti glineni blok, zgnječiti kamen, sve ono što je i sam učitelj mogao. Dobro je pogledao svoje telo, ruke, noge, stomak i nigde nije video ni traga ožiljaka od klinova. Šta god da je učitelj učinio, zbog čega god da je to učinio, sada je on - siroče, ostavljeno da umre pred vratima hrama - bio bolji, bliži kraju svoje obuke, ispunjenju svoje misije, kakva god ona bila. Nije znao šta je to učinio dole u bunaru, šta mu je donelo spasenje, ali jeste. Trčao je.
Vrata kolibe bila su otvorena, utrčao je, "Učitelju, učitelju!", vikao je, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da je prekinuo starca u meditaciji - prekršivši ponovo jedno od pravila, ponovo zarađujući kaznu, nakon što se tek oporavio od jedne - hteo je udariti glavom o zid, pomislio je kako nema gluplje osobe na svetu. Učitelj se trgnuo, okrenuo, skočio na noge, pojurio ka njemu. Dečak je već osećao snagu groma, vrelinu ognja kako ga briše sa ovog sveta, ali.. Učitelj je samo... prošao kroz njega, trčeći napolje, ka bunaru. "Vadite ga, vadite ga, brzo!", vikao je starac. "Uspeo je! Druga stanica! Druga! Već! Vadite ga! Brzo!"


Veštica

Bilo joj je potrebno i više od nekoliko trenutaka da dođe sebi.
Prvo je povraćala, zatim čula neku glamu. Sve je bilo mutno - svetlo ju je zaslepljivao... "ugasi... te... sve... će...", jecala je i cvilela između naleta želudačnih sokova i polusvarenog voćnog obroka.
Kada je nekako došla k sebi, vraćajući tek trunku pređašnjeg mira i snage, shvatila je da su u sobi dve njene učenice, nije znala njihova imena, imena nisu bila bitna, jedna je bila kćer nekog vojvode iz unutrašnjosti zemlje, poslata na dvor zarad obrazovanja, učenja manira i traženja prigodnog, poželjno imućnog ženika. Druga je bila sirotica, pralja i čistačica u obližnjoj taverni, ali omiljena od svakojakog muškog roda što se vukao pariskim ulicama - od vitezova, do prosjaka. Falila je treća. Kurva. Ivana, ruskinja ili čehinja ili poljakinja, kao da je bitno, dovučena preko pola kontinenta da prodaje sebe za srebrenjak.
Pralja je - snalazeći se u tuđoj, kao u svojoj kući - našla lavor i krpu, nasula vruću vodi iz lonca sa šporeta i polako kupila povraćku sa patosa. "Gde je Ivana?", upitala je crnokosa devojka svoju učenicu visokog roda, koja je bila obučena sasvim obično, u garderobu neke služavke sa dvora, najverovatnije. Kćer vojvode je samo tupavo slegla ramenima.
"Sačekaćemo je još malo", Ivana je bila jedini pravi potencijal u grupi, pomisli, ali naravno ne kaza crnokosa devojka. Razmišljala je o događajima "sa one strane", kako je nazivala svoj dom, mesto gde je živela sa Njim i njihovim čedom. Nije znala ništa o nekom zakonu koji je zabranjivao dodir, sve do sada joj je jednostavno negde u podsvesti delovao ogavan, odbojan, kao sestri gužvanje postelje sa bratom. Da li zbog časa koji se bližio ili nečeg drugog, jednostavno je sada morala. I svega je nestalo. Zauvek? Jasno joj je bilo da, svejedno, nije mnogo vremena ostalo, ali nije se ni oprostila. Daleko važnije, šta je sa njihovim čedom? Kreacijom snage njihovih umova, ne tela. Možda jedinstveno dete u istoriji cele ljudske civilizacije. Treća stanica uspona!
Njen učitelj možda i ne zna da se dogodilo, da se rodilo. Nije još ni trag ostavilo, a već je umrlo? Znala je ona - to je jedna od prvih lekcija - pravde u univerzumu postoji, ali je pravda ono protiv čega se valja boriti, jer je pravda istovremneo i okov, jednako kao i zločin - nema prave pravde bez kazne. Kazna je robstvo. Nije ni počela da traži pravdu u smrti svog deteta, jer je to dete možda trebalo biti prvi ekser u kovčegu pravde same i čitavog univerzuma pride. Ne... smrt njenog deteta je dokaz da pravda postoji i da je i dalje jaka. Ali, jaki smo i mi, pomisli ona. Njen učitelj joj je jednom rekao da dostizanje treće stanice uspona neće biti moguće još mnogo vekova, da će čovečanstvo odbrojati i tri hiljade godina po rođenju samozvanog božijeg sina, a i dalje biti daleko od nje. Nije bio u pravu? Usudila se devojka da pomisli to.
"Stigla sam!"
Podiže pogled. Ispred nje je stajala plavokosa, rasčupana devojka, sva izgrebana i izubijana po licu,. Crnokosa devojka, majka koja je upravo izgubila svoje dete, ustala je i krenula da je zagrli... "Ne! Dobro sam, učiteljice, Zaista!".
"Ivana... šta se desilo?"
Iskezila se plavokosa. "Desila su se tri srebrnjaka."
***
Pralja je sada čisto maramicom umivala ivanino lice. "Zaista sam dobro, učiteljice, molim vas počnite. Već kasnimo."
Klimnula je glavom. "Rekli smo već da postoje dve staze, koje su to staze?", pogledala je crvenokosu devojku sa dvora.
"Staza Uma i Staza Ljubavi."
"Tako je. Do sada smo učili o stazi Uma. To je glavna staza. To je staza pravog spasenja. Ali nije jedina staza. Ivana,. koja je treća stanica na toj stazi?"
"Stvaranje Egregora, učiteljice. Samostalne mentalne moći,. energije, udružene snage više duša, najmanje dve, najverovatnije više duša..."
"Da, tako je. Odlično. Kraj Staze Uma se nalazi na kraju čitavog univezuma, svemira, svega materijalnog, svega što možemo dodirnuti, videti, čuti, na bilo koji način osetiti i spoznati, jer je sve to plod kruga i pravde kojoj robuju naše duše. Oslobođenje duše, pak, moguće je i na drugi način..."
"Stazom Ljubavi!", prekinu je prlja.
"Tiho. Da. Stazom Ljubavi. Tako se duša može spasiti, tačnije osloboditi. Osloboditi večnog kruženja na ovom svetu ili nekom drugom svetu ovog univerzuma.
Na početku svega nastale su duše. Hiljade hiljada i mnogo više. I bile su same sebi dovoljne. Možda čak i nisu nastale, možda su - a i ja verujem u to - one bile tu oduvek. Slobodne, neograničene. Bile su sve i ništa. Mogle su sve i ništa. U jednom času one su se udružile, povezale, stvorile svoj Egregor - beskrajno malu, beskrajno veliku, beskrajno tešku, beskrajno svetlu, beskrajno vrelu tačku iz koje se rodio ceo svemir, sve zvezde i svi svetovi, hiljade hiljada i mnogo više. Zemlja i hiljade hiljada svetova poput nje. No, duše su stvorile još nešto, nešto što se okrenulo protiv njih i zarobilo ih. Zvali smo to nešto raznim i mnogim imenima, stalno osećajući njegovo postojanje, ali ga ne shvatajući. To nešto nazivano je imenima hiljadu hiljada i mnogo više bogovo. To nešto jeste Bog, jeste i sav niz bogova, ali je i više do toga. To je Kodeks, to je Kosmička Pravda, to je Krug. Da, Krug u kome se večno vrtimo, živimo niz života. Hiljadu hiljada života i kada ih sve proživimo krećemo iz početka, proživljavajući prvi... Besktvo iz tog kruga je na kraju staze Uma, kao što smo već učili. Ali... u času stvaranja Kosmosa, u času stvaranja Kruga, desilo se još nešto. Naše duše bile su pocepane na pola, na dva dela. zašto je to tako? To još ne znamo, ideju pravu nemamo, čak i najveći mudraci, moji učitelji to ne shvataju sasvim. Kazna? Delo Kosmičke Pravde? Verovatno. Način samoodbrane novonastalog ogranizma - Kosmosa - takođe verovatno. Sada ne samo da smo raštrkani po čitavom svemiru, ne samo da smo zarobljeni u oblicima koji nisu u stanju za hodanje stazom Uma - da tek ponekad završimo u telu čoveka ili nekog drugog bića, na nekom drugom svetu koje može koračati Stazom Uma - već i kada njom koračamo, koračamo duplo sporije, jer je to samo pola nas.
Staza Ljubavi daje šansu. Naći svoju srodnu dušu!
Znanja se dele sa Stazom Uma, makar prve dve stanice u mnogome povećavaju šansu za pronalaženjem srodne duše, odnosno samo druge polovine vaše duše. No, bez obzira na sve, šanse su vam očajno male. Možda je vaša srodna duša sada na nekom drugom svetu? Možda je u ovom vremenu rođena kao životinja ili je istog pola? Ili je jednostavno nikada nećete sresti? Veruje se da je za svih hiljadu hiljada života u samo jednom suđeno svakoj duši da sretne svoju drugu polovinu i da i tada ogromna većina to ne spozna zaista, propusti šansu, ne primeti, ne poveruje i ostane za još čitav jedan ciklus od hiljadu hiljada života zarobljena u materijalnom svemiru.
Ivana..."
Devojka se prenu iz stanja nalik hipnozi. "Molim, učiteljice."
"Znaš li ti da je te tvoje modrice i ogrebotine osetila i tvoja srodna duša?"
Ivana je ćutala.
"Da, osetila je. Možda kao neki čudni, iznenadni bol, možda tek kao neku tugu, možda je neobjašnjivo počela da plače, možda je tvoja srdona duša u ovom vremenu neki insekt ili miš li tako neko malo, krhko stvorenje, njega je podeljeni bol mogao ubiti... možda baš sada ispušta poslednji dah i kada se to desi i ti ćeš za njim, vrlo brzo. Jer srodne duše, bez obzira gde se nalazile u kosmosu, umiru u isto vreme."
"Učiteljice, ja..."
"Nemoj. samo misli o tome, kada sutra ponovo izađeš na ulicu i ponudiš sebe."
Ivana nije imala šta da kaže, samo je oborila pogled... i blago pocrvenela, verovatno prvi put još od svog prvog mesečnog krvarenja.
"Ja sam svoju srodnu dušu, drugu polovinu upoznala, pronašla koristeći drugu stanicu Staze Uma. I za koji dan, možda već sutra, umreću, umrećemo oboje... Bežite sada, kroz hodnik, vrata desno, otvorite veliki sanduk veliki, prolaz vodi do reke."
"Učiteljice..."
"Odmah!", viknula je svom snagom, u desnoj ruci, iznad dlana formirala se vatrena kugla, "ili ću Vas žive spaliti!"
Krenule su. "Uvek slušati učitelja", bila je prva lekcija koju su naučila, "ne biti živ spaljen - od strane učitelja ili na lomači" je druga. "Tražite mir, hodajte Stazom i širite znanje", reče crnokosa učiteljica za njima.
Krenula je ka vratima koja vode u prostoriji u kojoj je bila smeštena njena radnja. Otvorila ih je. U isti čas vrata od ulice su bila provaljena i kroz njih su ušla dva, a za njima još pet-šest naoružanih prilika. Zamahnula je rukom, malo je falilo da baci vatrenu kuglu, ubije makar neke od njih, pre nego što - i već izmučena svime što se desilo "sa one strane" - igubi svest. Iznenada je - ne shvatajući ni sama kako, sigurno su joj s ebudila neka nova čula, neke nove moći - postala bolno svesna krpene lutkice ispod verižnjače jednog od naoružanih muškaraca. Imao je dete. Ćerku. Znala je to.
Kugle nestade u oblaku dima.


(porok) Prorok(a)

Treći ili četvrti ili deseti prekomerni vrč vina razvezao je starčev jezik. Pio je u nekoj prljavoj taverni, na obodu grada, gde je vino bilo najjeftinije u čitavom Parizu i pio je sa nekim mladim, kicoškim bardom koji je "za vino i komad mesa pesmom zarađivao", zato je i pio toliko.
Naizmenično su pričali, naizmenično prosipali pameti i uzvišene misli. Red je bio na barda.
"Mnogo, o prijatelju moj novi, misliš, mnogo pametuješ, preterano komplikuješ. Sereš, kako bi se izrazili neki od mene manje poetični. Zamaraš se životom posle smrti? Zašto, pitam ja, zašto? Do kraja svog vašljivog života - imaš li vaške inače? gadne napasti, gadne! - možeš o tome razmišljati i šta? Na kraju će ti se sve već samo reći. Najverovatnije šta god smislio, ispašćeš budala koja ne može više biti u krivu. Pronaći raj na zemlji, to je poenta, to je ideja. Gde je? Ne znam, prijatelju moj, još uvek ne znam. Ali, znam gde ga tražiti. Na dnu svake flaše, svakog vrča, svake bačve i krigle!", uzeo je u ruke prazan vrč sa stola, "vidim nije na dnu ovog!", bacio ga je, slomio se o pod. "Krčmarice! Još jednu! Dalje, tražim ga na kraju svake pesme. nema ga ni tamo još uvek, ali mora ga biti na kraju one najbolje, kada nađem, prijatelju, kažem ti, kačim lautu o klin i čitam taj poslednji stih dok ne umrem. I da, naravno, među nogama žena. Tu ga ima, makar malo, makar na tren. Među dlakama, kada zarosi i kada ne smrdi... preterano."
Starac je slušao, sa licem koje nije krilo gađenje. "Hoćeš ja da ti kažem o tome, istinu, pravu istinu? Istinu koju sam video kao što tebe vidim sada?
Bard klimnu glavom, pritom gubeći ravnotežu na stolici i padajući sa iste.
***
"...Hiljadu hiljada života i kada ih sve proživimo krećemo iz početka, proživljavajući prvi... ", završavao je starac svoju priču, priču koju je naučio na dalekom istoku, od svog učitelja, priču zbog koje je poslat u Evropu, da podučava i bori se protiv mraka koji je tim kontinentom zavladao. "Pitaš se sada, prijatelju, kako prekinuti to prokletstvo? Kako se osloboditi?"
"Ne, ne baš... ", reče bard, dok je natezao poslednje kapi iz svoje čaše.
"Znam ja kako. u pitanju je staza, Staza Uma. Njome se mora kretati pojedinac, kao i čitavo čovečanstvo i više do njega, sve živo na ovom i na svim drugim svetovima. Na kraju te staze je sloboda. na stazi ti je nekoliko stanica, taverni ako hoćeš. Do prve je moguće doći relativno lako - mada, opet, većina ljudi danas to još uvek ne može - potrebno je samo uspostaviti mir sa sobom i prirodom oko sebe, sa čitavim kosmosom. Postoji više metoda, verovao ili ne, alkohol je jedna od njih... ali, jedino meditacijom - to ti je učenje iz zemlje daleko na istoku - se postiže stalni mir. Kada u tome uspeš, sledeća je astralna projekcija. Moć da svoju dušu odvojiš od tela, to ti je prvi pravi pravi dokaz da je duša istinita. To već retki postižu, danas skoro pa niko. Veruje se da će tek za hiljadu godina to postati lakše ljudima, kada prođe dve i po hiljade godina i više od hristovog rođenja. Treća... treća stanica. Tu postaje bitno. To je udruživanje više duša. Duša, makar privremeno oslobođena od materijalnog, od tela, je jača i udruživanje takvih nekoliko može stvoriti egregor - nalik onom iz kojeg je rođen svemir, samo mnogo, mnogo slabiji. Sledeća stanica bi bila stvaranje Egregora čitavog čovečanstva! Tada putem tog egregora bi počeli putovati diljem kosmosa, upoznajući druge rase i udružujući moć sa njima. Na sledećoj stanici imamo egregor dovoljno jak, da menjamo žive oblike, od guštera i pasa stvaramo bića koja misle, udruživanjem i sa njima, sa svim živim stvaramo egregor jednake snage prvobitnom, egregor sposoban da uništi univerzum i oslobodi nas. To ti je moj pijani prijatelju put u spasenje."
   Bard nije bio za stolom, ali starac je čuo hrkanje, mrmljanje, pogledao je ispod stola i... našao svog prijatelja. Dok je starac podizao glavu i kretao da naruči još jedan vrč, preko puta je već sedeo čovek u crnom, a nekakva knjižurdača je bila spuštena na sto. "Sada ćete mirno krenuti sa mnom.", jedva čujno reče čovek.


Veštica

Gledala je pokislu devojčicu sa krpenom lutkom u ruci. Pre nego što ju je primetila zaista je želela da pruži sveštenicima neku predstavu, da udari grom u neku kuću, da joj iz očiju pokulja plamen, da ispovraća zmajče... sve je to mogla i mnogo više. Nisu je o tome učili, kada bi pitala učitelja da li je moguće prizivanje vatrene lopte, on bi je verovatno udario štapom po glavi i naterao je da hiljadu puta kaže kaktusu da je lep i da ga pomazi za kaznu.... čak joj se činilo da je baš tako nešto već činio.
Ipak, učitelj bi rekao da današnjem čoveku stvaranje egregora nije moguće, a ona je uspela. Prizvala ga je, stvorila zajedno sa Mišem koji misli. Rod njihovih umova. Čedo njihovo. Šta će biti s njim? Da li jedino ono zaista umire danas? Čovek pored nje će koliko sutra biti ponovo rođen, na nekom drugom mestu u nekom drugom obliku, ona će se, ukoliko se ne vara, spojiti sa dušom Miša koji misli i vratiti se na početak vremena. A, ono? Ništavilo zauvek? Ili, možda, samo možda, su oni stvorili novu dušu?
 Htela je da stvori mit, priču, ali...znala je, to bi samo nanovo ojačalo ovo ludilo, ovu hajku, samo bi još stotine hiljada nevinih žena stradalo zbog veštičarenja, sada kada sve ovo jenjava, kada smo pri kraju ere. No, nije nju predomislilo sve to, koliko baš ta devojčica, jer crnokosa veštica - bivša učiteljica i budući leš, bivša majka i buduća legenda - nije želela da je pamti takvu. Strašnu. Zatvorila je oči. Samo mali napor. Samo mali deo nje je odvojila. Kao crtanje u pesku. Menjala je, kitila i ulepšavala tu krpenu lutku. Lepša kosa, oči kao prave, haljina od svile iz njene radnje, osmeh... Suluda ideja. Za kraj. Zašto ne? Samo mali komadić duše, ono što bi dlaka fizičkom telu bila, samo toliko je ostavila u toj lutki. Deo sebe ostavljajući u grdima do tada samo krpama ispunjenim, lutka kao da zadrhat, kao da joj obrazi postaše malo crveniji, kao da cela posta samo malo toplija.
Otvorila je oči. Sveštenik je mrmljao neke sasvim nebitne molitve. Isti sveštenik koji je samo do pre nekoliko sati surovom tvrdoglavošću pokušavao da istera đavla iz nje. Prvo batinama, pa bičevima, pa nekim daleko kreativnijim spravama za mučenje. Posle... posle je valjda došao do ideje da se đavo krije u njenim rupama, u sve tri... kada ga ni tu nije našao, kada ga ni odatle nije isterao - kako je i mogao, jer, ako ga je ikad bilo, on ga je samo nabio još dublje - vratio se batinama i bičevima. Ali sve to nije moglo da se meri sa bolom koji je, samo nešto pre nego što su je izveli iz tamnice, osetila. Um joj se pomračio, želudac prevnuo. Verovatno su joj povredili neki unutrašnji organ... ili je On... već...
Pročitao je sveštenik šta ima, zaklopio bibliju. Čovek u crnom pored je nešto zapisao perom u svoju knjigu... otvorio se ambis pod njom.
Ona se smešila, čvrsto stežući svoju levu šaku.
Ona je već bila u raju.


Epilog

Miš koji misli je gledao na trg u njemu do tada nepoznatom gradu. Samo nešto ranije, daleko odavde, preko velike vode, umro je i on. sećanje na to brzo isparava iz njega, da li beše trovanje nekog koje hteo zauzeti njegovo mesto plemenskog vrača? Pregazio ga neki bizon? Napad na selo suparničkog plemena? Nije bio siguran, nije bilo bitno. Ispod njega umirao je još jedanput. Osetio je komešanje. Spustivpi s edole na ulicu, shvatio je šta je u pitanju. Osetio je da je Ona delić sebe ugradila u lutku. Obe polovine pre spajanja moraju biti jednake. Ona je sebe ugradila u grudi lutke, on je sasvim mali, neznatno mali deo svoje duše zarobio u glavu lutke, tik iza očiju, koje su u tom trenu neznatno zasijale, kao prave.
Odleteo je na platformu, tek marginalno primećujući smrknutog starca... Stao je pored Nje, pružio je ruku, potražio njenu...
Video je njen osmeh.
On je već bio u raju.