Godina gospodnja 1692. Kosovo i Metohija.
Još uvek je bilo leto, ali, osećao je starac, bilo je na samom svom umoru, osećao u svojim kostima, po svojim ožiljcima, na umoru baš kao i on i... vasceli srpski rod, pljunuo i opsovao je starac nakon što su mu te reči preletele preko uma.
Valjalo je pribaviti ogreva za zimu koja je neumitno dolazila. I pre zore, još u gluvo doba noći je sa svojim sinom i starijim sinom svoga sina i volovima, poput lopova prokletog, napustio rođeni dom.
U zaseoku su još četiri doma, jedno staračko i tri u kojima sada žive arnauti. Dva leta su prošla od kada su ove krajeve srbi napustili, pobegli ispred turske odmazde, ostavljajući iza sebe svoje domove, svoje mrtve. On je ostao... oni su ostali. On, koji je samog sebe smatrao najstarijim čovekom od Peći do Prizrena, on... nije hteo da beži. Ostao je, ostao sa svojim mrtvima, sa svojom davno mrtvom Draganom, ostao je... sa svoja dva mrtva sina... i... mrtvim unukom.
Još jedna, sada neizgovorena, bogohulna psovka. "Branko", obratio se mlađem unuku, "odmah zamandali vrata, budi na oprezu i nek ti sečivo bude pri ruci". Iako najmađi Branko je bio vraški dobar sa sabljom, za starčev ukus i predobar... već ga je video kako korača stazom svoga najstarijeg brata.
Ostavljajući dom u strahu, ali ostavljajući ga ipak u dobrim rukama, lagano i pre svega tiho krenuli su ka šumi...
***
9.10.2012. Novi Beograd, kod Hale Sportova, vreme velikog odmora u Grafičkoj Školi
"Da joj jebem mater cigansku!" vikala je Jelena. Svako bi, kada bi imao svemoćni daljinski upravljač sa "mute" dugmetom, za Jelenu rekao da je lepa. Plavih očiju, tamne kose, svetlog tena i tek sa nekoliko kilograma viška i još nekoliko tragično raspoređenih - sve u rukama, stomaku i butinama, sa gotovo ravnim grudima i nepostojećom zadljicom. Ali, i pored toga, sa svojih osamnaest, pod uslovom da ćuti ili da je pijana, bila je prelepa. Samo da stoji i smeši se. I onda, onda progovori: "Nabijem je ja na neki ogavni, odvratni crni kurac, kalaštura neoprana!". Pričala je o profesorki srpskog jezika - još jedna jedinica na usmenom odgovaranju. "Jebo je onaj ješa usrani u dupe!", misleći na Kafku.
"Smaraš", odbrusi joj Ivan. Nezvanični, ali svakako neprikosnoveni lider njihove malene, petočlane grupe. Na stepenicama su sedeli još i Džoni, Đuks i Mengele, svi odreda ćelavi ili sa kosom starom jedva nekoliko dana i uniformisani u crno od glave do pete.
"Ivane", gotovo sa strahopoštovanjem u glasu izusti Đuks.
"Ivane", gotovo sa strahopoštovanjem u glasu izusti Đuks.
"Šta je?"
"O... onome što smo pričali... moji žele to da urade, spremni su. Burazer takođe. Ima ekipu iz šezdeset trećeg bloka. Pričao sam ti o njima, do jaja momci, proletos su jebali kevu nekom šiiptaru posljastičaru u sedamdeset prvom. vreme je, Ivane. Očistimo Novi Beograd!"
"Tako je brate, smrt i oganj braon govnima!", uksliknu Mengele.
Ivan je ćutao.
"Vidi..." nesigurno nastavi Đuks, "upad, palimo, zaplašimo, bežimo. Znaš da imam veze. Znaš da to i murjaci žele i oni od gore. Izgovor da lakše izmeste stoku u jebenu Borču,. Ovču, gde već!"
Ivan skide kapuljaču. ukazala se savršeno izbrijana glava i... ožiljak... nakazni ožiljak što se prostirao od slepoočnice i očnog kapka, preko celog desnog obraza i dela gornje usne. "Ne.", mirno reče. "Gamad je gamad.Poubijaće se već sama ili će pocrkati od zime, gladi i vaški. možda svaki deseti, petnaesti doživi šezdesetu. Jebeš njih.", gledao je u Đuksa, ali zapravo video nešto sasvim drugo, "Oni drugi, što žive kao ti i ja, oni su opasnost. Oni prljaju krv, naciju. Ciganče umočeno u varikinu, oprnano i namirisano. Moja zgrada. Peti sprat. Cigan lekar. Upadamo u subotu!"
***
Branko je, više iz dokolice, no iz prave potrebe, raspalio vatru. Već je uveliko suvo, prošlogodišnje drvo pucketalo, osvetljavajući jedinu prostoriju kuće. Tanka nit dima pela se visko do rupe u krovu od trske i slame. Prišao je, ne ispuštajući pritom sečivo iz desne ruke i levom gladeći dršku kubure zadenute za pasom, malenom otvoru u zidu od brvana. Gledao je na drugu kuću njegove familije, trenutno puste. Svo žensko je bilo s njim, njegova majka, njegova sestra Milica - tek što je napunila petnaest leta, udovica njegovog pokojnog strica i njihovo dete, još beba, Jovan, najlepši stvor na svetu, siroče koje nikad nije ni upoznalo oca. Tako je već dva meseca, od poslednje nevolje sa prljavim arnautima.... Baš kada mu je kroz um prolazila ohrabrujuća i umirujuća misao - "ne, od tada je bilo mirno, sećaju se psi dva svoja leša, neće ni danas...", začuo je nešto. Okrenuo se. Dolazilo je spolja. Na vrhovima prstiju prešao je veliku prostoriju. Sestrica, koja je spavala u postelji zajedno sa majkom, se promeškolji u snu. Prišao je ulaznim vratima. Već je jasno čuo šaputanje. Prislonio je oko na sasvim mali prorez na vratima. Video je troje. Osetio je smrad bar desetorice. Povukao se, tiho, najtiše što je mogao, do kreveta svoje majke i sestre. Prodrmao je staru, ova je istog momenta otvoprila oči. Jadnica, toliko toga je videla, doživela i preživela da joj više ni čvrts san ne dolazi. Kao da je sve videla u brankovim očima, pročitala sa njegovog lica. Klimnula je glavom i počela nežno da budi ćerku.
"Majko, nakon što opalim...", šaputao je Branko, "izbroj do deset, otvori zadnja vrata i beži, beži koliko te noge nose, u šumu, znaš mesto... znaš gde kerovi neće umeti da vas nađu" Pogledao je bratovljevu udovicu, "Pazi na Jovana, ne sme zaplakati". Video je suze u majčinim očima, strah u sestrinim, video je Jovana zamotanog u grubo ćebe... za njega, za budućnost roda.
Okrenuo je leđa, stegao dršku kubure.
Vratio se do prednjih vrata, uljezi su već čačkali oko vrata, video je da dvoje donose i balvan kojim su valjda planirali da provale vrata, dok je jedan arnaut mlatarao bakljom, možda predlažeči paljenje kuće. Branko uze kuburu u ruke, prisloni ih na prorez i opali tako da kuršum mora pogoditi nevernika koji je bio najbliži vratima.
Pucanj.
***
13.10.2012, Negde na Novom Beogradu.
Petorka je bila u ivanovoj sobi.
"Imaš još piva?", pitala je Jelena.
"Nemam.", prostrelio je pogledom Nikolu, Džonija, "Bacaj to sranje! Dosta je bilo!". Mislio ja na marihuanu, već su spržili dva džointa. Njih četvoro, Ivan nije koristio. "Hoću da makar možete hodati do ciganske jazbine i ako može de ne uzbudite celu zgradu galamom i smehom!"
Marko, Mengele, kažiprstom podiže naočare. "Osnivanje kampova, potpuni andergraund, gerila. Pod maskom... recimo... kampova košarke... teorijkska obuka sa osvrtom na istoriju i biologiju arijevske rase. ali i vojna... paravojna obuka. Rušenje kvinsliških cionističkih struktura vlasti..."
Njegovo izlaganje prekinula je vika iz susedne sobe. Socrealistična gradnja, kartonski zidovi. Ivan je rastao uz zvuke naizmeničnog jebanja, svađanja i tuče svojih roditelja. Sad je svađa, za deset minuta će je tući, posle će je karatio i posle će ga voleti - kučka glupa.
"Idemo", reče on.
Liftom su se spustili tri sprata, svi su imali bejzbol palice skrivene pod jaknama, noževe ili boksere po džepovima. Jedino je Ivan, pored skrivenog pištolja i sekire, u rukama držao kanticu sa farbom. Stao pred vrata tako da samo njega mogu videti kroz špijunku. Pozvonio je. Drugi put. Treći... Začuli su se koraci.Čula se brava... reza... lanac. Vrata se otvoriše... s druge strane stajalo je dete. Devojčica.
"Imaš li četku za farbanje?", upitao ju je Ivan.
***
Volovi su vukli suve balvane i granje što je izlomio vetar. Starac nije sekao mlado i zdravo drvo, tako ga je učio otac, a njega njegov otac i tako do početka vremena. "Poštuj prirodu, da ona poštuje tebe".Brzo su završili, sunce još nije ni blizu zenitu, već su praktično kući...
"Deda!", uzviknuo je njegov unuk, Nemanja, koji je predvodio kolonu. Potrčao je, vadeći sablju. Za njim je krenuo i starčev sin.
Nije...
Nije bilo...
Prekasno je bilo za mahanje mačevima na pragu kuće... lokva krvi je bila tolika... Branko je bio mrtav. . Skinut je go i posečen duž stomaka, prosutih creva je ležao na pragu doma. Nedaleko od njega bila su naslagana tri leša nepoznatih ljudi, arnauta ili turčina.
To... je... to je starac video, kada su njegovi potomci isukali oružje i povikali, tromo je i on krenuo ka kući ne videći, ne misleći ni na šta drugo.. ali... oni nisu tako rano mogli da vide prag i Branka... šta ih je... onda se okrenuo.... pao je na kolena. Sa grane jabuke sa koje je većina lišća opala, visio je leš njegovog unuka.... Jovana, stvorenja od jedva po godine. Krv poput suza slivala se niz promrzle, pomodrele obraščiće. Video je starac i sa te razdaljine i sa toliko godina, video je malene očne duplje bez očiju.
Puzao je do njega, grleći tanano stablo pridigao se... da skine... Krajem oka, tek nešto dalje video je još jedno telo.. Udovica sina njegovog, majka unuka njegovog - Vesna. Ležala je u prašini. Naga. Krvava. Preklana. Sa... očima svoga sina u... ustima.
Kao omađijan, nastavio je da se kreće, kao da ga je neka sila vodila i kažnjavala, terala ga kroz prizore pakla. Nije više u njemu bilo ikakve suvisle misli, ničega, samo kretanje. Proćiće još mnogo dok starac sve ovo ne svali na svoja umorna pleća, da je otišao, poveo svoju porodicu, možda bi svi bili živi. Do momenta kada neće moći više, kada će se, daleko od svoje Dragane, svoje zemlje i svog doma, obesiti, ostalo je još više... Dok se vukao ka kući čija su oba ulaza, jedan glavni i jedan napravljen upravo zbog bežanja pred turcima, razvaljena i krvava, on je bio samo par očiju koje su trebale da vide svu patnju, smrt i užas.
"D-de...de....da".
Unuka! Naga i vezana za krevet. Sečena, kidana, šibana, uprljana. Ali živa. Starac potrča tako da je zamalo pao i to okliznuvši se na ko zna čiju krv. Nožem koji je decenijama nosio za pojasom prekinuo je konopce. Zagrlio nagu unuku.
"Krenule... smo... ka... šumi, braca je ostao..." plakala je. "Ostao...ali, oni, odmah su na videli... nismo... mogle... Vesnu su odmah... nas su vukli u kuću i..."
Starac tek tada vide leš druge snahe, nag i jednako unakažen kao i svi ostali.
Oči gledaju. ali srce je već prepuno.
"...čovek sa... ružan... ožilj..."
Urlik koji je u tom momentu ispustila iz svog tankog grla nije bio ljudski.
Na vratima stajahu sin, otac i između njih, na kolenima, svezan čovek. Užasnog lica. Sa ožiljkom preko čitavog obraza.
"ON! ON! ON! ON!", vikala je dovjčica, tresla se, povaličla, pala sa postelje, pravo u lokvu krvi rođene majke. "ON!"
Ocu napaćene devojke nije bilo ništa više potrebno, prereza grlo čoveku sa ožiljkom.
***
Mladi inspektor, bled ko krpa, izašao je iz prostorije za saslušavanja. "Sve je priznao", rekao je svojim starijim kolegama. "Ne trepnuvši. Sve, do detalja. Plan, saučesnike, mada oni kažu da nisu znali sve, mislili su da će samo opljačkati, demolirati stan i prebiti porodicu. Upucao je prvo devojčicu. Zatim roditelje. Sekirom im je odsekao glave i, kako kaže, pošto nisu imali četku, glave im je samo polio belom farbom."
***
Godina gospodnja 1693. Leva obala reke Save.
Starac je sedeo nedaleko od obale Save. Jedno od prvih utočište srba begunaca, mesto se zove Boljevci. Ime puno nade u bolje.... danas, sutra, bolje bilo šta. Nije to starac više imao za sebe, ali... možda... oni... unuk i unuka. možda. Samo treba otići dalje, dalje na sever, dalje od zla. Budim. Možda čak ni to nije dosta. Beč!
Njih četvoro su se još onog dana spakovali i krenuli, praktično ne stajući osim kada od umora oni i životinje nisu mogli dalje, sklanjajući se u mehane, manastire, napuštene, spaljene kuće i crkve kojih je Srbija bila prepuna.
Gledao je starac na svoju zemlju i svoj narod sa druge strane mirne reke i nije mogao da pusti suzu, nije mogao čak ni da oseti tugu, najmanju naznaku tuge. Za kužnim bolesnikom se ne plače, od njega se beži. Gotovo je, znao je. Ako ikada gamad bude oterana, to neće biti ista Srbija i isti narod. biće to potomci kukavica, secikesa i izdajnika, jer... sve je hrabro izginulo u jednom od bezrboj ratova vođenih tokom minulih stoleća, a ono sa i malo pameti je već pobeglo odavde.
Čekao je.
Prišao mu je unuk. "Gotovo je.", rekao je to bez trunke radosti, nije je ni starac osećao. Progutao je bolnu knedlu, pridigao se i krenuo da obavi poslednju stvar u životu.
Zatekao ga je u naručju svoje unuke. Bez reči, nasilnije nego što je nameravao ga je otrgao od nje . Uzeo u ruke, strgao komad platna u koje je bio umotan. Muško. Sa istim onim đavoljim ožiljkom preko desnog obraza.
Srce... onaj patrljak što je od njega ostalo, mu se steglo. Duša je tog momenta i definitivno presahla. Krenuo je da ga baci. Da ga baci i da mu smrska lobanju. No, na prvi pokret ruke...
"NE!", urliknu njegova unuka.
Ispustio je starac svoju poslednju suzu. "Gajićeš ga kao srbina, zvaćeš ga Stefan i kad stasa stupiće u vojsku, bilo koju, preće preko reke i boriti se protiv turaka i umreće od njihovog kuršuma."
***
Leto gospodnje hiljadu sedamsto i neko, negde na desnoj strani Dunava.
Mladić u uniformi austro-ugarske vojske je sedeo na kamenu, pod hladom nekog prastarog, ogromnog oraha, svako malo uzimajući po gutljaj vode iz svoje čuture... ali čak ni sve to nije ni za mrvicu umanjivalo avgustovsku žegu. Izvadio je iz džepa zgužvano, masno i krvlju turčina kojeg prekla pre neki dan isprskano pismo iz džepa i poče da čita poslednji pasus, po ko zna koji put.
"...svi su ovde dobro, ja ponajbolje. Mučnine su gotovo nestale, a pošto i dalje nisam dobila mesečno krvarenje majka kaže da sam sigurno noseća. Lekar je potvrdio. Stefane, nosim tvoje dete. Čuvaj se zbog njega i mene i vrati se što pre, za sva vremena tvoja Jovanka."
Poljubio je ispucalim usnama hartiju i pre nego što ju je vratio u džep, čuo je eksploziju, zvuk topovske paljbe koja seče vazduh i video oblak zemlje i prašine podignut nedaleko od njega. Pre nego što je podigao pušku, ležao je mrtav, sa rupom od kuršuma tačno tamo gde mu beše levo oko.
***
"Zašto si to uradio?", upitao ga je mladi inspektor.
Nije dečko sa ožiljkom dugo razmišljao.
"Nečista krv, prljaju našu naciju, mešaju se sa nama. žele biti beli, ja... sam im samo pomogao. I nisu imali jebenu četku"
"O... onome što smo pričali... moji žele to da urade, spremni su. Burazer takođe. Ima ekipu iz šezdeset trećeg bloka. Pričao sam ti o njima, do jaja momci, proletos su jebali kevu nekom šiiptaru posljastičaru u sedamdeset prvom. vreme je, Ivane. Očistimo Novi Beograd!"
"Tako je brate, smrt i oganj braon govnima!", uksliknu Mengele.
Ivan je ćutao.
"Vidi..." nesigurno nastavi Đuks, "upad, palimo, zaplašimo, bežimo. Znaš da imam veze. Znaš da to i murjaci žele i oni od gore. Izgovor da lakše izmeste stoku u jebenu Borču,. Ovču, gde već!"
Ivan skide kapuljaču. ukazala se savršeno izbrijana glava i... ožiljak... nakazni ožiljak što se prostirao od slepoočnice i očnog kapka, preko celog desnog obraza i dela gornje usne. "Ne.", mirno reče. "Gamad je gamad.Poubijaće se već sama ili će pocrkati od zime, gladi i vaški. možda svaki deseti, petnaesti doživi šezdesetu. Jebeš njih.", gledao je u Đuksa, ali zapravo video nešto sasvim drugo, "Oni drugi, što žive kao ti i ja, oni su opasnost. Oni prljaju krv, naciju. Ciganče umočeno u varikinu, oprnano i namirisano. Moja zgrada. Peti sprat. Cigan lekar. Upadamo u subotu!"
***
Branko je, više iz dokolice, no iz prave potrebe, raspalio vatru. Već je uveliko suvo, prošlogodišnje drvo pucketalo, osvetljavajući jedinu prostoriju kuće. Tanka nit dima pela se visko do rupe u krovu od trske i slame. Prišao je, ne ispuštajući pritom sečivo iz desne ruke i levom gladeći dršku kubure zadenute za pasom, malenom otvoru u zidu od brvana. Gledao je na drugu kuću njegove familije, trenutno puste. Svo žensko je bilo s njim, njegova majka, njegova sestra Milica - tek što je napunila petnaest leta, udovica njegovog pokojnog strica i njihovo dete, još beba, Jovan, najlepši stvor na svetu, siroče koje nikad nije ni upoznalo oca. Tako je već dva meseca, od poslednje nevolje sa prljavim arnautima.... Baš kada mu je kroz um prolazila ohrabrujuća i umirujuća misao - "ne, od tada je bilo mirno, sećaju se psi dva svoja leša, neće ni danas...", začuo je nešto. Okrenuo se. Dolazilo je spolja. Na vrhovima prstiju prešao je veliku prostoriju. Sestrica, koja je spavala u postelji zajedno sa majkom, se promeškolji u snu. Prišao je ulaznim vratima. Već je jasno čuo šaputanje. Prislonio je oko na sasvim mali prorez na vratima. Video je troje. Osetio je smrad bar desetorice. Povukao se, tiho, najtiše što je mogao, do kreveta svoje majke i sestre. Prodrmao je staru, ova je istog momenta otvoprila oči. Jadnica, toliko toga je videla, doživela i preživela da joj više ni čvrts san ne dolazi. Kao da je sve videla u brankovim očima, pročitala sa njegovog lica. Klimnula je glavom i počela nežno da budi ćerku.
"Majko, nakon što opalim...", šaputao je Branko, "izbroj do deset, otvori zadnja vrata i beži, beži koliko te noge nose, u šumu, znaš mesto... znaš gde kerovi neće umeti da vas nađu" Pogledao je bratovljevu udovicu, "Pazi na Jovana, ne sme zaplakati". Video je suze u majčinim očima, strah u sestrinim, video je Jovana zamotanog u grubo ćebe... za njega, za budućnost roda.
Okrenuo je leđa, stegao dršku kubure.
Vratio se do prednjih vrata, uljezi su već čačkali oko vrata, video je da dvoje donose i balvan kojim su valjda planirali da provale vrata, dok je jedan arnaut mlatarao bakljom, možda predlažeči paljenje kuće. Branko uze kuburu u ruke, prisloni ih na prorez i opali tako da kuršum mora pogoditi nevernika koji je bio najbliži vratima.
Pucanj.
***
13.10.2012, Negde na Novom Beogradu.
Petorka je bila u ivanovoj sobi.
"Imaš još piva?", pitala je Jelena.
"Nemam.", prostrelio je pogledom Nikolu, Džonija, "Bacaj to sranje! Dosta je bilo!". Mislio ja na marihuanu, već su spržili dva džointa. Njih četvoro, Ivan nije koristio. "Hoću da makar možete hodati do ciganske jazbine i ako može de ne uzbudite celu zgradu galamom i smehom!"
Marko, Mengele, kažiprstom podiže naočare. "Osnivanje kampova, potpuni andergraund, gerila. Pod maskom... recimo... kampova košarke... teorijkska obuka sa osvrtom na istoriju i biologiju arijevske rase. ali i vojna... paravojna obuka. Rušenje kvinsliških cionističkih struktura vlasti..."
Njegovo izlaganje prekinula je vika iz susedne sobe. Socrealistična gradnja, kartonski zidovi. Ivan je rastao uz zvuke naizmeničnog jebanja, svađanja i tuče svojih roditelja. Sad je svađa, za deset minuta će je tući, posle će je karatio i posle će ga voleti - kučka glupa.
"Idemo", reče on.
Liftom su se spustili tri sprata, svi su imali bejzbol palice skrivene pod jaknama, noževe ili boksere po džepovima. Jedino je Ivan, pored skrivenog pištolja i sekire, u rukama držao kanticu sa farbom. Stao pred vrata tako da samo njega mogu videti kroz špijunku. Pozvonio je. Drugi put. Treći... Začuli su se koraci.Čula se brava... reza... lanac. Vrata se otvoriše... s druge strane stajalo je dete. Devojčica.
"Imaš li četku za farbanje?", upitao ju je Ivan.
***
Volovi su vukli suve balvane i granje što je izlomio vetar. Starac nije sekao mlado i zdravo drvo, tako ga je učio otac, a njega njegov otac i tako do početka vremena. "Poštuj prirodu, da ona poštuje tebe".Brzo su završili, sunce još nije ni blizu zenitu, već su praktično kući...
"Deda!", uzviknuo je njegov unuk, Nemanja, koji je predvodio kolonu. Potrčao je, vadeći sablju. Za njim je krenuo i starčev sin.
Nije...
Nije bilo...
Prekasno je bilo za mahanje mačevima na pragu kuće... lokva krvi je bila tolika... Branko je bio mrtav. . Skinut je go i posečen duž stomaka, prosutih creva je ležao na pragu doma. Nedaleko od njega bila su naslagana tri leša nepoznatih ljudi, arnauta ili turčina.
To... je... to je starac video, kada su njegovi potomci isukali oružje i povikali, tromo je i on krenuo ka kući ne videći, ne misleći ni na šta drugo.. ali... oni nisu tako rano mogli da vide prag i Branka... šta ih je... onda se okrenuo.... pao je na kolena. Sa grane jabuke sa koje je većina lišća opala, visio je leš njegovog unuka.... Jovana, stvorenja od jedva po godine. Krv poput suza slivala se niz promrzle, pomodrele obraščiće. Video je starac i sa te razdaljine i sa toliko godina, video je malene očne duplje bez očiju.
Puzao je do njega, grleći tanano stablo pridigao se... da skine... Krajem oka, tek nešto dalje video je još jedno telo.. Udovica sina njegovog, majka unuka njegovog - Vesna. Ležala je u prašini. Naga. Krvava. Preklana. Sa... očima svoga sina u... ustima.
Kao omađijan, nastavio je da se kreće, kao da ga je neka sila vodila i kažnjavala, terala ga kroz prizore pakla. Nije više u njemu bilo ikakve suvisle misli, ničega, samo kretanje. Proćiće još mnogo dok starac sve ovo ne svali na svoja umorna pleća, da je otišao, poveo svoju porodicu, možda bi svi bili živi. Do momenta kada neće moći više, kada će se, daleko od svoje Dragane, svoje zemlje i svog doma, obesiti, ostalo je još više... Dok se vukao ka kući čija su oba ulaza, jedan glavni i jedan napravljen upravo zbog bežanja pred turcima, razvaljena i krvava, on je bio samo par očiju koje su trebale da vide svu patnju, smrt i užas.
"D-de...de....da".
Unuka! Naga i vezana za krevet. Sečena, kidana, šibana, uprljana. Ali živa. Starac potrča tako da je zamalo pao i to okliznuvši se na ko zna čiju krv. Nožem koji je decenijama nosio za pojasom prekinuo je konopce. Zagrlio nagu unuku.
"Krenule... smo... ka... šumi, braca je ostao..." plakala je. "Ostao...ali, oni, odmah su na videli... nismo... mogle... Vesnu su odmah... nas su vukli u kuću i..."
Starac tek tada vide leš druge snahe, nag i jednako unakažen kao i svi ostali.
Oči gledaju. ali srce je već prepuno.
"...čovek sa... ružan... ožilj..."
Urlik koji je u tom momentu ispustila iz svog tankog grla nije bio ljudski.
Na vratima stajahu sin, otac i između njih, na kolenima, svezan čovek. Užasnog lica. Sa ožiljkom preko čitavog obraza.
"ON! ON! ON! ON!", vikala je dovjčica, tresla se, povaličla, pala sa postelje, pravo u lokvu krvi rođene majke. "ON!"
Ocu napaćene devojke nije bilo ništa više potrebno, prereza grlo čoveku sa ožiljkom.
***
Mladi inspektor, bled ko krpa, izašao je iz prostorije za saslušavanja. "Sve je priznao", rekao je svojim starijim kolegama. "Ne trepnuvši. Sve, do detalja. Plan, saučesnike, mada oni kažu da nisu znali sve, mislili su da će samo opljačkati, demolirati stan i prebiti porodicu. Upucao je prvo devojčicu. Zatim roditelje. Sekirom im je odsekao glave i, kako kaže, pošto nisu imali četku, glave im je samo polio belom farbom."
***
Godina gospodnja 1693. Leva obala reke Save.
Starac je sedeo nedaleko od obale Save. Jedno od prvih utočište srba begunaca, mesto se zove Boljevci. Ime puno nade u bolje.... danas, sutra, bolje bilo šta. Nije to starac više imao za sebe, ali... možda... oni... unuk i unuka. možda. Samo treba otići dalje, dalje na sever, dalje od zla. Budim. Možda čak ni to nije dosta. Beč!
Njih četvoro su se još onog dana spakovali i krenuli, praktično ne stajući osim kada od umora oni i životinje nisu mogli dalje, sklanjajući se u mehane, manastire, napuštene, spaljene kuće i crkve kojih je Srbija bila prepuna.
Gledao je starac na svoju zemlju i svoj narod sa druge strane mirne reke i nije mogao da pusti suzu, nije mogao čak ni da oseti tugu, najmanju naznaku tuge. Za kužnim bolesnikom se ne plače, od njega se beži. Gotovo je, znao je. Ako ikada gamad bude oterana, to neće biti ista Srbija i isti narod. biće to potomci kukavica, secikesa i izdajnika, jer... sve je hrabro izginulo u jednom od bezrboj ratova vođenih tokom minulih stoleća, a ono sa i malo pameti je već pobeglo odavde.
Čekao je.
Prišao mu je unuk. "Gotovo je.", rekao je to bez trunke radosti, nije je ni starac osećao. Progutao je bolnu knedlu, pridigao se i krenuo da obavi poslednju stvar u životu.
Zatekao ga je u naručju svoje unuke. Bez reči, nasilnije nego što je nameravao ga je otrgao od nje . Uzeo u ruke, strgao komad platna u koje je bio umotan. Muško. Sa istim onim đavoljim ožiljkom preko desnog obraza.
Srce... onaj patrljak što je od njega ostalo, mu se steglo. Duša je tog momenta i definitivno presahla. Krenuo je da ga baci. Da ga baci i da mu smrska lobanju. No, na prvi pokret ruke...
"NE!", urliknu njegova unuka.
Ispustio je starac svoju poslednju suzu. "Gajićeš ga kao srbina, zvaćeš ga Stefan i kad stasa stupiće u vojsku, bilo koju, preće preko reke i boriti se protiv turaka i umreće od njihovog kuršuma."
***
Leto gospodnje hiljadu sedamsto i neko, negde na desnoj strani Dunava.
Mladić u uniformi austro-ugarske vojske je sedeo na kamenu, pod hladom nekog prastarog, ogromnog oraha, svako malo uzimajući po gutljaj vode iz svoje čuture... ali čak ni sve to nije ni za mrvicu umanjivalo avgustovsku žegu. Izvadio je iz džepa zgužvano, masno i krvlju turčina kojeg prekla pre neki dan isprskano pismo iz džepa i poče da čita poslednji pasus, po ko zna koji put.
"...svi su ovde dobro, ja ponajbolje. Mučnine su gotovo nestale, a pošto i dalje nisam dobila mesečno krvarenje majka kaže da sam sigurno noseća. Lekar je potvrdio. Stefane, nosim tvoje dete. Čuvaj se zbog njega i mene i vrati se što pre, za sva vremena tvoja Jovanka."
Poljubio je ispucalim usnama hartiju i pre nego što ju je vratio u džep, čuo je eksploziju, zvuk topovske paljbe koja seče vazduh i video oblak zemlje i prašine podignut nedaleko od njega. Pre nego što je podigao pušku, ležao je mrtav, sa rupom od kuršuma tačno tamo gde mu beše levo oko.
***
"Zašto si to uradio?", upitao ga je mladi inspektor.
Nije dečko sa ožiljkom dugo razmišljao.
"Nečista krv, prljaju našu naciju, mešaju se sa nama. žele biti beli, ja... sam im samo pomogao. I nisu imali jebenu četku"
